SVEDOK Internet



Broj 1120.

Poseta
5348777

Mišković i Karić moraće da objasne Britancima poreklo imovine?

Šamar iz Zagreba dan pre poziva Vučiću da dođe u posetu

Ana Brnabić između mita i stvarnosti

Opozicija učešćem na beogradskim izborima daje alibi nedemokratskoj trci

Posle izbora nećemo praviti koaliciju sa Đilasom i sa lažnim patriotom Boškom Obradovićem


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Srpska posla
Napiši šta hoćeš, samo nemoj mene da pominješ
Piše: Milan Dinić

       Novinarstvo i poverenje su povezani. Novinar mora da bude osoba od poverenja i integriteta, ali ne sme da poverenje stavi iznad istine.
       Neki bi, međutim, rekli da su najbolji oni novinari koji znaju da odaberu pravo vreme da obelodane ono što im je rečeno u poverenju. A u nas Srba – opterećenih teorijama zavere o svakome i svačemu – uvek ima poverljivih (i „poverljivih“) informacija o nekome i nečemu.
       Međutim, barem koliko sam mogao da iskusim od kada pišem za novine: oni koji stvarno imaju poverljive informacije češće se ne boje oblodanjivanja svoga imena, za razliku od onih koji imaju beznačajne ili neupotrebljive informacije, ali uvek prvo vode računa i insistiraju na anonimnosti.
       U takvim prilikama novinar je doveden u glupu situaciju: čovek ti priča nešto u poverenju, misli da ti čini veliku čast što je baš tebe odabrao da ti se poveri, te očekuje da ti to primiš sa velikim poštovanjem i zahvalnošću, dok zapravo ne možeš da utvrdiš šta je to toliko veliko i važno što ti priča i zašto se ne bi pomenulo nečije ime, posebno ako nema direktnih pravnih posledica?
       Još gori slučaj je sa anonimnima koji zovu na redakcijski telefon, neće da se predstave, kažu da imaju „neverovatnu“ informaciju i priču, ali neće da kažu dok im ne obećaš pare. Kad postaviš dva logična pitanja:
       a) kako da vam kažem koliko smo spremni da platimo kada ne znamo o čemu je reč;
       b) kako da vam platim kada ne znam ko ste – onda nastane muk.
       Ali u ovom tekstu nije reč o takvim anonimusima – već o anonimusima koji bi trebalo da imaju integritet, stav i hrabrost, a nemaju ih, ali zato bi voleli da svima dele mišljenje, uče ljude i, naravno, uživaju sve privilegije „srpske kulturne i intelektualne elite“.
       Nedavno sam razgovarao sa osobom koja je pozvana da govori na jednom događaju. Skup je bio otvoren za javnost. Pre skupa smo razgovarali o tome šta namerava da kaže.
       „Trudiću se da moja priča bude više konstruktivna, a manje provokativna“, reče mi ta osoba, dodavši „ne treba sve potpuno eksplicitno iznositi jer mogu stvoriti revolt“.
       Skup je okončan. Ta osoba je rekla šta je rekla. Koliko znam, niti je ko šta zamerio, ali – niti je tu bilo išta da se zameri, niti da se primeti ili podstakne drugu stranu da se zapita.
       Kada sam tu osobu pitao da mi kaže kako je protekao događaj – bez namere da o tome išta pišem, već sam se samo interesovao – ta osoba mi je ispričala šta je bilo i dodala:
       „iako je skup bio javan nemoj da se prenosi, odnosno nemoj mene da pominješ“.
       Razumem da ljudi ne žele da se njihovo ime pomene ako žele da skrenu pažnju na nešto što je važno ali može da im ugrizi život, porodicu, posao.
       Razumem i siromašne i neuke ljude koji, prosto, nisu u stanju da sagledaju stvari šire, brinu se za sebe i plaše se. Oni i ne žele mnogo – već samo sigurnost za porodicu i sebe. Ali, ne mogu da razumem ljude koji su obezbeđeni, koji žele da budu cenjeni i uživaju privilegije u društvu kao članovi elite, ali ne žele da im se ime spomene jer se plaše.
       Takvih ljudi u Srbiji, nažalost, ima previše. Iz mog iskustva – najviše ih je u akademskom svetu i u takozvanoj intelektualnoj eliti, bilo u Srbiji, bilo u dijaspori.
       Ti ljudi kažu „znate, imam porodicu...“, kao da je mi novinari nemamo...„Nemoj mene da spominješ, znaš, praviće mi probleme oko komisije, prijavio sam se za stipendiju/program“…
       Ali zato vole da ogovaraju, podmeću i tračare, i to preko potpisa nekog drugog.
       Intelektualna elita jednog društva bi trebalo da bude uzdanica, sigurna luka i oslonac kada institucije popuste ili su na udaru (a srpske zvanične institucije su odavno oronule od razne unutrašnje truleži i spoljašnjih udara).
       Nažalost, naša intelektualna i kulturna elita su prve izdale državu i društvo i to, najčešće, ne za velike pare već – za stipendiju, za sto ili dvesta maraka/evra mesečno po projektu, za poziciju u nekom savetodavnom telu koje nema nikakav praktičan značaj, ali nosi dobru apanažu.
       Svi ti imaju mišljenje, naročito u kafani, svi oni znaju istinu i objasniće ti kako treba i kako ti nisi u pravu, samo, kažu „ne bih ja da se pominjem tu“…
       Reč je o ljudima koji mahom imaju fantastične plate ne samo za srpske prilike (primanja univerzitetskih profesora – koja ne obuhvataju samo platu već i diplomske ispite, projekte, master/doktorska predavanja i ispite, predavanja po pozivu…su glat preko 1,500 evra), plus što – na osnovu stručnosti i ugleda – stoluju u raznim komisijama, telima i organizacijama, dobijajući naknade i tamo.
       Na stranu što neće da se zamere nekome u vlasti ovde, u Srbiji, već, čak češće – ne žele da se zamere nekoj organizaciji ili instituciji, posebno ako je zapadna.
       Zašto?
       Najčešće zbog straha da će neko nešto da im zameri i da neće nešto da dobiju za sebe.
       Odatle je, pogotovo posle 2000. godine, u Srbiji naglo skočila upotreba reči „kompromis“.
       Oksfordski rečnik definiše kompromis kao „sporazum kojim se rešava nesporazum, tako što svaka od strana napravi ustupke“.
       Međutim, u praktikovanju srpske elite – političke, a i intelektualne, koja se postavila kao sluga ove prve – to znači da kad god je o srpskim interesima reč, tu ćemo da napravimo kompromis, kako ne bismo ugrozili privatni interes (čitaj – moj džep).
       Tako će srpski intelektualci koji su na visokim pozicijama u našoj stručnoj zajednici ili u inostranstvu – iako su prvenstveno iškolovani na budžetu srpskih poreskih obveznika – da privatno kažu jedno (obično oštrije) a javno da kažu drugo.
       „Da se ne zameramo“.
       Tako će brojni iz „srpske intelektualne elite“, kad god treba da se pristojno, argumentovano i jasno objasni srpski stav i interes, umesto toga da prave „kompromis“ uvek provlačeći floskule a ne znajući ni šta su gornja i donja granica tog „kompromisa“.
       Ako je reč o odnosu prema strancima, gotovo uvek će drvlje i kamenje da bace na vlast u Srbiji (a oni ekstremniji – iz takozvane Druge Srbije – za krivca će da proglase srpsku (nazadnu) kulturu), a prema strancima će uvek biti neutralni, snishodljivi. Misle, valjda, to stranci ne vide, a i više će da nas cene ako im se, narodski rečeno, uvlačimo u zadnjicu.
       Nije tako.
       Tri godine živim u Londonu, gde sam došao na master studije na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke. Došao sam oslanjajući se isključivo na svoj rad, pomoć porodice i prijatelja – bez ikakve stipendije države Srbije i stipendije neke domaće/strane organizacije. Primljen sam na LSE iako u biografiji nisam imao stipendije i nagrade iz popularnih NVO školica, niti sam pisao za čuvene „nezavisne medije“ čiji puleni grabe svaku moguću stipendijicu i priliku da se dočepaju produženog vikenda u Briselu, Parizu, Berlinu radi „usavršavanja“ i „izučavanja evropskih vrednosti“… Tokom studija sam nastavio da pišem u Srbiji, a angažovao sam se i pisao kako za britanske medije, tako i za stručne blogove u Britaniji koji se bave Balkanom i geopolitikom. U svim istupima i tekstovima koji se tiču Srbije branio sam – mislim argumentovano – stavove koje imam, a koji su generalno bliži desnoj, nacionalnoj opciji.
       Nisam nekritički prihvatio da su Srbija/Srbi genocidni, nisam izbegavao da postavim neprijatno pitanje na diskusijama ili da govorim na skupovima gde se o devedesetima i o Srbima i Srbiji govorilo gotovo isključivo kao o zločincima. I – nisam primetio da mi je iko zbog toga zamerio (osim pojedinih u Srbiji, koji su veći „evropejci“ od Evropljana). Naprotiv, ljudi koji imaju više negativan nego pozitivan pogled o Srbiji i Srbima, posle mojih istupa, prilazili su mi, razgovarali su sa mnom, pozvali me na druge skupove. Takođe sam na LSE-u, kao jedan od najistaknutijih studenata, dobio stipendiju od 5.000 funti koja mi je pomogla da isplatim deo školovanja.
       I niko me tu nije pitao ni da li sam ja srpski nacionalista, niti da li pišem za ove ili one medije. Gde god sam slao svoju biografiju stoji da pišem za „Svedok“ – list koji ne samo da nije popularan u „evropskim krugovima“, već je i prezren, pre svega od domaćih „Evropljana“ koji čitavu karijeru grade na stranim stipendijama. Takođe stoji da sam jedan od koautora Izveštaja o političkim pravima srpskog naroda u regionu (koji izdaje „Napredni klub“, organizacija čiji sam član, a na čijem je čelu istoričar, dr Čedomir Antić). Niko mi nikada ništa zbog toga nije rekao, niti sam osetio da mi je neko silno zamerio (osim, možda, ekstremista iz bivše Jugoslavije, koji se poput naših intelektualnih jajara bave prebrojavanjem krvnih zrnaca i evropske „pogodnosti“).
       Nisam jedini. Ima i drugih naših ljudi, u Srbiji i van nje, daleko ozbiljnijih i sposobnijih od mene – koji grade svoj put ne praveći „kompromis“ sa svojim uverenjima i stavovima, braneći nacionalno iako nije popularno i apanažirano.
       Međutim, stav i ljudska pristojnost nisu nešto što se uči u školi, već u kući.
       Beskičmenjak je stvar karaktera koju nijedna škola ne može da ispravi. Nažalost, našu elitu, kako u zemlji tako i van nje, čini gro beskičmenjaka koji bi „da više budu konstruktivni a manje provokativni“ i ne žele da im se pominje ime jer, eto, „što bih se ja zamerao/zamerala“.
       O ovome bi trebalo voditi računa. Ne treba gurati napred samo one koji su najbolji studenti jer su, što je posebno u nas slučaj, većinom socijalni idioti koji ne umeju da primene ogromno znanje koje imaju (i koje su, da ne zaboravimo, stekli prvenstveno školujući se na budžetu Srbije). Napred bi trebalo gurati one koji umeju da argumentuju svoj stav i da ga pristojno brane, i za koje poštovanje otadžbine – kako god siromašna, oronula pa i zaostala ona bila – nije predmet „kompromisa“ radi zaštite zadnjice.
       Predstavnici naše „elite“, koji žive u umišljenim strahovima duboko zagledani u dubine tuđe zadnjice misleći o svojoj, provešće život kao intelektualni anonimusi, koji će svoje frustracije da leče na budućim generacijama u Srbiji. Jer, osim doktorskih titula koje su pokupili po Srbiji i inostranstvu, u nauci nisu napravili ništa, pa im je jedino ostalo da se dokazuju na studentima, običnim građanima i široj javnosti.


































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX