SVEDOK Internet



Broj 1106.

Poseta
5268602

Predsednik Srbije Vučić častio bana Jelačića za rođendan pola miliona evra

Tramp otkriva ko je ubio Kenedija

Ne povećavaju ništa već nezakonito otete penzije (delimično)vraćaju na prethodni nivo

Put Srbije u status kolonije

Muke sa „šakalima“ i SAS-ovcima


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

KOMENTAR
Otvaranje Pandorine kutije
Piše: Zoran Marjanović

       Kada je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, nedavno saopštio da će doneti odluku o dodeli spomenice kojom bi se obeležavala bitka na Košarama 1999. godine, bilo je jasno da borcima nudi kolektivno priznanje.
       Takvih priznanja je već bilo i njima je, iz nejasnih razloga, izbegnuto da se odavanjem zaslužene počasti izdvoji pojedinac, onaj ko je bio prvi među najhrabrijima.
       Ukoliko Vučić ostane pri svojoj ideji, u opštu slavu srpskih junaka biće utopljen i lik načelnika štaba slavne 63. padobranske brigade, potpukovnika Gorana Ostojića.
       Imao je samo 36 godina i deceniju podvižništava na svim ratištima raspadajuće Jugoslavije, počev od slovenačkog aerodroma Cerklje.
       Janez Janša se uhvatio za glavu kad je saznao da je Goran sa samo 18 drugova nedeljama izvlačio ljude, opremu i avione sa aerodroma koji je tako pokrivao kao da ima oko sebe silu vojske. Sledile su vatrene akcije u Zadru, pa u Posavini i nizu drugih mesta, sve do Košara, gde mu je metak proleteo kroz otvor za rukav na zaštitnom prsluku i zario se u srce.
       Goran je pao 28. jula 1998. godine, znatno pre nego što je počela bitka na Košarama, o kojoj govori Vučić (09.04.1999) i koja je trajala dva meseca na frontu od 15 kilometara.
       Trapavi komandanti u tadašnjoj Vojsci Jugoslavije, pre svih general-pukovnik Dušan Samardžić, ondašnji komandant Treće armije, pokušali su da prikriju Goranovu pogibiju.
       Bilo je, čak, zabranjeno i snimanje na njegovom pogrebu, kojem je u Nišu prisustvovalo oko 3.000 ljudi.
       Vojska je ćutala da se, valjda, ne bi saznalo kako na Kosovu i Metohiji ne deluje samo naša policija, nego i elitna vojska.
       Osim toga, mnogi su tada upozoravali da se dragoceni specijalci ne smeju koristiti u običnim borbenim operacijama, kakvo je tada bilo zaustavljanje šiptarskog ubacivanja oružja kroz klance Junika.
       Bio je to zadatak za pešadiju, poglavito graničare, a ne za padobrance.
       Uporna redakcija „Svedoka“ ušla je, svojevremeno, 1998., u sve detalje života i pogibije Gorana Ostojića, legendarnog lidera iz redova niških padobranaca, i predložila Narodnoj skupštini da se posthumno odlikuje Ordenom narodnog heroja.
       Predlog je dobio podršku svuda redom, od Generalštaba do boračkih organizacija.
       Odgovoreno je da to nije moguće. Orden narodnog heroja je, od 1980. godine, dodeljivalo Predsedništvo SFRJ.
       Od raspada Jugoslavije, navodno, Zakon o odlikovanjima više nije važio i nije bilo nikog ko bi Orden narodnog heroja mogao da dodeli.
       A onda je, po završetku kosovskog ratovanja, javljeno da je Orden narodnog heroja ipak dodeljen!
       Dobilo ga je šest vojnih i jedna policijska brigada, među kojima i 63. padobranska.
       Ništa pojedinci, samo kolektivi. I ništa zakon.
       Od tada je prošlo 18 godina. U Srbiji se mnogo toga promenilo i ona je sebi našla stolicu – posebnu, ni istočnu ni zapadnu. Pozicija joj deluje stabilno i ona, demonstrirajući svoju obnovljenu moć, Severno-atlantskoj alijansi samouvereno zabada Košare u oko.
       Uporedo sa najavljenom unutrašnjom raspravom u Srbiji o Kosovu, javnosti se obnavlja sećanje na već zaboravljenu bitku koja, naravno, nije za zaborav.
       Valjda će to nekog podstaći da smelije uđe u dijalog. Šta nam mogu – evo kako smo sve njih (OVK, albansku vojsku s tenkovima i avione NATO) sredili na Košarama!
       Najglasniji tumač Predsednikovih ideja, Aleksandar Vulin, javio je iz Moskve da Srbija neće zavoditi sankcije Rusiji dok je Vučić predsednik države a on, Vulin, ministar vojni.
       Pa neka se NATO misli...
       Na tom talasu novog samopouzdanja, Košare su ovog leta postale hit u Srbiji.
       Vučić je nedavno otkrio bistu vojniku motorizovane brigade, Tiboru Cerni u Debeljači kod Kovačice, koji je u cvetu mladosti (21 godina) krenuo na koban susret s kuršumom iz protivničkog snajpera rekavši:
       „Za Srbiju vredi poginuti“.
       Vulin je učestvovao na tribini „Boj na Košarama – bitka koja traje“ i rekao:
       - Srbija sada ima hrabrosti da kaže da smo se borili protiv NATO-agresije, koju nismo ni izazvali, ni tražili...Prošla su vremena kada se Srbija stidela svojih heroja, u kojima se trudila da zaboravi Košare, jer nije imala hrabrosti da izgovori ime onih koji su na Košarama dali svoje živote.
       Cinjenica da je Vulin pripremio snimanje drugog po redu filma o Košarama, pošto je već učinio da se snimi „Pakao Košara“, govori da srpski vrh ne skuplja hrabrost od juče i da ništa nije slučajno.
       Adrenalin je krenuo kroz narod, pa navijači Zvezde skupljaju potpise za obeležavanje trga u Beogradu i podizanje spomenika ne samo herojima sa Košara, nego svim braniocima Kosmeta.
       Sinhronizovano stiže i informacija iz Kancelarije za ordene Predsedništva Srbije o tome da država priprema posebna odlikovanja za učesnike bitaka (dakle: svih bitaka) tokom odbrane Kosova i Metohije 1999. godine.
       Pojašnjeno je da se razmatra proširivanje kruga odlikovanih na učesnike u svim ratnim dejstvima na Kosovu i Metohiji.
       Udruženje „Srpski ratni veterani“ ide još šire, preko granica sa Hrvatskom i Bosnom. Ono traži spomenice za učesnike svih ratnih sukoba, od 1991. do 1999. godine.
       U Nišu je već uveliko u toku procedura na preimenovanju deset ulica koje će dobiti imena pripadnika MUP, poginulih na Kosovu i Metohiji 1999. godine.
       Jedna ulica dobiće naziv „Heroji Košara“, a nadležni su najavili da pripremaju i odluku o tome da svaki poginuli pripadnik Vojske Srbije iz Niša dobije ulicu sa svojim imenom.
       I tu počinje problem.
       Jedan čitalac ove niške vesti pitao je:
       „Znate li da su ginuli i lopovi, i dezerteri i oni koji su pokušavali da puške bace u soške?“
       Pitanje uopšte nije bez osnova.
       Komandant Prištinskog korpusa VJ, Nebojša Pavković, koji je uveo vojsku na Kosmet uprkos protivljenju pojedinih pretpostavljenih (Ojdanić), slao je poverljive izveštaje o tome da su učestale pljačke pojedinih srpskih policajaca i njihovih grupa širom Pokrajine.
       Nisu se, dakle, svi heroji držali herojski i tu počinje ozbiljan Vučićev (državni?) problem. Ako nastavi linijom najmanjeg otpora, namiriće dug prema borcima masovnom podelom spomenica. U tom slučaju, teško će se ogrešiti o istinske junake, poput Gorana Ostojića, koji će biti gurnuti u masu i izjednačeni ne samo s dobrim ratnicima nego i sa – lopovima!
       Time se otvara Pandorina kutija iz koje će prvi iskočiti baš Nebojša Pavković i čovek koji ga je pratio u stopu – general Vladimir Lazarević.
       U kolektivnoj podeli spomenica, njih dvojica se ne mogu zaobići, a obojica su osuđena u Hagu za ratne zločine?!
       Ma šta se u Srbiji mislilo o Haškom sudu, za ogroman deo zapadnog sveta njhovi zločini su dokazani. Pavković je dobio 22 godine zatvora, koji izdržava u Finskoj. Lazarević je osuđen na 15 godina, a pušten je pošto je odležao dve trećine svoje kazne.
       Nezavisno od toga šta je odlučio Hag, činjenica je da su Pavković i Lazarević uspešno predvodili vojsku u sukobu s NATO-agresorom.
       Odmah po završetku rata, Milošević je Pavkoviću uručio najviše priznanje – Orden slobode, a taktika i manevrisanje naših jedinica tokom borbi proučavaju se na vojnim akademijama u svetu.
       Ovih dana je, u intervjuu iz finskog zatvora, Pavković govorio i o tome da je šef NATO-a, Vesli Klark, u svom poslednjem raportu (koji su, navodno, presreli naši obaveštajci 04.06.1999), javljao da nije zadovoljan postignutim rezultatima OVK na Paštriku i da su srpske snage uspele da se odbrane i preokrenu situaciju u svoju korist.
       Citirajući Klarka, Pavković kaže:
       „NATO je vodio borbu protiv sposobnog protivnika, čije jedinice često menjaju položaje i izbegavaju avijaciju NATO. Protivnik je uspeo da razbije sve veće baze OVK“.
       Gde će Vučić svrstati generale koje neprijatelj ovako ocenjuje?
       U zločince ili heroje?
       Od tog izbora zavisi i šta će se desiti sa odavanjem dužne počasti potpukovniku Goranu Ostojiću, u čijoj vojničkoj karijeri, školovanju i ličnosti nije bilo nikakvih mrlja.
       Njemu se, na inicijativu porodice, u prisustvu predstavnika Komande Specijalne brigade VS, 63. bataljona VS, Saveza boraca i lokalnih zvaničnika, svake godine odaje počast pred bistama u Jagodini (rad Olje Ivanjicki) i Rekovcu.
       Na stav države Srbije o ovom nesumnjivom junaku, još se čeka.
































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX