SVEDOK Internet



Broj 1154.

Poseta
5544320

Živimo u miru, spremamo se za rat

Skup isluženih političara

Partija Zadružnih parova?

Nije bitno kako se glasa, važno je šta Zapad hoće

Makedonija će biti evropski Sudan.
Srbima je potrebna nacionalna reorganizacija


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Srbija u 2018: Pa, Srećna Nova 2018.
Put u EU, put ni u šta
Piše: Miloš Jovanović, predsednik DSS

       Bezmalo deset godina u ovoj zemlji naporedo teku dva procesa koji se u svom krajnjem ishodu međusobno isključuju: proces odbrane teritorijalne celovitosti Srbije i proces njenih evropskih integracija.
       I bezmalo deset godina slušamo neistine kako dva navedena procesa nemaju nikakve veze jedan s drugim, kako je reč o dva različita koloseka i kako se može voditi politika „i Kosovo i Evropa”.
       Na toj laži su izbore dobile i Demokratska stranka Borisa Tadića 2008. godine i, istini za volju pomalo prevarantski i ne otkrivajući odmah sve karte, Srpska napredna stranka Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučić 2012. godine (danas samo A.V.).
       Realnost je međutim neumoljiva i nju politička komunikacija ne može da promeni. Navedeni procesi, uvezani po principi spojenih sudova, tekli su neumitno tako što se Srbija svakim korakom koji ju je približavao EU istim tim korakom udaljavala od KiM, odnosno sebe. SSP, vizna liberalizacija, status kandidata, otvaranje poglavlja bili su plaćeni rekonfiguracijom UNMIK-a, prihvatanjem EULEKSA, promenom Rezolucije koja je upućena Gerneralnoj skupštini UN, otpočinjanjem tehničkog dijaloga i najzad, potpisivanjem Briselskog sporazuma.
       Sva je prilika da će 2018. godine, nakon relativnog zatišja, na red doći novi kvalitativan pomak u takozvanoj „normalizaciji odnosa Beograda i Prištine” odnosno srpskog prihvatanja secesije Kosova i Metohije. Taj korak, koji EU i SAD od nas zahtevaju da napravimo treba da poprimi oblik „pravno-obavezujućeg sporazuma Beograda i Prištine” posle čega bi južna srpska pokrajina mogla neometano da postane članica Ujedinjenih nacija.
       Zbog toga će 2018. godina, vrlo verovatno, biti godina raspleta. Ne onog definitivnog, geopolitičkog koji bi rešio sudbinu i granice ovog balkanskog prostora jednom za svagda. Ovo će biti godina jednog manjeg raspleta, ali ne beznačajnog, onog koji se odnosi na laž „i Kosovo i Evropa” i na kom profitiraju sve nesretne i nepoštene političke stranke i elite koje svakako predstavljaju ogromnu većinu na srpskoj političkoj sceni.
       Drugim rečima, teško će 2018. godine biti moguće govoriti „i KiM i EU” u raznim varijacijama kao što će teško biti moguće nemati stav pred jedinim srpskim izborom od 2008. godine i koji glasi: ili KiM ili EU.
       A šta zapravo znači taj izbor i kakve mogu biti njegove posledice. Da krenemo, kao što i dolikuje, od Kosova. Ako Srbija prihvati da se odrekne KiM, odreći će se svega onoga što je srpsku naciju načinilo nacijom: Kosovski zavet, šest vekova slobodarske tradicije, Gorski vijenac, Kajmakčalan... Odreći će se sebe i ispisati iz istorije.
       Tu međutim nije kraj. Za one kojima je jedina religija frižider i kojima je do duhovne vertikale stalo kao do lanjskog snega, problem Kosova i Metohije takođe je problem. Naime, odricanje od KiM, tj. od teritorijalne celovitosti države, dodatno će destabilizovati region, tako što će se automatski otvoriti pitanje Velike Albanije, samim tim Makedonije, Crne Gore, a povratno Bosne i Hercegovine odnosno Republike Srpske (o Raškoj i jugu centralne Srbije nećemo ni govoriti).
       Drugim rečima, predajom se gubi i rizikuje mnogo, što je toliko banalna konstatacija da naprosto čudi što je svi previđaju.
       S druge strane, takozvani evropski put Srbije je put ni u šta. EU se danas, nakon finansijske, migrantske i krize Bregzita, Katalonije...nalazi u teškom stanju i odavno više ne predstavlja ni prostor ekonomskog prosperiteta (Grčka), niti prostor geopolitičke stabilnosti (Španija/Katalonija).
       Ona je danas u fazi rastakanja i pitanje je u kakvom obliku će opstati u bliskoj budućnosti. Pored ovog razloga postoji i niz drugih zbog kojih bi Srbija morala u najmanju ruku da preispita svoj stav prema EU: može li srpska privreda da izdrži konkurenciju na unutrašnjem tržištu EU? možemo li da izvršimo neophodnu reindustrijalizaciju zemlje ako se odreknemo ekonomskog suvereniteta? treba li Srbija da prihvati sve evropske „vrednosti” poput prava na brak za istopolne osobe, koji istina, ne predstavlja formalnopravno diktat EU, ali koji Brisel ideološki nesumnjivo podržava...
       Na ova pitanja bi konačno u 2018. godini trebalo da kao narod i kao država počnemo da dajemo odgovare i utoliko bi to, koliko god teška, mogla biti i dobra godinu za Srbiju - jer je krajnje vreme da izađemo iz ove potpune ideološke i političke konfuzije koja omogućava dalje održavanje na vlasti ljudi koji tamo ne zaslužuju da budu i dalje pljačkanje ove zemlje.
       Na ovo pitanja novi DSS ima jasne odgovore i nudi istinsku alternativu. Ona je jasno artikulisana i daje odgovor na politički trougao u kome se Srbija danas nalazi.
       Neophodnost uređenja zemlja predstavlja prvi ugao navedenog trougla. Naime, ništa nas ne sprečava da uređujemo Srbiju, prvenstveno kroz promenu političkog sistema koja bi bila započeta sa izmenom izbornog zakonodavstva, kroz usvajanje ozbiljnog Zakona o poreklu imovine, kroz reindustrijalizaciju zemlje, sređivanje stanja u medijima itd.
       Drugi ugao tiče se odnosa sa EU koji se moraju ogledati u težnji za najboljom mogućom saradnje na obostranu korist, ali ne i težnji ka članstvu što mora postati i zvanična državna politika.
       Treći ugao tiče se problema Kosova i Metohije, zamrznutog konflikta koji u ovom trenutku ne smemo odmrzavati. Mora se konačno napraviti suštinska distinkcija između prava države Srbije nad KiM i prava Srba na KiM i jednom za svagda zaboraviti pogubna ideja da će Srbima na KiM biti bolje ako Srbija kao država iščezne iz svoje južne pokrajine.
       Bez mogućnosti da se u okviru ovog teksta predoči ozbiljnija razrada „političkog trougla” Demokratske stranke Srbije, mora se istaći da ona postoji. Nju nija lako sprovesti jer je put koji nudi uzak ali jedini moguć ako želimo da opstanemo kao narod i država.
       Srpski preporod zahteva i strpljenje i odlučnost. Iznad svega međutim, zahteva da kao nacija povratimo ambiciju i počnemo da razmišljamo sopstvenom glavom.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX