SVEDOK Internet



Broj 1106.

Poseta
5268603

Predsednik Srbije Vučić častio bana Jelačića za rođendan pola miliona evra

Tramp otkriva ko je ubio Kenedija

Ne povećavaju ništa već nezakonito otete penzije (delimično)vraćaju na prethodni nivo

Put Srbije u status kolonije

Muke sa „šakalima“ i SAS-ovcima


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Skica za portret Mila Đukanovića (I deo)
Mali narodi nemaju pravo na veliku Istinu
Piše: prof. dr Željko Simić

       Kada se u Francuskoj pre mnogo godina pojavila epistolarna knjiga, sačinjena od preobilne korespondencije između okorelog ženomrsca Flobera, i avangardno „raspusne“ spisateljice Žorž Sandove, ispod pokorice stišanih, pa i leksički vešto skrivenih ljubavnih izliva, kao ponornički romon, načuljeno uho moglo je razabrati jedno dalekosežno saznanje koje je Mića Danojlić svojevremeno krstio - „ljudskim faktorom“!
       Naime, iole obavešteni čitalac upoznat je sa činjenicom da je veliki pisac na svoju koleginicu gledao „s visine“, i da je prema njoj odašiljao poruke nabijene neskrivenim, gonekad i brutalnim nipodaštavanjem.
       Kada se pojavio prekretnički roman „Madam Bovari“ (roman Gistava Flobera, primedba urednika), javnost je bila jedinstvana u estetičkoj i moralističkoj osudi ovog dela.
       Jedini odvažni glas odbrane, u kome se moglo prepoznati i lucidno razumevanje piščevih stvarnih umetničkih intencija, dopirao je ni od koga drugog do od prezrene i pomena nedostojne Žorž Sandove.
       Njegovo pismo zahvalnosti spisateljici označio je i početak njihove prepiske koja je titrala na granici čiste erotike, ali i piščevog konfesionalnog priznanja da je on, pisac koji je u francuskom javnom mnjenju imao status božanstva, bio u vlasti predrasudnih zabluda.
       Slično iskustvo, u kome dominiraju predrasudne zablude, prati sve velike ličnosti, bilo da je reč o stvaraocima, ili velikim istorijskim ličnostima.
       Milo Đukanović sigurno spada u one državnike koji su neizbrisivo obeležili kraj XX, i prve decenije novog veka, i čiji politički akti nikog nisu ostavljali ravnodušnim.
       Zanimljivo je, iz tih razloga, oslušnuti utisak onih koji su se njegovim potezima žestoko protivili, iznoseći stavove koji uveliko spadaju u arsenal opštih mesta, a koji, u interakciji, s njim nikada nisu doživeli - ljudski faktor.
       Miro Vuksanović, član SANU, dobio je 2000. godine za svoju knjigu Semolj gora u Crnoj Gori prestižnu nagradu Miroslavljevo jevanđelje, koja mu, iz njemu nepoznatih razloga, ni posle dve godine nije bila uručena.
       Iz knjige Miloša Jevtića Semolj Mira Vuksanovića saznajemo da pisac bejaše poprilično ljut:
       „Dve godine su mi dužni deset hiljada maraka. Nisu mi uručili nagradu Miroslavljevo jevanđelje. Nisam nigde, u intervjuima, javno, grdio njihovu neodgovornost. Sramota me od njihove sramote. Ne mogu da se brukam s njima. Pitaću, čekaću, možda ću i tražiti, indirektno. Ali, siguran sam da ću morati na sud. Nisam nikad mogao zamisliti da ću tužiti Crnu Goru. Nije ona kriva. Šta ona zna ko broji glasove i ko s njom upravlja? To ne zna ni Srbija. Samo takve dve države mogu stati u jednu zajednicu o kojoj se dogovaraju dugo, dugo.“
       Posle dva pisma u kojima negoduje zbog „zavere ćutanja“ povodom nedodeljivanja pomenute nagrade, pisac dobija pismo od predsednika Vlade crnogorske Mila Đukanovića:
       „Iznenađen sam da Vam nagrada Miroslavljevo jevanđelje, koju ste dobili za 2000-tu godinu, nije uručena. Biće mi svakako zadovoljstvo da Vam u svojstvu predsjednika Vlade uručim tu prestižnu crnogorsku nagradu. Zbog brojnih obaveza na početku mandata nijesam nažalost uspio to učiniti do sada, ali svakako namjeravam u najskorije vrijeme. Tim povodom bićete kontaktirani preko mog Kabineta, ili Ministarstva kulture. Primite izraze visokog uvažavanja.“
       Vuksa­nović na­po­minje:
       „Vredi prepisati. Pod ovim rečenicama krije se pet hiljada evra; toliko, možda manje, ne znam kolika je prosečna plata u Crnoj Gori, a pripada mi 24 takve plate. Ima Milo stila.“
       Još je zanimljiviji Vuksanovićev „ljudski faktor“, trenutak kada mu je, konačno, u Vili „Gorica“, uručena pomenuta nagrada.
       „U direktnom susretu, u rukovanju, primio sam izvinjenje Mila Đukanovića zbog kašnjenja. Video sam: nije folirao. Nisam znao da je onako prijatan (podvukao - Ž. S.). Jasno mi je da tako biva, u meni, zbog svečanog čina i doživljaja. Ali, on je učinio još jedan neobičan gest. Prišao mi je na kraju koktela, pred odlazak, i rekao da za mene ima ekskluzivnu vijest, da je na kolegijumu Vlade, pre dva-tri dana, podstaknut mojom knjigom, po višegodišnjim zahtevima, odobrio prvih tri stotine hiljada evra za sređivanje puta preko Semolja. Moram priznati, bez mešanja sa njegovom politikom i svakodnevnim pričama, da sam ovakvim gestom zadovoljan. Tako pristaje samo dovitljivom vođi. Zato i jeste opasan, ali će samom sebi doakati na satanskom putu.“
       Preskočićemo tako očiglednu protivrečnost, na relativno suženom prostoru iskazanu, u kojoj se pisac zariče da se neće „mešati sa njegovom ( Đukanovićevom - prim. Ž. S.) politikom i svakodnevnim pričama“, a odmah potom poseže za („paganskom“) kletvom da će taj i takav čovek „samom sebi doakati na satanskom putu“.
       Ostavićemo po strani i pomalo neukusno insistiranje na lukrativnom momentu u kojem se, zbog brzine monetarnih promena, neobično često pominju hiljade maraka, a zatim, posledično, i hiljade evra. Uvrežen je manir na ovim prostorima da se o markantnim ličnostima sudi na osnovu njihovih stvarnih ili imaginarnih mana (ređe na osnovu njihovih - vrlina!), pri čemu gotovo zakonomerno izostaje holistički pristup, koji se ionako teško doseže budući da su mnoge činjenice pohranjene, na duži period, u zamandaljenim državnim arhivama, sakrivene, s majušnom mogućnosću da ikada budu dostupne široj naučnoj javnosti (da li neko doista veruje da će, u vezi sa ulogom nekih istorijskih ličnosti, ključne biblioteke biti dostupne onima koji sklapaju naučni mozaik, u kome sada nedostaju, kao delovi te integralne slike, uvidi u presudne pisane, ili usmene akte, na osnovu kojih vrednosni sud o tvorcima Istorije može sloviti za iole - verodostojan i objektivan?).
       Nije teško zamisliti jednog Dragoslava Mihailovića kako, obnavljajući svoja turobna golootočka iskustva, s kojima ide na počinak, i s kojima se budi, jarosno iščitava panegirike kojima se portretiše, recimo, jedan Đilas?
       Iz perspektive „ljudskog faktora“, kako smo ga prethodno definisali, nama je bitno priznanje pisca, kome su Đukanovićevi stavovi u najmanju ruku bezazorni, zbog čega se i nada „da će samom sebi doakati na satanskom putu“, da „nije znao da je onako prijatan“!
       Ja sam to znao još od trenutka kada sam ga upoznao i prvi put video u društvu šarmantnog nesmajnika Gorana Sitija Rakočevića. Preda mnom se ukazao izrazito visok i lep mlad čovek (svi bejasmo vršnjaci...!), čistih crta lica, otvorenog, stookog i svevidećeg pogleda kome su posebnu oštrinu davale izvijene veđe, samopouzdanog, otmenog držanja i svedenog, strogo kontrolisanog i lucidnog izričaja, kojem je pribegavao bez ikakve poze.
       Osluškujući naknadne podsmešljive anegdote o njegovim famoznim „džemperima“ (s primitivnim aluzijama na nekakvu njegovu tadašnju „oskudicu“, u kojoj, zbog porodičnog zaleđa, nikada nije ni bio!), sećam se, samo, da se njegova reč, gde god da smo izlazili, slušala s posebnim marom i uvažavanjem.
       Naprosto, plenio je jer je imao - harizmu, endemsku moć da se, bez vidljive želje, nametne paradoksalnim iskazima koje je izgovarao, ponavljam, bez izlišne koketerije, zbog čega je sebe i u potpuno stranom okruženju stavljao u pročelje svakog stola za kojim se vodilo galsko verbalno nadgornjavanje.
       Umeće da usredsređeno sasluša sagovornika, ili oponenta, stvaralo je sliku jednog neobičnog gospodstva, viteštva čak, jer će se ubrzo ispostaviti da datu reč poštuje i izvršava doslednije od svih pričala i blebetala koji svoja obećanja zaboravljaju onog trenutka kada svom sagovorniku vide leđa.
       Potkraj osamdesetih je uveliko, premda ni tridesetu nije napunio, utro put svom političkom autoritetu koji se ponajviše ogledao u bravuroznim filipikama u Saveznoj skupštini u kojoj je, blagodareći inerciji totalitarne svesti, vladala „sakralna“ atmosfera pa se govornik „morao“ saslušati bez oprostačenog i obagrenog dobacivanja iz klupa, ili samovoljnog prekidanja predsedavajućeg, što je, danas, uobičajena, ako ne već i politički krajnje oportuna praksa.
       Načuljenih ušiju ga je slušala čitava Jugoslavija, dok su zavidni - nemoćni da s njim uđu u verbalno takmaštvo - „pronašli“ taj famozni džemper, koji mu je, i zbog godina, i zbog čitave atitude (pa i telesnog habitusa kolokvijalno naziva - držanjem!) stajao i prikladno, i pristojno (nikada ga niko nije video da je, poput nekih estradnih mislilaca, odeven kao da reklamira United Colours of Beneton; prosto vam izgleda neverovatno da neko na sebi aplicira i aranžira sve boje ovog sveta, pa čak i neke do sada „neviđene“, od glave do pete, pošto se sebe ne može nadostiti!).
       Ali, već tada se lako uočavalo da njegova uravnotežena retorika, u kojoj se svaki argument naoko lako poslagivao sa onim potonjim, ima jedno ograničenje: nije ni dopuštao, niti praštao ulične ili kafanske invektive koje su ciljale na lično, ili na porodično dostojanstvo, utoliko pre ukoliko ih on svojim govorom na tako nešto nije provocirao.
       Otuda i nadimak - „britva“. U takvim situacijama bivao je nemilosrdan, ali ipak u okvirima polemički legitimnih premisa.
       (Nastaviće se)

Predviđanje i izmaštavanje „istorije“ Mila Đukanovića
       Slušajući teške reči koje se na njega izlivaju kao na kakvom, tobože objektivnom sudskom procesu, uz dokazane, verodostojne i navodno neporecive argumente, setio sam se autoironičnih opaski Vladimira Dedijera koje je Vladimir Dedijer izrekao odgovarajući na pitanje da li je Đilas u ratu ubijao nasumično:
       „Dođem jedanput u Kalinovik i tamo čika-Janko, Moša Pijade, koji je bio jedan od najdemokratskijih figura u našem pokretu. Odjednom neka cika i jedna majka, posle smo ustanovili da je četnikuša, poče da zapomaže:
       ‘Kuku lele, silovao mi ćerku!’
       A čika Janko, kakav je bio impulsivan, polete i pita:
       ‘Ko je to uradio?’
       Ispostavi se da je to bio jedan čuveni borac Prve proleterske i čika Janko ga dovede do zida Pravoslavne crkve i tu mašinkom poseče.
       Kada sam 1972. godinedolazio ponovo u to mesto, jer je TV Sarajevo pravila emisiju ‘ Tragom dnevnika Vladimira Dedijera’, oko mene se okupi narod i ja pitam predsednika njihove Partijema gde je onaj zid gde je Moša streljao onog što je silovao? - a on mi kaže:
       ‘E, narod je ispevao divnu pesmu kako su se dvoje mladih zavoleli, a Moša je to isekao...“
       Eto zbog čega je istorija tamna provalija, i zbog čega je podatna za poželjna „predviđanja“, što se lako uočava i u nekim optužbama koje, od prvog dana karijere, sustižu Mila Đukanovića, a koje nemaju korelaciju sa zdravim razumom.
       Nevolja je, ipak, mnogo dublja i šira, jer mali narodi, kojem i on pripada, nemaju prava na velike Istine; oni dobijaju samo mrvice sa stola na kojem se besprestano održava „tajna večera“ ključnih „kreatora“ povesti. On je tu istinu davno spoznao i njoj se lucidno prilagodio.
































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX