SVEDOK Internet



Broj 1140.

Poseta
5466871

Predsednik jači od Ustava

Mnogo pitanja, malo odgovora

„Braćo Nemci“

Ugovorci vraćeni, direktor KIC-a pred smenom?

Kolektivno državno samoubistvo Makedonaca


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

„SVEDOK“ na licu mesta: JERUSALIM:
SVETA ZEMLJA TRIJU VERA
Piše: Prof. dr Miroljub Jevtić

       Šta je za čoveka koji se bavi religijama izazovnije od Jerusalima?
       Tu mu je najvažnije: Crkva svetog groba, Zid plača i džamija Al Aksa. Nije da svetilišta drugih vera nisu važna, ali su definitivno za oblikovanje sudbine sveta manje važna od ovog svetog grada.
       Opsednut željom da vidim što više sveta, mislio sam - najbolje je otići u što dalje krajeve...Jer sve što nije predaleko, to je blizi i nekako ću već stići tamo i videti.
       Tako da sam birao da vidim Argentinu, Kinu, Indiju, Australiju, Japan... Palestina mi se činila sasvim na dohvat ruke, doći će i to na red.
       I došlo je.
       Kolege sa prestižnog državnog univerziteta Tel Aviv organizovale su naučnu konferenciju pod nazivom “Peta izraelska konferencija o savremenim religijama i duhovnosti” i eto prilike za politikologa religije da se nađe tamo i spoji korisno za nauku, sa lepim i znatiželjom.
       Iako sam malo pre rekao da region Palestine ne smatram dalekim, ipak to nije ni baš blizu. Nekoliko sati leta.
       Dolazak na aerodrom Ben Gurion u Tel Avivu je pravo zadovoljstvo. Zemlja mala, ali aerodrom svetski.
       Baš veliki.
       Vidi se da je mnogim putnicima iz sveta toliko interesantan i da zato prevazilizi sve očekivane gabarite.
       Jer letova i putnika ima toliko da sve mora biti prilično veliko, od aerodromske zgrade do poletno sletnih staza.
       Na aerodrom sleću avioni iz skoro celog sveta. U to se može uveriti svako ko na internetu pogleda red letenja.
       Smešataj sam rezervisao ranije i veoma udobnim i komfornim autobusom uputio se ka svom odredištu. Nova vozila, digitalno informisanje putnika.
       Što je najvažnije nema velike gužve, pa putnik može da unese i veći kofer, a da nikome ne smeta.
       Kad sam od kuće birao preko buking koma, smeštaj - suočio sam se sa prvom neprijatnom činjenicom. Hoteli su im jako skupi!
       Tako da je jasno da je profesor sa skromnim prihodima morao da izabere jeftiniji hotel. Iako nisam očekivao ništa posebno bio sam iznenađen.
       Nikada nisam bio u tako nisko kategorisanom objektu, a nije bio jeftin. Normalno, nije sobi falilo ništa. Csta posteljina, tuš kabina, TV. Ali sve to vrlo skromno. Isto kao i doručak koji je bio u susednoj zgradi.
       Nije to ipak pokvarilo utisak. Grad prelep, moderan. Široki bulevari. Ogromne moderne zgrade, lepo obučen i negovan svet, svi svetski brendovi i garderoba isto i automobili.
       Narod kao u Parizu, Londonu. Ali uz jednu napomenu - mnogo vojnika sa dugim cevima. I to ne kao što viđamo patrole u Parizu, već vojska koja nekim privatnim poslom hoda ulicama, ali teško naoružana?! Što ukazuje da atmosfera nije opuštena kao u Pragu, ili donedavnp u Londonu.
       Hotel je bio smešten skoro na samoj obali Mediterana. Samo prođeš preko ulice, pa pored zgrada i puca pučina. Plaža u samom centru grada. Ogromna peščana...Milina.
       Iza nje soliteri, ali gde to ima drugde u svetu prelepa plaža u centru grada? To sam video samo u Barseloni?! Dobro de, i u Solunu. Seo sam u kafić čije su fotelje bile u pesku. Pijuckao kafu i gledao put Gibraltara.
       Konferencija kao konferencija, jedna od brojnih kojima sam prisustvovao. Ništa posebno, mada sa vrlo ozbiljnim učesnicima koje viđam kao autoritete na Histori TV kanalu.
       Ono što je za mene bilo važno to je parče zemlje koje, administrativno, od 1967. godine kontrolišu Izraelci - Istočni Jerusalim.
       Pupak svetske politike.
       Izrael je mali. Od Tel Aviva, dakle od obale Mediterana, do Jerusalima ima samo 54 kilometara...
       Otišao sam do jedne od autobuskih stanica sa koje svakih desetak minuta, pa i češće, idu autobusi za Jerusalim i brzim i udobnim kolima se uputio ka Al Kudsu kako ga Arapi nazivaju.
       Put od Tel Aviva do Jerusalima vodio je kroz Izrael. Lepo obrađeni komadi zemljišta, kultivisana naselja, pored puta pristojan svet. I mnogo, mnogo ljudi sa dugim cevima. Takvih je bilo i u autobusu.
       Vojnici i vojnikinje koji su valjda bile na kraćem ili dužem odsustvu vraćaju se u jedinice ili idu iz njih kućama. Kako se približavamo odredištu autobus se penje serpentinama visoravni i svuda oko puta velika groblja. Lepo uređena i jednostavna. Samo nadgrobni spomenici skromnih dimenzija, barem ja nisam video neke grandiozne kakve sam viđao drugde, na primer u Argentini, ili Lisabonu.
       Stižemo u zapadni Jerusalim, koji je izraelski od 1948. Sasvim moderan svetski grad. Imate utisak su kuće sagrađene tek juče. Pa i nisu mnogo starije, sve je to niklo od 1948. Primećujem izvanrednu građevinsku obradu. Nema ulegnuća u kolovozu, lepo odsečene ivice trotoara. Ali sve je nekako žućkasto. To je boja koja dominira.
       Ne znam da li to ima veze sa žutom jevrejskom bojom. Stanica – velika i pokrivena. Silazim i raspitujem se kako do starog grada.
       Amerikanac sa jevrejskom kapicom kipom mi objašnjava da je najbolje da uzmem tramvaj i siđem kod kapije Damask gde je jedan od brojnih ulaza u istočni Jerusalim opasan zidinama.
       Tramvaj izvanredan, nov čist, nema velike gužve. Sve prilagođeno invalidima i starijima. Platforma tramvaja se skoro spaja sa stajalištem. Ne treba da dignete nogu više od jedan do dva santimetra da biste ušli u vozilo.
       Vozite se kao kroz evropske ulice: gledate Armani, Guči, Beneton radnje...i odjednom pred vama puknu zidine starog grada.
       Osnovni utisak je kao da se broj ljudi upetostručio. Već od ulaza gomila koja vas nosi u orijentalno uređenu čaršiju sa mirisima moji mame svakog od nas koji se bavimo Bliskim istokom.
       Stare građevine, kaldrma. Gomila ljudi kroz koju se gurate i promena etničke i verske slike. Dok su u zapadnom Jerusalimu dominirali Jevreji, bilo sekularni bilo ortodoksni, razlikujemo ih po garderobi, ovde dominiraju Arapi, arapski jezik i muslimani.
       Ali, svi govore i engleski i nemate problema da se snađete. Svuda meni drage orijentalne radnje sa raznom robom. Uske uličice sa kaldrmom. Zasvođeni sokaci polumračni, ali prijatni, prepuni ljudi.
       I svuda teško naoružana izraelska vojska i policija sa prstom na obaraču.
       Situacija nije ni malo bezazlena. Istina, nisam video ni jedan incidenat. Ali kao da u svakom momentu može da se desi. Tako je bar meni izgledalo.
       Grad je na brdu, pa se ka svetim mestima triju vera spušta naniže, ili se od njih penje ka kapiji Damask. Najvažnije od svega, da koliko god to deluje zapetljano, nigde ne možete da se izgubite. Jer vas svaki put naviše vodi u Zapadni Jerusalim.
       Šta bih kao pravoslavac uradio nego se odmah uputio ka crkvi Hristovog groba. Kako se približavam raste hrišćanski karakter sredine.
       Masa hodočasnika iz celog sveta, a radnje pored puta prodaju razne suvenire koje vas podsećaju da se približavate mestu Hristovog raspeća i vaskrsnuća.
       I, odjednom - crkva Hristovog groba.
       Mesto za koje su ginuli Gotfrid de Bujonski i Ričard Lavovo srce. Ono što je za ljude koji prvi put hodočaste najveće iznenađenje jeste mesto gde se crkva nalazi.
       Svi zamišljamo scene iz brojnih filmova o Isusovom životu da je to nenaseljeno brdo, ogromna pustara. Ali sada je sve izmenjeno. Oko Golgote se vekovima širilo naselje. I sada se mesto raspeća nalazi u gusto naseljenoj četvrti.
       Ulice uske, a kuće visoke. Crkva se i ne vidi dok joj se sasvim ne priđe. A baš je velika. Jer se vekovima širila kako se širio grad. Masa ljudi hrli ka njoj.
       Laici, sveštenici svih hrišćanskih konfesija. Svi se oni gužvaju na ulazu. Osećam veliko uzbuđenje. Nalazim se na najsvetijem mestu za svakog hrišćanina.
       Gomila ljudi se tiska da bi ušla u kapelicu, smeštenu unutar crkve, podignutu na mestu gde je bio grob u koji je Hristos položen. Oko vas uzbuđeni ljudi, red koji se mora sačekati da bi ste samo na trenutak ušli u prostor groba i poklonili se. Još pre stajanja u redu za grob vidim da se klanjaju, mnogi se i prostru na pravougani prostor na koji je Hristos položen posle skidanja sa krsta .A pored toga stvarno brdašce u samoj crkvi, mesto gde je Isus raspet.
       Penjem se tamo, sada stepenicama, sa masom drugih. Opšte uzbuđenje svih prisutnih. Svako na svoj način izražava ljubav prema Božjem sinu i svako tuguje zbog raspeća i raduje se zato što zna da je sa tog tužnog mesta Histos vaskrsao.
       Crkva je podeljena na hrišćanske konfesije. Najveći deo drže pravoslavci. Razlog je jednostavan. Jerusalim je do 638. godine bio vizantijski posed.
       Spustam se u katakombe. Prosto je neverovatno koliko je to veliki prostor i jedini poluprazan u crkvi. Ne znam zašto to posetioce ne privlači, ali tako je.
       Fotografišem sve što mi padne u oko.
       Prepun utisaka izašao sam iz crkve Hristovog gorba i uputio se kroz masu nizbrdičnom uličicom ka najvećem svetilištu Jevreja- Zidu plača, ili Zapadnom zidu kako ga zovu.
       Sada je u masi bilo sve više Jevreja sa svojim karakterističnim kapicama. Na kraju uske ulice nestadoše svi drugi, osim ljudi glava pokrivenih kipama, što je bio znak da se približavamo Zidu plača. Kod poslednjih kuća policijski ček point, zbog opasnosti od terorista.
       Pogledao sam naniže ka prilično velikom trgu na čijem je kraju taj čuveni zid. Gomile Jevreja stoje pored zida dodiruju ga rukom izgovaraju molitve. U pukotine između ogromnh kamenih blokova Zida ubacuju listiće sa ispisanim molbama koje upućuju Bogu.
       Oni koji ne mole šetaju trgom, ulaze u prostorije pored gde čitaju svete tekstove ili odmaraju. Mnogi tu dolaze da proslavljaju razne praznike i veselo igraju uz zvuke egzotičnih instrumenata među kojima je najkarakterističniji rog.
       Zid plača je za Jevreje važan zbog toga što je to poslednji ostatak Solomonovog hrama podignutog u čast Boga Jahvea. Zid je ustvari ostatak potpornog duvara koji je opasivao brdo na kome se nalazio hram. Hram je bio centralno mesto jevrejske vere i jedino mesto gde se mogla prinositi žrtva da bi Jevreji prinoseći je iskupljivali svoje grehe.
       Hram je srušen 70 godine posle Hrista. To je uradila rimska vojska, a zatim 132-135. posle jevrejske pobune proterala Jevreje iz Jerusalima, promenila sastav stanovništa i izmenila gradu ime u Aelija Kapitolina.
       Od tada Jevreji nemaju hram i ne mogu prinositi žrtve. Živeći u dijaspori maštali su da se u Jerusalim vrate, kad tad. Sve sa ciljem da bi hram obnovili. To su uspeli 1967. godine kada su ga izraelske trupe osvojile od Jordanaca. Dakle tada im se pružila prilika da onove hram.
       Ali evo od tada je prošlo pedeset godina, a Jevrejima ne pada ni napamet da hram podignu.
       Zašto?
       Zato što se na mestu hrama nalaze dve džamije Kupola na steni i Al Aksa. Naime 638.godine posle Hrista muslimani predvođeni halifom Omerom otimaju Jerusalim od pravoslavnih Vizantinaca i na mestu gde je nekada bio hram podižu dve svoje džamije: Kupolu na steni i Al Aksu.
       TV snimci veoma česo prikazuju snimak brda hrama ali se na njima obično vidi samo Kupola na steni sa svojim pozlaćenim ovalnim krovom, tako da gledaoci mile da je to Al Aksa.
       A nije!
       Ona je 100-200 metara udaljena. Dakle, da bi podigli hram Jevreji bi morali da sruše ove dve džamije. A to bi za islamski svet bio povod za rat. Zato što muslimani smatraju brdo za svoje teće sveto mesto posle Meke i Medine.
       Sledbenici islama veruju da je Muhamed na svojoj krilatoj kobili Burak sa toga mesta odleteo na nebo i opet se vratio na zemlju. Što je posebno važno i za sam Zapadni zid muslimani tvrde daje njihov jer je tu Muhamed vezivao Burak.
       Dakle Jevrejima u gradu koji je, po njihovom verovanju, Bog poklonio samo njima, prema islamu - ne pripada ništa!
       Na osnovu toga postaje jasno da je problem Jerusalima kvadratura kruga.
       To se posebno videlo sada kada se Donald Tramp, predsednik SAD, odlučio da američku ambasadu preseli u Jerusalim.
       Dok ovo pišemo protesti širom islamkog sveta besne ispred američkih ambasada. Šta to znači vidi se iz podatka da je odluka o seljenju ambasade doneta 1995. za vreme Bila Klintona, ali da od tada nijedan američki predsednik nije imamo smelosti i drskosti da je ostvari znajući da onda od dobrih odnosa sa muslimanima nema ništa. I to je glavni uzrok najvećeg svetskog problema - islamskog terorizma.
       Želeći da se nekako opravda za ovu proizraelsku politiku SAD svuda u svetu gde su u sukobu nemuslimani-nejevreji sa muslimanima staje na stranu muslimana. Želeći da tako popravi svoj imidž u islamskom svetu.
       To je jedini ralog zašto su SAD u sukobima na Kosovu i Bosni protiv Srba i zašto je haški sud osudio Hrvatsku za agresiju na Bosnu.
       Dakle suština sukoba u Palestini i na Bliskom istoku je primarno religiozna i svaki drugi uzrok uljučujući naftu, svodi se na izjavu “da ali nije bitno”.
       Paradoks je da red, na prstoru oko dve pomenute džamije održavaju izraelske snage reda. Teško naoružani vojnici patroliraju oko džamija. Ali je samim Jevrejima odlukom vrhovnog verskog tela zabranjeno da svojom nogom stupe na tlo oko džamija. Zato što bi to izazvalo krvave sukobe sa uvek prisutnom masom muslimana. Normalno u rabinskoj odluci to ne stoji već se za zabranu nalaze verski ralozi.
       Ironija je, ali istina, turistima nejevrejima je pristup dozvoljen!
       U to ime je izgrađen na stubovima drveni tunel koji ide od jevrejske četvrti starog grada i vodi vas na brdo hrama, preko Zida plača.
       Normalno je da sam to iskoristio i sa velikim nestrpljenjem jednog politikologa religije stupio na taj prostor i pažljivo zagledao svaki detalj koji se mogao zagledati.
       Ali ova poseta je limitirana na delove dana kada nema muslimanske molitve u to vreme svi nemuslimani moraju napustiti taj prostor.
       Boravak u Svetoj zemlji ne bi bio potpun bez posete crkvi Hristovog rođenja u Vitlejemu. Tu sam se uputio međugradskim autobusom. Na putu ka Vitlejemu naišao sam na ček point kod ogromnog zida koji su Izraelci pogigli da bi kontrolisali ulazak na svoju teritoriju onima koji bi mogli da izvrše terorističke akte.
       Tako se komplikuje život masi Palestinaca i Jevreja koji moraju da pralaze svaki dan. Ali takav je život u Svetoj zemlji. Stižemo brzo u Vitlejem, za pola sata. Upućujem se pešice ka mestu Hristovog rođenja. Sada je atmsfera sasvim drugačija.
       Tu je Palestinska vlast. A cene znatno niže nego u Izraelu. Sve je pristupačnije.
       Crkva rođenja je takođe ogromna. Ali daleko slabije posećenija nego crkva Svetog groba. U njenim temeljima je pećina u kojoj se rodio Isus.
       Silazim pažljivo i sa ushićenjem. Tamo je više mesta za molitvu. Jedno je pravoslavno. Palim sveću upijam atmosferu. I zaista se osećam ispunjenim.
       Tako se završio moj boravak u Svetoj zemlji triju vera.
       Vraćam se na aerodrom vozom. Na aerodromu masa tursta iz Kameuna. Svaki na sebi ima majicu na kojoj piše “Hodočasnik iz Kameuna”.
       Tu se vidi koliko je Jerusalim fabrika para i koliko donosi prihoda i Izraelu i Palestincima .Zato što svaki turista mora da jede, pije, negde spava i ako je to neobavezno - kupuje suvenire na povratku, a svaki košta.




































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX