SVEDOK Internet



Broj 1136.

Poseta
5441801

Albanija (ponovo) obučava teroriste

Vučića vole, ali aerodrom ne davaju

Srbija - ćuti. Uzmite se u pamet!! Dok je vreme…

RIJALITI DRUŠTVO

Buđenje nove nade


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Posle poziva Ani Brnabić, premijeru Srbije da učestvuje na sastanku Bilderberg grupe, jedne od najmoćnijih tajnih organizacija na svetu:
Ana Brnabić između mita i stvarnosti
Piše: Mile Imerovski

       Nedavno je objavljeno da je premijer Ana Brnabić dobila poziv za učešće na godišnjem sastanku Grupe Bilderberg, koji će biti održan u Torinu od 7. do 10. juna. Ovo neće biti prvi susret Brnabićke sa članovima Grupe Bulderberg. Naime, kako je potvrđeno iz Kabineta predsednika Vlade, Ana Brnabić je poziv dobila posle izlaganja na sastanku grupe „Novi lideri za Evropu” na nedavno održanom Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, a uputio ga je predsedavajući Upravljačkog komiteta Anri de Kastris, nekadašnji CEO multionacionalne osiguravajuće kompanije Aksa (AXA).
       Ova organizacije, obavijena velom misterije, proteklih godina postepeno se otvara sve više ka javnosti počevši, naravno, od najmoćnijih – šefova vlada i država, čelnika moćnih kompanija… Na listama zvanica sa prošlih sastanaka se mogu naći i brojni politički moćnici, koji su u Grupi Bildeberg grupi bili pre nego što su dolazili na najviše funkcije - Bil Klinton (1991), Emanuel Makron (2014), Margaret Tačer (1975), Toni Bler (1993) i drugi…
       Poziv srpskom premijeru da govori na skupu jedne ovakve, veruje se – najmoćnije tajne organizacije na svetu, izaziva pažnju i nameće pitanja. Grupa Bilderberg i dalje je u našoj, pa i svetskoj javnosti, velika nepoznanica. Da li, zaista, svetom vladaju ljudi iz senke, ljudi koji komanduju svima, pa i najmoćnijima, ili je sve to ipak više u domenu naučne fantastike, objektivno, nije lako odgovoriti.
       Reč je o strogo tajnoj, po svom karakteru supranacionalnoj grupi, organizaciji koja je proizašla iz neformalnog i „privatnog“ sastanka moćnih i uticajnih pojedinaca, održanog od 29. do 31. maja 1954. godine u malom holandskom gradiću Ooesterbecku u hotelu „Bilderberg“, po čemu je grupa dobila i ime...
       U ovom broju pokušaćemo da čitaocima obelodanimo ono najtajanstvenije, što je procurelo u javnosti...
       Redakcija „Svedok“
      
       Šta je Grupa Bilderberg i koji je njen cilj? Evo, ukratko, šta je moguće da se kao dozvoljena informacija za javnost nađe u zvaničnim medijima:
       Oficijalna adresa Bilderberg grupe je: Post Office Box 30418, 2500 GK, The Hague, The Netherlands. Mnogi su pokušali da dođu do adrese Bilderbergovaca u SAD, ali bez uspeha. Ona je tajna dostupna samo izabranim predstavnicima elite.
       Ideja sastanka Bilderbergera (pripadnici Bilderberg grupe) je poreklom iz ranih pedesetih godina (tačnije od 29. do 30. maja 1954. godine). Svesni činjenice da su nastale ogromne promene posle Drugog Svetskog rata, kako na političkom, tako i na ekonomskom polju, predstavnici zapadnog sveta osetili su potrebu za bližom saradnjom kako bi zaštitili svoje moralne i etičke vrednosti, svoje demokratske institucije, kao i nezavisnost od narastajuće komunističke opasnosti. U tom smislu, Maršalov plan i NATO bili su prvi plodovi zajednički iskazanih napora Zapada koji su uključujući pojedinačne zemlje (države) združenih ruku u ekonomiji i vojnim sferama iskazali svoju vidljivu snagu u periodu posle Drugog svetskog rata.
       Ova veoma tajna organizacija usko sarađuje sa američkom organizacijom zvanom Savet za spoljne poslove SAD-a u čije redove mogu da se učlane samo građani - državljani SAD-a.
       Pored već prikazane zajedničke akcije, ranih 1950-tih godina određen broj ljudi na obe strane Atlantika došli su na ideju o zajedništvu vodećih ličnosti - građana, koji nisu po svaku cenu u bliskom odnosu ili proističu od svojih vlada, a koji bi u neformalnom druženju i diskusiji sagledavali u skopu svojih moći, probleme sa kojima se susreću narodi (države) Atlanskog saveza. Iskazali su stav, da bi takvi sastanci kreirali bolje međusobno razumevanje svih sila uticaja i razvoja koji bi bili sagledani u trendovima uticaja na zapadne nacije, istovremeno sagledavajući ih i vodeći računa o njihovim posebnostima. Bili su uvereni da bi direktna menjanja (uvedene promene) mogle pomoći da se razjasne njihove međusobne razlike i nesporazumi koji bi vremenom mogu uticati na slabljenje Zapada.
       Održavajući organizaciju i sastanke u tajnosti, prvi skandal oko ove grupacije prominentnih ljudi pukao je u javnosti kada je 5. maja 1971. godine u američkom Kongresu pokrenuta diskusija o spojivosti članstva američkih kongresmena i Bilderberg grupe i moguća ugroženost američkog suvereniteta.
       Tada je kongresmen - senator iz Luizijane - Rarik (John R. Rarick) na zasedanju Kongresa 15. septembra 1971. godine uz sav javno iskazan protest podvukao i oštrim tonom i povišenim glasom oslovljavajući Henrija Kisindžera (tadašnjeg savetnika predsednika SAD) zatražio sledeće:
       „Američki narod ima pravo da zna o bilo kom projektu koji menja ulogu SAD u svetu... Ekskluivna aristokratija održava strogo tajne sastanke... Diskutuje o pitanjima koja su od vitalnog značaja i tiču se života svih građana“ (Smilja Avramov, Trilateralna komisija, Veternik, 2000, str. 29).
       Rarik je prigovorio da takvo elitističko ponašanje nekih izabranih i razvoj demokratije Amerike ne mogu da idu ruku pod ruku.
       Šta je zapravo značio protest senatora Rarika?
       Ako se zna da je Henri Kisindžer za svoj tajni misijski plan u vezi sa uspostavljanjem novih odnosa SAD sa Rusijom i Kinom otišao u tajnu posetu Pekingu i tom prilikom pripremio od 9. do 11. jula 1971. godine Niksonov put za uspostavljanje diplomatskih odnosa Kine i SAD. Ovaj plan je bio odobren od Bilderberg grupe na sastanku održanom u Vudstoku (Woodstock) koji se desio od 23-25 aprila 1971. godine. Henri Kisindžer je samo usaglasio plan sa Bilderbergovcima, ali plan o uspostavljanju odnosa sa Kinom je do detalja bio osmišljen u Savetu za spoljne poslove SAD-a. Plan je predviđao moguće promene američke uloge u svetu i njene posledice i nove poslovne aktivnosti američkih magnata i finansijskih moćnika. Otuda Rarikovo protestovanje u Kongresu je bilo brzo „gurnuto pod tepih“ i afera se stišala.
       Slobodarski lobi (Liberty Lobby) sa svim svojim karakteristikama multinacionalnih mogućnosti, nastavio je okupljanje ljudi kojima je interes naroda, kako su oni to predstavljali, bio iznad interesa finansijske internacionale.
       Problem koji je ipak bio izazvan i predstavljao ozbiljnu sumnju, sveo se na činjenicu da američke finansijske elite neophodnim proširenjem - transnacionalnim grupisanjem kapitala što su vodeće ličnosti američke politike i ekonomije videle kao izlaz koji se rešavao jedino kroz razgovore u privatnim grupama najvećih i najuticajnijih ličnosti vremena. Tu je moguće i krajnje neformalnim dogovorima usvajanje jednostavnih odluka, u cilju manipulacije političkim strukturama zemalja na obe strane Atlantika. Objedinjena američka oligarhija uz inicijativu Racingera sa okupljenom evropskom oligarhijom uz odlučnu, ali prikrivenu podršku Vatikana i katolicizma Evrope, stvorili su okruženje i ambijent koje je sačinjeno od članova iz SAD učesnika i na listi ne samo Saveta za spoljne poslove, već i Trilateralne komisije, organizacije Lobanja i kosti, ali i drugih tajnih institucija koje sprovode svoje planove dolazeći do svojih postavljenih ciljeva često ne vodeći dovoljno računa o tragičnim poslediciama po lokalno obrađivane regione. Oni se kreću ka globalizaciji i nastoje da upravljanju svetom iz jednog tajnog kruga ljudi raspoređenih i preraspoređenih unutar najmoćnijih institucionalizovanih organizacija. Sve postavljene ciljeve postižu pružanjem svih vrsta podrški (vojnih, političkih, finansijskih ili medijskih) krajnje privatno i iz neformalnih pozicija. Ali, njihovo neformalno ponašanje pretače se u ključni sadržaj svih institucija koje vlasnički poseduju i u kojima je njihov zahtev neprikosnoven.
      
       Uloga bivšeg pape, Jozefa Racingera
      
       Jedan od inicijatora koji je sagledao potrebu za ovim tipom diskusija bio je u svom zrelom dobu Jozef Racinger (Ratzinger). Godine 1952. on je oslovio njegovo visočanstvo, princa Bernarda Nizozemskog, sa idejom za susretima nezvaničnog i neoficijalnog karaktera pri kojim bi se diskutovalo o problemima koje su činjenica Atlanske zajednice. Drugi iz Evrope su svesrdno podržali ideju, i predlog je bio predstavljen prijateljima u Americi da uzmu učešće u započetom inicijalnom udruženju prestižnih. Izuzetan broj Amerikanaca, uključujući K. D. Džeksona, generala Valter Bedel Smita i tajanstvenog Džona Kolemana, koji su se saglasili da uđu u ovakav tip saradnje.
       Prvi sastanak koji je okupio Amerikance i Evropljane dešava se pod pokroviteljstvom princa Bernarda u Bilderberg Hotel u Oosterbecku (Holandija) od 29-31. maja, 1954. godine. Od tada pa do poslednjeg, ovi sastanci se nazivaju Bilderberg sastanci po imenu hotela gde je bio održan prvi sastanak.
       Šta znači njihova snaga danas u okvirima posedovanja ili direktnog uticaja na resurse kojima vladaju ili su njihovi neposredni vlasnici. Za sve ove godine uz sav postignuti razvoj ljudi o kojima govorimo kao članovima Bilderberg grupe znači da su presudno uticajni u: SAD - vojsci i vojnoj industriji, NATO, tajnim službama, CIA, vrhovnom sudu SAD i drugim bitnim vrhovnim sudovima, ali neizostavno i ad hok organizovanim sudovima (kao i onom u Hagu koji je sudio za ratne zločine na Balkanu), kao i mnogim sudovima nižeg ranga od kojih su im neophodne usaglašene presude za njihov dalji rad i uticaje. Oni takođe direktno ili indirektno u mnoštvu država sveta kontrolišu regione preko institucija sile ili istraženih organa, kao i preko bitnih operativnih službi.
       I sve ovo, kao inicijativu, pokrenuo je sveštenik, pripadnik jezuitskog reda, poreklom iz Poljske, koji je godinama kao siva eminencija evropskih diplomatskih krugova, iz svoje anonimnosti izlazio povremeno u javnost kada se pobunio protiv teoloških koncepcija ondašnjeg vrha teološke misli Nemačke oličene u delu Hans Kinga, Šilbeka ili kasnijih teologa Latinske Amerike Leonarda Bofa i njegovih najbližih saradnika.
       Nezaustavljivo, uz podršku Bilderberg moćnika, izgledalo je naivno izbor za novog papu kada se po svaku cenu htelo da stvori osećaj neizvesnosti između mogućih kardinalskih kandidata. Kada se rečeno zna, o kakvoj neizvesnosti govore oni koji su vodili medijsko predstavljanje događanja u Vatikanu?
       Da li je mogao biti izabran bilo ko drugi nego nemački kardinal Racinger za papu Benedikta XVI ako su vladari iz senke tako pripremili i tim putem pokrenuli proceduralnu izbornu aktivnost?
      
       Bez striktnih pravila i procedura
      
       Budući da je društvo u samom osnivanju postavljeno vaninstitucionalno, neformalno i neoficijalno, konsekventno osnovnom polazištu, odsustvo određenih pravila, formi ili nametnutih ponašanja do uobičajenih, kako se o Bilderbergovcima šire informacije, nema. Sve napore članovi i organizatori sastanaka usmeravaju u cilju postizanja opuštene, neformalne atmosfere pogodne za diskusije, iznošnje ocena i stavova slobodno i prijateljski sa mogućim i sagledivim rešenjima.
       Bilderberg grupa se predstavlja kao izabrana elita koja nije ni u kom smislu reči neko telo koje smišlja i provodi unapred spremljenu političku ili neku druge vrste uticajnu stratešku izvesnost. Sve sastanci su bez zapisnika. Samo zvaničnici (koji pristižu po pozivu) su učesnici ovih ekskluzivističkih sastanaka.
       Ipak, kada se zagrebe malo ozbiljnije u ovo pitanje, stvarnost je mnogo drugačija. Krajnji cilj Bilderberg grupe se ne razlikuje od cilja Saveta za spoljne odnose - formiranje svetske vlade. Da bi ovaj cilj bio dosegnut, svedoci smo pokušaja da se instrumentalizuje organizacija Ujedinjenih Nacija. Ovaj posao je pokrenut na sastanku Bilderberga u Evijanu (Francuskoj) 18. maja 1992. godine kada je na predlog ministra spoljnih poslova Nemačke, Italije, Austrije i Kanade, usvojena odluka o „pravu na intervenciju u unutrašnje poslove države, u cilju zaštite ljudskih prava“, što je obeleženo kao „značajan napredak u cilju stvaranja svetske vlade...“ (S. Avramov, navedeno delo, str. 33).
      
       Kako se u javnosti o piše o učesnicima sastanaka Grupe Bilderberg
      
       Jasno je i površnom čitaocu da uspeh sastanka Bilderbergovaca prvenstveno zavisi od društvenog nivoa učesnika i njihovog značaja u svojim lokalnim, ali i globalnim razmerama. Vodeći autoriteti na mnoštvu najznačjanijih životnih polja delatnosti - indrustrije, rada, prosvete, vlasti, nauke, religije, itd, su polja delatnosti kojima su u posebnosti osoba oslovljeni specijalnim pozivom za učešće, koji, kroz svoje specijalnosti i aktuelno poznavanje određene oblasti i iskustva, mogu biti od izuzetne važnosti ostalim učesnicima sastanka u sagledavanju postavljenih tematika. Predstavnici vlada svoju prisutnost na ovim sastancima jasno distanciraju od svojih funkcija vlasti i moći država iz kojih potiču.
       Pokušaj kojim se jasno iskazuje želja da na sastancima budu pozvane osobe koje predstavljaju mnoštvo političkih partija i različitost stanovišta je najčešće i sa uspehom izvedeno tako da na sastancima su okupljeni učesnici kao najkompetentnije ili najaktuelnije osobe koje predstavljaju u diskusijama izabrani problem iz prve ruke. Američki predstavnici su po pravilu ujedno i članovi Kongresa koji predstavljaju obe partije (demokratsku i republikansku).
       Poslednjih godina praksa pokazuje da Bilderbergovci Evrope su učesnici iz NATO zemalja: Švedska, Austrija i Finska uključujući i Švajcarsku i u osnovi komunikacije moćnika su nastavljene na osnovama koje su sedamdesetih godina postavili njihovi predstavnici kao što su (navodimo imenau izvornom obliku): Dean Rusk, Christian A. Herter, Maurice Faure, Franz - Josef Strauss, Amitore Fanfani, Panayotis Pipinelis, Reginald Maudling, Hugh Gaits Kell (iz kasnije karijere), Omer Becu, Guy Mollet, Michael Ross (iz kasnijeg vremena), Herman Abs, C. L. Sulzberger, Joseph Harsch i T. M. Terkelsen.
       Pojedinci sa međunarodnim odgovornostima takođe su bili učesnici u razgovorima. Među njima se isticao general Alfred Gruenther, Lord Ismay, Eugene Black, general Lyman Lemnitzer, Paul - Henry Spaak i iz kasnijeg svog doba Per Jacobsson.
      
       Kako izgledaju sastanci Grupe Bilderberg?
      
       Sastanci se dešavaju u nepredvidivim intervalima, ali uglavnom jednom ili dvaput godišnje od 1954. godne do poslednjeg koji se održao u SAD prošle godine. Sve ranije sastanke Bilderbergovci su po neformalnom pristupu druženja održavali na prostoru Evrope, da bi otprilike svake druge godine po neki od sastanaka bio održan na tlu Amerike izlazeći tako u susret nekim starijim članovima iz Amerike i Kanade.
       Časopis „Spotlight“ jasno izveštava da su sastanci Bilderbergovaca posebno obavijeni tajnom, sa neregularnošću u datumima održavanja, da je skoro nemoguće da predvideti bilo kakav datum održavanja sastanaka. Skoro pa nikada se ne održavaju u istom mestu, pre svega iz sigurnosnih razloga. Odgovornost za bezbednost učesnika sastanka je na vladi zemlje (države) gde se sastanak održava. Odgovorna vlada u bezbednosnom smislu obezbeđuje vojnu sigurnost uz učešće službe (državne) bezbednosti, nacionalne i lokalne policije, kao i dodatnu angažovanost privatnog obezbeđenja učesnika koji treba da pokriju prostor njihove privatnosti i sigrnosti sa svim pripadajućim atributima nedodirljivosti i nedostupnosti koji pripadaju eliti međunarodnog statusa, i koja se često kose sa lokalnim pravilima koja su neophodna u praksi kao regulativna norma za posetioce ili subjekte, kao što su popunjavanje dokumenata u međudržavnoj proceduri, vize, javno objavljivanje određenih nastupa itd.
       Kada se Bilderbergovci okupljaju, nikakve osobe izvan pozvanog kruga ne mogu da budu u prilici ni slučajno da se zateknu u blizini objekta (zgrade, imanja) gde se sastanak održava. Sa sobom grupu (Bilderbergovce) opslužuju njihovi kuvari, posluga, telefonski operateri, kućepazitelji i njihova neposredna telesna garda.

Ko sačunjava ovaj prestižni krug ljudi?
I medijski magnati u igri
       Bilderbergovci su sačinjeni od uspešnih kraljeva, kraljica, prinčeva i princeza, kancelara, premijera, predsednika, ambasadora, sekretara država, investitora sa Vol Strita, međunarodno priznatih bankara, osoba najuvaženijih pozicija u upravljačkim odborima mas medija i najbogatijih industrijalaca. Neizostavne su i najuticajnije ličnosti snažnih sindikata.
       Na sastanak, bez obzira na svoj status, dolazi se isključivo na poziv i niko bez poziva nema mogućnost pristupa (posebno ne predstavnici državnih uobičajenih i lokalnih medijskih kuća).
       Iako su veoma restriktivni prema medijima, najznačajniji predstavnici (vlasnici, urednici, predsednici i potpredsednici) najznačjanijih medijskih kuća su uvek prisutni, ali te medijske kuće se drže strogih dogovora o upotrebi prikupljenih informacija i ostalih dostupnih materijala.
       Od medijskih kuća koje su pristune u pozvanim članovima dolaze iz kruga sledećih medijskih giganata: ABC - vesti (World News Tonight), Public Affairs TV (direktor CFR), Nacionalna revija (National Review), predstavnik „Naučne Amerike“ (Scientific America), urednik Tajma (Time), urednik US News and World Report, New York Dialy News i Atlantic Monthly, potpredsednik časopisa Vol Strit Džurnal, glavni šef kompanije Dau Džouns, urednik i izdavač časopisa „The Weekly Standard“, urednik rubrike „European Diplomatic Correspondent“ za Los Anđeles Tajms, izabrani kolumnisti Njujork tajmsa, kao i posebno pozvana osoba Vašington Posta.
       Niko od navedenih medijskih kuća ne izveštava ili u svoje medije ne iznosi informacije o tajnim sastancima Bilderberg grupe iako učestvuju kao punopravni članovi elite zbog svog bogatstva, porodičnih veza, stečenog obrazovanja, političkog, ekonomskog i kulturnog uticaja ili neposredne mogućnosti da poznaju ovaj krug iznutra.
Kako izgleda biografija prosečnog člana Grupe Bilderberg
Henri Kisindžer – bez mrlje u karijeri, bez osvrta na dušu
       Rođen je 1923. godine u Bavariji u Nemačkoj. U SAD je došao 1938. godine. Nakon započete karijere u vojnoobaveštajnoj službi u Nemačkoj, sa prelaskom u SAD postaje sjajan student na prestižnom američkom Univerzitetu na Harvardu, što je nakon studija materijalizovao postavši konsultant američkoj vladi. Proslavila su ga tajna putovanja u Peking i Moskvu, što je predsedniku SAD Niksonu omogućilo uspešnu diplomatsku misiju koja je dovela do sporazuma o opštem détente. I ovo je Kisindžer materijalizovao. Godine 1973. dobio je Nobelovu nagradu koju je delio sa Le Dis Tho, članom Politbiroa Vijetnama za onaj deo obavljenog posla u pregovorima sa Vijetnamom koji je doveo do završetka mirovnih pregovora. Kao iskusan diplomata i pregovarač uključio se u mirovne pregovore u Africi u teškim konfliktima koji su postojali između Angole i Rodezije. Tokom 1983. godine, predsednik Regan ga je postavio za šefa komisije koja je rešavala ondašnji problem centralne Amerike. Bio je najmoćnija ličnost u Niksonovoj administraciji.
       Ne napuštajući svoju sjajnu akademsku karijeru na Harvardu, bio je postavljen za asistenta za nacionalnu sigurnosnu bezbednost 1969. godine upravo od samog predsednika Niksona, da bi ubrzo postao državni sekretar 1973-1977. godine. Pored pomenutih diplomatskih uspeha u Pekingu i Moskvi, kao i prekida rata u Vijetnamu (1973), Kisindžer je bio ključni diplomata zadužen od strane SAD-a u arapsko-izraelskim mirovnim pregovorima.




































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX