SVEDOK Internet



Broj 1136.

Poseta
5441712

Albanija (ponovo) obučava teroriste

Vučića vole, ali aerodrom ne davaju

Srbija - ćuti. Uzmite se u pamet!! Dok je vreme…

RIJALITI DRUŠTVO

Buđenje nove nade


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Nestabilni odnosi, ishitrene odluke i neizvesnost post-jugoslovenskog prostora
Jugoslavija i Evropa, od Tita do raspada
Piše: Dr Branislav Radeljić

       Raspad Jugoslavije je tema o kojoj se u bivšim republikama i stručnim krugovima u svetu i danas dosta debatuje. Presuda Ratku Mladiću kao i presuda i samoubistvo Slobodana Prljaka završni su činovi krvave predstave iz 1990-ih.
       Za Srbiju, koja je bila stožer jugoslovenstva i koja je podnela brojne žrtve kako u stvaranju tako i u razaranju nekadašnje domovine, izučavanje istorije Jugoslavije i njenog raspada veoma je važno kako bi se izbeglo ponavljanja grešaka.
       Nemalo ljudi iz Srbije, ali i drugih krajeva bivše Jugoslavije, veruje da iza dešavanja devedesetih stoji zavera – velikih sila, Vatikana, formalnih i neformalnih centara moći. Ipak, nauka – kako srpska/ex-jugoslovenska, tako i svetska – pažljivo su se bavile uzrocima jugoslovenske krize i zvaničnim politikama vodećih aktera.
       Ako izuzmemo političke analize, koje su često sukobljene jer podržavaju jednu od strana u konfliktu, ekonomske analize su saglasne da je Jugoslavija pred raspad bila zemlja sa slabom ekonomijom, zaostalim načinom proizvodnje, nagomilanim dugovima i veoma rdavo pozicioniranom radnom snagom, bez plana i perspektive da se sprovedu korenite ekonomske reforme. Između 1979. i 1985. godine vrednost dinara je drastično pala sa 15 na 1370 dinara za jedan američki dolar. Polovina prihoda od izvoza išla je na servisiranje duga dok su realni prihodi pali za 19,5 odsto.
       Posle rata Srbija je označena kao glavni krivac što se kasnije odrazilo i na odnos prema srpskoj državi, njenim pravima i građanima kao i pravima Srba u regionu. Sve ovo se može opisati kao jedna zavera koju treba gurnuti pod tepih, kao što je bio slučaj 1945-e kada se sa ratnim neprijateljima pravila zajednička država.
       S druge strane, može se težiti sagledavanju činjenica i dešavanja kako bi se videlo šta su drugi radili i kako su oni gradili svoju poziciju tokom jugoslovenske krize.
       Vođeni stavom da od prošlosti treba učiti a ne obračunavati se sa njom, smatramo da su od izuzetne koristi naredni redovi koji dolaze od dr Branislava Radeljića, vanrednog profesora međunarodnih odnosa na Univerzitetu Istočni London.
       Dr Radeljić se posebno bavi odnosima Evropske unije i Zapadnog Balkana. Kao predavač i naučni saradnik boravio je na više univerziteta u svetu. Autor i urednik je nekoliko knjiga, među kojima se izdvajaju „Evropa i raspad Jugoslavije“, „Evropa i post-jugoslovenski prostor“ i „Kosovo i Srbija“.
       U daljem tekstu objavljujemo delove iz nedavnog predavanja dr Radeljića, održanog u Londonu povodom 25 godina propasti SFRJ, gde se vidi kako je Zapad, pre svega Evropska zajednica, razvijao svoj stav o jugoslovenskoj krizi i to ne samo kada je raspad počeo, već i tokom decenija koje su prethodile.
       Rad dr Radeljića je značajan jer pruža mogućnost da bolje razumemo šta se tačno dešavalo, koje su bile greške i, možda, zašto smo danas tu gde jesmo.
      
       Milan Dinić
      
       *****
      
       I ako su neki posmatrači doživljavali jugoslovensku državu kao veštačku i nestalnu tvorevinu, ostali su verovali u njenu stabilnost, bez dovođenja u pitanje njene budućnosti. Na osnovu reči Vilijama Hičkoka Jugoslavija je bila „retka ptica u Evropi: komunistička zemlja, ali umereno tolerantna, otvorena za trgovinu sa Zapadom, politički nezavisna od oba hladnoratovska bloka”.
       Ratovi u bivšoj Jugoslaviji – kako navodi politikolog Sonja Lukareli – „šokirali su civilizovani Zapad” i dodatno doprineli beskrajnoj raspravi o nazadnosti Balkana. Jedna studija iz 2004. ukazuje da „sama reč Balkan asocira na slike intrige, rata i patnje kakve Zapad ne pamti. Stoga neki smatraju da balkanskim zemljama nedostaje jasna zapadna orijentacija, te da nose suviše kulturnog bagaža. Zapadni lideri o regionu govore kao o zadnjim vratima Evrope, ili evropskom pragu. Ovi eufemizmi, možda, kriju želju da bi Balkan trebalo da se nalazi negde drugde, što dalje od Evrope”.
       Jugoslovenski ratovi potakli su diskusije u vezi sa kredibilitetom i kapacitetom zemalja i međunarodnih organizacija da adekvatno reaguju u slučaju krize i konflikta. Kako je primetio antropolog Robert Hajden „akademske debate o bivšoj Jugoslaviji su polarizujuće poput onih o stvaranju Izraela i podeli Kipra”.
       Bilo kako bilo, posle izbijanja jugoslovenskog raspada, i SAD i tadašnja Evropska zajednica (EZ) su se opredelile za preventivnu diplomatiju, nemogavši da postignu jedinstven stav.
       Što se SAD tiče, one nisu imale jasnu poziciju u pogledu Jugoslavije. Lorenc Iglberger, američki državni sekretar početkom 1990-ih, govorio je o „tradicionalnoj politici Vašingtona koja se ogledala u podršci jugoslovenskom jedinstvu” i okarakterisao Slobodana Miloševića kao „razumnog čoveka sa kojim Vašington može da posluje”. Međutim, novembra 1990-e dnevnik „Njujork tajms“ objavio je članak na osnovu analize američkih obaveštajaca u kojoj se kaže da je jugoslovenski eksperiment propao i da će se „federalna Jugoslavija raspasti, verovatno u narednih 18 meseci, te da je građanski rat u ovoj multietničkoj balkanskoj državi veoma moguć” (tekst „Njujork Tajmsa“ smo objavili u prethodnom broju „Svedoka“ – napomena redakcije).
       Što se tiče evropske pozicije, ona je inicijalno više bila formirana držanjem Vašingtona. Kako je primetio Voren Cimerman, poslednji ambasador SAD pri komunističkoj Jugoslaviji, „Evropljani jednostavno nisu verovali da je Jugoslavija u ozbiljnom problemu. Bilo je previše lažnih uzbuna u deceniji nakon Titove smrti, kada su gotovo svi predviđali da će se zemlja raspasti. Kada to nije bio slučaj, Evropljani su mogli da odahnu… Njihov pristup Jugoslaviji bio je bez ikakve užurbanosti u odnosu na onu od 14 meseci kasnije (kada je počeo rat u Sloveniji) kada su se suočili sa raspadom koji je sada bilo nemoguće sprečiti”.
      
       Uspostavljanje odnosa: obećanja i strepnje
      
       Od samog početka odnosi SFRJ i Evropske zajednice bili su problematični. Na primer, Edvard Kardelj, jugoslovenski potpredsednik, znao se žaliti zbog negativnog uticaja zajedničkog tržišta Evropske zajednice. U intervjuu za francuski „Observator” 1959-e rekao je: „Bili smo iznenađeni stvaranjem Evropskog tržišta, verovatno više nego druge zemlje, zbog naše izvozne politike i negativnih posledica. Našoj zemlji je potrebno rešenje koje bi eleminisalo bilo kakve diskriminatorne klauzule i omogućilo benefit obema stranama”.
       Kako god, Jugoslavija je bila prva zemlja istočne Evrope sa kojom je Evropska zajednica uspostavila diplomatske odnose, 1968. godine. Međutim, ovaj poduhvat nije donelo veliku promenu u samim odnosima. Dok je zvanično pismo iz Beograda izrazilo „zahvalnost za ponudu da se uđe u zvanične odnose sa EZ” jugoslovensko rukovodstvo je istovremeno bilo odlučno da razvije strategiju preko koje bi se domoglo zapadne pomoći, a bez da poradi na učvršćivanju odnosa sa EZ.
       Na osnovu postojeće arhivske građe može se zaključiti da su dve strane imale različite ciljeve. Dok je za EZ bilo dovoljno da Jugoslavija ideološki ostane tamo gde se i nalazila, jugoslovenska država zadovoljavala se finansijskom pomoći koja je stizala iz Brisela.
       Iako je tokom sedamdesetih potpisan niz sporazuma o ekonomskoj saradnji između dve strane, praktičnih pomaka nije bilo mnogo. Na primer, kada se Evropska zajednica konačno „upustila u jačanje ekonomske saradnje sa Jugoslavijom“ (citat iz zvaničnog izveštaja EZ iz 1971. godine), tome su dodate rezerve, pa se tako u poglavlju koje se bavi regulisanjem komercijalnih aranžmana između potpisnica navodi da „kad god se pokaže da je Evropsko tržište ugroženo većim uvozom iz Jugoslavije, EZ ima pravo da odmah suspenduje ugovorene mere“.
       Još jedan faktor koji bi trebalo uzeti u obzir jeste značajan broj jugoslovenskih državljana na privremenom radu u zemljama EZ čije je prisustvo u kontekstu energetske krize iz 1973. godine dovelo do uvođenja restriktivnih mera za dalji dolazak imigranata iz Jugoslavije.
       Sudeći po dokumentima, do kraja 1970-ih žustre rasprave o Jugoslaviji postale su sve češće u Evropskom parlamentu. Većina parlamentaraca iskazivala je naklonost prema slovenačkom i hrvatskom ekonomskom modelu.
       Na primer, italijanski poslanik Enco Betica, ističući Sloveniju kao „najprosperitetniju od svih šest republika u federaciji“, insistirao je na tome da bi ona mogla postati „eksperimentalna zona od velikog interesa za EZ“ na kojoj bi se isprobavale mere koje bi se kasnije mogle primeniti i na ostale republike.
      
       Osamdesete: Promena jugoslovenskog kursa ka Briselu
      
       U aprilu i maju 1980-e u Beogradu i Briselu je potpisan Sporazum o ekonomskoj i finansijskoj saradnji između Evropske zajednice i Jugoslavije. U preambuli sporazuma SFRJ se navodi kao „nesvrstana, evropska, mediteranska zemlja i članica grupe 77 zemalja u razvoju“. Ovo je najduži sporazum koji je ikada potpisan između dve strane, u kojem se iznosi niz važnih opservacija i sugestija u sferi ekonomske i – u manjem obimu – političke saradnje.
       U Jugoslaviji je u to vreme sve prisutnija ekonomska kriza neminovno praćena dodatnim političkim pitanjima, što je prouzrokovalo sve veće interesovanje za situaciju u federaciji, pre svega u Evropskom parlamentu (videti antrfile o Kosovu i Metohiji – napomena redakcije).
       Tokom 1980-ih zabeležen je porast kontakata i zvaničnih poseta između Beograda i Brisela. Finansijska pomoć koja je tada pružana Jugoslaviji smatrana je preduslovom njenog oporavka, bez obzira što suštinskih promena nije bilo. Narastajući politički problemi bili su signal da i EZ počne da posmatra Jugoslaviju kao politički izazov. Decembra 1988. godine Budimir Lončar, ministar spoljnih poslova SFRJ, iskoristio je sastanak Saveta za saradnju sa Evropskom zajednicom da ukaže na rizik od stvaranja takozvane EZ tvrđave, zatvorene za druge države i njihove narode. Govoreći o jugoslovenskom stavu, Lončar je naglasio da „uz sve rasprave i dileme u Jugoslaviji danas, postoji potpuni konsenzus, kako među odgovornim političkim liderima tako i u široj javnosti, da se Jugoslavija mora integrisati više i jače unutar Evrope... To je dugoročna strateška orijentacija koju nameću vitalni nacionalni interesi naše zemlje“. Kasnije, aprila 1989-e Lončar se sastao sa Žak Delorom, tadašnjim predsednikom Evropske komisije, i tom prilikom je dogovoreno da Jugoslavija nastavi svoj program sa MMF-om te da kada on bude okončan, EZ će biti spremna da sagleda dalje mere kako bi podržala reforme i osnažila saradnju sa Jugoslavijom.
       Iako je na početku separatističkih ratova EZ pružala podršku opstanku Jugoslavije, barem nominalno, tokom jeseni 1991. godine došlo je do promene u evropskom stavu. U oktobru francuski ministar spoljnih poslova Rolan Duma saopštio je da Jugoslavija više ne postoji i da će se krajem godine ići na priznavanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske.
       Neodlučnost EZ povodom toga kako pristupiti jugoslovenskoj krizi omogućilo je drugim nedržavnim činiocima, poput dijaspore, crkava i medija, da odigraju značajnu ulogu u procesu raspada jugoslovenske države.
      
       Dijaspora na zadatku
      
       Uloga dijaspore u promociji i ostvarivanju nezavisnosti Slovenije i Hrvatske jedan je od ključnih faktora za razumevanje upletenosti Evropske zajednice u jugoslovensku krizu. Slovenačke organizacije okupile su se oko Slovenačkog svetskog kongresa, globalnog udruženja koje uključuje grupe Slovenaca iz celog sveta. Iako se Kongres bavio raznim delatnostima, uključujući promociju slovenačke kulture i jezika, sa izbijanjem krize prioritet je dat promociji državne nezavisnosti.
       Za razliku od ostalih jugoslovenskih republika, slovenačke vlasti su od 2002. godine omogućile postepen uvid u dosijee i materijale koji pokrivaju period jugoslovenske krize. Tako na primer četvrti tom „Viri o demokratizaciji in osamosvojitvi Slovenije“ (Izvori o demokratizaciji i osamostaljenju Slovenije) opisuje kako su rukovodstvo i dijaspora komunicirali i koordinisali svoje akcije. Jedan od dokumenata je pismo slovenačkog predsednika Milana Kučana od 22. jula 1991. godine u kome se on obraća „rođacima“ u dijaspori i izražava zahvalnost na njihovom bezuslovnom doprinosu postizanju nezavisnosti: „Naš glavni cilj je ostvarivanje nezavisnosti slovenačke države, da slobodno odlučimo o našoj budućnosti i ništa više... Nedavno sam dobio brojne prijateljske i ohrabrujuće poruke... Važno je napomenuti da će naša nezavisnost biti veoma slaba ukoliko ne steknemo ekonomsku stabilnost. Stoga pozivam dijasporu da doprinese svojim znanjem i umećem. Svestan sam činjenice da bi većina vas volela da vidi Sloveniju ne samo kao nezavisnu, već i kao demokratsku i stabilnu državu. Uveren sam da ćete u pogledu ostvarivanja naših ciljeva nastaviti da nas podržavate kao i ranije“. Kučanovo pismo usledilo je nakon desetodnevnog rata u Sloveniji (27. juna – 6. jula 1991) i različite poruke iz ovog pisma stigle su i na adrese brojnih evropskih zvaničnika, posebno onih koji su imali težinu u donošenju odluka. „Dijaspora nije oklevala u tome već je samo nastavila da se bori za nešto što je bio slovenački cilj još od Drugog svetskog rata“, navodi jedan od visokih političara iz tog doba.
       Zanimljiv je način na koji su Slovenci nastojali da pridobiju podršku za svoje stavove, dok je još, barem zvanično, u SAD i EZ postojala podrška opstanku celovite Jugoslavije. Predstavnici Slovenije su evropskim zvaničnicima nametali viđenje da su pokušaji demokratizacije Jugoslavije propali, te da je njen opstanak moguć jedino kroz diktaturu, što je u suprotnosti sa vrednostima Zapada. Dakle težnja za nezavisnošću bila je posledica nemogućnosti da se živi u demokratskoj zemlji, a ne želja da se napusti Jugoslavija. Tako su i potezi slovenačke dijaspore bili usmereni ne na pitanje jedinstva Jugoslavije, već na pitanje slovenačkog samoopredeljenja.
       Drugo, naglašavajući kako je Jugoslavenska narodna armija napala Sloveniju suprotno savetima i demokratskim principima Zapada, slovenačko rukovodstvo pokušalo je da prikaže kako jugoslovenske vlasti, zapravo, prkose i potkopavaju Evropljane i Amerikance. Ovaj argument je tako dodatno naterao Zapad da se angažuje jer je okrivljen da nije učinio dovoljno, kao i da je izigran.
       Na kraju, i slovenačko rukovodstvo i dijaspora polagali su mnogo pažnje na slanje emotivnih poruka u komunikaciji sa Evropljanima. Svi zajedno tražili su od vlada članica Evropske zajednice da „u duhu humanizma i ljubavi prema slobodi, pomognu da se istina sazna – da se u Sloveniji brane osnove evropske kulture, ljudskih prava i prava naroda na samoopredeljenje“ (pismo šefovima država, premijerima i ministrima zemalja Komonvelta, 17. oktobra 1991).
      
       Biskupi i Vatikan
      
       Na kraju, religijska pripadnost je bila važna, do te mere da su se politizovane crkve angažovale kako bi uticale na tok i konačni ishod jugoslovenske krize. Od samog početka, dok su se pravoslavni Srbi oslanjali na podršku Grka i Rusa, hrvatski biskupi su radili na uspostavljanju kontakata sa biskupima širom sveta.
       U pismu „Naši biskupi upozoravaju svet“, objavljenom 24. marta 1991. godine u „Glasu koncila“ – zvaničnom nedeljnom glasniku rimokatolika u Hrvatskoj – lokalni biskupi su istakli da Rimokatolička crkva u Hrvatskoj „vidi jedan novi politički okvir koji bi bio baziran na sticanju nezavisnosti i mogućnosti za slobodan i miroljubiv suživot u pluralističkom društvu“. Biskupi su iskoristili svoju poziciju kako bi uticali na zapadnjačku percepciju nakon čega su i molitve, organizovane u katoličkim crkvama u Rimu, Milanu i Minhenu, između ostalih, podsećale na patnju naroda Slovenije i Hrvatske uz jasne pozive vlastima da što pre priznaju dve nove države.
       Istovremeno ovakav pogled negovao se i na rimokatoličkim univerzitetima.
       Iako je za Evropsku zajednicu religija bila sekundarna tema u odnosu na politička, ekonomska i socijalna pitanja, ukoliko se sagledaju istorijske osnove EZ, vide se njeni hrišćansko-demokratski koreni i, još bitnije, u vreme kada je 1992. godine usvojen Sporazum iz Mastrihta (omogućivši tešnje integracije i stvaranje Evropske unije), govorilo se o značaju katoličke doktrine „da intelektualno usmerava i institucionalno reguliše potrebe pluralističke Evrope“.
       U jugoslovenskom slučaju, brojni briselski zvaničnici bili su katoličke veroispovesti i pristupali su jugoslovenskom pitanju iz tog ugla. Na primer, poslanici Hrišćansko-demokratske unije (koja je decenijama dominantna konzervativna stranka u Nemačkoj) su u Evropskom parlamentu otvoreno iznosili antisrpske stavove i zalagali se za priznavanje katoličkih republika.
       Dana 29. novembra 1991. godine Hans Ditrih Genšer, tadašnji nemački ministar spoljnih poslova, posetio je Vatikan. U svojim memoarima on piše da je Sveta Stolica bila saglasna da Srbi predstavljaju najveću pretnju „mirnoj koegzistenciji naroda Jugoslavije“ ali da „kada je reč o priznavanju Hrvatske i Slovenije, Vatikan je pokazao ogromno oklevanje“. Iako Genšer ne govori o privatnom razgovoru koji je imao sa Papom, tvrdnja da je Vatikan bio rezervisan deluje iznenađujuće budući da je među prvima priznao nezavisnost Slovenije i Hrvatske.
       Mario Nobilo, glavni spoljnopolitički savetnik Franje Tuđmana, u svojoj knjizi „Hrvatski feniks“ iz 2000. godine, sugeriše da je zapravo Vatikan iskoristio rimokatoličku crkvu u Nemačkoj kako bi uticao na nemačku vladu da prizna dve republike.
       Genšer je 24. decembra 1991. godine ponovo boravio u Vatikanu, što se u njegovim memoarima ne spominje. Iako nije poznat razlog i sadržaj njegovog drugog boravka u Svetoj Stolici, dan nakon posete Nemačka je objavila da će priznati Sloveniju i Hrvatsku. Svega nekoliko dana kasnije Vatikan je takođe bio mišljenja da je priznanje Slovenije i Hrvatske kao nezavisnih država postalo ključno.
      
       Epilog
      
       Dana 15. januara 1992. godine članice Evropske zajednice odlučile su da priznaju nezavisnost svim jugoslovenskim republikama koje su zadovoljile određene kriterijume, uključujući „prihvatanje ustavnih i političkih garancija koje bi potvrdile da nemaju pretenzija prema teritoriji susednih zemalja, članica EZ“.
       Kao posledica svega, 25-ti Opšti izveštaj Evropske komisije za 1992. godinu nije imao odeljak o odnosima sa Jugoslavijom već samo segment naslovljen „Bivša Jugoslavija“. Izveštaj napominje da je SFRJ prestala da postoji, pravi osvrt na situaciju na teritoriji bivše Jugoslavije i zaključuje da su Srbija i Crna Gora odgovorne za ratove.

Kada se Evropska zajednica prvi put pozabavila Kosovom?
       Pitanje Kosova i Metohije je prvi put pomenuto u Evropskom parlamentu 1981. godine, posle demonstracija lokalnih Albanaca koje su ubrzo prerasle u nasilje. Svesni problema u siromašnoj pokrajni, parlamentarci su upozorili jugoslovensku vlast da povede računa o svom ophođenju prema kosovskim Albancima, da se njihova prava moraju poštovati i adekvatan razvoj omogućiti. Nakon ove debate situaciji na Kosovu posvećen je nemali broj diskusija. Ipak, analiza arhivskog materijala pokazuje da su mnogi parlamentarci bili u nedoumici po pitanju odgovornosti za kršenja sloboda i ljudskih prava na Kosovu – njihov stav se iskristalisao tek nakon uspona Slobodana Miloševića na srpskoj političkoj sceni.
Neistina da je Jugoslaviji nuđeno članstvo u Evropskoj zajednici
       U našoj javnosti se neretko pominje teza da je Evropska zajednica nameravala da Jugoslaviji ponudi članstvo, što nije tačno. Iako su kontakti između dve strane vremenom postali učestaliji i načelno uznapredovali, Evropljani nisu bili načisto u svom stavu prema SFRJ.
       Kao prvo, ne treba zaboraviti da je odluka Evropske komisije o pristupanju pregovorima sa potencijalnim članicama u ono vreme dosta zavisila od njihovog ekonomskog potencijala. Jugoslavija je tonula u sve dublju ekonomsku neizvesnost i sve više zavisila od strane finansijske pomoći, a bez naznaka da će temeljne ekonomske reforme biti sprovedene.
       Drugo, iako je Jugoslavija posedovala strateški značaj i to prvenstveno zbog trgovine, EZ se pribojavala da bi rukovodstvo u Beogradu moglo da se ipak preorijentiše na saradnju sa Istočnim blokom i tako ignoriše zahteve za reformama.
       Treće, politika nesvrstanosti koju je vodila Jugoslavija predstavljala je nedokučiv izazov za EZ, koja je evidentno promovisala pro-zapadnu orijentaciju.
Jugoslavija i EZ/EU – od uspostavljanja odnosa do raspada
       1951. – Stvaranje Zajednice za ugalj i čelik
       1957. – Rimskim protokolom formirana Evropska ekonomska zajednica
       1968. – SFR Jugoslavija prva istočnoevropska zemlja koja je uspostavila odnose sa EZ
       1973. – EZ uvodi pravila kako bi uspostavila kontrolu nad ulaskom jugoslovenskih imigranata
       1980. – Potpisan Sporazum o ekonomskoj i finansijskoj saradnji između EZ i SFR Jugoslavije
       1981. – Evropski parlament prvi put debatuje o Kosovu i Metohiji
       1988. – Ministar spoljnih poslova SFRJ Budimir Lončar izražava želju da se Jugoslavija što više približi EZ
       1990. – Prvi višestranački izbori: u Sloveniji i Hrvatskoj pobeđuju nacionalisti, u Srbiji socijalisti
       1991. – Rat u Sloveniji, trzaji u Hrvatskoj, EZ i SAD nominalno podržavaju jedinstvo Jugoslavije
       1991. – U jesen EZ menja stav i okreće se ka priznavanju nezavisnosti Slovenije i Hrvatske
       1992. – EZ konstatuje da je Jugoslavija prestala da postoji
Zlo)upotreba medija
       Masovni mediji – domaći i strani – odigrali su značajnu ulogu tokom jugoslovenskog konflikta. Od samog početka, Slovenija i Hrvatska sa jedne i Srbija sa druge strane odabrale su dve različite medijske strategije. Dok su se prve dve republike usmerile na zapadnu javnost, napadajući Evropsku zajednicu za nereagovanje i prevenciju nasilja koje je, prema njihovom gledištu, pretilo evropskoj bezbednosti, i insistirajući na narativu kako će kriza ugroziti čitavu Evropu, Srbija se primarno fokusirala na domaću javnost, pokušavajući da opravda svoje postupke.
       Desetodnevni rat u Sloveniji potvrdio je vezu između medija i onih koji oblikuju politiku institucija: izveštaji Slovenaca i Hrvata kao i pažnja zapadnih medija i javnosti data nasilju koje je izbilo nakon proglašenja nezavisnosti dveju republika izazvali su zabrinutost kod evropskih zvaničnika iziskujući reakciju.
       Vredi napomenuti da su nemački mediji, koji su igrali ključnu ulogu u formiranju zvaničnog stava nemačke vlade, takođe uživali veliki ugled u Briselu i tako uticali na stav Evropske zajednice.
       Kada je EZ definisala svoju poziciju i identifikovala glavnog krivca za dešavanja u Jugoslaviji (Srbe), mediji su to interpretirali kao indirektnu podršku svojim inicijalnim izveštajima, krenuvši u još obimnije izveštavanje s ciljem uticaja na javnost. Stalan priliv informacija na relaciji mediji-evropski zvaničnici i obrnuto podsticao je interesovanje za Jugoslaviju. Stoga većina izjava EZ je jednostavno sledila i ponavljala šta su mediji već rekli i predložili kao rešenje za postojeću krizu.
       Štaviše, mediji su kritikovali naglu promenu stava Evropske zajednice – od podrške očuvanju Jugoslavije ka priznanju nezavisnosti Slovenije i Hrvatske – i prikazali to kao znak nezrelosti.
       Dok su Nemci i Danci gurali predlog za priznanje, nemački nedeljnik „Cajt“ je septembra 1991. godine ovako sumirao situaciju:
       „Ljudi se šegače sa Evropskom zajednicom jer je prvo podržavala jugoslovensko jedinstvo a sada se okrenula protiv Srba“.
       I dok su evropski zvaničnici u početku mahom potcenjivali obim ratnog sukoba u Jugoslaviji, zapadni mediji su stalno naglašavali da se radi o narastajućoj pretnji po bezbednost kako jugoslovenskog područja tako i cele Evrope. Dok su se evropski zvaničnici oslanjali na diplomatske ogdovore i metode, mediji su imali jasnu sliku u vezi sa odvijanjem događaja. Samim tim, oni su bili u privilegovanoj poziciji i imali nadmoć nad evropskim zvaničnicima.




































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX