SVEDOK Internet



Broj 1132.

Poseta
5418674

Srpske mape pune krvi, patnje i stradanja

Svaki kupac – ktitor

Car Konstantin protiv Nikole Tesle

Vučiću će doći glave „moćni“ mangupi iz SNS

Šta Rusi hoće?


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Uloga Vatikana u dolasku fašista i nacista na vlast
Musolini, nacizam, fašizam i Sveta stolica
Piše: Karlhajn Dešner

       Italijanski fašizam, najstariji fašistički pokret, nastao je iz različitih faktora socijalne i privredne vrste, iz krize liberalnog parlamenta koji se iznutra oslabljivao, i kao neposredna posledica rata.
       Konačno, propagirana je prema unutra jedna jako antiliberalna kolektivistička politika, a prema spolja jedan nacionalni imperijalizam koji je dostigao vrhunac u devizi „Mage polgo“, tj. teritorijalnim pretenzijama unaokolo Sredozemnog mora.
       Prvi fašisti bili su frontovski vojnici, koji su glorifikovali rat i patriotizam i bili obuhvaćeni u borbene saveze slične dobrovoljačkim odredima, a takođe su u politici zadržali stare bojne metode, akcije udarnih trupa, čvrsto organizovane vojne pohode, pri čemu su osvajali čitava područja i zauzimali gradove.
       Dopadale su im se avanture, nasilje, i moć.
       Musolinijev stari prijatelj, Gabrijele D‘Anuncio i slavljeni pisac, preduzeo je već 11. septembra 1919. nekakav prepad na Rijeku (koja je nekad pripadala Ugarskoj, a onda Jugoslaviji, sad je u Hrvatskoj, primedba urednika) i, pošto su engleska i francuska posada na zapovest svojih vlada odstupile, uspostavio je na vreme od 16 meseci neku vrstu operske diktature sa cirkuskim paradama, zastavama s mrtvačkom glavom, isukanim bodežima itd.; Italo Balbo je marširao sa „vatrenom kolonom“, desetinama hiljada crnokošuljaša - crno se nosilo kao znak žalosti za Italijom - protiv Ferare i Ravene, zauzeta je Bolonja, gde je iznuđeno povlačenje prefekta, zatim i Bolcano, pošto je državni komesar bio primoran da se povuče.
       Doduše, fašisti su na izborima u jesen 1919. doživeli težak poraz. Ipak, vreme im je došlo u pomoć: podivljale cene, štrajkovi, fijasko decenijama vodećih liberala, nemoć demokratije i - kao i uvek - nejedinstvo levice.
       Dok su nevolja i beda, inflacija i nezaposlenost rasli, odstranjivani su socijalistički opštinski funkcioneri i poslanici, preduzimane „kaznene ekspedicije“, spaljivane protivničke novinske redakcije (među njima zgrada socijalističkoglista „Avanti“, čiji je direktor pre rata bio Musolini). Narodni domovi i kulturni kružoci su razarani, zadruge i sindikati raspuštani, prominentni socijalisti ugrožavani, prebijani, ubijani, ali, u isti mah su plemstvo, vojska i sveštenstvo umirivani izjavama lojalnosti i pridobijani građanski i velikograđanski krugovi
       Svi oni su se manje bojali fašističkih bandi nego uzvika „Viva Lenin“ koji su se orili Italijom, bojali su se komunista, koji su se organizovali i reaktivirali delove radništva i od kongresa u Livornu, januara 1921, postali posebna partija
       Pritom su „fašci“ narasli samo od oktobra 1920. do oktobra 1921. od 190 na 2.200 i imali već 300.000 crnokošuljaša. Liberalni premijer Đovani Tjoliti, jedan od najznačajnijih italijanskih političara stoleća, koji je stalno taktizirao između desnice i levice, pokušao je doduše 1921. da savezom sa fašistima apsorbuje fašizam (i istovremeno oslabi socijaliste i katolike).
       Mada su izborni uspesi fašista ostali skromni - 35 poslanika od ukupno 535 - teror je još narastao i poprimio razmere kakvih nije bilo ni u jednoj drugoj zemlji Evrope. Sve razjarenije „vrteo se lanac ubistava, silovanja, razbojništava i paljevina; već su, bez ikakve provokacije, ubijani politički protivnici, gde god bi ih sreli. Cela državna vlast gledala je to, međutim, skrštenih ruku i svoj autoritet prećutno je ustupila fašistima“.
       Vlada je trpela to vršljanje, bespomoćna i smetena, ako ne čak i blagonaklona. Od vojske naoružan, od policije štićen, od pravosuđa neuznemiravan, od industrije i posebno zemljoposednika finansiran, teror, „ne mnogo drugačiji od masakra“, poprimio je „gigantske dimenzije“ i bio uz uobičajene tirade o miru i ljubavi, potajno blagoslovljen od pape.
       Sve drugo, pre nego slučajnost, jeste činjenica da je fašizam nastao upravo u centru rimskog katolicizma.
       Da li je već Benedikt XV direktoru milanskog lista „Popolo d Italia“ - u kome se Musolini za vreme rata profilisao svojim delom radikalnim, delom revolucionarnim, delom nacionalističkim zahtevima - ukazao „osobite znake svoje naklonosti“ nije sasvim sigurno.
       Ali, to je utvrđeno za njegovog naslednika Pija XI.
       Doduše, „Sveta stolica“ je sasvim odbacivala fašizam u njegovim počecima, te „budaline“ koje nastupaju mnogostruko gore od socijalista...,čiji nasilnički postupak mora voditi građanskom ratu“.
       Međutim, nasilje za kuriju nije bio razlog osude. Pape cene nasilje kada se primenjuje u njihovu korist.
       /.../
       Papa uništava katoličku stranku
       Stranku „Rartio popolare Italiano“ je 18. januara 1919. osnovao sicilijanski duhovnik Luiđi Sturco. Potpredsednik opštine Kaltađirone i generalni sekretar Katoličke akcije stajao je teološki na desnici, ali politički je ipak odbacivao dotadašnji savez katolika s konzervativcima.
       Vatikan, koji je Sturca krajem 1918. godine ovlastio da osnuje PPI (Narodna partija Italije) i ukinuo svoj sopstveni „pop expedit“, tj. drsku izbornu zabranu katolicima pod pretnjom ekskomunikacije, borio se s tom novom strankom ne samo protiv liberalne države, nego i od rata i poratne nevolje rastućeg socijalizma i brzo nadolazeđe „crvene plime“.
       Ali, ako su „popolari“, iz propagandnih razloga naglašavali svoju potpunu političku nezavisnost od pape, preterivali su mnogo sa time, uprkos izvesnim tendencijama ublažavanja.
       Pošto su Sturcove pristalice dolazile naročito iz seoskih područja, gde je on imao više uticaja od socijalista - jer upravo je na selu, kao što priznaje „Priručnik za crkvenu istoriju“ (Handbusch der Kirchengeschichte“), „socijalna beda“ podržavala „površno očuvanje religije“, on se zauzeo za izvesnu socijalnu orijentaciju, za agrarnu reformu, podelu zemljišnog veleposeda, unapređivanje sitne svojine, pri čemu je dobro kontaktirao sa umerenim sindikatima, štaviše, zajedno se sa socijalistima borio za osmočasovni radni dan.
       Koalicija s njima nije zapela na socijalnim pitanjima, nego na problemu školstva i konačno na papinom vetu.
       Njegov državni sekretar je, ipak, već 1919. godine, nakon što je Sturco signalizirao svoju spremnost za zajednički nastup sa socijalistima, pozdravio povratak liberala Nitija na vlast i rekao:
       „Pustio sam da Partito popolare dobije jedan mali šamar. Igra koju su popolari (narodnjaci) vodili bila je presmela.“
       Vatikan je odbacio svako povezivanje sa socijalistima pošto socijalisti nisu bili samo antiklerikalni, nego uopšte antihrišćanski i antireligiozni.
       Katolička Narodna partija Italije, koja je oponašala nemačku stranku Centra, postala je „presudan jezičak na vagi“, premda ni ona - najpre potisnuta od liberalnog sistema, a onda od fašističkog - nije bila u stanju da sprovede svoju crkvenu i kulturnu politiku.
       Godine 1919. kada su socijalisti od tri i po miliona upisanih birača dobili za sebe 1.840.593, katolička stranka je ipak osvojila 100 poslaničkih sedišta, 1921. godine čak 107, a 1922. sedela je zajedno s fašistima u vladi.
       Ali, „Duče“ je hteo diktaturu i zato su mu Sturcovi katolici trebali isto tako malo kao i Hitleru kasnije „Centar“ prelata Kasa.
       Sam Musolini je preuzeo mnoge crkveno-političke tačke iz programa popolara, a njih veštim taktiziranjem gurao i dalje ka savezništvu na levici.
       A pošto je kurija od fašista - čije je prepade, pljačke, ubistva ponekad glasno optuživala, ali potajno želela - mogla da očekuje mnogo radikalniju borbu protiv svojih liberalnih, demokratskih i komunističkih protivnika, podupirala je Musolinija obezvlašćujući sve više Sturca.
       Već 22. oktobra, nedelju dana pre farse „marš na Rim“, Vatikan je naredio italijanskoj hijerarhiji da se ne poistovećuje s katoličkom strankom, nego da ostane neutralna, što je moglo jedino da ima smisao osujećivanja njenih koalicionih stremljenja. I uskoro posle Sturcovog uspeha s proleća 1923. godine na torinskom nacionalnom kongresu njegove stranke, monsinjor Puči zahtevao je od njega da ne pravi neprilike crkvenom autoritetu.“
       Još uvek se verovalo da su popolari u stanju da u savezu sa socijalistima sruše fašiste, kako je avgusta 1924. mislio jezuistki časopis „Civilta Cattolica“.
       Ali list (koji je gotovo uvek zastupao mišljenje Papske stolice i uopšte više zavisio od državnog sekretarijata nego od jezuitskog generala) proglasio je saradnju sa otvorenim neprijateljima hrišćanstva nepovoljnom, nesvrsishodnom i nedozvoljivom („ne conveniente, ne opportuna, ne lecita“.
       Uistinu, Sturco je stajao na putu saradnje između fašizma i kurije. Zbog toga je ova 1923, kada se u „Centro nacionale“ među katoličkom aristokratijom već obrazovala jedna fašistička partija, iznudila njegovu ostavku na položaj partijskog sekretara, a maja 1924. i njegov istup iz predsedništva.
       U septembru je papa, lično i javno, osudio koaliciju narodne stranke sa socijalistima vernim ustavu.
       Oktobra je Sturco, s drugim istomišljenicima, morao u izgnanstvo (u Pariz, London i Njujork, pre nego što se, tek 1946, vratio u Italiju), i tako je bio eliminisan najopasniji suparnik fašizma u borbi za vlast i otpočelo raspuštanje Partito popolare.
       Kao što je Vatikan, deset godina kasnije, digao ruke od katolika Brininga i „Centra“, tako je i sada napustio katolika Sturca, a uskoro, potom, i njegovu stranku.
       Sveštenik koji je zastupao socijalni etos - što je barem zemljoposednicima izgledalo kao „crni boljševizam“ - a i odlučno je težio emancipaciji laika od klera u politici, takav sveštenik nije mogao naći milosti kod jednog pape koji se ničega više nije bojao od levice, a takođe se neumorno borio i protiv liberalnog laicizma. To utoliko manje što njegovoj stranci ni rešenje „Rimskog pitanja“ nije bilo dovoljno bitno i što su popolari, na gorko nezadovoljstvo Rimske stolice, odbili da u svoj program unesu pomirenje države i crkve.
       Ali, Pije XI je insistirao na tome. A i Musoliniju je u concilia-zione, izmirenje s papstvom, bilo potrebno radi unutrašnje-političke stabilizacije kao i za njegov spoljnopolitički renome.
       Pošto je, vladajući najpre s fašistima u manjini, 1923. izbacio katolike iz kabineta, Musolini je borbom protiv levice i liberala, koncesijama u korist katoličkih škola i drugim ljubaznostima, zadobio dalju blagonaklonost kurijalne hijerarhije, a postepeno čak i mnogih katolika. Pa su već tada „najviši zastupnici crkve - pre svega oni koji su bili upoznati s političkim planovima novog pape - inscenirali propagandnu kampanju za Musolinija koja se već graničila sa entuzijazmom“.
       A pri tom je umrlo nekoliko hiljada Italijana od fašističkog terora.
       /.../
       Vatikan u slučaju Mateoti
       Fašisti su 10.juna 1924. likvidirali mladog profesora krivičnog prava i vođu socijalista, jednog od najoštrijih Musolonijevih protivnika Đakoma Mateotija.
       Poreklom iz bogate porodice zemljišnih veleposednika, Mateoti je pomagao siromašnim seljacima svoje pokrajine žrtvujuđi celokupni svoj imetak.
       I zahvaljujuđi svom poznavanju finansija i privrede, neumoljivo je kritikovao, uprkos tiraniji i pretnjama, Musolinijevu finansijsku i ekonomsku politiku, štaviše, na skupštinskoj sednici od 30. maja 1924, u svom poslednjem govoru, dokumentovao je vladinu izbornu prevaru pomoću bezbroj slučajeva nasilja i korupcije.
       Naravno, time je političar izrekao svoju sopstvenu smrtnu presudu. Otet je 10. juna u Rimu od fašističke terorističke bande poznate pod nazivom „Čeka“ i ubijen.
       Krvavi zločin uzbudio je celu Italiju i svet daleko izvan njenih granica.
       Kako dokazuju dokumenti, zločin je (katolički listovi su ga kasnije stavljali na teret slobodnim zidarima) naredio lično Musolini. Čak je i kardinal-državni sekretar dve nedelje posle ubistva priznao „izvesnu odgovornost“ (una certa responsibilita“ „Dučea“, „jer je ovaj morao znati šta se zbiva u ministarstvu unutrašnjih dela“, i nije tajio da primena nasilja ima korena u suštini fašizma.
       Kriza oko Mateotija bila je najteži unutrašnji potres u fašizmu između 1922. i 1943. godine, značajniji nego i „marš na Rim“.
       Činilo se da je Musolini na kraju, naglo, ostao usamljen „kao bolesnik od kuge u pustinji“ i tražilo se od kralja da ga smeni. Kratko vreme pretilo je njegovo razvlašćenje i slom pokreta.
       Antifašistički poslanici su u znak protesta, napustili Skupštinu, ali, uprkos poraznim dokazima, nisu dobili očekivanu podršku Krune.
       U Vatikanu su izjavili:
       „Sve zavisi od ishoda procesa Mateoti.“
       Ipak, Pije XI je opet stao na „Dučeovu“ stranu, uskratio je prijem Mateotijevoj udovici, a kurija je dala „sve od sebe...da bi delovala umirujuće“.
       Duboko uzbuđeni „Osservatore Romano Romano“ prizivao je 25. juna opasnost koja od razdraženosti naroda preti delatnosti pravosuđa. Jer, ako bi ono uvidelo da je ugrožen opstanak države, teško da bi se usudilo da ide do kraja.
       Papski dvorski list je čak širio tvrdnju da bi bilo ravno svesnom „kobnom skoku u neizvesnost“ ako bi se sada fašisti najurili. A četiri sedmice kasnije, 19. jula, jezuitske kurijalne novine „Civilta Catolica“ pisale su da bi „manifestacija“ (u čast Mateotijevu) „još dostojanstvenije prošla da novine i govornici...tom prilikom nisu s nepodnošljivim rasipništvom upotrebljavali svete reči koje nisu dolikovale sećanju na delatnost i ideale žrtve, čija se uspomena slavila“, pošto se radilo o čoveku „koji je hteo da se bori pod drugim simbolima - a ne pod onim mira i praštanja“.
       Taj vatikanski list se nije ustručavao da tvrdi ni ovo:
       „Ako bi se moglo prodreti u savest onih koji organizuju te javne manifestacije tuge i pijeteta, videlo bi se da su oni prolivali samo krokodilske suze...“
       Papa i Gaspari su neprekidno veličali Musolinija kao čoveka koji je naprosto nezamenljiv, jer sprečava komunizam u Italiji i poštedeo je naciju grozote građanskog rata.
       „Uvek nanovo papa i njegov državni sekretar govorili su tih godina o velikim i spektakularnim zaslugama Musolinija za naciju i zemlju i nema sumnje da su oni u njemu i dalje videli čoveka Proviđenja, jednog od onih ljudi koje blagonaklono Proviđenje, s vremena na vreme, poklanja jednoj naciji.
       Krajem 1925. godine moglo se govoriti o još više rastućem priznanju prema Musoliniju u Vatikanu.
       Užasnuto se pitao „Osservatore Romano“ nakon jednog atentata na fašističkog bosa šta bi se dogodilo da je pokosio onoga „koji jedini poseduje moralni prestiž i njime vlada situacijom“.
       Taj oficijelni kurijin list je potvrdio moralni prestiž ubici hiljada ljudi, i on je sada, krajem 1925. i tokom 1926, na osnovu zakona „Leggi fascistissime“ svoga ministra pravosuđa Alfreda Roka, otimao za sebe sve više diktatorskih ovlašđenja pa je došao u potpun posed izvršne vlasti, zabranio tajna društva, štampu stavio pod svoje tutorstvo, antifašističkoj delatnosti u inostranstvu zapretio oduzimanjem državljanstva i imovine, itd.
       A kardinal Meri del Val zahvalio je 31. oktobra 1926. Musoliniju, „što čvrsto u rukama drži uzde italijanske vlade i što je, sa jasnim pogledom za budućnost, želeo i želi da se religija respektuje, ceni i izvršava. Vidno zaštićen od Boga, mudro je okrenuo sudbinu nacije na dobro i u svetu ojačao njen ugled.“
       A sama Njegova Svetost obznanila je 20. decembra 1926:
       „Musolini nam je poslan božanskim proviđenjem!“ - to je jedna od brojnih pohvala papinih zlikovcu koje imaju utoliko veću težinu, što je upravo Pije XI stalno navodio da treba da „kaže dve reči manje nego jednu previše“.
       Godine 1926, pošto su raspustili katoličku Narodnu stranku, zabranili liberale i socijaliste koji su upravo bili dobili preko pedeset procenata svih glasova, suzbili njihove novine i pozatvarali njihove vođe (generalnog sekretara katoličke stranke Alčide de Gasperija osudili su 1927. na četiri godine zatvora, potom je bio ispisivač kartica u kartoteci Vatikanske biblioteke, a posle rata demohrišćanski šef vlade) - ukratko, kada je Musolini od pape dobio sve što je hteo, tj. totalitarnu fašizaciju države, kako je sam govorio, tada je i papa morao dobiti svoje.
       U Vatikanu su bili sigurni u poglavicu fašista.
       Od pregovora kardinala-državnog sekretara s Musolinijem u januaru 1923. u vili predsednika vatikanske banke, grofa Santučija, „znao sam“, tako je priznao sam Gaspari, „da bismo od tog čoveka ako dođe na vlast dobili, što god hoćemo“.
       Ono što protest četiri pape nije postigao kod liberalne države, to je Piju XI uspelo kod fašističke, jer njoj je i nadalje trebala potpora onoga koji ju je doveo na vlast. Ipak, dok je papa video ponovno vraćanje „Italije Bogu i Boga Italiji“ Lateranskim ugovorima, dotle je Frančesko Niti pređašnji premijer koji je fašizam korektno nazvao „produktom sastavljenim od klerikalizma i militarizma“ video ugašeni dvestagodišnji unutrašnje-politički razvitak i ukinutu duhovnu nezavisnost zemlje - „kapitulaciju italijanske vlade“.
       Jer, „kakve koristi ima italijanska država?“ pitao se Niti (koji je nakon fašističkih napada i pokušaja atentata emigrirao 1924, a 1943. godine pao u ruke esesovcima; posle rata još je nastupao kao protivnik NATO-a). „Ništa osim priznanja faktičkih odnosa postojeđih od 1870. godine. Ko je ikada mogao verovati da će papa opet vladati Rimom. Čak i u samom Vatikanu niko na to nije pomišljao. Trideset godina sam sa vodećim ličnostima crkve razgovarao o Rimskom pitanju. Niko nije ozbiljno od mene zahtevao Rim ili, samo i delić italijanskog tla. Ali, šta je sada Vatikan faktički dobio? Jednu doduše veoma malu teritoriju, ali priznatu kao suverenu državu. Osim toga, dobio je jednu svotu čiji je iznos jedinstven u istoriji crkve kapital jedne svetske banke.“
       Niti, o kome je Kurcio Malaparte, pod Musolinijem urednik novina „Stampa“, pisao: strogi, pravolinijski, pristojni Niti je predstavljao protestantski moralizam, ali Italiji sada treba „katolički imoralizam da bi postala velika“.
       Niti, negdašnji redovni profesor finansija u Napulju, produžava:
       „Ja sam jedini čovek koji izvan Vatikana poznaje finansijsko stanje crkve. Čak posedujem dokumenta o njenim tačnim rashodima i prihodima. Bio sam ministar finansija za vreme rata kada su kontrolisani prihodi različitih fondova. Bio sam premijer kada je uveden porez na kapital. Nemam pravo da objavim isprave koje nisu namenjene javnosti, ali svakako imam pravo da kažem da je to obeštećenje, koje je besprimerno u celoj istoriji, apsolutno neobjašnjivo.“
       Crkva je trijumfovala. Papstvo se pobedonosno podiglo, iz debakla od 1870, sa silno poraslim ugledom. Dana 13. februara 1929. papa je pred studentima Katoličkog univerziteta hvalio Musolinija, ne samo kao čoveka „koji je slobodan od predrasuda liberalne škole“, nego opet takođe i kao onoga „što nam ga je Proviđenje poslalo“.
       Prilikom jednog prijema diplomatskog kora proglasio je sebe „krajnje sređnim“, izjavio je da je to najprijatnija i najradosnija audijencija koju je ikad dao, sada je takođe naredio kleru da na kraju dnevne mise čitaju molitvu za kralja i fašističkog glavešinu („Pro Rege et Duce“) - i dodelio, više radi familijarnog zaokruženja velikog posla, naslednu titulu grofa svome bratu Fermu (koji ga je, takođe i privatno, oslovljavao samo u trećem licu, uz titulu „Sveti Oče“ i „Vaša Svetosti“).
       Ipak, u načelu on je primao, kako „ne bi dopustio da nastane neka sumnja u nepotizam..., svoje srodnike, ne u privatnom stanu, već u službenim prostorijama za prijem“.
       U svim većim gradovima Italije upriličena su naročita svečana bogosluženja u prisustvu prominentnih prelata, visokih partijskih vođa i vojnih lica. Fašističke i crkvene zastave vijorile se jedne pored drugih, muzičke kapele svirale su nacionalnu himnu i crkvene pesme. Skoro svi biskupi oduševljeno su pozdravljali događaj, uznosili su u propovedima papu i Musolinija, a kardinali su pisali Njegovoj Svetosti da Musolini vlada „po nalogu božanskog Proviđenja,“ što za Pija XI teško da je bila neka novost.
       Ipak, ako se kaže - piše njegov nekadašnji sekretar - da je Italija tada „dala svojoj radosti jedan tako eksplozivan izraz kao retko kada ili još nikada u svojoj istoriji, onda je to samo maglovita oznaka za ono što se dešavalo u stvarnosti. Ne samo u gradovima i velikim opštinama, već, takođe i u najzabačenijim selima Alpa i Apenina priređivane su manifestacije i bakljade radosti zbog pomirenja.
       Sneg i zimska hladnođa nisu smetali i slavilo se do duboko u noć. Sva zvona Italije sjedinila su svoje glasove u jedno dugotrajno zvonjenje. Signalne vatre su zračile s brda, pevalo se i plakalo od radosti i grlilo se kao da se slavi porodični praznik. Tako prisno su u Italiji povezane vera i ljubav za otadžbinu.“
       Vatikan je bio preplavljen telegramima - toliko, da ih je pošta, radi uštede u vremenu, odašiljala nezatvorene, kurija je zaposlila personal za ispomoć, samom papi su čitali radosne poruke tek delimično i letimice, pri čemu je uostalom naglasak više stavljan na pošiljaoca nego na ubitačno monotoni sadržaj.
       Naravno, takođe se zahvaljivalo i „Dučeu“, kojega je sam „Sveti otac“ opet nazvao „poslanim od Proviđenja“.
       Kardinal Askalezi od Napulja, koji je, kasnije, jednom procesijom uzvisio razbojnički napad na Abisiniju, hvalio je sada Musolinija kao obnovitelja Italije.
       A kardinal Vanuteli, dekan „Svetog kolegijuma“, izjavio je dopisniku „Nort American Newpapers Alliance“, Štrut:
       „Ja sam veliki obožavatelj proslavljenog Musolinija, državnika gvozdene volje i nadmoćnog razuma, koji je stupio u nasleđe rimskog duha i rimske veličine.“
       Ipak, nije slavila i blagodarila samo Italija. Fašizam je uživao upravo „oko 1930. godine raširene simpatije među katolicima i konzervativcima celoga sveta“. I jedan od tih uzbuđunih i uzbudljivih čestitarskih usklika, koji je Musolinija uveravao da đe njegovo ime biti zlatnim slovima upisano u istoriju katoličke crkve, došao je iz Kelna od Konrada Adenauera, dok se Karl fon Osjecki sasvim nepotrebno brinuo u berlinskom listu „Weltbuhne“:
       „Fašizam je čudovišna, ali takođe i oročena sila. Šta li će papstvo započeti kada se ona jednom slomi?“
       Ali odgovor je već bio tu, čvrst kao stena Petrova:
       Ono će se povezati s pobednicima fašizma. I potom sa pobednicima pobednika. Ad In‘infinitum.
       Sa dr Adenauerom klicala je cela verujuća Nemačka. Za njenu katoličku štampu bratimljenje Vatikana i fašizma bilo je „najveđi i najsrećniji događaj koji je svetska istorija doživela u toku čitavog jednog veka“, „čas Božji“, Musolini je prerezao Gordijev čvor, on je „Aleksandar toga dela“, „svetovni pontifeks Italije“, „oganj dobre volje“, „genije politike“, veliki državnik koga „italijanski kler obožava“ jer je „crkvi skinuo lance“ i „na steg fašizma za nekoliko godina upisao besprimeran uspeh kome se Italijanska narodna stranka mogla nadati tek za nekoliko decenija“, itd. /.../
       Sam Hitler je tada takođe mislio da, ako katoličke stranke i nadalje podržavaju demokratiju, onda je to u protivrečnosti s duhom Lateranskih ugovora. „Time se ti organi usuđuju da iz partijsko-političkih razloga podvrgavaju korekturi pogled na svet Svetog oca.“
       Hitler nije samo rekao:
       „Sve što Italiju danas jača, ide u našu korist. Stoga najsrdačnije pozdravljamo sadašnju regulaciju u Italiji“ nego takođe:
       „Ali ako kurija danas zaključuje mir s fašizmom, to onda dokazuje da Vatikan poklanja poverenje tom političkom sistemu.“ Pa će iz toga zaključiti: „...ako crkva danas s fašističkom Italijom dolazi do sporazuma koji bi bio nespojiv s liberalnom demokratijom, onda je time nesumnjivo dokazano da je fašistički misaoni svet u bližem srodstvu s hrišćanstvom nego jevrejsko-liberalni, ili čak ateističko-marksistički, s kojim se danas tzv. katolička partija Centra oseća toliko vezanom, na štetu svekolikog hrišćanstva i našeg nemačkog naroda.“ Zaista, papa je 1933. pustio, „tzv. katoličku partiju Centra“ da padne. Kao što je u Italiji odstranjivanjem katoličkih Popolara prokrčio Musoliniju put do diktature, tako je i u Nemačkoj pripomogao Hitleru da doće do neograničene vlasti - preko kasnijeg papskog komornika fon Papena, prelata Kasa i raspuštanjem Centra, kao najstarije katoličke stranke Evrope.
       Politiku kurije prema Hitleru kao i prema Musoliniju određivali su strah od juriša komunizma i socijalizma širom sveta i nada u konkordat. S jedne strane, imajući pred očima najveći progon hrišćana novijeg doba u Rusiji, a s druge u Nemačkoj spektakularne Hitlerove uspehe s početka tridesetih godina, za vazda oportunističko papstvo, koje živi i preživljava od prilagođavanja najjačima, odluka i nije mogla ispasti drukčije nego što je ispala.
       Vatikan se ne klanja ničemu toliko kao uspehu. Pa ako i nije imao nikakvih simpatija za rasnu ideologiju nacista - premda teško da ga je baš mogla odbiti borba protiv Jevreja, koje su njegovi ljudi ionako lovili već blizu dve hiljade godina - pa ma koliko da mu je bio mrzak divlji antiklerikalizam jednog Rozenberga, Štrajhera i drugih partijskih glavešina, ipak se Hitler lično, stalno ponovo, postavljao na tlo hrišćanstva i signalizovao svoju sklonost da sarađuje s crkvama. Pa pošto je on, isto tako bez razlikovanja kao i Rim, ali još odsečnije pobijao komunizam, socijalizam i uopšte svaku levicu i liberale uz to, zašto mu se ne bi trebalo približiti i s njim se povezati?
       Već u leto 1924. je Pastor od merodavne vatikanske strane upitan da li se Vatikan sada može upustiti s Hitlerovom partijom, „koja tvrdi da je prekinula sa (strogo antirimskim) Ludendorfom“ i „preko jednog posrednika izrazila želju da stupi u dodir s Vatikanom“. Pastor naglašava da je ta želja „upućena Vatikanu“ po jednoj „svakako veoma poverljivoj ličnosti“. I veoma diplomatski odgovara taj istoričar papa, da se „jedna takva želja teško“ može „odbaciti a limine“, ali on ipak savetuje „najveću opreznost“, kao i „mišljenje kardinala Faulhabera“.
       Dana 25. novembra 1931. čehoslovački poslanik pri Papskoj stolici, Radimski, javlja o kontaktima između nacista i kurije; oni se ovoj nude kao saveznik protiv komunizma i slobodnog zidarstva, a državni podsekretar Picardo drži se povoljno prema tom približavanju, preporučenom od berlinskog biskupa Šrajbera.
       Kao „svetovna ruka“ njegove politike u Nemačkoj papi je služila stranka Centra. Njen vođa, Vilhelm Marks, tercijarac dominikanskog reda, tri puta kancelar nemačkog Rajha, nije pravio nijedan politički korak a da prethodno nije pitao Pačelija; na taj način stranka je postala nuncijev instrument. Njegov uticaj porastao je još više kada je s njim blisko sprijateljeni i njime oduševljeni sveštenik Ludvig Kas avanzovao, decembra 1928, za predsednika Centra.
       Kas, profesor crkvenog prava u Trieru i Bonu, papski kućni prelat (1921) i apostolski protonotar (1930), borio se, kao spoljnopolitički ekspert svoje frakcije, protiv pokušaja da se nemački zahtevi ostvaruju strpljivim pregovaranjem. Pri tom je stajao u istom frontu s vođama desnice, Hitlerom i Hugenbergom, bivšim predsednikom Krupovog direktorijuma, koji je od oktobra 1928. predvodio Nemačku nacionalnu narodnu stranku i 1931, sa „Čeličnim šlemom“ i nacističkom partijom, obrazovao „Harcburški front“ kao savez „Nacionalne opozicije“.
       Preko Kasa, koji je ponovo provodio odmor sa Pačelijem u Švajcarskoj i takođe bio prijatelj sa prelatom Zajpelom, planerom katoličkog carstva u srednjoj Evropi, Vatikan je dobio sada Centar sasvim u ruke. „Niža partijska mesta to nisu znala, osećala su samo da se stranka usmerila u jednom još reakcionarnijem i još nacionalističkijem pravcu. Nisu znali da njihova stranka treba da služi samo jednoj svrsi: razaranju demokratije i uništenju radničkog pokreta pomoću uspostavljanja diktature koja bi trebalo da se bori protiv komunizma i respektuje interese crkve.“
       Ali Kas, provodeći po čitave nedelje ponovo u Rimu, i njegova partija imali su „ključno mesto u nemačkoj politici“. Osim toga, Centar je dao niz katoličkih kancelara Rajha, koji, međutim, upravo tada, sasvim različito od bonskog profesora crkvenog prava Kasa, nikako nisu pomišljali da budu veći katolici od pape i pre su izazvali živo razočarenje u Vatikan“.
       Mislilo se da je Pija XI, koji je stanje na Istoku poznavao kao svojevremeni očevidac, više vodio njegov kruti antikomunizam, a njegovog državnog sekretara Pačelija, tvorca konkordata s Bavarskom, Pruskom i Badenom, nada u krunidbu celine, u opštenemački konkordat, koji mu je uprkos neumornom trudu, do tada stalno uskraćivan. I jedan i drugi su nastojali da stranci Centra ogade koaliciju sa socijaldemokratima, na kojoj je još počivala izvesna stabilnost nemačkog parlamentarizma. Pije XI je i u Italiji rigorozno presekao saradnju izmeću katoličke stranke i socijalista. A sigurno je i papa želeo onaj opštenemački konkordat koji njegov slavoljubivi i uspehom razmaženi državni sekretar, naravno, nijednog trenutka nije zaboravljao. Da je Pačeli sada, početkom tridesetih godina, pokušavao da ostvari i konkordat baš na pitanju armijskog biskupa i vojnog dušebrižništva u vojsci Rajha, ne treba da čudi jer se on kasnije i te kako uzdao u pobedu nemačkog oružja, pogotovo što je i tadašnji „namesnik Hristov“, a sasvim sigurno ne samo tadašnji, posedovao neskrivenu ljubav prema vojsci.
       Državni sekretar je sada isposlovao - preko nemačkog ministarstva inostranih dela, što je poprilično čudnovato - imenovanje prelata Kasa za posebnog opunomoćenika. Pa ovaj mu je pružio „već tolike uspešne usluge“, komentarisao je bavarski poslanik pri Vatikanu marta 1930. A pošto je, uz to katolik i političar Centra Hajnrih Brining 28. marta postao kancelar Rajha, Pačeli je odlučno krenuo ka svom starom, velikom cilju, opštenemačkom konkordatu. Postavio je svoje preterane zahteve, pre svega, opet, u pogledu školskog, bračnog i finansijskog problema.
       Ali stanje u Nemačkoj, gde je bilo preko četiri miliona nezaposlenih, gde su industrijske porudžbine teško stagnirale, a banke bile u velikoj krizi, bilo je toliko očajno da ni sami katolički centrumaški političari, koji su vladali bez parlamentarne većine, ali uz toleranciju Socijaldemokratske partije Nemačke(SPD),nisu izašli u susret enormnom konkordatskom slavoljublju kurije; jer, bi u tom slučaju, osim otpora levice, navukli na sebe i „furor protestanticus“.
       Na Uskrs 1931. centrumaški političar i ministar unutrašnjih poslova Jozef Virt, boravio je u Rimu. On je 1921/22. godine bio kancelar koalicije Centra, Socijaldemokratske partije Nemačke i Nemačke demokratske stranke i uveo je posle ubistva svog ministra inostranih poslova, kod radikalnih desničara omrznutog Valtera Ratenaua, zakonodavstvo o zaštiti republike pod devizom „Neprijatelj stoji desno“ - (i zastupao još i posle Drugog svetskog rata nemačku neutralnu politiku). Prilikom njegove audijencije u Vatikanu 1931. Pije XI je energično zahtevao napuštanje koalicije sa socijaldemokratama u Pruskoj, na šta je Virt konačno, „veoma uzbuđen“ napustio papu.
       Kad je uskoro potom, 8. avgusta 1931, katolički centrumaški političar, kancelar Rajha i ministar spoljnih poslova Hajnrih Brining govorio s Pačelijem, došlo je do potpunog raskida. Dok se Brining suočavao sa i dalje rastućom vojskom nezaposlenih, opadajućom privredom i radikalizovanjem celokupnog političkog života preko nacionalsocijalista i komunista, Pačeliju su ti unutrašnje-politički problemi bili, kao i uvek, potpuno beznačajni. Njemu je, pre svega, bilo stalo do pitanja vojnog biskupa i, uopšte, obezbeđenja crkvenog prava konkordatom. „Rekao sam mu“ izveštava Brining o dijalogu vođenom u Pačelijevim privatnim odajama, „da je meni kao katoličkom kancelaru nemoguće, s obzirom na napetosti u Nemačkoj, da uopšte pristupim tom pitanju. Gotovo sve nemačke zemlje od značaja već imaju konkordate, a sa ostalima se stoji u izglednim pregovorima.“ Kancelar je ukazivao na nerazumevanje protestanata i levice, ali to očevidno nije Pačelija diralo, već je zahtevao da Brining „mora baš s obzirom na opštenemački konkordat da obrazuje vladu desnice(!) i pri tom postavi uslov da odmah bude zaključen konkordat“. „Kako god da je taj predlog izgledao iznenađujuđi“ piše tibingenski teolog Šolder, „ipak se tako potpuno uklapao u politiku kardinala da se u Nemačkoj svim sredstvima i po svaku cenu osigura kanonsko pravo konkordatom. Više od deceniju on je svim silama radio u pravcu tog cilja. Sada je nastala nova politička situacija i Pačeli je bio odlučan da je iskoristi, kao što je uvek pokušavao da iskoristi političke situacije.“
       Kada se onda govorilo o protestantskim crkvenim ugovorima, Pačeli je izjavio da je nemoguđe „da jedan katolički kancelar zaključi protestantski crkveni ugovor“. A kada je Brining oštro odvratio da već prema Ustavu, na koji se zakleo, on mora da zastupa interese verujućeg protestantizma na temelju potpune ravnopravnosti, kardinal je osudio „sada celu moju politiku“. Još iste večeri saopštio mu je Brining kratko svoju odluku „da pitanje vojnog biskupa i konkordata uopšte pusti da miruje“, pri čemu je ironično izrazio nadu, „da će Vatikan veći uspeh imati s Hitlerom i Hugenbergom nego s katolikom Briningom“.
       Tome su se monsinjori takođe nadali. Već decembra 1931. baron Riter je izvestio svoju minhensku vladu o jednom razgovoru s papom, pri čemu je ovaj kudio grubi propust nacionalsocijalista „što se nisu sporazumeli s biskupima u Nemačkoj kada su se ovi našli primoranim da zbog široko rasprostranjenih, prema crkvi neprijateljskih načela partije, upozore vernike pred njom“. To doduše otežava svako približavanje, ali papa je ipak razmatrao izvesnu saradnju, „možda samo privremeno u određene svrhe“.
       Razume se, pri svim tim odmeravanjima kurijalna borba protiv komunizma i Sovjetskog Saveza igrala je prvorazrednu ulogu. Ta upravo je Pije XI svojevremeno govorio Riteru „s ozbiljnom brigom o posvuda preteđem boljševizmu..., koji će, ako bi mu uspeo da probije nemačku branu, preplaviti celu Evropu“. Papa je konsekventno pledirao za zajednički nastup Centra i Bavarske narodne stranke s nacionalsocijalizmom. I slično se u leto iduđe godine izjasnio državni sekretar Pačeli, koga je u ishodu izbora u Nemačkoj najviše uznemirio iznenađujuđi porast komunista. Sve valja učiniti „da se kulturni boljševizam, koji stupa iza Komunističke partije, zadrži daleko od Nemačke“. „Radi sabiranja nužnih odbrambenih snaga“ jedna nova koalicija u Rajhstagu mora se orijentisati „više udesno“ i uključiti desničarske partije - među koje su spadali i nacisti.
       Brining koji je tada, u jesen 1931, prebacio Pačeliju da „ne prepoznaje prirodu nacionalsocijalizma“, pokušao je u rastućem haosu da brani republiku protiv svih ekstremista jednom „sanacionom politikom“ koja je, međutim, zaoštravala krizu. Ali, pri tome je on, koji je bio obožavatelj Musolinija, već štitio činovnike naklonjene nacistima i nije hteo da ugrozi koalicione pregovore između Centra i NSDAR, između ostalog i u Hesenu.
       Brining je više puta pregovarao i s Hitlerom, verovatno radi prihvatanja nacističkih ministara u svoj kabinet. Pa ako se i nije otišlo toliko daleko, ipak se u jesen 1931. kancelar javno zahvalio nacistima i njihovom „vođi“ za „ljubaznost“ s kojom su se ponašali prema njemu, uprkos svoj kritici, dok je Hitler sa svoje strane pokazao da je Brining ostavio „dubok utisak“ - nesumnjivo zbog njegove obmane saveznika i ogromnog programa naoružanja. Naime, katolički kancelar, koji je u svetskom ratu učestvovao kao pešadijski oficir, potajno je sprovodio nemačko ponovno naoružavanje, a naročito unapređivanje ratnog vazduhoplovstva. „Vazduhoplovnim odeljenjem“ njegovog ministarstva saobraćaja rukovodio je isti onaj kapetan Brandenburg, koji je deceniju kasnije merodavno sudelovao u predvođenju letačkih napada na London. Vazduhoplovne firme kao Junkers i Hajnkel država je već snažno subvencionisala, vojni letači školovani su u 44 ilegalna obrazovna logora, a u trezorima su ležali razrađeni planovi bombardovanja Londona, Pariza i Mažinoo linije.
       Svakih 100 maraka izdataka Nemačkog Rajha raspodeljivano je 1932. ovako:
       42,42 RM za posledice i pripremu rata.
       23,60 RM za blagostanje (i pomoć).
       15,02 RM za školstvo.
       12,08 RM za upravu.
       5,65 RM za tekuće dugove.
       0,81 RM za stanovanje i naseljavanje.
       0,42 RM za obrazovanje.
       Državni izdaci za posledice i pripremu rata, 42,42 RM, i za obrazovanje, 0,42 RM, stoje kako u realističnoj tako i u logičnoj relaciji. Jer, zašto obrazovati ljude koji će opet (i uvek opet!) biti poslani na klanje?
       Ili drukčije rečeno: da li bi ljudi dozvolili da budu ubijani za hazardere i gangstere kada bi bili obrazovani i kritički informisani?
       Briningov ustavnopolitički i spoljnopolitički cilj nije bilo održanje demokratije nego ponovno uspostavljanje monarhije, i to u njenoj staroj potpunoj moći; zatim, ne samo vojna ravnopravnost Nemačke, nego i - najpre naravno vizionarski konačni ciljevi - revizija nemačke istočne granice, možda čak jednoga dana, kao nasledstvo nekadašnje Dunavske monarhije, i vođstvo Jugoistočne Evrope. „Ta spoljna politika dala je, mada nenamerno, snažan doprinos unutrašnje-političkoj fašizaciji Nemačke, stvorila međunarodne pretpostavke za Hitlerov kabinet i omogućila prve spoljnopolitičke korake nacional-socijalističke Nemačke.“
       Niko, narevno, ne sumnja da je katolički centrumaški kancelar Brining, takođe član jedne elitne religiozne organizacije, održavao bliske kontakte s najrazličitijim institucijama svoje crkve: od prelata Kasa, koga je uvek obaveštavao o svojim razgovorima s Hitlerom, do samostana, s kojima je za vreme Briningovog kancelarstva postojala čak jedna posebna povezanost.
       Prilikom razgovora sa zastupnicima redova bilo je prisutno ne manje od 22 političara kancelarije Rajha, ministarstva inostranih poslova, ministarstava Rajha za unutrašnje poslove i finansije, kao i pruskih ministarstava prosvete i vere, finansija i trgovine. A bivši admiral Benke referisaoje podrobno „o značaju nemačke obaveštajne službe(!) u inostranstvu i iz inostranstva i o sudelovanju katoličkih redova u tom radu, značajnom za nemačku otadžbinu“. Na jednom drugom zasedanju, priređenom 1932. u štajlerijanskom samostanu Sv. Avgustina kod Sigburga, koje je potpuno stajalo u znaku antikomunizma, govorio je duhovnik Konrad Algermisen, rukovodilac apologetskog decernata pri centrali Katoličkog narodnog društva, o „opasnostima boljševizma po Nemačku“.
       U međuvremenu broj nezaposlenih primicao se broju od pet miliona, osiromašenje masa postajalo je sve gore, krupna industrija je simpatisala, baš kao i kurija, iz straha od levice, sve više desnicu, a predsednik Rajha fon Hindenburg konačno je i zbog pritiska agraraca iz istočnog Polablja, pustio Brininga da padne - navodno „100 metara pred ciljem“.
       U Rimu, gde je jedan ekspert za Nemačku kao Pačeli sada predvodio državni sekretarijat, pratili su događaje u Berlinu, naročito rastući značaj nacističke partije, sa sve većim interesovanjem. Sa žaljenjem je jedan šef misije Male Antante konstatovao da „jedan istaknuti funkcioner Vatikana“ stoji prema nacional-socijalizmu „zacelo ne bezuslovno odbojno“. U aprilu 1932, mesec dana pre Briningove ostavke, već je „prominentni kurijski kardinal“ predvideo sigurni dolazak nacional-socijalista na vlast; „njihov skori uspon na vlast je nezadrživ“. „Sasvim prominentni kurijski kardinal“ je bio mišljenja da će se prvobitne „oštrine u programu“ nacista „izgladiti“, da će se oni radovati ako im ni sa crkvene strane ne budu nastajale „teškođe“, i u svakom će slučaju, uz pomoć vladinih stranaka ili bez njih, dođi na kormilo. A, tome gledištu se i kurija približavala takoreći zvanično. „Vatikan je od tada stavljao na vagu celi svoj autoritet da bi Hitlera doveo na vlast. Hindenburg se neposredno posle svog ponovnog izbora odsečno okrenuo protiv socijaldemokratije, ne hajući za to što bez njenih glasova nikad ne bi bio izabran, i uzeo je oštar kurs udesno koji se na kraju okončao Hitlerovim“ ustoličenjem.
       Neposredno pred izbore za predsednika Rajha, na područjima katoličkog stanovništva, masovno se vrbovalo rukom ispisanim listićima na kućama, poštanskim sandučićima i telegrafskim stubovima: „Katolici! Birajte pobožnog katolika Adolfa Hitlera!“


































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX