SVEDOK Internet



Broj 1106.

Poseta
5268613

Predsednik Srbije Vučić častio bana Jelačića za rođendan pola miliona evra

Tramp otkriva ko je ubio Kenedija

Ne povećavaju ništa već nezakonito otete penzije (delimično)vraćaju na prethodni nivo

Put Srbije u status kolonije

Muke sa „šakalima“ i SAS-ovcima


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Drugi pišu: Fond strateške kulture
The final solution to the Kosovo question
Piše: Slobodan Antonić

       Ima nečeg mračnog i politički perverznog u koaliciji s Haradinajem. To osećaju svi, čak i oni koji ovu koaliciju pokušavaju da brane.
       To bi bilo isto, već je dobro primećeno), kao da su 1943. godine u NDH upriličeni izbori, a zvaničan Beograd naterao preostale Srbe da na njima glasaju, pa onda još i da uđu u Pavelićevu vladu.
       Istina, bilo je Srba i među ustašama, od koljača do generala (od 93 generala 13 su bili Srbi; ). Mile Vasić je u Jasenovcu poletno, nožem i maljem, ubijao svoje sunarodnike), a član predsedništva Hrvatskog sabora Sava Besarović toliko je pounutrio režim kome je služio da je, pre no što su ga partizani streljali, uzviknuo: „:ast mi je što sam bio ministar NDH! Živio Ante Pavelić!“
       Već zamišljam nekog od „srpskih“ ministara kod Haradinaja kako sutra, na suđenju za kolaboraciju, uzvikuje: „Cast mi je što sam bio ministar Republike Kosovo! Živeo Ramuš Haradinaj!“.
       To je politička strma ravan: započinje izlaskom na opštinske „kosovarske“ izbore, nastavlja se učešćem na „parlamentarnim“ izborima po „Ustavu Kosova“, zatim sledi ulazak u Tačijevu vladu i zaklinjanje na taj „ustav“, evo, sad je tu i učešće u Haradinajevom kabinetu, a završava se sumanutim klicanjem dželatu sopstvenog naroda.
       Ima indicija da je ulazak Srpske liste (SL) u Haradinaj-Tačijevu vladu možda još odranije dogovoren. Posle izbora jedan prijatelj s Kosova napisao mi je da su mu neki Albanci rekli kako je jedan broj njihovih sunarodnika glasao za SL kako bi se, među zajemčenih 10 srpskih mandata u skupštini Kosova, našlo što više poslanika upravo „kosovskog SNS“.
       Pogledao sam zvanični izborni izveštaj) i video da zaista postoje čudna neslaganja broja Srba i broja glasova koje je dobila SL?!
       U opštini Istok ima 540 Srba – uključiv i mlađe od 18 godina, a na izborima SL je dobila 475 glasova.
       U Gnjilanu Srba ima 624, a SL je dobila 1.291 glas.
       U Klini ima 94 Srbina), a za SL glasalo je 248 birača itd.
       Ne poznajem baš najbolje kosovske prilike pošto tamo ne živim, a i podaci s Kosova poprilično su nepouzadni, pa sam odlučio da ovu indiciju još nekako proverim. Već treću godinu vodim dijalog na portalu KoSSev s Fadiljem Ljepajom). Pravilo tog dijaloga je da autori svaki tekst završavaju pitanjem za sagovornika, na šta se onda odgovara u narednom tekstu.
       Tako sam i ja pitao Ljepaju da li je tačna priča da su i Albanci glasali za SL, ali na to pitanje, suprotno pravilima dijaloga, on nije odgovorio.
       No, i izbegavanje odgovora svakako je neki odgovor. Onda je Marko Jakšić upozorio na podatak da su srpske stranke na „kosovarskim“ izborima dobile veći udeo glasova od njihovog udela u stanovništvu – gotovo 12 odsto?!.
       Jakšić je tu pojavu objasnio nepouzdanim podacima o broju Srba na Kosovu, čiji je udeo, sudeći po izbornim rezultatima, veći nego što se smatra.
       Međutim, isti fenomen mogao bi se, možda, objasniti i ispravnošću sumnje mog prijatelja s Kosova da su za SL, po nekakvom dogovoru, glasali i Albanci: od 55.000 glasova koje su dobile srpske stranke, sama SL imala je 45.000, pa je tako dobila 9 od 10 mesta koja su zajemčena Srbima u „Skupštini“ Kosova.
       A Haradinajeva vlada ima većinu od 2 (i slovima: dva) glasa.
       Ako se ove indicije pokažu kao tačne, onda najverovatnije postoji nekakav dogovor na relaciji Vučić-Tači koji prevazilazi njihove formalne susrete u Briselu. Ne možemo znati da li je i taj vanbrisleski dogovor pod nečijim patronatom, ali mogli bismo pretpostaviti da jeste.
       Kada je Vučić istakao svoju predsedničku kandidaturu, mogli smo da pročitamo da je Zapad podržava. Prelaskom s mesta premijera na mesto predsednika, Vučić se formativno izjednačava s Tačijem, pa je tako moguće da dva jaka politička lidera Srba i Albanaca sklope sporazum o Kosovu koji je moguće sprovesti.
       A za to će biti nagrađeni Nobelovom nagradom za mir.
       Meni plan Zapada s Vučićem i Tačijem izgleda ovako: pritisnućemo Tačija, koji ima mnogo putera na glavi, da izabere hoće li da odleti s vlasti pravo u zatvor, ako pregovori ne uspeju, ili će da ostane na vlasti i dobije Nobelovu nagradu, ako se sporazum napravi; isto ćemo uraditi i s Vučićem – i eto ga the final solution to the Kosovo question.
       Naravno, da bi ovaj plan uspeo, Vučić i Tači moraju da ostanu na vlasti. Otuda, na jednoj strani, podrška stvaranju Haradinaj-Tačijeve vlade, kao i, na drugoj strani, gledanje kroz prste Vučiću zbog pojedinih autoritarnih „nestašluka“.
       Međutim, i takva vrsta podrške ima svoje granice. Jedan autor dobro je primetio da, kada je u pitanju autoritarizam, „postoje precizne granice postavljene u tzv. Mekalisterovom protokolu (Mekalister je izvestilac EP za Srbiju – moja napomena) koje su samom Vučiću vrlo dobro poznate, i koje on ne usuđuje da pređe: novinar se može vređati, ali se ne sme prebiti; opozicioni lider se može optuživati za ubistvo, ili njegova žena za trgovinu drogom, ali se niko od njih ne sme likvidirati; političkom protivniku se mogu podmetnuti obeležene novčanice, ali se on ne sme uhapsiti samo zbog iznetog mišljenja; botovi na društvenim mrežama mogu biti fiktivno zaposleni u ministarstvima ili javnim preduzećima, ali društvene mreže se ne smeju ukinuti“ itd.
       Postojanje „Mekalisterovog protokola“ možda je dobra vest za opoziciju – jer time dobija bezbedne niše u koje se može povući, ali je loša vest za sve nas: ona pokazuje do kog stupnja je Srbija postala kolonija.
       Ni Milošević nije baš bio šampion demokratije, ali kod njega se ipak znalo da se glavne odluke u srpskoj politici donose u Beogradu, kao i ko ih donosi. Sada se o glavnim pitanjima kod nas odlučuje bog zna gde i od strane bog zna koga.
       Današnja srpska politika podseća me na večernji „zbor građana“ u nekom seoskom domu kulture. Na pozornici je čovek, osvetljen reflektorom, koji se busa u grudi i viče kako niko njemu neće da naređuje i kako će jedino on da se pita, a ukoliko bi se krug svetlosti samo malo raširio, videlo bi se da su za njegovu glavu i udove prikačeni konci koji završavaju u mraku, u nečijim tuđim rukama.
       Nevolja s tim upravljačima iz mraka je što oni prisutnima – koji hipnotisano gledaju u marionetu – ne žele dobro. Bojim se da smo, ako se ubrzo ne trgnemo, svi u ozbiljnoj opasnosti - celo društvo, ceo narod.
       Jer, kao što se vidi, granice mraka su sve bliže…
































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX