SVEDOK Internet



Broj 1140.

Poseta
5466859

Predsednik jači od Ustava

Mnogo pitanja, malo odgovora

„Braćo Nemci“

Ugovorci vraćeni, direktor KIC-a pred smenom?

Kolektivno državno samoubistvo Makedonaca


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Mila Alečković, psiholog i psihijatar – o porodičnoj drami posle odvođenja deteta o kome je brinula - govori za Svedok
Centar za socijalni rad? Pre će biti „Koza nostra“!
Piše: Olivera Milivojčević

       Krivi smo za mnoge propuste i pogreške, ali naš je najveći zločin zlostavljanje dece, negiranje temelja života. Mnoge stvari mogu čekati, ali deca ne mogu. Njima ne možemo odgovoriti sutra, oni traže danas”. rekla je čileanska književnica i nobelovka Gabrijela Mistral.
       A ko će u Srbiji preuzeti na sebe odgovornost i krivcu za zločin i zlostavljanje koje je počinjeno prema jednoj nedužnoj, već ranjenoj dečijoj duši, osomogodišnjoj devojčici koja je izbegla sa Kosova , ostala bez roditelja i koja je konačno našla ljubav, dom i porodicu, iz koje su je silom oduzeli radnici Centra za socijalni rad u Obrenovcu?!
       Zašto je nasilno izmeštena iz hraniteljske porodice u kojoj je provela skoro dve godine i ko ju je i zašto lišio pažnje i ljubavi, koja joj je kao hrana duše potrebna dok raste?
       Hoće li neko da joj odgovori i za to što je počinio, da krivično odgovara, ili će neki moćni ljudi, zapravo kukavice, i dalje da ćute pred patnjom i nasiljem nad decom koje čine Centri za socijalni rad, izigravajući državu u državi, dajući sebi moć veću nego što je ima država - kršeći Ustav?
       Mila Alečković, doktor psihijatrije i klinički psiholog, koja je srpskoj javnosti poznata i po dobrotvornom radu za Kosovo i Metohiju primila je na hraniteljstvo devojčicu koja je izbegla iz južne srpske pokrajine. Malena curica u dom ćerke poznate srpske knjževnice Mire Alečković, Mile, i njenog muža Francuza Iva stigla je pre nepune dve godine. Pre dolaska kod njih na hraniteljstvo, tada šestogodišnja devojčica, premeštana je iz jednog u drugi dom, i iz jedne u drugu hraniteljsku porodicu.
       Kod Mile i Iva našala je mir i spokoj, ljubav i podršku potrebnu svakom detetu.
       Konačno je dobila priliku da raste i razvija se kao sva ona deca koja imaju od rođenja i ljubav i pažnju roditelja i ono mesto na svetu koje se zove dom.
       Mila i Iv su se potrudili da joj na sve načine nadoknade i manjak ljubavi i pažnje, ali i manjak svih drugih blagodeti porodice kojih je devojčica bila lišena.
       Bila je upisana u jednu od najboljih škola. Posle mnogo rada sa Milom, koja je svetski priznat psihijatar i psiholog, devojčica, koja je stiigla u njihov dom kao zapušteno dete, uspala je da stekne samopouzdanje, oporavi se i fiizički i psihički i počne da ređa petice u školi.
       Letovala je u Francuskoj, prvi put je posle siromaštva i bede dobila priliku da se raduje, da se bezbrižno smeje...
       A, ima li išta vrednije na svetu od radosti deteta i bezbrižnog dečjeg osmeha?
       A onda, jednog dana, posle nepune dve godine radnici centra za Socijalni rad iz Obrenovca pozvonili su na vrata Mile Alečković i prekinuli bajkovitost dečijeg malenog života vrativši je opet na put beznađa i tuge.
       Bez najave, kako kaže Mila, oteli su devojčicu i odveli je u nepoznatom pravcu.
       Od 15. decembra, dana kada je devojčica odvedena, do danas, porodica čiji deo je bila dve godine i u koju se uklopila, nema nikakvu informaciju o detetu?!
       Za Milu je njena devojčica posebno dete, njena kćerka koju nije rodila, ali koju jednako voli kao svog sina koga je rodila.
       Za Centar za socijalni rad i institucije devojčica je pčito još jedno nevažno „neko“ dete - broj s čijim životom su dali sebi pravo da se poigravaju.
       U ispovesti za „Svedok“ Mila Alečković priča kako je devojčica, kako kaže, oteta i šta će sve učiniti da je vrati.
       „ Devojčicu sam uzela kao dete iz izbeglištva sa Kosova i Metohije pre nepune dve godine. Iv i ja smo hteli da brinemo o jednom detetu, da mu pružimo ljubav i pažnju, udobnost, mir i dom. Imam velikog sina, on je u Rusiji i nekako mi je ostala neostavrena želja da imam kćer. Krajnja starosna granica za usvajanje deteta po našem zakonu je 45 godina, a i Iv i ja smo stariji tako da nisamo mogli da je usvojimo, pa smo je uzeli kao hraniteljska porodica. Pre nego što je došla u naš dom išli smo na upoznajvanje i prilagođavanje i konačno dobili saglasnost od Centra za socijalni rad u Obrenovcu pod čijom je nadležnosti dete bilo, da možemo da uzmemo devojčicu na hraniteljstvo. Oni su nam dali dozvolu da uzmemo devojčicu, a onda su posle tri meseca stigli papiri -Ugovor o hraniteljstvu koji ni dan danas nije raskinut, taj ugovor je jos na snazi.
       - Bivša direktorka Centra za hraniteljstvo Dobrila Grujić, nastavlja Mila Alečković - govorila je da nam je zahvalna što se brinemo o detetu...I pored toga što sam doktor psihijatrije i psiholog ispoštovala sam proceduru i išla na te njihove kurseve za hraniteljstvo, koji su jako loše organizovani i uopšte se ne bave suštinom, niti pravom porcenom da li i ko je spsoban da se brine o deci.
       - Mene uči socijlna radnica kao profesora psihologije i psihijatrije šta i kako treba, piča Mila Alečković.
       Prema njenim rečima dete je trebalo u spetembru pošle godine da pođe u školu, ali dete nije imalo ni jedan jedini dokument. Kada je pitala za dokumenta deteta, u Centru su joj, kako kaže, rekli da oni za to nisu nadležni i da je to bila dužnost roditelja od kojih je dete zbog problema u prodici sudskim putem oduzeto i predato na staranje Centru za socijalni rad koji je devojčicu premeštao iz jedne u drugu hraniteljsku porodicu.
       - Jedna od tih socijalnih radnica, koja je bila navodno staratelj devojčice ispred Centra, kada sam ja rekla da dete treba upisati u školu mi je rekla kako je po njenom mišljenu devojčica za školu za decu sa posebnim potrebama?!
       - Pitala sam: - a odakle njoj pravo da tako nešto procenjuje kada ona nije ni psiholog, ni psihijatar, ja sam ipak doktor psihijatrije. Ona se povukla. Onda smo mi devojčicu upisali u jednu od najboljih i najelitnijih škola i to bez i jednog papira, jer ga nije imala, a direktorka, koja je divna žena puna razumevanja je to učinila uz objašnjenje da dete ne treba da kasni, a da će papiri valjda stići. Uz sve to da bi se ona lakše uklopila dogovorili smo se da joj učiteljica bude žena koja je došla takođe kao izbeglica sa Kosova, što se pokazalo kao jako dobro kasnije. Naša devojčica je mnogo bila zaostala za svojom generacijom, jer je živela bez uslova da napreduje, ali uz moj uporan rad s njom kao nekog ko brine o njoj, daje joj ljubav i pažnju, ali i kao psihologa, a i uz pomoć njene učiteljice dete je izuzetno brzo napredovalo. Od onog stidljivog povučenog i utučenog deteta koje se svega plašilo na početku prošle školske godine, devojčica je za godinu dana postala puna samopouzdanja i počela odlično da uči i dobija petice, a počela je i da uči, a i govori dva strana jezika.“, priča Mila i dodaje da se radnica Centra za socijalni rad koja je htela da upiše dete u školu za decu sa specijalnim potrebama „bila u timu za kidnapovanje“.
       Devojčica je bila konačno radosno dete koje je našlo svoj mir i ljubav ljudi kojima je stalo do devojčice: „Ona je prihvaćena od svih naših prijatelja, kod nas prolazi puno ljudi, devjčica se lepo socijalizovala. Ono jedino gde sam ja reagovala jeste da sam tražila da se devojčici promene dve socijlne radnice koje su nadzirale nju, jer ona nije imala nikakav odnos s njima. Kao profesionalac i psiholog imam moralnu obavezu da reagujem na takve stvari i o tome sam pisala i ministru Đorđeviću i njegov pomoćnik me je obavestio da su dobili pismo i da će videti šta mogu da učine. kaže Mila Alečković.
       Mila dodaje kako su i kada su išli u Francusku na more, ona i suprug preko svojih veza devojčici izradili pasoš i da dete osim tog dokumenta nema nikakav drugi dokument i dan danas.
       - Možda su oni i bili ljuti što smo mi detetu napravili pasoš, a ne Centar, ali naša devojčica je bila član naše porodice i ako sam ja insistirala da održava i održavala je vezu sa starijom sestrom koja ima osamnaest godina i koja je smeštena u jedan od domova za decu bez roditeljskog staranja. I sve je bilo mirno, svi smo bili srećni, mi što smo mogli da usrećimo jedno dete, i ona što je konačno dobila ljubav što se jasno vidi i na njenim crtežima gde ona nas crta kao pravu porodicu. A onda...
       - Pre mesec dana javio se Jovan Vujičić iz Centra za socijalni rad iz Obrenovca i rekao da oni treba da dođu u redovnu posetu koja se obavlja posle dve godine. I pored toga što nije prošlo dve godine kažem: - dobro dodjite! I, on me obaveštava da će doći 15. decembra, priča Mila Alečković
       Prema njenim rečima na vratima njenog i Ivovog doma se 15. decembra pojavilo sedmoro ljudi?!
       - Kao gestapovci su umaraširali u stan. Uvalili se u fotelje. Devojčica je skakutala okolo i poslužila ih piće, pošto je ona volela da se igra tako što sve goste posluži piće, volela je tako da bude glavna. A onda je uzela i pokazala im svoje crteže i petice iz škole, slike sa letovanja iz Francuske, one kada smo bili u Italiji i Španiji. Onda je jedna od njih pitala – kako je tebi ovde?, a devojčica odgovorila: divno! Ja volim Iva, Milu, i Natašu, Gavrila, Iliju (tri mace koje su bile njeni kućni ljubimci). Na to joj je, kao iz topa, radnica Centra za socijalni rad rekla bez ikakvog uvoda i pripreme – e dobro, ti sada ideš u drugu porodicu?!?
       * Devojčica je prebledela i samo što se nije onesvestila. Počela je da plače i rekla sam joj da ode u svoju sobu, a socijalna radica je potrčala za njom i maltene zaposela detetovu sobu u mojoj kući i nastavila da vrši pritisak na dete koje je kroz plač odbijalo da krene s njima i da će joj u novoj porodici biti dobro i da će imati nove drugove...
       Onda je počelo guranje i od mene su tražili da potpišem rešenje što sam ja odbila, jer me niko ništa nije obavestio, a i znam da po Zakonu tri dana moraju unapred da najave dolazak po dete. Oni su bili decidni da je vode odmah?! Jedini bar malo korektan bio je pravnik koji je pristao da pribeleži moju izajvu posle koje se obratio jednoj od tih žena i rekao da postoji moja izjava i da bi dete prema zakonu trebalo da ostave još tri dana.
       Na šta je ona rekla: - ne, vodimo je odmah, mi smo doneli odluku. Pitam o čemu, na osnovu čega ste doneli odluku?
       Odgovor je – mi smo doneli odluku!!
       Za to vreme devojčica plače i oni to vide.
       I u jenom momentu Iv je rekao da ne mogu da je vode i ustao je taj Jovan i krenuo da se gura s njim na šta sam ja Ivu rekla da mora da ostane miran jer oni hoće da nas isprovociraju. Iv se pribrao i zmolio ih da napuste naš stan i oni su uz maltene izguravanje izašli i stali u hodnik i pozvali policiju...
       Posle nekog vremena šest policaja se pojavilo na vratima od čega su dvojica ušla i rekli mi da “oni tamo mašu nekim papirima” i da oni devojčicu moraju da vode. Dete je tada kleklo na pod sklopilo ručice, plakalo i molilo – “molim vas čiko nemojte da me vodite“, priča potreseno Mila Alečković.
       Ona dodaje da se jedan od policajaca okrenuo ka njoj i rekao „ meni je ovo jedna od najtežih situacija u kojoj sam bio„ i zaplakao videvši dete koje kleči ispred njega i moli ga.
       Devojčica je tražila da Iv ide s njom i on je i pošao, a ona se grčevito svojim malenim ručicama držala za čoveka koji joj je poslednje dve godine bio podrška i oslonac.
       Coveka koji je preuzeo ulogu njenog oca i brigom i ljubavlju koju joj je pružao.
       Iv je uspeo sa devojčicom da stigne do tašmajdanskog parka uz pratnju policije, a tu su ih silom razdvojili dok je dete plakalo iz sveg glasa.
       Njoj su ostale sve stvari u njenoj sobi, oni su je poveli u papučama. Jedva smo uspeli da je vratimo da obuje cipelice.
       Od tada za Milu i Iva nema nikakvih konkretnh i zvaničnih informacija o devojčici.
       - Uspeli smo da saznamo da se njena sestra čula s njom i da joj je devojčica rekla da je u Zemun polju i da ne ide u školu i da su je ispisali iz škole. Proverila sam kod direktorke, ona iz škole nije ispisana. Sestri nije znala tačno da kaže gde je, ali je rekla da je kod nekih ljudi i da samo gleda televiziju i ne ide u skolu. A kada je sestra pitala kada ćemo da se vidimo, ona je rekla – ko zna. A kada su je pitali – kako ti je, rekla je da u tom stanju u kome je zaboravlja. I rekla je da bi volela da se vrati – dodala je i da je bolesna i da ima temperaturu. Detetu je pao imunitet od stresa i razbolela se, prenosi Mila razgovor sa sestrom.
       Mila Alečković kaže da ne postoji nikakav papir, bar njoj i Iv Bataju nije pokazan, da je doneta odluka o odlasku deteta iz porodice i da su njenoj pravnici rekli u Centru za socijalni rad - da oni nemaju nikakvu pismenu odluku?!

Učiniću sve da devojčicu vratim
       - Oni su dete uzeli bez ikakve pisane odluke, ništa nisam potpisala. Mi smo odmah tražili da nam se dete vrati i u što hitnijem roku. Podneli smo taj zahtev nadležnim institucijama i čekamo odgovor. Urdiču sve što je do mene da devojčicu vratim u naš dom. Ne želim ni da pomislim - šta sve može da joj se desi. Alarmiraću sve relevantne institucije. Ovo je nečuveno šta se u ovoj zemlji dešava. Da se ovo dogodilo u bilo kojoj uređenoj zemlji sveta ti nasilnici bi dobili doživotnu robiju, kaže Mila Alečković.
Država ili mafija?
       Pitamo Milu Alečković, kakvu poruku šalje država ovakvim ponašanjem, ako iza kidnapovanja uopšte stoji država, pre bi se reklo – mafija?
       - Poruka je da time što rade toj deci prebacivanjem iz jedne u drugu porodicu da za tu decu nema nikakve sigirnosti. “Domska deca” su već ranjene duše i oni kada nađu porodicu koja brine o njima i koja je stabilna - nikada decu ne bi trebalo pomerati, jer to pomeranje je opasno. Taman kada ih neko zavoli, i ona njih - oni ih prebace u drugu, iz druge u treću porodicu, a to ostavlja nesaglčedive polsedice na psihički razvoj deteta. Vodi pravo u šizofreniju, a kod devojčica u površnost emocija i prostituciju. Ozbiljno uplašena. Odlično sam informisana šta se radi i kako se trguje decom u svetu i znam da su neke zemlje na severu Evrope vrlo zainteresovane za belu decu sa Kosova. Za njih plaćaju po 100.000 i 200.000 evra, svet je pun pedofilije i zloupotrebe dece. Neću da tvrdim, i ne tvrdim, da su ovi ljudi saučesnici u tome, ali Centri za socijalni rad su zločinačka udruženja koja uništavaju već ranjenu decu ne mareći uopšte o dobrobiti i interesima deteta, o ranjivosti tih već ranjenih duša. Ovo je psihološko ubistvo jednog deteta sa nesagledivim posledicama, rekla je Mila Alečković.
Novogodišnji koktel
       - Pravili smo protest ispred Gradskog centra za socijlni rad s namerom da pokažemo neslaganje i da uđem na razgovor kod nekoga od nadležnih kako bih saznala nešto zvanično od njih o tome gde je dete sada? I, u kakvim uslovima. Kada sam pokušala da uđem sekretarica mi je rekla da nema ko da me primi da svi žure na novogodišnji koktel.
       Ja sam joj kzala: ali u pitanju je život jednog deteta i dobila od nje ponovljen odgovor da niko nema ko može da me primi, jer su svi na novogodišnjem koktelu, kaže Mila Alečković.




































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX