SVEDOK Internet



Broj 1140.

Poseta
5466879

Predsednik jači od Ustava

Mnogo pitanja, malo odgovora

„Braćo Nemci“

Ugovorci vraćeni, direktor KIC-a pred smenom?

Kolektivno državno samoubistvo Makedonaca


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

REPRINT – Svedok br 605, od 19. februara 2008.
Ni srca, ni duše
Piše: Vladan Dinić

       Srbija je od 17. februara 2008. godine prvi put bez Kosova i Metohije, ali je zato Beograd opet ostao bez duše!
       Kad je u nedelju Hašim Tači, zvani „Zmija“, inače poreklom srpskoga roda, trijumfalno proglasio da je Kosovo multietnička(!?), slobodna i najmlađa nezavisna država u svetu, na ulicama Prištine počela je euforična proslava.
       Tog časa, oprostite mi na emocijama, poverovao sam da će ceo Beograd, dakle i „žuti“ i „plavi“, i „čedisti“ i ostali, da izađe na ulice i da jasno tim otimačima „srca i duše srpskog naroda“, predvođenim Džordžom Bušom - juniorom, odjednom iskaže svoj bunt, svoj ponos i svoje - ja.
       Prevario sam se.
       Opet.
       Izašao sam na ulicu i sledio se: Ne od hladnoće! Beograđana nigde, ni od korova, pokrili se ušima, ušuškali u tople sobe i posmatrali u direktnom TV prenosu, na FOX TV, kako im svetski silnici otimaju teritoriju, rasparčavaju zemlju i kidaju srce...
       Ili je i to bila operacija bez anestezije?
       Vratio sam se u redakciju... I čuo da su neki mladići, golobradi klinci, krenuli tamo gde je morao da se sjati ceo Beograd, u Ulicu kneza Miloša, pred onu nekad lepu zgradu, danas opasanu nekakvim betonskim gromadama, dakle pred ambasadu Sjedinjenih Američkih Država.
       Postideo sam se i sebe i svih nas koji smo ovde („jer nas sunce tuđeg neba neće grijat...“), ali su me ti golobradi mladići, koje će „sutrašnje novine“, koje izlaze u Srbiji (što nije garancija i da su „srpske“), u to sam sto odsto bio siguran, prozvati navijačima (to je sad u Srbiji izgleda pogrdna profesija!?), huliganima, razularenom masom... Elektronski mediji su, siguran sam, to spontano mladalačko okupljanje - pred, tamo gde treba - prećutkivali.
       Namerno.
       Da se sinovima ne priključe braća i očevi...
       Ili se sve to nije uklopilo u famoznu programsku šemu: jer dok je uživo tekao proces proglašenja nezavisnosti Kosova, iliti otimanje dela zemlje Srbije, na našim TV ekranima mogli smo da vidimo mnogo važnih i pametnih emisija, kao što su, recimo, emisija SAT o automobilizmu, ili film „Policajac sa Petlovog brda“, utakmica Đenova-Sampdorija, američki film o ratu u Vijetnamu...
       Dakle, po ciči zimi, nisu je valjda naručili naši „milosrdni anđeli“, ti mladi ljudi, promrzli, ali očito buntovni, što sama po sebi mladost nosi, uzvikivali su: „Kosovo je Srbija. Ne damo Kosovo...“
       I, niko im se od starijih nije priključio. Ni očevi, ni starija braća, a bogme, ni oni političari koji su se danima lupali u prsa da će Kosovo doveka ostati srpsko, da je Kosovo i srce i duša Srbije, da Srbije bez Kosova nema...
       Ništa, ti dobošari, koji lagodno žive na muci svog naroda, nisu napustili svoj dom, svoj TV i svoj mir. Ne, nisu mrdnuli prstom.
       Ili, repom...
       Ovde, moram da izuzmem one političare koji su, ipak, krenuli put Kosova, da sa našim ljudima na Kosovu, koji su u mnogim „srpskim oazama“ ostali i bez struje, bar ovog 17. februara budu - zajedno.
       Video sam, čini mi se, Samardžića, Lončara, Velju, Božu, Palmu, izvinjavam se svakom političaru ako sam ga prevideo, ali mnogo je više onih koje nisam video.
       Ni tamo, ni ovde.
       Ni na Kosmetu, ni u Beogradu... Jednog sam, istina sreo, i pitao: kad će početi protesti, kad će taj dugo najavljivani miting?
       - Pa ne znam, verovatno u četvrtak, odgovorio mi je, i nestao iz vidokruga...
       Dakle, u četvrtak?
       Ne reče mi, u koji!
       A, pošteno, što bismo se tad skupili i šta ćemo tada, u taj četvrtak, svetu poručiti?
       Da smo protiv otimanja Kosmeta kad je otet, da smo protiv pojedinačnih priznanja Kosova, gde su prednjačili naši „europski prijatelji“, kad su već priznali Hašima Tačija i OVK?
       Cetvrtak?
       Svašta!
       Onda me dve vesti, koje su stigle nekako istovremeno, iz Dar es Salama i iz još uvek celovite Španije, pomalo zbuniše...
       BUŠ: Srpski narod može da bude siguran da u Americi ima prijatelja?!
       Stvarno, da se čovek prekrsti, ili, ne daj Bože, zaceni, pa umre od smeha.
       A, koja je druga vest? Pa ona iz San Sebastijana, gde se oglasio portparol regionalne baskijske vlade Miren Askarate:
       „Deklaracija o nezavisnosti (Kosova) je lekcija koju bi trebalo slediti...“
       Dakle, počelo je...
       Dobro, ali šta bi s onim golobradim momcima iz ulice Kneza Miloša?
       Kad su predstavnicima naših prijatelja Amerikanaca rekli šta su imali, krenuli su do ambasade Slovenije, pa malo do „Mekdonaldsa“...
       Istina, usput ih je sačekala toplo obučena „narodna milicija“, koja se pokazala gotovo jednako spremna, kao i ona Slobina, ili je to ista milicija koja je promenila ime u - policija i postavila kordon, da ne kažem isprečila se...
       Dakle, opet kordon - na kordon...
       I, dok sam pisao ovaj tekst stigoše „sutrašnje novine“, gde sve lepo piše: „Grupa razularenih navijača beogradskih klubova sinoć demolirala Beograd“. Ali, nije sve to što pišu „sutrašnje novine“: „...Razularena rulja, sa zastavom Srbije i šalovima Zvezde, Partizana, Rada i ostalih beogradskih klubova, prvo je kamenovala zgradu ambasade u Ulici kneza Miloša, a potom i napala kordon policije koji je štitio objekat... „
       Vidi se odmah da su mladi. I neiskusni! Kako se vidi? Trebalo je lepo da mašu EU zastavom, iliti SAD zastavicom, pa da vidim tu miliciju koja bi krenula na njih.. Ovako, mahanjem, u glavnom gradu Srbije, Beogradu - srpskom zastavom, pokzali su, em da su mladi, em da su i naivni.
       Naravno, ne volim da neko ruši moj grad, ne volim kad se bez razloga lome stakla, prozori, objekti, jer to je naš Beograd.
       Ako nešto nisam „preskočio“?
       Ali i ti momci su naša deca. Ona koja su preživela i bombe „milosrdnog anđela“, i „tomahavk“ i one sa osiromašenim i manje osiromašenim uranijumom.
       I sad, u miru, toj deci, mimo svih međunarodnih prava, mimo UN, mimo volje dve trećine čovečanstva, ako naši „europski i prekookeanski prijatelji“ u čovečanstvo uopšte ubrajaju mnogoljudnu Kinu, Indiju, Rusiju, maleni Kipar..., otimaju jednoj suverenoj zemlji teritoriju, po principu - može nam se...
       Uostalom, može im se.
       Ali, to neće promeniti moj utisak da je Beograd postao grad bez duše.
       Srce namerno ne pominjem. Jer su nam oni, koji su pre sve te dece morali da budu na ulici, danima srbovali preko TV ekrana i medija kako je „Kosovo srce Srbije“.
       Sad je to srce oteto.
       Ostali smo, dakle, bez srca, al‘ nisam verovao da ćemo ostati i bez duše…




































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX