SVEDOK Internet



Broj 1140.

Poseta
5466862

Predsednik jači od Ustava

Mnogo pitanja, malo odgovora

„Braćo Nemci“

Ugovorci vraćeni, direktor KIC-a pred smenom?

Kolektivno državno samoubistvo Makedonaca


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Drugi pišu: Fond strateške kulture
The final solution to the Kosovo question
Piše: Slobodan Antonić

       Ima nečeg mračnog i politički perverznog u koaliciji s Haradinajem. To osećaju svi, čak i oni koji ovu koaliciju pokušavaju da brane.
       To bi bilo isto, već je dobro primećeno), kao da su 1943. godine u NDH upriličeni izbori, a zvaničan Beograd naterao preostale Srbe da na njima glasaju, pa onda još i da uđu u Pavelićevu vladu.
       Istina, bilo je Srba i među ustašama, od koljača do generala (od 93 generala 13 su bili Srbi; ). Mile Vasić je u Jasenovcu poletno, nožem i maljem, ubijao svoje sunarodnike), a član predsedništva Hrvatskog sabora Sava Besarović toliko je pounutrio režim kome je služio da je, pre no što su ga partizani streljali, uzviknuo: „:ast mi je što sam bio ministar NDH! Živio Ante Pavelić!“
       Već zamišljam nekog od „srpskih“ ministara kod Haradinaja kako sutra, na suđenju za kolaboraciju, uzvikuje: „Cast mi je što sam bio ministar Republike Kosovo! Živeo Ramuš Haradinaj!“.
       To je politička strma ravan: započinje izlaskom na opštinske „kosovarske“ izbore, nastavlja se učešćem na „parlamentarnim“ izborima po „Ustavu Kosova“, zatim sledi ulazak u Tačijevu vladu i zaklinjanje na taj „ustav“, evo, sad je tu i učešće u Haradinajevom kabinetu, a završava se sumanutim klicanjem dželatu sopstvenog naroda.
       Ima indicija da je ulazak Srpske liste (SL) u Haradinaj-Tačijevu vladu možda još odranije dogovoren. Posle izbora jedan prijatelj s Kosova napisao mi je da su mu neki Albanci rekli kako je jedan broj njihovih sunarodnika glasao za SL kako bi se, među zajemčenih 10 srpskih mandata u skupštini Kosova, našlo što više poslanika upravo „kosovskog SNS“.
       Pogledao sam zvanični izborni izveštaj) i video da zaista postoje čudna neslaganja broja Srba i broja glasova koje je dobila SL?!
       U opštini Istok ima 540 Srba – uključiv i mlađe od 18 godina, a na izborima SL je dobila 475 glasova.
       U Gnjilanu Srba ima 624, a SL je dobila 1.291 glas.
       U Klini ima 94 Srbina), a za SL glasalo je 248 birača itd.
       Ne poznajem baš najbolje kosovske prilike pošto tamo ne živim, a i podaci s Kosova poprilično su nepouzadni, pa sam odlučio da ovu indiciju još nekako proverim. Već treću godinu vodim dijalog na portalu KoSSev s Fadiljem Ljepajom). Pravilo tog dijaloga je da autori svaki tekst završavaju pitanjem za sagovornika, na šta se onda odgovara u narednom tekstu.
       Tako sam i ja pitao Ljepaju da li je tačna priča da su i Albanci glasali za SL, ali na to pitanje, suprotno pravilima dijaloga, on nije odgovorio.
       No, i izbegavanje odgovora svakako je neki odgovor. Onda je Marko Jakšić upozorio na podatak da su srpske stranke na „kosovarskim“ izborima dobile veći udeo glasova od njihovog udela u stanovništvu – gotovo 12 odsto?!.
       Jakšić je tu pojavu objasnio nepouzdanim podacima o broju Srba na Kosovu, čiji je udeo, sudeći po izbornim rezultatima, veći nego što se smatra.
       Međutim, isti fenomen mogao bi se, možda, objasniti i ispravnošću sumnje mog prijatelja s Kosova da su za SL, po nekakvom dogovoru, glasali i Albanci: od 55.000 glasova koje su dobile srpske stranke, sama SL imala je 45.000, pa je tako dobila 9 od 10 mesta koja su zajemčena Srbima u „Skupštini“ Kosova.
       A Haradinajeva vlada ima većinu od 2 (i slovima: dva) glasa.
       Ako se ove indicije pokažu kao tačne, onda najverovatnije postoji nekakav dogovor na relaciji Vučić-Tači koji prevazilazi njihove formalne susrete u Briselu. Ne možemo znati da li je i taj vanbrisleski dogovor pod nečijim patronatom, ali mogli bismo pretpostaviti da jeste.
       Kada je Vučić istakao svoju predsedničku kandidaturu, mogli smo da pročitamo da je Zapad podržava. Prelaskom s mesta premijera na mesto predsednika, Vučić se formativno izjednačava s Tačijem, pa je tako moguće da dva jaka politička lidera Srba i Albanaca sklope sporazum o Kosovu koji je moguće sprovesti.
       A za to će biti nagrađeni Nobelovom nagradom za mir.
       Meni plan Zapada s Vučićem i Tačijem izgleda ovako: pritisnućemo Tačija, koji ima mnogo putera na glavi, da izabere hoće li da odleti s vlasti pravo u zatvor, ako pregovori ne uspeju, ili će da ostane na vlasti i dobije Nobelovu nagradu, ako se sporazum napravi; isto ćemo uraditi i s Vučićem – i eto ga the final solution to the Kosovo question.
       Naravno, da bi ovaj plan uspeo, Vučić i Tači moraju da ostanu na vlasti. Otuda, na jednoj strani, podrška stvaranju Haradinaj-Tačijeve vlade, kao i, na drugoj strani, gledanje kroz prste Vučiću zbog pojedinih autoritarnih „nestašluka“.
       Međutim, i takva vrsta podrške ima svoje granice. Jedan autor dobro je primetio da, kada je u pitanju autoritarizam, „postoje precizne granice postavljene u tzv. Mekalisterovom protokolu (Mekalister je izvestilac EP za Srbiju – moja napomena) koje su samom Vučiću vrlo dobro poznate, i koje on ne usuđuje da pređe: novinar se može vređati, ali se ne sme prebiti; opozicioni lider se može optuživati za ubistvo, ili njegova žena za trgovinu drogom, ali se niko od njih ne sme likvidirati; političkom protivniku se mogu podmetnuti obeležene novčanice, ali se on ne sme uhapsiti samo zbog iznetog mišljenja; botovi na društvenim mrežama mogu biti fiktivno zaposleni u ministarstvima ili javnim preduzećima, ali društvene mreže se ne smeju ukinuti“ itd.
       Postojanje „Mekalisterovog protokola“ možda je dobra vest za opoziciju – jer time dobija bezbedne niše u koje se može povući, ali je loša vest za sve nas: ona pokazuje do kog stupnja je Srbija postala kolonija.
       Ni Milošević nije baš bio šampion demokratije, ali kod njega se ipak znalo da se glavne odluke u srpskoj politici donose u Beogradu, kao i ko ih donosi. Sada se o glavnim pitanjima kod nas odlučuje bog zna gde i od strane bog zna koga.
       Današnja srpska politika podseća me na večernji „zbor građana“ u nekom seoskom domu kulture. Na pozornici je čovek, osvetljen reflektorom, koji se busa u grudi i viče kako niko njemu neće da naređuje i kako će jedino on da se pita, a ukoliko bi se krug svetlosti samo malo raširio, videlo bi se da su za njegovu glavu i udove prikačeni konci koji završavaju u mraku, u nečijim tuđim rukama.
       Nevolja s tim upravljačima iz mraka je što oni prisutnima – koji hipnotisano gledaju u marionetu – ne žele dobro. Bojim se da smo, ako se ubrzo ne trgnemo, svi u ozbiljnoj opasnosti - celo društvo, ceo narod.
       Jer, kao što se vidi, granice mraka su sve bliže…




































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX