SVEDOK Internet



Broj 1140.

Poseta
5466888

Predsednik jači od Ustava

Mnogo pitanja, malo odgovora

„Braćo Nemci“

Ugovorci vraćeni, direktor KIC-a pred smenom?

Kolektivno državno samoubistvo Makedonaca


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Koliko puta je potrebno da nam Zapad pokaže da nas neće, da bismo to konačno shvatili?
Nijedan srpski potomak ne želi da se rodi kao rob
Piše: Vladan Dinić

       Već godinama se pitam: koliko puta je potrebno da nas - Srbiju, a posebno Srbe – naši zapadni „partneri“/„prijatelji“ pljunu, uvrede, ošamare, i to sve gledajući nas pravo u oči, bez imalo okolišanja, da bismo konačno shvatili da nas ne žele?
       Preciznije, sigurno nas ne žele onakve kakvi mi mislimo da jesmo i da bi trebalo da nas prihvate.
       Pre nekoliko dana, po ko zna koji put, dobili smo potvrdu da nas ne žele i neće. Prilikom nedavne posete izvesnog Vesa Mičela, pomoćnika američkog državnog sekretara za evropske i evroazijske poslove (u prevodu, nekog levog svirala američkog ministarstva spoljnih poslova), jasno je stavljeno do znanja da će samozvano Kosovo dobiti vojsku, da nema odstupanja od zakona „Kosova“ što se tiče statusa i položaja Srba i da će tokom čitavog procesa međunarodne afirmacije albanske tvorevine na srpskoj teritoriji „Amerika biti u blizini Kosova“.
       Da ne bude dileme, i u Beogradu, na konferenciji za novinare sa Aleksandrom Vučićem, Mičel je jasno rekao:
       „Kosovo ima pravo da formira profesionalne snage koje će se baviti bezbednošću i koje bi uključile i kosovske Srbe i niko nema pravo da zabrani Kosovu da razvija takve strukture“.
       Šta tu više nije jasno?
       Ima li ikoga da mu nije jasno o čemu se ovde radi?
       Ako ima, ili je glup ili pokvaren. Nažalost, i glupih i pokvarenih ima mnogo u Srbiji…Svet da ne pominjem...
       Da se vratimo malo u prošlost, za koju nije tačno da Srbi i Srbija neće od nje da odu, već nas „zapadni partneri“ stalno u nju vraćaju...
       Je l’ bilo – srušite Miloševića i krenite u demokratizaciju, biće vam otvoren put ka Evropi/Zapadu?
       Onda je bilo – sarađujte sa Haškim tribunalom, izručite sve, to je vaša obaveza prema UN, i to će vam otvoriti put ka Zapadu? Izručismo sve, osudili su skoro sve Srbe na više od 12 vekova robije (pri tome – što je najvažnije, pravno utemeljujući teoriju po kojoj su Srbi krivi za sve što se dešavalo devedesetih) i – ništa…
       Pritom, prema odluci tih istih Ujedinjenih nacija, po Rezoluciji 1244, Srbija ima pravo da vrati deo vojnika na KiM. Ali, kako naši „zapadni partneri“ kažu – „to više nije realno“.
       Onda je bilo – postignite napredak u pregovorima sa Prištinom i napredovaćete: i 2013. Briselskim sporazumom mi (preciznije, naša vlast, za koju je, pošteno, većina glasala i to više puta) ukinula je srpske institucije na Kosovu, stavila Srbe pod zakone Albanaca na Kosovu, a srpske policajce u uniforme sa oznakama „Republike Kosovo“ i – ništa. Cak ni te Zajednice srpskih opština – o kojoj se Vučić toliko hvalio – nema ni u naznakama!
       U međuvremenu, nastavlja se gušenje Republike Srpske (koja je, inače, prema Dejtonu imala vojsku, ali je prisilno ugurana u oružane snage BiH; Tu, izgleda, srpska vojska predstavlja pretnju, a albanska na Kosovu ne predstavlja).
       Crna Gora – jedina zemlja u Evropi u kojoj su reformisani komunisti i dalje na položaju i koja nije menjala vlast duže od Lukašenkove Belorusije, ugurana je u NATO dok se prava Srba masovno krše.
       Hrvatska nas je šikanirala i gazila gde god je stigla, sprovela kulturni vandalizam i kršila sopstvene zakone kako bi onemogućila uvođenje ćirilice u Vukovaru, i, naravno – nikom ništa! Brisel i Vašington su ćutali.
       Onda su naši prijatelji pokušali da proguraju „Kosovo“ u UNESKO, prethodno ga proguravši u EUFA i u Olimpijski komitet. Na svim zasedanjima Saveta bezbednosti oko Kosova, naši zapadni „partneri“ su zagovarali ukidanje UN administracije na Kosovu i afirmisali „demokratizaciju i razvoj“ nezavisnog Kosova. Cak ni jednu malu zvezdicu kolju smo, kako je u Beogradu predstavljeno „mudrom i teškom diplomatskom borbom“, uspeli da izborimo da stoji na tabli kada se na nekom skupu predstavlja „Kosovo“, nisu ispoštovali. I, opet, naravno, nikom ništa!
       Uz sve ovo, šamare i uvrede slale su nam razne trećerazredne EU birokrate i diplomate.
       Sećate li se Jelka Kacina koji je prilikom prve posete Beogradu u svojstvu EU izvestioca za Srbiju namerno u Skupštini poslanike pozdravio sa „mirdita“ (dobar dan) na albanskom? (Nije problem da se govori na albanskom, ali je problem što je očito po sredi bila provokacija, a nismo čuli da je neki EU zvaničnik Albance u „Skupštini Kosova“ pozdravio sa „dobar dan“.)
       Poslednji u nizu ovakvih uvredljivih komentara jeste izjava norveškog ambasadora od pre nekoliko dana, da je „Kosovo država“ a „Rusija neprijatelj“ Srbiji. Uz svu zahvalnost Norveškoj na pomoći i donacijama, svaka zemlja koja i malo drži do sebe tom ambasadoru bi dala 48 sati da je napusti.
       Onda izjave NATO generala/komandanata o tome kako je Srbija pretnja po bezbednost regiona, i pored činjenice da je srpska vojska imala neuporedivo više vojnih vežbi i projekata saradnje sa NATO nego s Rusima!
       I tako… Očito – u nedogled. Spisak silnih sličnih šamara i uvreda je dugačak…
       Pa, dokle više?
       Ne samo da je žaba (Srbija) odavno skuvana, već joj i potapaju glavu u vrelu vodu!
       Neko će da kaže – realnost je da je Kosovo nezavisno od Srbije. Pa realnost je i da su Srbi bili pod Turcima više vekova, pa se nisu pomirili sa njom i poturčili!
       Neko će da kaže – a šta je alternativa? Alternativa je da podvučemo crtu i kažemo da ispod te crte ne može, šta god da se desi i da se kao država i društvo spremamo za najgore, jer je gotovo izvesno da za Srbiju i sprski narod – kakvi su sada – boljeg, u dogledno vreme, nema!
       I nije ni bitno da li će i kako da nas podrže Rusi, Kinezi ili ko već. Najbolje da računamo da neće, ili da nas neće podržati onako kako bi trebalo.
       Izvesnije je da bi nas i Zapad i Evropa poštovali više, nego što nas sada poštuju. Uostalom, crno nam se piše kako god, a zauzimanje stava nam daje više šansi.
       Nažalost, ova opcija podvlačenja crte i zauzimanja jasnog stava je gotovo nemoguća pošto imamo političare i elitu koji ne veruju ni u sebe, ni u narod, ni u Srbiju. .
       Aktuelna vlast priča da nikada neće priznati Kosovo, a sad je isplivalo (objavili smo u prethodnom broju Svedoka i niko nije preneo, što ne iznenađuje) da je Srbija ponudila Preševo i razmenu teritorija sa „Kosovom“.
       Ali, čak i da imamo elitu koja bi bila spremna da vodi dugoročnu borbu, cena bi bila ogromna. Pogledajte članak u ovom broju „Svedoka“ u kome smo analizirali kakve su posledice bile kada bi Srbija zamrzla konflikt oko Kosova, i sami procenite da li bi naša država i društvo, kakvi su sada, bili spremni na to.
       Međutim, nije više pitanje o tome da li ćemo da vratimo Kosovo, već da li ćemo da razbijemo i ovo malo države i nacije što nam je ostalo.
       Sasvim je očito da nam Zapad šalje jasnu poruku: da tamo možemo samo rasparčani, podeljeni, sa marionetskom vlašću koja će uvek da sluša Brisel i Vašington, a da u regionu moramo uvek da budemo krivi za sve i plaćamo ceh svima. E, takva „evropska“ Srbija može u Evropu.
       Šta ćemo da dobijemo za to?
       Dobićemo formalno slobodno putovanje po Evropi/Zapadu (bez viza), nešto investicija, nekoliko pozicija u Briselu za naše političke foteljaše i nekakvu izvesnost koja će nam omogućavati da preživimo ali na dugovima, a kulturu i identitet ćemo svesti na Guču, roštilj i Egzit.
       Tačno je da nemamo pravo da oduzmemo potomcima budućnost. Ali je isto toliko tačno da nijedan potomak ne želi da se rodi kao rob, kao i da se niko ne ponosi precima koji nisu imali kičmu, identitet, stav i koji se nisu borili.




































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX