SVEDOK Internet



Broj 1150.

Poseta
5523301

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju

EU na sedativima i antibioticima

Život prolazi, sećanja su večna

Belaj od Van Der Belena…

Od nas se očekuje da sami sebi odrubimo glavu


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

SEĆANJE: Srba Radosavljević (6.9.1930-19.jul 2017.), legendarni direktor Industrije vunenih tkanina - Štofare Paraćin
Paraćinu, ljubavi moja...
Piše: Vladan Dinić

       Većina ljudi (pa i ja), po običaju, za života, nikad nemaju vremena za žive roditelje, a često i za prave prijatelje?!
       Oni su za nas „uvek tu“, dok – nisu više tu – za uvek.
       A posle je, ionako kasno. Osim za kajanje i setno sećanje!
       Tako sam onomad, spletom čudnih okolnosti, u svečanoj sali Srpske akademije nauka susreo meni poznatu (odnekle) gospođu JELKU – blisku rođaku mog dugogodišnjeg prijatelja i komšije, legendarnog i dugogodišnjeg uspešnog generalnog direktora Industrije vunenih tkaniva „Branko Krsmanović“ u Paraćinu, ili srpski rečeno Štofare – Srbe Radosavljevića?!
       - Umro je Srba, reče mi.
       - Molim, kad, šokiran upitah.
       - Nedavno, kaže, i čestp Vas je pominjao i terao me da Vas nađem, jer je zaturio telefon. A ja, crna, te danas, te sutra i evo, sad Vas nađoh. Kad više nije živ.
       Dugo smo se, Srba i ja, dok sam bio stalni dopisnik Večernjih novosti u Pomoravlju „svađali“ zbog tekstova i „službeno razgovarali“, ali i redovno družili...
       Srba, gromada direktor, gromada čovek - bukvalno, preko dva metra visok, krupan...pravi generalni direktor kakav je punih 12 godina bio, i, majke mi, priličilo mu bude direktor jugoslovenskog giganta vunarsko-tekstilnog kombinata Industrija vunenih Tkanina „Branko Krsmanović“, čuvena Štofara iz Paraćina.
       Nje, Štofare, danas nema! Upokojena je stečajem.
       Nema ni Srbe!
       Nedavno je nestala, upokojena u stečaju, u Kragujevcu, u Privrednom sudu i – Staklara. Srpska fabrika stakla.
       Bez Štofare, bez Staklare, Paračin je ostao bez privrede, a Srbinim odlaskom u večnost i - bez duše!
       Sad, kad više nema ni Štofre, ni njenog legendarnog generalnog direktora Srbe, naviru sećanja...
       Sećam se da sam sa suprugom Desom, Srbinom zemljakinjom, u poslednje vreme često pominjao Srbu, s kojim sam, igrom slučaja, stanovao u istom ulazu zgrade u Sinđelićevoj 4, u Beohradu...
       Setih se jednog detalja, bolje reći anegdote iz, sad daleke, 1980. godine i Šahovske olimpijade na Malti, u La Valeti, odakle sam bio specijalni izveštač Večernjih novosti, kada su naši šahisti, istina u timu Velike Jugoslavije – uzeli olimpijsku medalju.
       Poslednji put, a posle toga veliki post, raspad zemlje, rat, užas!
       Istina, ova priča nema direktne veze ni sa Srbom, Bog me, ni sa šahom, ali ima sa Štofarom i kvalitetom tih štofofa toga doba...
       Naš legendarni velemajstor Bora Ivkov, prvi svetski prvak u omladinskoj konkurenciji, još dalje 1951, u Birmingemu, dakle em svetski prvak, em svetski čovek, koji je tada pratio i svetsku modu i nosio se po poslednjoj modi-šik, što bi danas rekli bio je IN, uvek se nosio po poslednjoj modi. Posebna odela, ručno krojena i šivena,, isključivo i jedino od najkvalitetnijeg „engleskog štofa“!!
       Dok smo mi novinari provodili vreme na Malti, na suncu i plaži na 24 C, dok je u Beogradu bila ciča zima i minus 19 C, kad nismo bili na poslu, snebivali smo se više po pabovima, picerijama, noćnim klubovima i kockarnicama (mladost ludost, rekao bih danas)...
       Velemajstor Ivkov je u slobodno vreme obilazio prodavnice i kupovao, rekao bih, na desetine metara engleski štof, u raznim dezenima i bojama!
       Kad smo se čarter letom vraćali u ledeni Beograd, iskusni as, moj prijatelj Bora, pokazao je da nije velemajstor samo za šah, već...
       Opseti se velemajstor, kako da odigra pravi potez za carinike i ne plati carinu za „engleski štof“ i da ga ne „oderu“ carinici.
       Uvali onolike bale štofa ženskoj reprezentaciji Jugoslavije, em da ga secaju do aviona, emi, mislio je On, neće valjda naš carinik da bude grub prema damama!
       Ali i u šahu i na carni, taktički udari...
       I, carinik, „prepade“ jednu našu šahistkinju, mislim da je bila Suza, lepa Mara, ili Goca. pitanjem:
       - Šta će vam ovoliki muški štof?!
       - Nije naš, Borin je, viknuše brže bolje one...
       Propade zamka za carinika....
       Carinik pozva Boru, a mi, zgubidani – likujemo!
       Carinik: Velemajstore, da Vas pitam, šta će Vam ovoliki štof iz paraćinske Štofare, niste morali baš da ga teglite sa Malte, mogli se da ga nabavite u Paraćinu, Beogradu, Nišu?!
       Ivkov: Kakav, Boga ti, paraćinski štof, ovo je PRAVI, ENGLESKI, pa sam iskoristio priliku da obnovim zalihu i jeftino kupim najbolji štof na svetu!
       Carinik: Dozvolite da Vam nešto pokažem...
       Mi, lezilebovići-novinari i dangube, osetismo „krv“ i brzo se okoupili oko Bore i Carinika, da vidimo u čemu je vic?
       I, videli smo: zavrnu tubu štofa carinik i pokaza velemajstoru nešto, na pozadini štofa istina sitnim slovima pisalo: IVTK „Branko Krsmanović“ – Paraćin!!
       Ali, ni carinik nije naivan, sad poentira:
       - Na domaću robu ne naplaćujemo carinu!!
       Dakle, priča je o štofu koji su Maltežani i Britanci kupovali u Paraćinu, zbog kvaliteta, a kao „engleski“ ga prodavali diljem sveta...
       Ovo nije ni priča o Bori, nije ni o Srbi, ne ovo je priča o Štofari u Paraćinu, o svetskom gigantu u industriji vunenih tkanina koja je proizvodila i izvozila iz Paraćina „engleski štof“ i u Evropu i u ceo beli svet.
       A važan šraf u svemu tome bio je moj prijatelj, veliki generalni direktor Srba Radosavljević, koji mi je mnogo docnije, samo u Sinđelićevoj, na moje jeretičko pitanje, ili laičko, - ZAŠTO JE UPOKOJENA Štofara, s tugom u očima, drhtavim glasom stalno ponavljao: Ne znam i nikad mi neće biti jasno!!
       Negde posle 2000, eh, Srba je smenjen sa mesta generalnog, preciznije „unaprđen“ u člana Upravnog odbora „Jugobanke“ (I ona je „upokojena), ili Izvršnog odbora, odakle je otišao u penziju.
       Inače, za neobavešene DOS-ovce i post petoktobarsku vlas, ako nisu znali, paraćinska Štofara je bila gigant u svemu:
       ? U proizvodnji;
       ? U investicijama
       ? U inovacijama
       ? U zaštiti čovekove sredine
       U predivnom fabričkom krugu, fabričko jezero, u njemu plivaju „fabrički beli labudovi, u prostoru prava slikarska kolonija, u Teokarevićevim vilama slike, umetnički predmeti, neprocenjivi kristalni lusteri preko, činilo mi se, celog plafona, umetnički satovi, jedan s klatnom, višlji od Srbe, dakle preko dva metra...
       Lepota i krasota.
       Toga danas, naravno, nema!
      
       * * * * *
      
       Posle Srbe izređalo se više direktora, petoro samo stečajnih.. Sve grđi od grđeg...
       I danas - nema fabrike, nema svetskih majstora, nema „engleskog štofa“, ni slika, ni satova...
       Ah da, nema ni labudova.
       Sve je nestalo, da ne kažem – pokradeno.
       Nečeg ima!
       Tu je ogroman fabrički dimnjak.
       Obrušava se svakodnevnom i nakrivljuje kao toranj u Pizi...
       A kad će da se, što bi Paraćinci rekli, da se strmekne?
       Pa, uskoro.
       To je jedino ostalo i od Štofare i od Paraćina.

Miting da se Srba vrati
       Jula 1989. dnevni list „Novosti“ piše o velikom protesnom mitingu paraćinskih tekstilaca koji zahtevaju povratak Srbe Radosavljevića na čelo fabrike.
       Posledica mitinga je ostavka fabričkih i opštinskih rukovodilaca koji su fabriku doveli do prosjačkog štapa.
       Poziv da se vrati u fabriku ponovio se i devedesetih godina. U pregovorima nije bilo iskrenosti čelnika.
       Srba Radosavljević od kraja 1978.god više nikada nije ušao u fabriku štofa.
       I, 1.januara.1979.stupa na dužnost člana Poslovodnog odbora-direktor pravnih kadrovskih i opštih poslova Osnovne banke Jugobanke Beograd. U banci obavlja manje stresan posao uz mnogo bolje uslove rada.
Nije repa bez korena
       Rođen je 6. septembra 1930.godine u Paraćinu od oca Milana i majke Bosiljke. Otac Milan, oficir-vojni invalid, bio je učesnik Balkanskog i Prvog svetskog rata, član Vojne komande za prijem ratnog materijala u Solunu. Tamo je teško ranjen u proboju fronta i poslat tri godine na lečenje u Rim.
       Nosilac je brojnih medalja za hrabrost i Albanske spomenice. Posle rata bio je vojni komandant Paraćina, viši revizor Ministarstva, 1941. vojni komandant rečnog pristaništa u Zabrežju kod Obrenovca odakle se svojevoljno vraća u voljeni, rodni Paraćin.
       Sve vreme ga prati odana supruga Bosiljka.
       Srba osnovnu školu i gimnaziju završava u Paraćinu i zbog „drugih uslova“ dve godine radi kao službenik SNO Paraćin-personalni odsek gde dobija najbolje pohvale za rad (stručan, ambiciozan, dobar drug...).
       Upisuje Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu koji završava u roku. marta 1956. Aprila 1956.zasniva radni odnos u Štofari Paraćin. Od oktobra 1956. do septembra 1957.je na odsluženju vojnog roka u Školi rezervnih oficira-Bileće, a zatim se vraća u štofaru.
       U toku radnog staža u štofari nalazi se na dužnostima:pravnika, pravnog zastupnika i sekretara preduzeća, vd glavnog direktora, direktora opšteg sektora i generalnog direktora u tri mandata, a od 16.septembra 1958. ovlašćen je da potpisuje akta preduzeća u odsustvu direktora što znači da je na rukovodećim funkcijama u štofari od 16.9.1958.do sredine 1978.kada napušta fabriku...Ne svojom voljom.
       Oktobra 1966.stupa na dužnost generalnog direktora IVT „Branko Krsmanović“ Paraćin. Svoj rad obeležio je sledećim uspesima:
       ? Organizovao je fabričku Zdravstvenu stanicu u krugu fabrike (lekari medicine rada, laboratorija, previjalište, stomatološka služba sa zubotehnikom, ginekolog babica, i to u dve smene)
       ? Nova organizacija rada
       ? Nove visoko produktivne tekstilne mašine
       ? Školovanje tekstilnog kadra od srednjoškolskog (otvara tekstilni smer u paraćinskom školskom centru) do visokog obrazovanja
       ? Društvena ishrana za samo 1 dinar
       ? U vili „3“ otvorene su besplatne dečje jaslice i obdanište
       ? Organizovan je godišnji odmor
       ? Pored redovnog ličnog dohotka radnici dobijaju radna odela, a radnice i poznate „borosane“
       ? Svečani ispraćaj penzionera sa dodelom ručnog sata i pravom da na kraju svake godine dobiju jedan prosečni lični dohodak fabričkih radnika
       ? Izgradio je novu halu Dorade od 14. 000 metara kvadratnih
       ? Krug fabrike sa poznatim ružičnjakom održavaju i baštovani Vrnjačke banje
       ? Fabriku je otvorio prema svetu. Posećuju je najviši državnici SFRJ (Tito, Ranković...), predstavnici svetskih firmi iz Evrope, Azije, SAD, Afrike, Australije, Japana..
       ? Štofari je pripojio trikotažu i konfekciju pa se fabrika zove IVTKT“Branko Krsmanović“.
       ? Oprema i omasovljuje vatrogasno društvo
       ? Formira i brine o fabričkim novinama.
       ? Započinje bratimljenje sa fabrikom “Krateks“ iz Krapine.
       ? Pokrenuo je akciju da vunarska industrija Srbije ima svoje udruženje.Imenovan je za predsednika Osnivačkog odbora i 22.marta 1968. osnovan je „Uteks“
       ? Zahvaljujući ličnim prijateljstvima dovodi: Robne kuće-Beograd u Paraćin,zatim se otvara prodavnica Beko, filijala Invest banke što je od ogromnog značaja za njegov mali grad, povezuje fabriku stakla sa kupcima
       ? U decembru 1971. u ime Tekstilne industrije Jugoslavije putuje u Australiju radi kupovine vune za Jugoslaviju.
Pisac, hroničar
       Kad je Srba shvatio da nikog u Srbiji nije briga ni za Štofaru, još manje za Alajbegovu slamu od imovine IVTK latio se pera.
       Penzionerske dane ispunio je pisanjem i izdavanjem dve knjige.
       Prva je o voljenom Paraćinu, a njenu vrednost potvrđuje činjenica da se nalazi u bibliotekama SANU, Univerzitetskoj, Narodnoj... Istina, u monografiji o svom voljenom gradu Paraćinu, očito je nešto „zabrljao“ ili nekog žacnu, umalo je nisu zabranili.
       Druga je „Štofara 1966.-1978.“ koju je posvetio radnicima i majstorima štofare.
       Knjige su, rečju, briljantne!
       Ipak, nije Srba sve u pravu.
       Od Štofare i Paraćina ostaće nešto.
       Srbine knjige!
Sitna pisma bez odgovora
       Kad je Srba otišao iz Paraćina, uvek je mislio na rodni grad. Pisao je pisma muzejima, gradskim i republičkim ocima, da se bar „kućno bogatstvo“, slike, nakiti, nunizmatika...sačuvaju.
       Umetničkom blagu fabrike:slika Vlaha Bukovca, Peđe Milosavljevića, Paje Jovanovića, filmovi iz 1928, enciklopedija Majera od 25 knjiga u specijalnom povezu, češki kristalni luster iz 1920. težak oko 100 kg, zidni sat engleske proizvodnje (izrađeno je oko 1920. samo 4-5 primeraka na svetu).
       Saznao sam za nestanak ovih umetničkih dela, obraćao se i najvišim ustanovama kulture da povedu istragu, ali...
       - Niko mi i nikad nije odgovorio. A, veruj mi kad sam se obratio drugu Titu i zamolio ga da dođe u Štofaru i Paraćin – odgovorio mi je. I došao!
       Ovi, sad, ma kakvi. Jok.
Hajka
       Na pragu četvrtog mandata 1978.godine počinje „hajka“protiv njega čelnika Paraćina i paraćinskih kadrova na republičkim funkcijama.
       Odlazi sa funkcije pre isteka mandata.Fabrika ćuti. Tkačnica fabrike je 1966. proizvela 1.520.555 dužnih metara, a na kraju njegove funkcije 2.100.000 metara, češljano predivo od 988.000kg dospeva na 1.300. 000kg, ukupni prihod fabrike je za taj period 90 puta veći.
       * Ali štofara od 1979. ima sve slabije rezultate poslovanja iz godine u godinu i ako je iz fabrike otišao samo Srba.
       Fabrika dolazi pod prinudnu upravu, pa stečaj i na kraju je Trgovinski sud u Kragujevcu doneo odluku da se fabrika briše iz registra privrednih organizacija—likvidirana je.
Fabrika, moja mladost i moj život
       U svojoj knjizi kaže:“Prestankom rada i postojanja fabrike,nestao je u nepovrat i deo mog života jer sam u fabriku uložio 24 godine radnog staža...jedna je istina — fabrika je radila, zapošljavala oko 2.500 radnika i proizvodila oko 7.000 m. štofa dnevno.
       Ta fabrika je bila moja mladost i moj život, ta fabrika je bila najbolja po poslovanju u SFRJ i svi građani je znaju po čuvenim „paraćinskim štofovima“.
       Zašto je nestala ona „moja fabrika“sa proizvodnjom čuvenih paraćinskih štofova, sa lepo uređenim parkom i ružičnjakom vreme će dati odgovor“.






































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX