SVEDOK Internet



Broj 1106.

Poseta
5268604

Predsednik Srbije Vučić častio bana Jelačića za rođendan pola miliona evra

Tramp otkriva ko je ubio Kenedija

Ne povećavaju ništa već nezakonito otete penzije (delimično)vraćaju na prethodni nivo

Put Srbije u status kolonije

Muke sa „šakalima“ i SAS-ovcima


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Tragedija, krvna osveta i drama porodice Bojovic kraja nema
Sin Nikola ubijen, otac Vuk umro, sin Luka u zatvoru, majka Andelka puštena iz pritvora, krvna osveta ne zastareva
Piše: Vladan Dinić

       Poznavao sam, poznajem, družio sam se sa porodicom legendarnog Vuka Bojkovica, presvislog od tuge za ubijenim mladim sinom Nikolom, njegovom prvom supruigom, slikarkom, profesorkom, dekanom Andelkom, znam i Luku, istina, kao klinca, a poznavao sam i ubijenog Nikolu, koji je ocito ubijen – što se prezivao Bojovic?!
       Kad dete sahrani roditelja, oca ili majku, svejedno, kaže se – Božja volja!
       A, kad roditelji sahranjuju dete, tu, izleda - Boga nema!
       Sa svojim dugogodišnjim prijateljem Vukom bio sam godinama prijatelj. Pravi i nerazdvojan i ponosim se time!
       Svoj poslednji susret u ZOO vrtu, koji je i danas na istom mestu, ali za mene više nije isti, jer Vuka nema, preselio se gde mu je i mesto u legende, družio sam se dan ili dva, secanje nije baš pouzdano, pre nego što su mi javili: umro je Vuk!
       Objavio sam seriju intervjua s Vukom, preživljavao zajedno s njim gorke trenutke koje mu je život nemilice nudio, gledao coveka kako kopni kad je uhapšen Luka, kada su Luki, mogu da kažem, bezocno pakovali i što jeste, ali više što nije, kada su od njega, onako ponosnog, pokušavali zlokobni mediji, a po Vuki i DB i ostale tajne služne, da je “novi Arkan”, a nije i - kada se, na moje oci, gasio...Kada mu je iz pogleda izbijala tuga, ili pritajeni bes, ali i bespomocnost i pitanje – zašto?
       Cutao sam s njim i kad je Nikola, pitaj Boga zašto – ubijen. I kada je s Vukovih usana izbijala neizrecena patnja i pitanje: Zašto su se Bogovi nameracili na mene, zašto me ne ostave na miru, da mirno odem na onaj svet...
       Poslednji ispracaj legendarnog Vuka Bojovica bio je – kako i prilici. Pravi prijatelji su bili tu, uz Vuka i njegove, lažni prijatelji su imali “preca posla” od odavanja poslednje pošte Vuku Bojovicu, a, mislim, bilo je i zlonamernika koji su došli da se uvere u to – da li je vest tacna da je Vuk Bojovic zaista umro?!
      
       Secanje na Vuka. Bojovica.
      
       Ne volim ikome da dugujem. Pogotovo prijatelju. A Vuk Bojovic, legenda i za života, a kamoli sad na nebu, gde Bog, mahom pre vremena, poziva najbolje, jeste bio i ostao moj prijatelj.
       Prijatelji, okupljeni na komemoraciji usred Vukovog i našeg ceda, Beogradskog ZOO vrta „Dobre nade“, usred Beograda i Tvrdave, gde mu je i mesto, i na sahrani uz porodicnu grobnicu Bojovica, u koju se, nažalost stizalo i preko reda, ispratli su prijatelja onako kako i dolikuje. Prijatelji i drugari... brojna familija i Lidija, Moka, Covke, Palma...
       S dostojanstvenom tugom i saosecanjem.
       Istina, nisam primetio one za koje sam unapred znao da ih nece biti... One koji su svojatali Vuka kad im je to donosilo politicke poene, one koji su se odricali Vuka kad im je to, po njima, uticalo na rejting i rezultate nameštenih anketa.
       Nije bilo ikog od onih sa Balkona koji su bahato zauzimali kada su se slavili brojni uspesi naših devojaka i mladica iz sveta sporta... A slavili su kao da su oni baš ti zbog koji su se Beogradani okupljali!
       Kao da su oni Đokovici, vaterpolisti, odbojkaši, Španovici...
       Na srecu nisu.
       I bez tih, okupatora Balkona, Srbija ce u buducnosti (ako je bude) slaviti pobede i trijumfe...
       U „Svedoku“, u tužnom tekstu povodom prerane smrti (a svaka smrt je prerana i dolazi iznenada), uzgred sam pomenuo da sam se s Vukom u poslednjim danima njegovog ovozemaljskog života svakodnevno vidao.
       Kad je tekst objavljen, tako to obicno biva, setio sam se da mi je Vuk nedavno dao jednu svoju pesmu, na koju je bio jako ponosan, sa molbom da je – objavim.
       Obecao sam mu i, sluden vešcu - umro Vuk Bojovic, zaboravio i na pesmu i na obecanje. Ili, najiskrenije, papir sa tekstom pesme nisam mogao da nadem i da se setim gde je!
       Šta da radiš...Godine, šecer, senilnost...
       I, odmah po izlasku „Svedoka“ iz štampe, kako po Marfiju to obicno biva, pronašao sam papir sa tekstom pesme „Vuk i gnjide“!
       Kod Vuka Bojovica obecanje i rec su znacili i bili – sve.
       Bez pecata, ugovora i štambilja.
       Rec je bila svetinja.
       (Svedok br. 950)
      
       Dakle, evo pesme „Vuk i Gnjida“ Vuka Bojovica.
      
       VUK I GNJIDE
       Zapati se vaška
       Jedne noci tamne
       Vuku medu dlake
       Da oprostiš-sramne.
      
       Gde sve nije išla
       Kud se nije pela
       Ona stvar joj služi
       Mesto grejnog tela.
      
       Predloži mu dil
       živuljka malecka
       on nju da ne zgnjeci
       ona da ne pecka.
      
       U stopu ga prati
       Verno, kao Senta
       Al sa njom dode
       Cela bulumenta.
      
       I u njegov život
       Posta nocna mora
       Upleten u mrežu
       Demokratskih fora.
      
       Vuke ne može sada
       cestito da piški
       Dok se ne saglasi
       Gnjideraj helsinški.
      
       Ni da smaže ovce
       Ni ovnove bjelce
       Dok ne pita ove
       Vaške-jevropejce.
      
       Posestrima lija
       što se kleo u nju
       Nade ovcije koske
       U nekakvom žbunju.
      
       Pošto je i ona
       Novom trendu sklona
       Rastrubi moj slucaj
       Na sva živa zvona.
      
       U mediju svakom
       On je tamna maska
       Sumnjaju da nije
       pojedena Aska.
      
       Cackaju ga, grde
       Bodu kao trnom
       Gnjide bez granica
       I vaške u crnom.
      
       A kad vuku dode
       Svega preko nosa
       Doseti se jednog
       Transparentnog štosa.
      
       Rece da se skupe
       Al sve, bez iznimke,
       Da naprave neke
       Za novine snimke.
      
       Stanite sve mirno
       Ko daci na smotri
       nek ne mrda niko
       dok izbrojim do tri.
      
       Pa ih sve na okup
       Sa ludakom frsnu
       (ne ide hepiend
       Uz ovakvu basnu).
      
       Osta samo fleka
       Tu gde ih spljeska
       Zbog tog vaškocida
       Ganja ga Unesko.
      
       NARAVOUCENIJE
       Ako ti vec vaška
       Na onu stvar ide
       zgneci ih na vreme
       još u fazi gnjide.
      
      
       Basnu Vuka Bojovića
       ustišio Milko Grbović
      
       Poslednja ispovest Vuka Bojovica
      
       Jednom prilikom, vec sam napisao, da je teško „za novine“ pricati sa prijateljem.
       Ili o – prijatelju.
       A Vuk je covek, ma ljudima, koji (je) uvek ima(o) šta da kaže.
       Ovo je njegova prica...
       Iznudena!
       Ili prica o njemu.
       Iznudena!
       Šta ti je sudbina: mnogo godina sam drugovo s Vukom Bojovicem, legendom Beograda i Srbije, covekom cije je ime svojevrsna propusnica kad se negde zateknete u (ne)prilici.
       Drugovali smo, ponekad cesto po kafanama, sad smo zaobilazili kafane, ali smo se vidali cešce.
       U Vrtu „Dobre nade”, uz kaficu, ili sokic, dobro i poneko pice.
       Kafane?
       Jok.
       Godine, šecer, pritisak, familijarni problemi...
       U poslednje dve nedelje vidali smo se – skoro svakodnevno.
       Trebalo je nešto on meni da pomogne i da me posavetuje.
       Dakle, caskali smo.
       Domacinski...
       Ali, novinari nikad ne caskaju...
       Samo, ni na kraj pameti mi nije bilo da ce ti razgovori biti i poslednji...
       Na ovom svetu.
       Sad su ostala samo secanja.
       Draga.
       Na Vuka.
       Ljudinu.
       Pravili smo, decenijama, brojne intervjue, o mnogo cemu, više sam pitao ja njega nego on mene... takva je priroda posla...
       Vuk, covek, jednostavno, Bogom dan za posao koji obavlja, i covek – ponosan, da ne daje da pljuju na njega...
       Godinama, bolje receno, deceniju i kusur godina izvesne Mojovicke, Hrustanovicke, i drugi pokušavaju da ga najure iz Zoo-vrta, pa da onda najure i Zoo-vrt.
       Poslednja bogomdana lokacija je bila, koliko se secam – Borca, gde bi Beogradani i stranci „hrlili kao ludi” da posete borcanski zoo-vrt!
       Kad bi se šalili...
       Sve to jer, eto, Vukove životinje ruše Kalemegdansku tvrdavu.
       Dakle, drugovali smo, jeli i pili, ali, verujte mi na rec, tri teksta za novine koji sam morao da napravim, teško su mi pala...
       Za jedan od prethodnih tekstova, iduci, sa svojim sinom Milanom, rano sabajle, po cici zimi i neocišcenom snegu Beograda (kome samo sunce može da doaka, a nikako gradske nadležne službe) ka zoo-vrtu više sam razmišljao – šta coveku, svom prijatelju, da kažem, a manje o onome što bi trebalo da ga pitam.
       Jer, mnogo toga što sam danima citao po „nezavisnim medijima“ o Luki Bojovicu, sinu Vuka Bojovica, odgovorno kažem, jer vec cetiri decenija pratim šta se ovde, ali i u svetu podzemlja zbiva, jednostavno – nije tacno.
       Nije to borba za ekskluzivnošcu po svaku cenu, nije to bitka za tiraž, jednostavno, to su mahom teledirigovane informacije koje imaju zadatak da zamute stvar, da skrenu pažnju osiromašenih i gladnih ljudi u Srbiji.
       Procitah od sveznajuceg novinara poznatog kao „Naš Izvor“ da se Luka spremao da bespilotnom letilicom bombarduje CZ, ili „Alkatraz“ iliti ne znam šta...
       Onda, opet „Naš Izvor“ javlja direktno iz celije u kojoj se Luka Bojovic nalazi u Barseloni, šta on radi nocu, kako se šeta, kako cupa kosu, drhti i kuje planove...
       Prvo sam se smejao citajucu tu ekskluzivu u novini „Poni ekspres“, pa me je onda spopala muka.
       Jer, naše, ovdašnje i današnje novinarstvo je sve bliže dnu, ali sam siguran da ce otici i dalje od dna...
       Kako je krenula medijska haranga, pocinjem da sumnjam da je sad Luka Bojovic pobio sve ove „junake krvavog asvalta“, a da je još neizvesno samo, da li je sultana Murata, ipak, likvidirao Luka, a ne Miloš Obilic?!
       I da se njegov drugi sin Nikola – ubio sam?!
       Istraga (medijska) je u toku...
      
       * * * * *
      
       Grad zavejan, kaljav i klizav, a u Zoo-vrtu, cisto.
       Staze ocišcene, snega ima samo tamo gde mu je mesto, šetaju se hrabre životinje, sve je pod konac. Kao i uvek.
       I, udosmo kod Bojovica.
       Vuka.
       Na vratima nas je docekao vuk, ili bice da je neki krupan rasni pas, jedino obezbedenje Vuka.
       Bojovica.
       Omirisao nas je, pronjuškao i samo što nam ulazna vrata nije otvorio...
       Ne znam šta je Vuk Bojovic osetio, da li - kakve me dileme muce, i odmah me je sprecio, otvarajuci svoje srce za svoju muku, da bilo šta pitam.
       Sam, kao iskusan novinar, a i to je bio, poceo je da govori:
       - Ja sam kao licnost u Kafkinom romanu. Oko mene je sve nenormalno. Ali, sada kada ljudi gledaju sa strane, ja ispadam nenormalan, a ovo okolo je sve normalno. Imam cetvoro dece i sve sam ih vaspitavao na isti nacin. Ali, nisu sva deca ista. Kod nekoga uleti gen hajduka i tu nema vaspitanja. Luka je mnogo vaspitan decko. Uctiv je i hoce da razgovara o svemu, ali, ako mu se prede neka crta... Svako je predodreden za nešto. Luka ima energiju i to je kategorija ljudi koja bilo šta da radi – radi vrhunski. On se oteo i otišao je putem kojim je otišao. Ja sam uradio sve što sam mogao. Ostalo je uradila država, kazivao je Vuk Bojovic, direktor beogradskog zoo-vrta, na pocetku roditeljske ispovesti o svom sinu, Luki Bojovicu, o kome su mediji tih dana, ali i nedavno, dosta pisali.
       - Tako je sve krenulo i tako traje – od Jocica, pa do danas. Onda se sve razradivalo, kao razvijanje price u romanu. Mislim da je za ove naše savremene romanopisce u novinama i policijskim saopštenjima velika Agata Kristi, malo dete...
       Tako danas Luka ima ne jedan, nego više klanova, razne ljude, svašta mu se pripisuje... Pa da je sve ucinio to što su napisali, pa još toliko, niko od „slobodnih medija“ nije smeo jedan red da napiše da Luka Bojovic nije dosad optužen, niti osuden za bilo šta od tih stravicnih zlocina iza kojih navodno stoji!
       Luka je državni projekat kojim se prethodna vlast branila. Sve je bilo divno i štimalo je jer je Luka za sve bio kriv. Luka i još neki su služili tome da policajci idu i letuju po svetu pod izgovorom da je „tamo negde lociran Luka“.
       Zato apelujem – neka se podvuce saldo, koliko je para potrošeno na razne detektive koji su po belom svetu navodno tražili Luku.
       Pitao sam dva ministra pre Jocica – Radmila Bogdanovica i Dušana Mihajlovica o Luki. Pitao sam Dušana Mihajlovica 2007. otvoreno da mi kaže da li je igde naišao na ime Luka Bojovic – imajuci u vidu da su razni dokumenti i „bele knjige“ prošle kroz njegove ruke?
       Kaže – nigde!
       Sa druge strane, na vestima 2007. pojavljuje se, tada ministar policije Jocic i kaže se kako je Luka zajedno sa nekim drugom u nekom stanu držao oružje za „tihe likvidacije“, ma šta to znacilo. Luka je za to odležao osam meseci, a bio je osuden na 15 meseci.
       - Suština je u tome da je ovo najnesposobnija garnitura u pravosudu i raznim muljanjima i optužbama samo formalno „rešava slucajeve“. Pre su kriminalci radili za policiju, a sada policija radi za kriminalce. Tako danas Luka leži u španskom zatvoru pod specijalnim režimom, jer su odavde zamolili špansku policiju da ga drži pod strogom pažnjom jer je on, navodno, organizator ubistva Đindica, kriminalac svetskoga glasa...
       Pitali smo ga, tada, da li tvrdi da to što se o njegovom sinu prica nema veze sa istinom?
       Vuk je odgovorio: Kljuc je u ljudima u policiji. Sada je došla moderna ekipa – Veljovic i Milovic. Oni imaju koncepciju „zavadi pa vladaj“. Oni izvlace takve konstrukcije da bi im Agata Kristi pozavidela na tome. Kako vode pricu, kako nameštaju sve...Luka nije nikada išao u coporu i nije imao nikada neki klan. Luka je uvek bio individualac. Oni su napravili konstrukcije od njegovih porodicnih prijatelja, cak i komšija, pa su pravili šeme! Onda su složili neku sliku koju su gebelsovski ponavljali permanentno. I svakog dana konstruišu novu teoriju.
       - Cak, kada je prvi put uhapšen Luka, hteli su da ga optuže da je, navodno, pripremao atentat na Borisa Tadica! Ja sam još 2012. rekao za novine: ako se nešto desi meni ili clanovima moje porodice, za to krivite Milorada Veljovica. On je lažnim pricama mnogo zla naneo Luki i meni. Kljuc je u policiji!
       Onda je, pomalo zastajkujuci, kao da okleva, rekao: Meni je Danilo Radonjic, koji je ostao bez sina, prišao i kazao - „Vuce, mene policija nagovara da optužim Luku za ubisto sina“, a isto to je rekao i mojoj cerki. Potom, pošto je Radonjic ubijen, ta ista informacija je objavljena u ALO-u. Kada sam pitao novinarku što ranije nije to objavila ako je znala, ona kaže da nije smela zbog policije.
       Na pitanje da li se boji za svoj život, Vuk je k’o iz topa rekao: Ja sam se naživeo. I priželjkujem da sve ovo što sam pricao, a što mi ovde vlast ne veruje, da bude potvrdeno. Onda bi pocele ozbiljne istrage, jer bi se neko iz sveta zapitao – šta se to ovde, u Srbiji, dogada, i ko tu laže? Postoje argumenti i papiri i ja ih stalno iznosim. I dalje tvrdim da jedan autsajder, covek sa kriminogenom prošlošcu, kao što je Dragan Jocic, koji je verovatno mnogim mediokritetima ucinio mnogo i oni su mu ostali lojalni – muti porodice i stvara zlu krv delovanjem koji je zapoceo kao ministar, a koje su nastavili njegovi dužnici. To je moja poruka.
       A onda je, sa suzama u ocima, progovorio o pokojnom sinu: - Meni su uzeli sina koji je tek poceo da živi. To je strašna kazna. Samo onaj ko je bio u mojoj koži to shvata. Moj put skoro svakog jutra pocinje odlaskom na groblje, a moja garderoba je prepoznatljiva – u crnom do kraja života. Moja rana je ogromna na srcu. Sve su mi to ucinili zli ljudi, a ja to nicim nisam zaslužio. Što je rekao Nikola Pašic, „ubi me moj Rada“...
       - Na grob svog sina stavicu strofu mog prijatelja Vita Nikolica:
       „Na gradove udarice trava i uvesti svoju strahovladu. Svi cvetovi ostace bez glava, da bi bili sa travom u skladu.“
       To je naša sudbina...
       Na pomen unuka, glas mu se zatresao. Tišina, pogled izgubljen u secanju i krvave oci Vuka govorile su više od svega. Ali se nije nijednom dao! Nije nijednom stao, vec je nastavio dalje!
       Potom smo malo više pricali o istrazi o ubistvu njegovog sina... Ubica je uhapšen (Saša Cvetanovic – napomena redkacije) i on je ovde, rece Vuk. On je narkoman i njemu je placeno 15.000 evra za Nikolinu glavu. Drugi je neki Koljenšic koji je iznajmio stan. Ubistvo je narucio Šaranovic. Oni su išli gore na planinu, iznad Danilovgrada, gde su trenirali pucanje u lutke.
       - Svi su uhvaceni, ali pošto je naša vlast fundirala nove sporazume sa Crnom Gorom oko izrucivanja, sve je krenulo drugim tokom. Obrazlažuci taj sporazum sa Crnom Gorom, Ivica Dacic je rekao da je u toku „uvezivanje“. Dugo sam se pitao šta znaci to „uvezivanje“, da bih na kraju shvatio da to znaci da je organizator ubistva moga sina pušten na slobodu.
       Ali, borba za porodicu nije bila jedina koju je bio Vuk:
       - Borim se skoro 30 godina da od zoološkog vrta napravimo instituciju i mislim da smo u tome uspeli. U svim opisima Beograda i Srbije, kada se pominju lepe stvari, obavezno se istice zoološki vrt. Ali, nekima to smeta – pa se sada sudimo.
       Sudim se sa Radmilom Hrustanovic i Goricom Mojovic. One su uspele da donesu potvrdu iz Geodetskog zavoda da je Zoološki vrt javna površina, što je nonsens! Javne površine su ulice, parkovi, podvožnjaci, nadvožnjaci...Zoo vrt je zatvorena površina na kojoj državi dajemo rentu i placamo. Sa druge strane, meni je Skupština grada više puta dala potvrde da ZOO vrt nije javna površina!
       Medutim, cinjenica da su one nabavile tu potvrdu znaci da u ovoj zemlji sve može!
       Ali, Vuk se nijednog trenutka nije predavao: Ako izgubim spor idem u Strazbur! Tu nema price. Na sporu je Hrustanovicka rekla da ja nisam shvatio nju i Goricu Mojovic i kako su one, tobože, htele da unaprede vrt. Ja sam joj rekao – pa zbog toga i ne dam, jer sve što ste „unapredili“ više ne postoji.
       Medutim, videlo se da ima skepsu prema tome kako ce sud u Srbiji postupiti...Uostalom, gledajuci kako (ne)rade naši sudovi, ko bi mu zamerio...
       - Vidim po tome kako se proces vodi. Imam iskustva i prošao sam sito i rešeto. Bili su slabog duha sve dok Hrustanovicka i Mojovicka nisu donele potvrdu iz Geodetskog zavoda i sada su živnuli... Potom ce mene Hrustanovicka da tuži jer je ona kao ambasador, ekselencija, dolazila iz Slovacke na sudenje. Sad joj smeta i što je zovem ekselencija!
       Vuk je, ipak, radio na duge staze, pa je, ocito unapred videvši šta se sprema zoo-vrtu, nekima pomrsio konce...
       - Teže ce ovo da pomere. Ja sam obavestio pola Evrope. Njima smeta što ne dam da pomere ZOO vrt i ovde naprave kafice. ZOO vrt je sada institucija. Ali, bojim se da kad ja odem, sve ovo ce otici u propast. Ali, nece moci tako lako da naprave ovo kao prostor za kafice. Zašto – pa svaki prostor koji sam pravio za životinje, pravio sam od kamena i to tako da ne može ama baš nikako da se pretvori u kafic, a ako hoce da ruše – onda ce im trebati atomska bomba. Ovde je skoro sve od kamena – najviše je iz sela Ba, pa sa Homolja... Ovde sam ugradio toliko kamena da sam mogao da napravim piramidu ravnu Keopsovoj! Sa druge strane, kod nas se pokazalo da ma koliko nešto dobro i dugo bilo gradeno, novi koji dodu mogu u rekordnom roku sve da unište. Nadam se da sudbina ZOO vrta nece biti takva.
       Meni je velika cast što mi je povereno sedam hektara Beograda da cuvam i uredujem. I to radim evo skoro 30 godina, nikad i jedna primedba nije bila. A nasledio sam smrdište i dubrište, bez životinja, bez icega. Sad je ovo vrt o kojem se govori u potpuno drugom kontekstu. U Evropi se o ZOO vrtu govori bolje nego ovde. ZOO vrt je neprofitna kuca i za 30 godina nikada nismo bili na gubitku. Niko nas ne finansira. I sad mene zovu gradske ustanove da me pitaju da li sam i koliko dužan? Ja se ubih objašnjavajuci da nisam dužan i da nemamo kredite jer to uopšte ne uzimamo. Sa druge strane, pogledajte druga javna preduzeca. Pa i Parking servis je u gubicima, a nikom nije jasno zašto...
       Onda sam pitao Vuka – da li misli da nekome smeta?
       - U „Sablji“ sam bio jedan od 13.000 ljudi koji su privedeni. Ocekivao sam da cu sa Patrijarhom Pavlom biti u poslednjoj marici koja ce me privesti. Ne znam ko je tražio moje privodenje i sve vreme su mi se izvinjavali. Na kraju, ništa od toga nije bilo i mene su pustili. Ali, gorak ukus u ustima je ostao. Da, ocito je da smetam.
       Ima ljudi koji vam misle zlo. U novinama se s vremena na vreme pojavljuje rubrika „Deca mocnih roditelja“, pa tu apostrofiraju Slobu Miloševica, Zorana Lilica, Moku Slavnica, Batu Živojinovica i mene...A ja sam kao baš „mocan“...Prode pola godine, pa opet isti list to pusti...Da podsete da Vuk Bojovic ima sina kriminalca, gangstera i šta vec. To je blacenje svojih ljudi pred nacijom. Medutim, javnost to guta.
       Na kraju ovog višecasovnog razgovora (mnogi delovi, naravno, nisu bili za novine i javnost, jer niti smo Vuk i ja naivni, niti je baš sve za novine), s monografijom o beogradskom Zoo-vrtu pod miškom, i teškim bremenom tereta duše koja muci Vuka Bojovica – roditelja, krenusmo, kad se Vuk lati fotoaparata da nas uslika:
       Je l’ to za Službu, pitam sa smehom!
       - Pa, kad vec pricaju da sam visoki funkcioner službe, da te stavim u fasciklu! Da se tvoj i dolazak tvog sina Milana dokumentuje! A, i sve što smo pricali je snimljeno!
       Dakle, i kad je teško, mog prijatelja Vuka nije izdao smisao za humor.
       Zapravo i on i ja znamo šta smo jedan drugom kazali.
       Izašli smo iz Vukove kancelarije, obišli belu lavicu i male lavice, uvereni da ce pravi Vuk, Bojovic, znati šta i kako dalje.
       Jer, zar nije porucio, bez ikakvih pretnji da se nekom sad, dodeljuju specijalna odeljenja specijalnih cuvara, da njegov Luka mora da odgovara – ali samo za ono za šta je, ako je, zaista kriv, a ne na osnovu narucenih medijskih optužnica, zarad necijih interesa i opšte štete...
       - U poplavi tekstova o meni i mom sinu, u jednom nedeljniku sam procitao o meni takve stvari iz svoje mladosti, koje sam i sam zaboravio. Znaci da im neko dotura informacije i dosijee. Jedna od stvari koja mi je zamerena jeste, da nemam politicku orinjentaciju. Ne mogu da shvatim kako je to loše?
       Priznajem, želeo sam da napravim partiju zelenih, ali sam od toga odustao jer nisam imao novca, a nisam želeo da ulazim u posao sa tajkunima koji su se nudili.
       S: A stranci?
       V.B: Bilo je zainteresovanih stranaca, ali su mi zamerili što sam srpski nacionalista. Ja sam ih samo upitao:
       „Šta treba da budem, nemacki nacionalista“?
       Tu je razgovor završen.
       Meni je politicki bio najbliži Vojislav Koštunica, mada otvoreno kritikujem njegove ljude i najviše zla mi je došlo od njih, to moram da priznam... Medutim, ovde, u zoološkom vrtu, nedam uopšte da se prica o politici. (Svedok, 949)
      
       * * * * *
      
       U nedelju, 21. septembra u amfiteatru ZOO vrta održana je komemoracija povodom nenadane smrti, u snu, Vuka Bojovica.
       Ili je sada lakše, otišao je Vuk, a ostali su samo vucici?!
       Živeo si nemirno, pocivaj u miru...
       Dinja
      
       Evo kako to radi “Blic”: Hajka ne staje
       SVIREPA MAFIJAŠICA ILI UVAŽENA SLIKARKA
      
       Kako je Andelka Bojovic pre hapšenja pripovedala o unucima, studentima i UMETNICKOM ZANOSU
      
       T. M. S.
      
       Majka Luke Bojovica uhapšena u Nikšicu zbog sumnje da je pripremala ubistvo, u javnosti je dugo važila za „umetnicku dušu“.
       Žena osumnjicena da je planirala brutalnu osvetnicku likvidaciju bila je slikarka, profesorka na Fakultetu likovnih umetnosti, a u jednom mandatu cak i dekan FLU.
       Izdavala se kao žena vrlo privržena porodici - dvojici sinova - Luki, koji trenutno služi zatvorsku kaznu u Španiji, ubijenom Nikoli i najmladoj cerki Mariji.
       Svoj imidž uvažene slikarke Andelka Bojovic ucvrstila je i dajuci intervjue za srpske medije. U jednom od njih, objavljenom u novembru 2011. godine u „Blic ženi“ govorila je o proslavi 75. rodendana FLU, o svojih 35. godina profesorskog staža.
       Porodicu je pomenula na kraju intervjua, izjavivši da slobodno vreme posvecuje najbližima, cerki Mariji, sinovima Luki i Nikoli i njihovim porodicama.
       Vec u to vreme za njenim najstarijim sinom Lukom Bojovicem je vec uveliko bila raspisana poternica Interpola po zahtevu srpskog pravosuda. Njegovo ime svakodnevno je bilo na stranicama crne hronike zbog cuvanja odbeglih pripadnika zemunskog klana, ali i zbog optužbi da je organizovao atentate na Andriju Draškovica i Zorana Nedovica Šoka.
       Tri meseca nakon što je objavljen intervju Andelke Bojovic, Luka Bojovic je uhapšen u Španiji i zatim osuden na 18 godina zatvora. Naredne godine ubijen je njen mladi sin Nikola, a sledece je umro suprug Vuk Bojovic, dugogodišnji direktor beogradskog zoo-vrta.
       - Posebna radost su mi unuci, njih petoro, Vuk, Tina, Gala, Tara, Jovana. Njima sam sada potrebna i zanimljiva. Oni su samo jednom ovoliki i ne želim da propustim njihovo odrastanje - rekla je Andelka tog novembra 2011. godine o svojoj porodici.
       Ona je u vreme ovog intervjua bila slikarka, ali i majka tada najtraženijeg srpskog begunca. Otuda možda i njena potreba da u casopisu objavi samo porodicne slike iz vremena kada su njena deca bila mala, još daci osnovne škole.
       $ Od nadahnute umetnice do planiranja svirepog osvetnickog ubistva
       Svoju ljubav prema slikarstvu tada je opisivala sa puno nadahnuca. Intervju je dala u stanu, u kome je jednu sobu pretvorila u kutak za, kako je sama rekla - „stvaranje i maštanje“.
       - Ja sam iz one generacije zanesenjaka. Meni je i sama zgrada fakulteta posebno mirisala. Udem tamo i ocarana gledam one odlivke gipsane Afrodite anticke i sve mi to nekako posebno miriše. A taj miris zapravo je memla, ali kada na to gledaš sa idealima i zaljubljenošcu kao što sam ja, onda memla mirisna postaje, govorila je Andelka za „Blic ženu“.
       Pricala je o tome kako se u slikarstvo zaljubila kao dete, kako je diplomirala i magistrirala.
       Žena uhapšena zbog planiranja ubistva nadahnuto je pre šest godina govorila o mladosti, životu i energiji, ali i o svom uticaju u beogradskim umetnickim krugovima.
       - Fakultet je specifican. Svakom studentu pristupa se posebno. Ali lepo mi je s tim mladim ljudima koji tek ulaze u život, puni želja i energije što prenose i na mene. I kada završe fakultet, kontakt se ne prekida, konsultuju me kada se pojavi neka stvaralacka dilema, pitaju me da im otvorim izložbu - pricala je Bojovic.
       I cerka Marija je pored nje postala umetnik. Njena majka je govorila kako njih dve cesto pricaju o stvaranju.
       Od novembra 2011. kada je dala intervju, Andelka Bojovic je negde usput ocigledno zaboravila na umetnost i stvaranje lepote.
       Uhapšena je sinoc u Nikšicu sa sinovcem svog bivšeg supruga Vuka zbog sumnje da je pripremala ubistvo Ratka Koljenšica, optuženog da je pomagao u ubistvu njenog sina Nikole.
       Njima se na teret stavlja da su pocinili krivicno delo - dogovor za izvršenje krivicnog dela pripremanje ubistva Koljenšica. Kako su preneli crnogorski mediji, u blizini Koljenšiceve kuce u naselju Klicevo primecen je automobil „panda“ beogradskih tablica u kojem su bile dve osobe.
       Istražitelji veruju da su majka i sinovac pripremali ubistvo Koljenšica, koji je u decembru prošle godine izašao iz pritvora i od tada je bio pod stalnim policijskim nadzorom zbog informacije iz bezbednosnih službi da mu preti opasnost.
       Ratko Koljenšic je bio u pritvoru sa Slobodanom Šaranovicem od kraja jula 2013. godine zbog sumnje da je organizovao ubistva Nikole Bojovica u Beogradu 29. aprila te godine i Miloša Vidakovica.
       Hapšenjem Andelke i Matije Bojovica istražitelji ocekuju da ce doci do nalogodavca i ubica Šaranovica.
      
       MRACNA PRICA O UBISTVU, KRIMINALU, HAPŠENJU…
       Ko je ko u porodici Bojovic?
      
       Porodica Bojovic ponovo je dospela u centar pažnje nakon što su Andelka Bojovic (66), majka Luke Bojovica i Matija Bojovic (35), njegov brat od strica uhapšeni u Nikšicu, zbog sumnje da su planirali ubistvo Ratka Koljenovica.
       Andelki i Matiji Bojovic veceras istice policijski pritvor od 72 sata, nakon cega ce tužilaštvo odluciti da li ce im on biti produžen. Oni se terete za “dogovor za izvršenje krivicnog dela” i za neovlašceno držanje oružja i municije.
       Uhapšeni su u sredu uvece dok su osmatrali kucu Ratka Koljenšica, optuženog da je ucestvovao u ubistvu Andelkinog mladeg sina, Nikole u aprilu 2013. u Beogradu.
      
       KO JE LUKA BOJOVIC?
      
       Luka Bojovic, stariji sin Andelke i Vuka Bojovica javnosti je postao poznat kao jedan od najmladih pripadnika Srpske dobrovoljacke garde Željka Ražnatovica Arkana. U to vreme je medutim pocelo urušavanje dotadašnje kriminalne piramide – Arkan je ubijen u januaru 2000, a surcinski i zemunski klan preuzeli su vodstvo beogradskim podzemljem.
       Milorad Ulemek Legija, Arkanov i Bojovicev prijatelj i pokrovitelj zemunaca bio je spona koja je dovela do kriminalnog uspona Luke Bojovica 2003. godine, posle akcije “Sablja”.
       Policija je u to vreme tragala za nekolicinom odbeglih pripadnika zemunskog klana, optuženih za ubistvo premijera Zorana Đindica, ali su oni uvek uspevali da izbegnu hapšenje. Bilo je jasno da imaju dobru logistiku, i nekog mocnog iznad sebe. Koga, postalo je jasno u vreme ministra policije Dragana Jocica, koji je 2007. prvi javno obelodanio da je novi šef nasledenog zemunskog klana upravo Luka Bojovic.
       Vuk Bojovic, u to vreme direktor beogradskog ZOO vrta, optuživao je ministra Jocica za medijski linc protiv njegove porodice.
       Medutim, koliko je Jocic bio u pravu pokazalo se 2010., kada je u Zagrebu došlo do sukoba dvojice odbeglih zemunaca, Sretka Kalinica i Miloša Simovica. Simovic je u obracunu ranio Kalinica, koji se zatim pojavio u zagrebackoj bolnici i predao se tamošnjoj policiji.
       Usledilo je odmah i hapšenje Simovica, a zatim su na osnovu svedocenja Kalinica pocela da isplivavaju zlodela klana pod vodstvom Luke Bojovica.
       Bojovic medutim, više nije bilo u Srbiji. Pobegao je par sati posle Kaliniceve predaje u Zagrebu. Kako se ispostavilo, u Španiju, gde je poceo nov život, u društvu nekoliko najbližih saradnika i supruge Barbare i dece, sa kojima se vidao samo u potpunoj tajnosti. Uhapšen je u februaru 2012. i tamo je osuden za pripadanje zlocinackoj kriminalnoj organizaciji na 18 godina zatvora.
       Ubistvo Milana Jurišica, koga su zemunci u Valensiji brutalno ubili, isekli i samleli njegovo telo, Luki Bojovicu nije dokazano.
       U Srbiji je za to vreme protiv njega pokrenut sudski postupak zbog ubistva Branka Jeftovica Jorge i pokušaja ubistva Andrije Draškovica i Zorana Nedovica Šoka, sva pocinjena u ime osvete za ubistvo Arkana.
       I za ova ubistva je Luka Bojovic pravosnažno osloboden.
       U meduvremenu, nestankom, odnosno ubistvom Slobodana Radonjica u Baru 2009. Luka Bojovic je poceo novi mafijaški rat sa porodicom Šaranovic koji se godinama vodi u Srbiji i Crnoj Gori. Posle nestanka Slobodana Radonjica, za koga se pretpostavlja da je ubijen po nalogu Bojovica, ubijeni su i Slobodanov otac Danilo i njegov kum Branislav Šaranovic, koji su u samostalnoj istrazi Slobodanovog nestanka, došli na trag Bojovicu.
       U ime osvete za ubistvo, Šaranovic je naredio ubistvo Nikole Bojovica, koji je ubijen u Beogradu 2013.
       Šaranovic je ubrzo uhapšen u Crnoj Gori, zajedno sa Ratkom Koljenšicem, koji je sada, kako se sumnja, našao na meti Andelke Bojovic.
       Šaranovic i Koljenšic su pušteni iz pritvora u decembru prošle godine.
       Šaranovic je ubijen ispred svoje kuce u Budvi u martu, a Koljenšic je u Nikšicu pod stalnim nadzorom policije.
       Andelka Bojovic (66) slikarka, profesorka cak i dekan Fakulteta likovnih umetnosti uhapšena je sa Matijom Bojovicem sinovcem svog bivšeg supruga zbog sumnje da su pripemali ubistvo Ratka Koljeniša, optuženog za ubistvo njenog mladeg sina Nikole. U automobilu u kome su uhapšeni, policija je pronašla fotoaparat sa slikama Koljenšiceve kuce, a pretresom Matijine kuce i vikendice arsenal naoružanja.
       Oboje su negirali krivicu na saslušanju.
       Andelka Bojovic je u braku sa Vukom Bojovicem rodila troje dece, Luku, Nikolu i Mariju. Vuk je medutim ostavio i sa drugom suprugom zapoceo novi život, u kome je dobio cerku. Ona nikada nije mogla da to prežali, i do njegove smrti se predstavljala kao njegova supruga.
       Za medijsku pažnju kojoj je bila izložena njena porodica, pogotovo Luka, nije krivila njega nego novinare.
       Njena cerka Marija je u nameri da odbrani cast brata Nikole, tužila nekoliko medija, a na sudenjima je tvrdila da je Nikola bio samo obican mladic, student, bez kriminalnog dosijea, koji nije upetljan ni u kakve mafijaške poslove. Andelka, koja je dolazila na sudenja nije prezala ni da najgrublje izvreda novinare i to u hodnicima suda.
      
       Vuk Bojović
      
       Na celu beogradskog ZOO Vrta proveo je 28 godina. U Beograd je došao iz Pljevalja, gde je završio vajarski odsek na FLU, i gde je i upoznao Andelku.
       U delu javnosti važio je za coveka koji je “Vrt dobre nade” obogatio brojnim životinjama, ali deo javnosti dovodio ga je u vezu sa mahinacijama, zloupotrebama, preprodajom životinja.
       Istina je protiv njega nikada nije voden nikakav postupak.
       Medutim, svog starijeg sina Luku je, kako se prica, zbog problematicnog ponašanja poslao u Grcku, a zatim i u Srpsku dobrovoljacku gardu.
       I on je, cesto ne birajuci reci optuživao policiju i novinare za medijski linc nad njegovom porodicom, a prvi na meti mu se našao ministar Dragan Jocic koji je 2007. javno objavio da je Luka novi voda zemunskog klana.
       Posle Lukinog hapšenja u Španiji, Vuk se razboleo, a o njemu je najviše vodila racuna cerka Marija.
       Kada je njegov sin Nikola ubijen 29. aprila 2013. Marija nije bila u Beogradu.
       O Vuku je tih vodio racuna Nikola, koji je krenuo u pekaru. Ubijen je hicima iz automatskog oružja u Ulici carice Milice.
       U septembru sledece godine, Vuk je preminuo u 74. godini. Njegova cerka Marija kasnije je izjavila da je njen otac umro u snu, od tuge za sinovima.
      
       MARIJA BOJOVIC
      
       – Moj otac je prošao satanizaciju svoje dece. Izgubio je sina, od svega toga jednostavno se ugasio kao sveca, nije mogao više – izjavila je za medije Marija Božovic nakon smrti svoga oca Vuka.
       I ona je za sve što se desilo porodici Bojovic krivila policiju i medije. Vecinu medija koji su pisali o njenom bratu Nikoli je tužila, a zatim se na sudenjima pojavljivala u društvu nabildovanih momaka. Uvek je vešto pokušavala da izjavama ne dovede Luku u vezu sa bilo kojim krivicnim delom.
      
       Nikola BOJOVIC
      
       Nikola se kao mladi Lukin brat našao u centru rata koji je stariji Bojovic vodio protov crnogorske porodice Šaranovic.
       “Osveta za osvetu, brat za brata” – dovelo je do ubistva Nikole Bojovica 29. aprila 2013. u Ulici carice Milice u Beogradu.
       U ratu Bojovica i Šaranovica, ubijen je Branislav Šaranovic, nakon cega je usledila osveta u kojoj je ubijen Lukin mladi brat.
       U vreme ubistva, Luka se vec nalazio u zatvoru u Španiji. (Blic 29. 7. 2017.)
      
       * * * * *
       PS:
       Tužilaštvo u Nikšicu nije tražilo pritvor za 66-godišnju slikarku, profesora i bivšeg dekana Fakulteta likovne umetnosti u Beogradu Andelku Bojovic,od optužbi branice se sa slobode.
       Pritvor do 30 dana odreden je za rodaku Matiju Bojovicu
































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX