SVEDOK Internet



Broj 1160.

Poseta
5580293

Ljudi danas žive daleko bolje nego što im se čini

Odgovor “zabranjenog”

Zašto niko neće sa Srbijom?

Ostavka, princip ili sujeta?

Dakle, „Svi Jevreji treba da umru!”


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

POLITIČKA MISAO VUKA KARADŽIĆA
„Milenko puši, a Petar tarka u vatru“
Piše: Prof. dr Dragan Simeunović

       Kao i svi veliki ljudi u burnim vremenima, i Vuk Stefanović Karadžić je imao svoje, ponekad vrlo razvijene, političke poglede i ideje, a usvajao je i tuđe.
       U političku praksu se uključivao na raznovrsne načine i odrana, učestvujući već kao sedamnaestogodišnjak u Prvom srpskom ustanku. Potom je bio i sudija, predsednik suda (što je u to vreme bila politička funkcija), bavio se uspešno stvaranjem zakona i još uspešnije tajnom diplomatijom. Van Srbije je bez konkurencije bio u tom vremenu najbolji srpski politički agitator, propagandista i lobista.
       Bio je dugo gorljivi zagovornik ideje o prosvećenom vladaru, čime je bio na Dositejevom tragu, ali nezavisno od njega.
       Dok je Dositej, težeći istom cilju, hteo da prosveti Karađorđa, Vuk je to hteo da učini sa Milošem. Sa tom namerom je i hteo da ga opismeni i da pre svega za njegovu upotrebu napiše nekoliko knjiga kao što se to radilo u Evropi u prethodnom veku.
       Svestan velikog političkog značaja imanja sopstvene istorije po jedan narod, borio se da nastavi Rajićevo istoriografsko delo, tamo gde je Jovan Rajić stao.
       Jedan narod sa ozbiljnim državotvornim ambicijama morao je da ima svoju pisanu istoriju.
       Obraćao je veliku pažnju na borbu za vlast, koju je smatrao glavnim uzrokom propasti Prvog srpskog ustanka, i uopšte na svaku vrstu političkih konflikata.
       Bio je fasciniran fenomenom vlasti i njenom mogućnošću brze izmene ljudi nagore.
       Obnovio je ideološku srednjevekovnu praksu pisanja žitija kao biografija sunarodnika zaslužnih za različita društveno, vojno i politički korisna pregnuća, s tim što je u njih pored političkih uglednika ubrajao i običan svet, poput guslara.
       Pisanje žitija o nevladajućim bio je veoma liberalan politički čin za Srbiju onoga vremena.
       Njegovo znamenito pismo knjazu Milošu iz 1832.g nije samo dokaz lične političke hrabrosti, već i najbolja politička kritika tog osionog vladara. To pismo, i pored sve svoje učtivosti na početku i kraju sadržaja, bila je poslednja lekcija neuspelog Knjaževog učitelja svom neuspelom đaku.
       Vuk je bio svestan velikog političkog značaja njegovog pisma ocenivši ga u pismu Kopitaru kao „grubo, ali istinito i znatno“.
       Isto tako, bio je svestan da je zbog tog pisma mogao izgubiti glavu. Kako i ne bi kad je u njemu napisao Milošu da „s vladanjem Vaše Svetlosti niko tamo (u Srbiji, prim. DS) nije zadovoljan, ama baš niko, osim Vaša dva sina:“
       Inače, sve dok ga Miloš nije naljutio, a njegova okolina povredila, Vuk je bio više nego taktičan u svojim iskazima o vladaru Srbije i njegovoj sviti. Nije uzalud urednik „Srpskih novina“ Milan Đ. Milićević za njega napisao da kao „pisac nigde i ni u čemu neće da izađe sa svojim mnenijem“.
       No, kad je rešio da kritikuje Miloša zbog njegove nepravičnosti, samovolje i svireposti koje je ispoljavao kao vladar, Vuk je to učinio tako kako to nije niko pre, i još zadugo posle njega. Zato je to pismo u zemlji Serbiji u kojoj je Miloš bio nesporni gospodar života i smrti doživljeno kao vrsta istinskog političkog čuda i masovno umnožavano kao politička poslanica.
       Odista, i bilo je čudo saopštiti, makar i u pismu, osionom i na sablji lakom vladaru da „on niti zna šta je greota, niti šta je sramota, niti i namanje savesti u srcu svome ima: najkraće reći. da se on može nazvati pravim tiraninom i najvećim bezakonikom“.
       Ipak, ako se pored smelosti autora, koja odmah upada u oči, razmotre i neke druge dimenzije ovog Vukovog gesta, vidi se da je Vuk bio obdaren i izrazitom političkom razboritošću, pošto je pismo, posmatrano u celosti, bilo intonirano kao svojevrstan dobronameran savet Milošu, koji je trebao da poboljša i učvrsti njegovo vladanje. Time što u nemilosti piše savete knezu Vuk podseća na Makijavelija, ali za razliku od Makijavelija Vuk nije bio zatočen, te njegov pokušaj da Milošu kritikom otvori oči u pogledu grešaka koje čini, izgleda ne samo više iskren, već i razložan, budući da bi svaki upućeni savet samodršcu bez kritike koja peče ali i nateruje na razmišljanje bio tek puko praznoslovije.
       To će biti i jedan od razloga zbog čega mu je Miloš kasnije ne samo oprostio, već i kupio imanje na poklon. Laskavo titulisanje Milošu i ton brige prisutni u pismu obezbeđivali su budući spas.
       Ipak, do toga nije došlo odmah, niti se brz oproštaj mogao očekivati od osionog samodršca kakav je bio Miloš. U godinama koje će doći posle tog pisma Vuk potporu za svoj rad traži i nalazi uglavnom van Srbije, između ostalog i u Crnoj Gori.
       Zahvaljujući Vuku ostali su ne samo iscrpni opisi, nego i produbljene analize začetaka parlamentarne vlasti u Srbiji.
       Iz Vukovog iscrpnog opisa nastanka i rada Sovjeta vidi se da je on smatrao da vlast u Srbiji treba demokratizovati i da je Sovjet, i pored toga što nije donosio podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, već oličavao sve tri, bio pravi i u tom trenutku jedini mogući instrument političke modernizacije i demokratizacije, u isti mah i centralizovane, ali, usled česte samovolje starešina, i razuđene ustaničke vlasti.
       Vuk se izričito založio i za donošenje modernog, u evropskom duhu stvorenog ustava, „ili, kao što se danas u Evropi obično govori, konštituciju“, radi garantovanja života, časti i imanja svakog čoveka u Srbiji, čime bi se po Vuku obezbedila „narodu pravica“.
       Vuk ide tako daleko da zagovara i pravo na tiranoubistvo sve dok ne postoji ustav, jer dok vladar ima pravo da ubije i čini sa svakim šta hoće, to isto pravo pripada i narodu da na isti način postupa sa vladarem.
       Takođe se zalaže i za stvaranje moderne javne uprave po ugledu na evropske, čime bi se znatno umanjio knjaževljev apsolutizam („danas u Srbiji praviteljstva, u pravom smislu ove reči, nema nikakvoga, nego ste celo praviteljstvo Vi sami“). Ne samo vladaru apsolutisti, već i najprosvećenijem vladaru treba dobra javna uprava, ne samo zbog obima i složenosti državnih poslova, već i zato što je i „najučeniji vladalac opet čovek, podložan strastima i slabostima ljudskim“.
       Interesantno je da Vuk još u njegovo vreme političku i ekonomsku neuređenost i nestabilnost Srbije vidi kao razlog zbog koga mladi Srbi napuštaju zemlju i odlaze da žive u inostranstvu. Svoj patriotizam i želju za stabilizacijom Srbije putem njene političke i svake druge modernizacije ispoljava na kraju ovog znamenitog političkog spomenika svojoj političkoj hrabrosti kada ispoljava nadu da bi time Srbija „postala nalik na Evropejsku državicu svoga reda“, u kojoj „tamošnji sinovi ne bi želeli, tu živeći, da budu podajnici drugi država“.
       Političku opoziciju kao neminovnog pratioca svake uspostavljene, pa čak i uspostavljajuće vlasti, Vuk je uočio kao ne samo opštu, već i za srpske prilike specifičnu političku pojavu čija je glavna karakteristika višak netrpeljivosti i preterana sklonost političkom obračunu, čak i onda kad joj vreme nije i kada škodi i samoj opoziciji. Stoga nije čudo što je Vuk, uočivši zametke borbe za vlast u Srbiji još u vreme otpočinjanja Prvog ustanka, kao i nemalu opasnost od konzistentnosti tog procesa, smatrao da je borba velikaša glavni uzrok propasti tog ustanka.
       Zanimljivo je da je pritom Vuk uočio i jednu karakteristiku srpskog opozicionarstva koja do danas malo kome pada u oči, a koju bismo mogli nazvati iznenadno klonuće duha. Baš kao što je i samom Vuku neobjašnjivo iz čega sve proističe ta preterana opozicionarska gorljivost, isto tako je on baveći se političkim sudbinama i delanjem na desetina srpskih uglednika , ostao zapitan nad činovima njihove iracionalne duhovne predaje.
       Moguće rešenje je oprezno i na istim mestima nalazio u nečemu što bi se moglo nazvati fatalističkim karakterom naroda, koji usled uverenja u sigurnost političkog dobitka lako i snažno podiže na akciju isto kao što i izaziva uverenje da ne treba politički delati jer je „sve gotovo“. Tada dolazi do oseke svake, pa i najčvršće političke aktivnosti i otupljenja volje i duha, po principu „Milenko puši, a Petar tarka u vatru“, kako beleži Vuk.
       Svoje zahteve za izjednačenjem u pravima Vuk je zadržavao samo u sferi političkih prava čime je bio u nivou liberalne misli Evrope svoga vremena. Na ekonomskom planu, smatrao je, ljudi ne moraju biti jednaki.
       Dokaz toga je što se je decenijama upinjao da postane spahija, plemić, u krajnjem vlasnik svoga sela Tršića, vrlo ozbiljno shvatajući tome podobna Miloševa obećanja. Ipak, njegov konzervativizam na tome planu nije bio, kako neki navode, baš u ravni feudalnog mišljenja. Nije li upravo taj isti Vuk žestoko kritikovao Miloša i njegovo, već birokratizovano okruženje što su uzeli monopol na svu trgovinu. Pravo slobodnog privređivanja je takođe opšte pravo, smatra Vuk u sasvim liberalnom misaonom maniru.
       Vukov koncept države je nacionalna, monarhijski ustrojena pravna država koja je utemeljena na ključnim principima liberalne misli. Taj koncept je samo krnjilo njegovo sebično zalaganje za sopstveni plemićki status i ekonomski položaj feudalca.
       To što je Vuk možda verovao da će biti dobar spahija (zbog čega je verovatno i slikao sve spahije u izrazito pozitivnom valeru, dok je sve druge turske feudalne položaje generalno ocrnjivao i tu u oba slučaja ispao krajnje neobjektivan), ne opravdava ga ni najmanje. Njegovim seljanima bi pravoslavni spahija bio težak namet na ekonomsku slobodu, kao što je i Miloš bio ne samo ekonomski, već i teret na slobodi sveukupnog naroda.
       Pred Vukom je stajao težak zadatak, kao i pred drugim mislećium Srbima njegovog vremena, a popsebno krajem dvadesetih i početkom trideseti godina 19. veka, da utvrdi ne samo šta su srpske teritorije već i ko sve pripada srpskom narodu.
       On je taj problem, sasvim logično rešavao pomoću identifikacije jezika kojim stanovništvo nekog kraja govori, ali ne samo na taj način, jer je bio svestan manjkavosti monokauzalnog određenja nacije. Iako je u vremenu kada su države koje su stale nicati po Balkanu počele kidati i komadati davno zavojevane delove Turskog carstva, tražio da i Srbija koristi isti princip („Kad Grci ištu Tesaliju, Albaniju i Epir, i ja bi iskao Bosnu i Ercegovinu i Bugarsku do Kodža Balkana: to je sve upravo srpsko, a oko Skadra ćemo se poslije sa Grcima tući, jer nije pravo da oni imaju toliko mora, a mi nigđe ništa.“)
       Vuk nije bio zagovornik obnove Dušanovog carstva. Kopitar mu je čak zbog toga i zamerio („Trebalo bi da se na konju popnete na Balkan i da mislite na Dušana Silnog“).
       Vukova vizija teritorijalnog obuhvata srpske države je sezala „od Lima do Bugarskog Timoka, i između Save i Dunava i Balkana (iza Prištine)“.
       Za ostvarenje tih i drugih ciljave srpski narod je trebao vođu. Nema sumnje da Vuk nije sporio poziciju nacionalnog vođe Milošu Obrenoviću, iako je u mnogo čemu bio nezadovoljan njegovim vladanjem. Smatrao je da je knjaz popravljiv, osobito ukoliko se prosveti ili bar opismeni i, kao što znamo, usrdno je, ali uzaludno radio na tome.
       Njegova ideja o prosvećenom vladaru u Srbiji tada nije našla svoj materijalni odjek. Niko naprosto nije bio tada vođa kakav je po Vukovom mišljenju trebao Srbiji. A Vuk je vođu zamišljao ne samo kao prosvećenog, već i kao čoveka doraslog istorijskim nacionalnim zadacima. Ipak, kao što iz njegovih kritika znamo, nije zapao u grešku kulta vođe. Osim toga, tražio je i šire uzroke za nepostojanje onakvog vođe kakvog je zahtevala istorijska situacija. Kada narod ima veliku viziju u njemu se onda rađa i veliki vođa, sposoban da izvrši taj zadatak. Male vizije zahtevaju vođe malog formata, smatra Vuk.
       Sve u svemu, može se reći da je Vukova politička misao bila izrazito patriotska, bitno rukovođena nacionalnooslobodilačkim interesom. Uticaj liberalne ideologije se u njegovoj misli ogleda u zahtevima za vladavinom prava i prosvećenim, demokratskim vladarom, a talog konzervativne svesti u njegovom zalaganju za političko i nacionalno, a ne i ekonomsko oslobođenje srpskog naroda. Ako je ponegde u sprovođenju svojih političkih ideja i nakana i preterao, Vuk se u duhu tolerancije za koga se iskreno zalagao, već i savremenicima i nama izvinio skromno i jezgrovito rečima „oprostite mojoj rodoljubivoj želji i revnosti“. Time je zapravo rekao sve o svojoj političkoj misli i delu.

Činovnici
       U Srbiji u kojoj je carevao apsolutizam vladao je samo jedan. Otuda ni birokratija, iako se bogatila i imala razne privilegije nije bila sasvim doživljavana od vladaoca kao deo vlasti. Činovnicima su nazivani tek oni sa najvišim položajem. Vuk precizno navodi ko se od državnih službenika ne smatra činovnikom: „Pisari i sekretari ne broje se među činovnike, kao ni učitelji“, a dokaz za to je, između ostalog i to što mogu biti fizički kažnjavani: „za to se i biju, kao i ostali prostaci“.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX