SVEDOK Internet



Broj 1114.

Poseta
5314978

Kome smeta Treća armija?

Vučić über alles!

SVETA ZEMLJA TRIJU VERA

„Milenko puši, a Petar tarka u vatru“

Po mugabeovskim očekivanjima


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

SEĆANJE: Srba Radosavljević (6.9.1930-19.jul 2017.), legendarni direktor Industrije vunenih tkanina - Štofare Paraćin
Paraćinu, ljubavi moja...
Piše: Vladan Dinić

       Većina ljudi (pa i ja), po običaju, za života, nikad nemaju vremena za žive roditelje, a često i za prave prijatelje?!
       Oni su za nas „uvek tu“, dok – nisu više tu – za uvek.
       A posle je, ionako kasno. Osim za kajanje i setno sećanje!
       Tako sam onomad, spletom čudnih okolnosti, u svečanoj sali Srpske akademije nauka susreo meni poznatu (odnekle) gospođu JELKU – blisku rođaku mog dugogodišnjeg prijatelja i komšije, legendarnog i dugogodišnjeg uspešnog generalnog direktora Industrije vunenih tkaniva „Branko Krsmanović“ u Paraćinu, ili srpski rečeno Štofare – Srbe Radosavljevića?!
       - Umro je Srba, reče mi.
       - Molim, kad, šokiran upitah.
       - Nedavno, kaže, i čestp Vas je pominjao i terao me da Vas nađem, jer je zaturio telefon. A ja, crna, te danas, te sutra i evo, sad Vas nađoh. Kad više nije živ.
       Dugo smo se, Srba i ja, dok sam bio stalni dopisnik Večernjih novosti u Pomoravlju „svađali“ zbog tekstova i „službeno razgovarali“, ali i redovno družili...
       Srba, gromada direktor, gromada čovek - bukvalno, preko dva metra visok, krupan...pravi generalni direktor kakav je punih 12 godina bio, i, majke mi, priličilo mu bude direktor jugoslovenskog giganta vunarsko-tekstilnog kombinata Industrija vunenih Tkanina „Branko Krsmanović“, čuvena Štofara iz Paraćina.
       Nje, Štofare, danas nema! Upokojena je stečajem.
       Nema ni Srbe!
       Nedavno je nestala, upokojena u stečaju, u Kragujevcu, u Privrednom sudu i – Staklara. Srpska fabrika stakla.
       Bez Štofare, bez Staklare, Paračin je ostao bez privrede, a Srbinim odlaskom u večnost i - bez duše!
       Sad, kad više nema ni Štofre, ni njenog legendarnog generalnog direktora Srbe, naviru sećanja...
       Sećam se da sam sa suprugom Desom, Srbinom zemljakinjom, u poslednje vreme često pominjao Srbu, s kojim sam, igrom slučaja, stanovao u istom ulazu zgrade u Sinđelićevoj 4, u Beohradu...
       Setih se jednog detalja, bolje reći anegdote iz, sad daleke, 1980. godine i Šahovske olimpijade na Malti, u La Valeti, odakle sam bio specijalni izveštač Večernjih novosti, kada su naši šahisti, istina u timu Velike Jugoslavije – uzeli olimpijsku medalju.
       Poslednji put, a posle toga veliki post, raspad zemlje, rat, užas!
       Istina, ova priča nema direktne veze ni sa Srbom, Bog me, ni sa šahom, ali ima sa Štofarom i kvalitetom tih štofofa toga doba...
       Naš legendarni velemajstor Bora Ivkov, prvi svetski prvak u omladinskoj konkurenciji, još dalje 1951, u Birmingemu, dakle em svetski prvak, em svetski čovek, koji je tada pratio i svetsku modu i nosio se po poslednjoj modi-šik, što bi danas rekli bio je IN, uvek se nosio po poslednjoj modi. Posebna odela, ručno krojena i šivena,, isključivo i jedino od najkvalitetnijeg „engleskog štofa“!!
       Dok smo mi novinari provodili vreme na Malti, na suncu i plaži na 24 C, dok je u Beogradu bila ciča zima i minus 19 C, kad nismo bili na poslu, snebivali smo se više po pabovima, picerijama, noćnim klubovima i kockarnicama (mladost ludost, rekao bih danas)...
       Velemajstor Ivkov je u slobodno vreme obilazio prodavnice i kupovao, rekao bih, na desetine metara engleski štof, u raznim dezenima i bojama!
       Kad smo se čarter letom vraćali u ledeni Beograd, iskusni as, moj prijatelj Bora, pokazao je da nije velemajstor samo za šah, već...
       Opseti se velemajstor, kako da odigra pravi potez za carinike i ne plati carinu za „engleski štof“ i da ga ne „oderu“ carinici.
       Uvali onolike bale štofa ženskoj reprezentaciji Jugoslavije, em da ga secaju do aviona, emi, mislio je On, neće valjda naš carinik da bude grub prema damama!
       Ali i u šahu i na carni, taktički udari...
       I, carinik, „prepade“ jednu našu šahistkinju, mislim da je bila Suza, lepa Mara, ili Goca. pitanjem:
       - Šta će vam ovoliki muški štof?!
       - Nije naš, Borin je, viknuše brže bolje one...
       Propade zamka za carinika....
       Carinik pozva Boru, a mi, zgubidani – likujemo!
       Carinik: Velemajstore, da Vas pitam, šta će Vam ovoliki štof iz paraćinske Štofare, niste morali baš da ga teglite sa Malte, mogli se da ga nabavite u Paraćinu, Beogradu, Nišu?!
       Ivkov: Kakav, Boga ti, paraćinski štof, ovo je PRAVI, ENGLESKI, pa sam iskoristio priliku da obnovim zalihu i jeftino kupim najbolji štof na svetu!
       Carinik: Dozvolite da Vam nešto pokažem...
       Mi, lezilebovići-novinari i dangube, osetismo „krv“ i brzo se okoupili oko Bore i Carinika, da vidimo u čemu je vic?
       I, videli smo: zavrnu tubu štofa carinik i pokaza velemajstoru nešto, na pozadini štofa istina sitnim slovima pisalo: IVTK „Branko Krsmanović“ – Paraćin!!
       Ali, ni carinik nije naivan, sad poentira:
       - Na domaću robu ne naplaćujemo carinu!!
       Dakle, priča je o štofu koji su Maltežani i Britanci kupovali u Paraćinu, zbog kvaliteta, a kao „engleski“ ga prodavali diljem sveta...
       Ovo nije ni priča o Bori, nije ni o Srbi, ne ovo je priča o Štofari u Paraćinu, o svetskom gigantu u industriji vunenih tkanina koja je proizvodila i izvozila iz Paraćina „engleski štof“ i u Evropu i u ceo beli svet.
       A važan šraf u svemu tome bio je moj prijatelj, veliki generalni direktor Srba Radosavljević, koji mi je mnogo docnije, samo u Sinđelićevoj, na moje jeretičko pitanje, ili laičko, - ZAŠTO JE UPOKOJENA Štofara, s tugom u očima, drhtavim glasom stalno ponavljao: Ne znam i nikad mi neće biti jasno!!
       Negde posle 2000, eh, Srba je smenjen sa mesta generalnog, preciznije „unaprđen“ u člana Upravnog odbora „Jugobanke“ (I ona je „upokojena), ili Izvršnog odbora, odakle je otišao u penziju.
       Inače, za neobavešene DOS-ovce i post petoktobarsku vlas, ako nisu znali, paraćinska Štofara je bila gigant u svemu:
       ? U proizvodnji;
       ? U investicijama
       ? U inovacijama
       ? U zaštiti čovekove sredine
       U predivnom fabričkom krugu, fabričko jezero, u njemu plivaju „fabrički beli labudovi, u prostoru prava slikarska kolonija, u Teokarevićevim vilama slike, umetnički predmeti, neprocenjivi kristalni lusteri preko, činilo mi se, celog plafona, umetnički satovi, jedan s klatnom, višlji od Srbe, dakle preko dva metra...
       Lepota i krasota.
       Toga danas, naravno, nema!
      
       * * * * *
      
       Posle Srbe izređalo se više direktora, petoro samo stečajnih.. Sve grđi od grđeg...
       I danas - nema fabrike, nema svetskih majstora, nema „engleskog štofa“, ni slika, ni satova...
       Ah da, nema ni labudova.
       Sve je nestalo, da ne kažem – pokradeno.
       Nečeg ima!
       Tu je ogroman fabrički dimnjak.
       Obrušava se svakodnevnom i nakrivljuje kao toranj u Pizi...
       A kad će da se, što bi Paraćinci rekli, da se strmekne?
       Pa, uskoro.
       To je jedino ostalo i od Štofare i od Paraćina.

Miting da se Srba vrati
       Jula 1989. dnevni list „Novosti“ piše o velikom protesnom mitingu paraćinskih tekstilaca koji zahtevaju povratak Srbe Radosavljevića na čelo fabrike.
       Posledica mitinga je ostavka fabričkih i opštinskih rukovodilaca koji su fabriku doveli do prosjačkog štapa.
       Poziv da se vrati u fabriku ponovio se i devedesetih godina. U pregovorima nije bilo iskrenosti čelnika.
       Srba Radosavljević od kraja 1978.god više nikada nije ušao u fabriku štofa.
       I, 1.januara.1979.stupa na dužnost člana Poslovodnog odbora-direktor pravnih kadrovskih i opštih poslova Osnovne banke Jugobanke Beograd. U banci obavlja manje stresan posao uz mnogo bolje uslove rada.
Nije repa bez korena
       Rođen je 6. septembra 1930.godine u Paraćinu od oca Milana i majke Bosiljke. Otac Milan, oficir-vojni invalid, bio je učesnik Balkanskog i Prvog svetskog rata, član Vojne komande za prijem ratnog materijala u Solunu. Tamo je teško ranjen u proboju fronta i poslat tri godine na lečenje u Rim.
       Nosilac je brojnih medalja za hrabrost i Albanske spomenice. Posle rata bio je vojni komandant Paraćina, viši revizor Ministarstva, 1941. vojni komandant rečnog pristaništa u Zabrežju kod Obrenovca odakle se svojevoljno vraća u voljeni, rodni Paraćin.
       Sve vreme ga prati odana supruga Bosiljka.
       Srba osnovnu školu i gimnaziju završava u Paraćinu i zbog „drugih uslova“ dve godine radi kao službenik SNO Paraćin-personalni odsek gde dobija najbolje pohvale za rad (stručan, ambiciozan, dobar drug...).
       Upisuje Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu koji završava u roku. marta 1956. Aprila 1956.zasniva radni odnos u Štofari Paraćin. Od oktobra 1956. do septembra 1957.je na odsluženju vojnog roka u Školi rezervnih oficira-Bileće, a zatim se vraća u štofaru.
       U toku radnog staža u štofari nalazi se na dužnostima:pravnika, pravnog zastupnika i sekretara preduzeća, vd glavnog direktora, direktora opšteg sektora i generalnog direktora u tri mandata, a od 16.septembra 1958. ovlašćen je da potpisuje akta preduzeća u odsustvu direktora što znači da je na rukovodećim funkcijama u štofari od 16.9.1958.do sredine 1978.kada napušta fabriku...Ne svojom voljom.
       Oktobra 1966.stupa na dužnost generalnog direktora IVT „Branko Krsmanović“ Paraćin. Svoj rad obeležio je sledećim uspesima:
       ? Organizovao je fabričku Zdravstvenu stanicu u krugu fabrike (lekari medicine rada, laboratorija, previjalište, stomatološka služba sa zubotehnikom, ginekolog babica, i to u dve smene)
       ? Nova organizacija rada
       ? Nove visoko produktivne tekstilne mašine
       ? Školovanje tekstilnog kadra od srednjoškolskog (otvara tekstilni smer u paraćinskom školskom centru) do visokog obrazovanja
       ? Društvena ishrana za samo 1 dinar
       ? U vili „3“ otvorene su besplatne dečje jaslice i obdanište
       ? Organizovan je godišnji odmor
       ? Pored redovnog ličnog dohotka radnici dobijaju radna odela, a radnice i poznate „borosane“
       ? Svečani ispraćaj penzionera sa dodelom ručnog sata i pravom da na kraju svake godine dobiju jedan prosečni lični dohodak fabričkih radnika
       ? Izgradio je novu halu Dorade od 14. 000 metara kvadratnih
       ? Krug fabrike sa poznatim ružičnjakom održavaju i baštovani Vrnjačke banje
       ? Fabriku je otvorio prema svetu. Posećuju je najviši državnici SFRJ (Tito, Ranković...), predstavnici svetskih firmi iz Evrope, Azije, SAD, Afrike, Australije, Japana..
       ? Štofari je pripojio trikotažu i konfekciju pa se fabrika zove IVTKT“Branko Krsmanović“.
       ? Oprema i omasovljuje vatrogasno društvo
       ? Formira i brine o fabričkim novinama.
       ? Započinje bratimljenje sa fabrikom “Krateks“ iz Krapine.
       ? Pokrenuo je akciju da vunarska industrija Srbije ima svoje udruženje.Imenovan je za predsednika Osnivačkog odbora i 22.marta 1968. osnovan je „Uteks“
       ? Zahvaljujući ličnim prijateljstvima dovodi: Robne kuće-Beograd u Paraćin,zatim se otvara prodavnica Beko, filijala Invest banke što je od ogromnog značaja za njegov mali grad, povezuje fabriku stakla sa kupcima
       ? U decembru 1971. u ime Tekstilne industrije Jugoslavije putuje u Australiju radi kupovine vune za Jugoslaviju.
Pisac, hroničar
       Kad je Srba shvatio da nikog u Srbiji nije briga ni za Štofaru, još manje za Alajbegovu slamu od imovine IVTK latio se pera.
       Penzionerske dane ispunio je pisanjem i izdavanjem dve knjige.
       Prva je o voljenom Paraćinu, a njenu vrednost potvrđuje činjenica da se nalazi u bibliotekama SANU, Univerzitetskoj, Narodnoj... Istina, u monografiji o svom voljenom gradu Paraćinu, očito je nešto „zabrljao“ ili nekog žacnu, umalo je nisu zabranili.
       Druga je „Štofara 1966.-1978.“ koju je posvetio radnicima i majstorima štofare.
       Knjige su, rečju, briljantne!
       Ipak, nije Srba sve u pravu.
       Od Štofare i Paraćina ostaće nešto.
       Srbine knjige!
Sitna pisma bez odgovora
       Kad je Srba otišao iz Paraćina, uvek je mislio na rodni grad. Pisao je pisma muzejima, gradskim i republičkim ocima, da se bar „kućno bogatstvo“, slike, nakiti, nunizmatika...sačuvaju.
       Umetničkom blagu fabrike:slika Vlaha Bukovca, Peđe Milosavljevića, Paje Jovanovića, filmovi iz 1928, enciklopedija Majera od 25 knjiga u specijalnom povezu, češki kristalni luster iz 1920. težak oko 100 kg, zidni sat engleske proizvodnje (izrađeno je oko 1920. samo 4-5 primeraka na svetu).
       Saznao sam za nestanak ovih umetničkih dela, obraćao se i najvišim ustanovama kulture da povedu istragu, ali...
       - Niko mi i nikad nije odgovorio. A, veruj mi kad sam se obratio drugu Titu i zamolio ga da dođe u Štofaru i Paraćin – odgovorio mi je. I došao!
       Ovi, sad, ma kakvi. Jok.
Hajka
       Na pragu četvrtog mandata 1978.godine počinje „hajka“protiv njega čelnika Paraćina i paraćinskih kadrova na republičkim funkcijama.
       Odlazi sa funkcije pre isteka mandata.Fabrika ćuti. Tkačnica fabrike je 1966. proizvela 1.520.555 dužnih metara, a na kraju njegove funkcije 2.100.000 metara, češljano predivo od 988.000kg dospeva na 1.300. 000kg, ukupni prihod fabrike je za taj period 90 puta veći.
       * Ali štofara od 1979. ima sve slabije rezultate poslovanja iz godine u godinu i ako je iz fabrike otišao samo Srba.
       Fabrika dolazi pod prinudnu upravu, pa stečaj i na kraju je Trgovinski sud u Kragujevcu doneo odluku da se fabrika briše iz registra privrednih organizacija—likvidirana je.
Fabrika, moja mladost i moj život
       U svojoj knjizi kaže:“Prestankom rada i postojanja fabrike,nestao je u nepovrat i deo mog života jer sam u fabriku uložio 24 godine radnog staža...jedna je istina — fabrika je radila, zapošljavala oko 2.500 radnika i proizvodila oko 7.000 m. štofa dnevno.
       Ta fabrika je bila moja mladost i moj život, ta fabrika je bila najbolja po poslovanju u SFRJ i svi građani je znaju po čuvenim „paraćinskim štofovima“.
       Zašto je nestala ona „moja fabrika“sa proizvodnjom čuvenih paraćinskih štofova, sa lepo uređenim parkom i ružičnjakom vreme će dati odgovor“.


































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX