SVEDOK Internet



Broj 1154.

Poseta
5544279

Živimo u miru, spremamo se za rat

Skup isluženih političara

Partija Zadružnih parova?

Nije bitno kako se glasa, važno je šta Zapad hoće

Makedonija će biti evropski Sudan.
Srbima je potrebna nacionalna reorganizacija


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Šta bi podrazumevalo pretvaranje pitanja Kosova i Metohije u zamrznuti konflikt?
„Ako nije naše zašto od nas traže da ga priznamo?“
Ako je naše, zašto se tamo ne vratimo?
Piše: Milan Dinić

       U poslednje vreme svedoci smo dva procesa vezana za Kosovo i Metohiju: jedan – jačanje spoljašnjeg i unutrašnjeg pritiska i ubrzavanje procesa da Srbija jasno digne ruke od svoje teritorije; i drugi – da se pitanje Kosova i Metohije pretvori u zamrznut konflikt i da se čekaju neka bolja vremena. Pir tom, zanimljivo je da se danas gotovo uopšte ne pominje reintegracija Kosova i Metohije u sastav Srbije, već – kao alternativa priznavanju secesije – predlaže se zamrzavanje konflikta. Međutim, da li je to rešenje moguće, koje bi bile posledice tog pristupa i, na kraju, da li Srbija može i želi to da iznese?
      
       Od „nikada nećemo priznati…“ do „kompromisa“
      
       Generalni utisak i srpske i šire javnosti jeste da je KiM svakim danom sve dalje od Srbije. Od Miloševića pa do danas, svaka vlast u Srbiji učinila je dve stvari: 1) rekla da nikada neće dozvoliti/priznati secesiju KiM i, 2) popustila (odnosno, kako naši političari vole da kažu – „postigli smo kompromis“) pred zahtevima da se jača samostalnost takozvane Republike Kosovo. Uostalom, u prethodnom broju „Svedoka“ obelodanili smo podatak – koji nijedan mediji nije preneo, niti je iko reagovao – da je Srbija ponudila razmenu teritorija sa „Kosovom“, u šta je uključeno i Preševo. Dakle, očito je da aktuelne srpske vlasti javno građanstvu poručuju jedno a rade drugo.
       Lista trulih kompromisa koje je Srbija pravila je duga: Vojislav Koštunica je 2005. godine - u vreme svoje političke moći – prihvatio pregovore pod formalnim pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, iako je uloga pregovarača data bivšem finskom predsedniku Martiju Ahtisariju, koji je, prilikom posete Beogradu novembra 2005. rekao da je njegova „interpretacija pravednog rukovodećeg principa ta da se Kosovo neće vratiti u status pre 1999, što znači da se Kosovo neće vratiti Srbiji“. Onda je Srbija pozvala Srbe na bojkot lokalnih i parlamentarnih izbora na Kosovu 2007. da bi, potom, prihvatila da pregovara sa ljudima i institucijama izabranim na tim izborima. U vreme Tadića usledili su dalji „kompromisi“, od čega je ključni zamena UN misije UNMIK misijom Evropske unije EULEX, te prebacivanje pregovora iz UN u Brisel. U vreme Vučića potpisan je Briselski sporazum kojim su formalno ukinute sve srpske institucije na KiM (a nezvanično – sve institucije osim zdravstva i školstva) a „Kosovo“ je postalo i član Olimpijskog komiteta, UEFA... Tako smo došli do ovoga danas gde, kako tvrdi aktuelni predsednik „igramo šah bez dame i topa i pokušavamo da izvučemo pat“.
      
       Mitovi, 200 godina i Apel za obranu Kosova
      
       Pre nego što je lansirao takozvani unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji, Aleksandar Vučić je prilikom polaganja zakletve za predsednika Srbije maja 2017 (u kojoj se, inače, zaklinje na odbranu Kosova i Metohije) takođe rekao da „moramo da budemo otvoreni, da se oslobodimo mitskog pristupa Škurziv – redakcija SvedokĆ, ali i olakog davanja onoga na šta imamo svako pravo. Naš unutrašnji dijalog, po tom pitanju, možda je i važniji od onog kojeg treba da vodimo sa Albancima“. Vučić je, takođe, avgusta 2017. izjavio da zamrznuti konflikt nije rešenje, rekavši, doslovce:
       „Naši ljudi vole da čuju daj nam kiparski, izraelsko-jordanski, Svetog Petra model. Pustite mi modele, ’dve Nemačke’, ’kiparski...’ pa da imamo ovakvo stanje još 200 godina. Super. Onda recite ljudima da ćemo imati manje auto-puteva“.
       Suprotno ovom pogledu, pre izvesnog vremena objavljen je Apel za odbranu Kosova i Metohije, koji je potekao iz Demokratske stranke Srbije, a potpisalo ga je niz uglednih ljudi. Suština tog apela sadržana je u sledećem citatu:
       „Sadašnje međunarodne okolnosti su takve da do pravednog rešenja nije moguće doći. Zamrznuti konflikt (poput konflikta na Kipru i drugde) je jedina razumna odluka. Budući naraštaji neće biti najsrećniji ako im u nasleđe ovo pitanje ostavimo nerešeno, ali će biti najnesrećniji ako i sebe i njih zauvek osramotimo, odričući se Kosova i Metohije, svoje časti i svog Jerusalima. To nikad nije učinio ni jedan narod. Pristajući na takav presedan Srbija bi smrtno ranila sebe i udarila sramni žig na lice Srba, svih i svuda.“
       Potpisnici ovog apela su brojni ugledni ljudi kao što su mitropolit Amfilohije, profesor Slobodan Antonić, književnik Matija Bećković, Marinko Vučinić (publicista i jedan od autora u „Svedoku“), pisac Vladimir Kecmanović, akademik Vasilije Krestić, profesor Milo Lompar, predvodnik Dveri Boško Obradović, novinar Slobodan Reljić, profesor Kosta Cavoški…
       Suština predloga za zamrzavanje konflikta se svodi na sledeće: sada nam okolnosti ne idu na ruku, bolje je da sačekamo da se promeni odnos snaga u svetu a da u međuvremenu jačamo.
      
       Zamrzavanje konflikta: od Kipra do Koreje
      
       Ugledni pisac Matija Bećković dao je, čini se, važnu i uputnu definiciju situacije oko Kosova:
       „Ako Kosovo nije naše, zašto od nas traže da im ga damo? Ako je njihovo, zašto nam ga otimaju? Ako već mogu da ga otmu, zašto se toliko ustručavaju?“
       Ova definicija možda dobro sumira šizofrenost odnosa Zapada prema Srbiji. Sa druge strane, isto tako može da se kaže: ako je Kosovo srpsko, zašto se tamo ne vratimo?
       Zamrznuti konflikt je izraz koji su politikolozi počeli da koriste devedesetih godina kako bi opisali stanje na teritorijama bivših sovjetskih republika, gde je bilo niz oružanih sukoba sa pat pozicijom: Pridnjestrovlje (koje se nalazi između Moldavije i Ukrajine); Nagorno Karabah (između Jermenije i Azerbejdžana), Abhazija i Južna Osetija (između Rusije i Gruzije), kao i istočne oblasti u Ukrajini – Donjeck i Lugansk, a tu je i pitanje Krima koji je neintegrisan u sastav Rusije. Šire – kao zamrznuti konflikti pominju se sporovi između Palestinaca i Jevreja, zatim Severna i Južna Koreja i Kipar.
       Da li je slučaj Kosova i Metohije uporediv sa bilo kojim od gore pomenutih slučajeva?
       Dosadašnja iskustva pokazuju da su okolnosti u kojima se ovi konflikti zamrzavaju i ponovo aktiviraju određene time koja velika sila ima dominantan uticaj u tom regionu. Konflikti u bivšim sovjetskim republikama su zamrznuti zato što separatističke oblasti imaju podršku Rusije. Izuzetak predstavlja slučaj Nagorno Karabaha gde Rusija ima jake veze sa obe strane – i Azerbejdžanom (koji pokušava da povrati teritoriju) i Jermenijom (koja podržava Nagorno Karabah) u kojoj, inače, Rusija ima dve vojne baze. Konflikt na 38. paraleli, između Severne i Južne Koreje, određen je jasnom ekonomskom i vojnom podrškom Kine Severnoj Koreji i SAD Južnoj Koreji. Izraelsko-palestinski sukob i, šire, izraelsko-arapski konflikt, daje prednost Izraelu zbog ogromne podrške iz Sjedinjenih Država koje imaju vodeću posredničku ulogu u tom regionu, i koje, pored toga, imaju veoma tesne odnose i sa Izraelom i sa arapskim zemljama, naročito Saudijskom Arabijom. Onda je tu slučaj Kipra gde se spor odvija između regionalne sile Turske sa jedne, i Grka sa druge, koji su članovi EU i koji su uspeli da 2004. uvedu celu teritoriju Kipra u Evropsku uniju, iako je deo teritorije okupirala Ankara i proglasila (međunarodno nepriznatu) državu Severni Kipar. Svi ovi zamrznuti konflikti pokazuju da korist od zamrzavanja ima ona strana koja uživa podršku svetske sile ili sila koje imaju vodeću reč u regionu.
       Šta je, onda, sa Srbijom i pitanjem Kosova i Metohije? Očito je da vodeću ulogu u regionu trenutno imaju Evropska unija i SAD. Većina zemalja u okruženju Srbije su članice EU i NATO, Srbija i region imaju daleko jače ekonomske veze sa EU nego sa drugim zemljama i organizacijama. Što se same teritorije Kosova i Metohije tiče – ono je pod političkim patronatom EU (preko misije Euleks), na toj teritoriji su jedinice NATO-a, a samozvana albanska republika na Kosovu priznata je od većine članica EU i svih vodećih zemalja Zapada. Gledajući ove činjenice, očito je da je Srbija u ovom konfliktu, pa i kada bi bio zamrznut, slabija strana, kao što je to severni (turski) deo Kipra. Tako, ako ste stanovnik teritorije KiM i imate srpski pasoš – vama i dalje treba viza za putovanje u EU, dok je od maja 2016. građanima sa KiM sa „kosovskim“ pasošima omogućeno da bez vize putuju u EU.
       Uostalom – kada je o paralelama sa Kiprom reč – postoji mali ali ne i nevažan detalj: Kipar je u EU primljen kao celo i pod zastavom na kojoj je iscrtana cela teritorija ostrva uključujući i deo pod turskom okupacijom. Ko još u Evropi ima zastavu na kojoj je iscrtana cela teritorija – pa „Kosovo“. Štaviše, kada su pripremale kosovsku nezavisnost, zapadne sile su upravo iz razloga sprečavanja ikakve podele ili cepanja teritorije – sugerisale kosovskim Albancima da na zastavu stave teritoriju celog Kosova.
       Dakle, čak i u slučaju da se ide na zamrzavanje konflikta, očito je da ni po tom pitanju sadašnje okolnosti ne idu na ruku Srbiji jer je ona ta koja je od dominantnih sila u regionu (kojima, pritom, teži da se približi) viđena kao kamen spoticanja.
       Međutim, zagovornici zamrzavanja konflikta priznaju da nam sadašnje okolnosti ne idu na ruku, ali da se geopolitička situacija menja i da bi trebalo da sačekamo bolji trenutak. Ovaj stav podrazumeva, čini se, sagledavanje najmanje dve stvari: prvo, kakve su perspektive ruske spoljne politike u narednim godinama, posebno na Balkanu? Drugo – da li Srbija i srpsko društvo politički i ekonomski mogu da podnesu cenu zamrzavanja kosovskog konflikta.
      
       Ruska spoljna politika i Balkan
      
       Zagovornici zamrzavanja konflikta idu na kartu da će okolnosti da se preokrenu time što će doći do ravnoteže snaga između Zapada i Rusije i Kine, te da bi takvu okolnost Srbija mogla da iskoristi. Ova teza se bazira pre svega na uverenju da će jačati Rusija i da će imati veći uticaj na Balkanu.
       Nesumnjivo je da se Rusija ekonomski i politički uzdigla od dolaska Vladimira Putina na vlast. Ali, takođe, činjenica je da je od izbijanja konflikta u Ukrajini 2014. pa do danas ruski bruto društveni proizvod pao za gotovo 40 odsto! Danas je Rusija po BDP-u iza zemalja kao što su Kanada, Brazil čak i Italija i ekonomski pokazatelji ne izgledaju dobro što utiče i na snagu Rusije na međunarodnom planu.
       Zainteresovanost određene velike sile za neku državu ili region ogleda se u njenom ekonomskom, kulturnom, političkom i vojnom prisustvu.
       Zapad sumnjiči Rusiju za stvaranje odskočne daske za vojno prisustvo na Balkanu, preko Humanitarnog centra u Nišu koji služi za pomoć u vanrednim situacijama. Međutim, za razliku od NATO-a koji ima snage na Kosovu i koji u svom članstvu ima sve zemlje regiona izuzev Makedonije, Srbije i Bosne – Rusija trenutno nema nikakvo vojno prisustvo u regionu od 2003. kada je Vladimir Putin doneo odluku o povlačenju ruskih snaga iz Bosne i sa Kosova. Tada su srpski zvaničnici i stručnjaci ocenili da je rusko povlačenje posledica finansijskih poteškoća Rusa da finansiraju snage u regionu, te da Rusija vidi zaokret zemalja Balkana prema EU i NATO i da će Moskva budući uticaj ostvariti ekonomskim putem.
       U ekonomskom pogledu, Rusija ima nekoliko značajnih investicija u regionu, pogotovo u Srbiji (gde se investicije procenjuju na oko 3,25 milijardi evra), Republici Srpskoj i Crnoj Gori, od čega je ključna kupovina Naftne industrije Srbije i nekoliko rafinerija u BiH. Velika očekivanja od izgradnje Ruskog toka pale su u vodu 2015. kada je ruski premijer Dmitrij Medvedev objavio da je Rusija odustala od tog projekta (što se desilo nakon sukoba sa Zapadom oko Ukrajine, kada su vodeće zapadne zemlje prisilile Bugarku i Mađarsku da odustanu od tog projekta, što je faktički odseklo Srbiju i ostatak Balkana). Ako se pogleda obim ekonomske razmene regiona sa drugim zemljama, kao i broj investicija i donacija u Srbiju – Evropska unija snažno nadmašuje Rusiju (sa šest prema jedan).
       Bez obzira na jake identitetske veze, pre svega između pravoslavnih zemalja i naroda regiona i Rusije, i kada je o „mekoj moći“ reč Rusi i tu takođe zaostaju u odnosu na EU. U regionu funkcioniše daleko veći broj (pro)zapadnih NVO, koje imaju dublje i duže prisustvo, organizuju brojne programe i daju stipendije. Takvih ruskih organizacija gotovo da nema. Uostalom, koliko ljudi u nas govori ili aktivno uči ruski, a koliko engleski ili nemački?
       Konačno, tu je politički uticaj gde Rusija ima veliku težinu, ne samo kao velika sila zainteresovana za region, već – što je za Srbe posebno važno - i zato što ima važnu ulogu oko podrške srpskoj strani oko pitanja Kosova i Metohije i u Bosni i Hercegovini. Rusija je rekla da odobrava pridruživanje regiona Evropskoj uniji, ali je jasno stavila do znanja – na primeru Crne Gore – da neće blagonaklono gledati na ulazak u NATO. Međutim, politički uticaj je odraz snage jedne zemlje da nešto pokrene ili zaustavi, ali to ima smisla i efekta samo ako je praćeno dugoročnim ekonomskim, kulturnim pa i vojnim prisustvom, za šta Rusija, čini se, nije ponudila plan i rešenje.
       Uostalom, problem sa ruskom politikom je u tome što sve teritorije i oblasti koje su pod ruskom kontrolom – od Pridnjestrovlja do Abhazije i Južne Osetije – nisu ostvarile ekonomski i politički napredak kao što je to slučaj sa teritorijama koje podržava Zapad – poput Kosova. Danas daleko više zemlja priznaje takozvano Kosovo i daleko više investicija i međunarodne saradnje ima sa „Kosovom“, nego sa Pridnjestrvoljem, Abhazijom, Južnom Osetijom ili Donjeckom i Luganskom zajedno.
       Shodno ovim podacima, politika zamrzavanja konflikta oko Kosova morala bi da sagleda ili da od Rusije dobije jasan odgovor: šta je krajnji cilj, plan i rešenje koje ruska strana vidi, kako oko KiM, tako i uopšte oko odnosa snaga u regionu. Dalje, ako Rusi žele jači uticaj u Srbiji – on bi moralo da bude praćen jasnom ekonomskom i kulturnom politikom koja, za sada, očito izostaje.
       Na stranu šta Rusi hoće – šta hoće Srbija i Srbi? Kakva bi cena po Srbiju i Srbe bila ukoliko se zamrzne konflikt? Još važnije, da li tu cenu možemo da podnesemo?
      
       (Ne)spremnost Srbije i Srba da se žrtvuju za Kosovo
      
       Sve vlasti u Srbiji od 2008. pa do danas kao glavni spoljnopolitički cilj postavile su pridruživanje Srbije Evropskoj uniji. Neki tvrde da je izborna volja građana 2008. izigrana – jer su tada većinu imale stranke koje su u kampanji bile više za Kosovo a ne za EU (SRS, DSS i SPS) ali su socijalisti (pod uticajem Brisela) napravili prelet prema DS-u. Ovo bi se pokazalo tačnim pod uslovom da su građani na izborima 2012. kaznili takvu politiku SPS-a. Međutim, umesto toga, SPS je 2012. dobio 250,000 glasova više nego 2008. (ukupno, 2012. SPS je dobio 567,689 glasova), što je otvorilo put Ivici Dačiću da postane predsednik Vlade. Dake – na stranu da li su naši građani bili sluđeni ili izigrani 2008. godine – činjenica je da su mogli da biraju i da su većinom na svim izborima od 2008. odabrali stranke koje su prednost dale EU a ne Kosovu. Sa druge strane, iz Evropske unije nam je više puta jasno poručeno da nećemo postati član dok se god ne potpiše „pravno-obavezujući sporazum sa Kosovom“ (upravo ovim rečima, a ne „Prištinom“, kako vlast i pro-režimski mediji vole da ublažavaju formulaciju). Sasvim je očito da su sve srpske vlasti tokom proteklih godina popuštale oko Kosova i Metohije, utemeljujući albansku separatističku tvorevinu na srpskoj teritoriji. Šta bi onda moralo da se desi da bi danas došlo do zamrzavanja kosovskog pitanja?
       Prvo, potrebno je da postoji sposobna i nacionalno i međunarodno uticajna intelektualna i politička elita koja bi se protivila bilo kakvim daljim pregovorima oko Kosova i ulasku u EU, i koja bi imala kontakte i kapacitete da otvori određena vrata za tu priču na Zapadu. Nažalost, jedan od odlučujućih faktora srpskog državnog i nacionalnog sunovrata proteklih decenija bio je potpuni krah i kompromitovanje srpske intelektualne i društvene elite i njenih institucija.
       Od devedesetih do danas, svega četiri osobe su uživale ogromno poverenje javnosti: Patrijarh Pavle, Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica i Aleksandar Vučić. Osim Patrijarha Pavla, čiji je uticaj ograničen njegovom religijskom funkcijom, ostala trojica iza sebe nisu ostavila nijednu jaku političku ideju, snažnu i uticajnu društvenu instituciju i organizaciju, niti su nametnuli određenu vrednost i ideju širem društvu. Kada je o institucijama reč – gotovo sve naše institucije (od političkih ustanova, preko Srpske akademije nauka i umetnosti, fakulteta, pa do društvenih institucija kao što su porodica, nacionalni simboli i nacionalna kultura) u potpunom su rasulu. Pir tom, jedine dve institucije koje su uspele da najduže odole krahu poverenja jesu vojska i SPC – koje, po prirodi svog uređenja – nisu demokratske i ne neguju duh demokratije, koji je izuzetno bitan za razvoj razboritog društva, što je osnovni preduslov za stvaranje ideja i inovacija za napredak.
       Cinjenica je da jedine opcije u Srbiji koje dele stav da bi trebalo vratiti Kosovo i biti protiv EU jesu SRS, DSS i Dveri. Na poslednjim parlamentarnim izborima ova opcija osvojila je ukupno 496,582 glasa od 3,778,923 ljudi koji su glasali (što iznosi oko 13,15 odsto). Dakle, svaki deseti građanin Srbije koji je glasao spreman je da da prednost Kosovu u odnosu na EU. Možda bi opcija za očuvanje Kosova i Metohije imala veći uticaj kada bi SPC preuzela jaču političku ulogu (kroz, recimo, organizovanje velikog skupa za očuvanje Kosova i Metohije), međutim aktuelni Patrijarh ne samo da nema želju ili sposobnost da tako nešto uradi, već se pokazalo da svaki put kada je njegov ton bio disonantan u odnosu na aktuelnu vlast, Patrijarh je provučen kroz blato režimskih medija. Poniženje je bilo takvo i toliko da je Patrijarh na kraju izjavio „Bogu hvala na Vučiću“, dajući podršku njegovoj aktuelnoj politici oko KiM.
       Dakle, očito je da nemamo institucije i elitu koje bi bile u stanju da pripreme društvo i organizuju dugotrajnu borbu koja sledi za zamrznut konflikt.
       Međutim, čak i kada bi imali ljude i institucije, zamrzavanje konflikta podrazumeva plaćanje ekonomske i životne cene, za koju je veliko pitanje da li bi ljudi bili spremni da je plate.
       Šta bi ta cena podrazumevala?
       Opredeljenje za zamrzavanje kosovskog konflikta značilo odustajanje od spoljnopolitičkog cilja da se pridružimo EU. Posledica toga bi bilo smanjenje investicija i pomoći koja stiže iz EU (konkretno, Srbija je do sada iskoristila preko tri milijarde evra bespovratnih sredstava, a do 2020. svake godine dobijamo 200 miliona evra bespovratnih sredstava za institucionalno jačanje). Uz to, pojedinačno, Srbija je u periodu od oktobra 2000. do marta 2015. od SAD dobila 680 miliona evra, od Nemačke 350 miliona evra, od Švedske 216 miliona evra... Od 2005. do 2015. evropske kompanije bile su vodeći investitori u Srbiji. One su u našu zemlju u tom periodu uložile gotovo 15 milijardi evra, što je čak 73 odsto svih investicija koje su došle u Srbiju. EU je tradicionalno ključni i najveći trgovinski partner Srbije, sa udelom preko 63 odsto u njenom ukupnom izvozu i uvozu.
       Ukoliko neko drugi ne bi zamenio ulogu EU (recimo, Rusija ili Kina – mada obe strane pokazuju manju zainteresovanost za Srbiju nego EU) to znači da bi došlo do smanjenja plata, usporavanja otvaranja novih radnih mesta ili, možda, početka procesa otpuštanja ljudi i smanjenja postojeće zaposlenosti. Verovatno je da bi klima za investicije bila znatno nepovoljnija, pa bi se čak i postojeći investitori povukli pod pritiskom EU koja ne bi ostala neutralna po pitanju zamrzavanja konflikta već bi Srbiju izložila još jačem pritisku. Ukupno – ti bi značilo smanjenje novca i kapitala u Srbiji, manje para u budžetu i, posledično, smanjenje prihoda i poslova.
       Posledično, to bi značilo niži nivo kulturne i druge saradnje sa EU zemljama, što znači da bi manje ljudi imalo prilike da odlazi na putovanja i usavršava se u inostranstvu. Država bi takođe morala znatno da smanji obim socijalnih usluga koje nudi besplatno (kao što su besplatni lekovi i sadašnji nivo lekarskih usluga).
       Uporedo sa time, morala bi da postoji strategija očuvanja i jačanja srpskih institucija i sredina na Kosovu i Metohiji, koja bi morala da uključuje povećanje finansijskih izdataka za očuvanje pokrajine. To znači da bi iz državnog budžeta moralo da se izdvajaju znatno veća sredstva za Kosovo i Metohiju (investicije u srpske sredine i kupovanje strateških preduzeća na prostoru Kosova) što bi se finansiralo, recimo, i tako što bi građani morali da se odreknu određenog procenta svojih plata i penzija ili da plaćaju veći porez. Dalje, deo stanovništva bi trebalo da se preseli na Kosovo i Metohiju, da brojno ojača srpske sredine, a školske i druge ekskurzije bi umesto u Grčku i Mađarsku većinom morale da idu na Kosovo, i po cenu bezbednosnog rizika.
       Uporedo sa ovim, u cilju pospešivanja ekonomskog razvoja, ekonomija bi morala da postane manje slobodna (u smislu da svako ima slobodu da kupi proizvod koji želi) već bi ljudi morali da budu pritisnuti da više kupuju domaće proizvode a naročito proizvode srpskih sredina sa Kosova i Metohije, kako bi jačali domaću proizvodnju.
       Ovakve okolnosti podstakle bi ljude da se okrenu nelegalnim načinom da pribavljaju dobra, naročito iz inostranstva. U prevodu – jačao bi šverc (koji zemlje pod ekonomskim i političkim pritiskom čak i tolerišu, kao ventil građanima). Međutim, to bi dodatno umanjilo prihode budžeta, što posledično znači manje para za plate iz budžeta i penzije, kao i manje para za Kosovo i Metohiju.
       Na kraju, pokušaj većeg prisustva Srbije na Kosovu – kroz populaciju, ekonomiju i politiku – vodilo bi ka većim šansama za konflikt sa NATO snagama koje su tamo raspoređene. Pritom, verovatno bi u tom slučaju zapadne zemlje ubrzale formiranje kosovske vojske. Posledično, Srbija bi morala da izdvaja dodatna sredstva na naoružanje i vojsku, pa i da razmotri uvođenje obaveznog vojnog roka.
       Sveukupna posledica zamrzavanja kosovskog konflikta i pokušaj vraćanja teritorije bila bi pad životnog standarda i povećanje siromaštva, veća izolovanost zemlje, manje novca, investicija i inovacija i veći bezbednosni rizik što znači manje šansi da se stvori jasnija životna perspektiva za srpski narod na ovim prostorima.
       Da li su Srbi na ovo spremni? Da li je srpski državljanin spreman da manje zarađuje, više radi, živi oskudnije, ima manje šansi za putovanje van zemlje, manje šansi da podigne kvalitet života za sebe i porodicu, i bude izložen većem bezbednosnom riziku uključujući i mogućnost da ode u rat zarad borbe za Kosovo i Metohiju?
       Praktičnije: da li je i kada iko od nas skoro bio na Kosovu zato što je hteo a ne zato što je morao da ide (jer ima rodbinu ili imovinu tamo), ili kupio neki proizvod srpskih preduzetnika s Kosova, ili skoro pružao konkretnu materijalnu pomoć nekom Srbinu na Kosovu?
       Da li je ijedna vlast, ili neka druga uticajna društvena institucija, Srbiju i srpski narod spremala na žrtvu zarad Kosova?
       Nije.
       Naprotiv, još za vreme Miloševićeve vladavine pa sve do danas, uvek se obećavalo da ćemo „od naredne godine“ živeti bolje. Međutim, i bolji život i Kosovo u Srbiji, za sada, nisu mogući.
      
       ***
      
       U ovoj analizi nastojalo se da se sagledaju posledice zamrzavanja kosovskog konflikta i posledice koje bi to imalo po Srbiju. Iako je moguće da se mnoge stvari ne bi odvijale ovako kako je dato u prethodnoj analizi (mogle bi da se odvijaju bolje ili gore), činjenica je da bi ozbiljna i odgovorna politika morala da sagleda i pripremi državu i društvo na najgore negativne posledice. Naprotiv, nijedna vlast u Srbiji nikada nije ponudila niti pokušala da sprovede plansku politiku reintegracije Kosova i Metohije, niti pripremala građanstvo za tako nešto.
       Rešenje za Kosovo ka kome se očito ide – da ono postane samostalna država sa nekakvom skromnom autonomijom za Srbe – biće odraz samovlašća velikih sila i naše nemoći.
       Međutim, u svemu ovome, čini se, postoji još jedan, daleko dublji problem. Nacionalni poraz Srbije ne ogleda se u tome da li ćemo ostati bez dela svoje teritorije. Naprotiv, dubina našeg nacionalnog poraza je u tome što nemamo institucije, ljude ili ideje koje bi nas objedinile i dale snagu da idemo ka cilju ma kakve da su međunarodne i druge okolnosti, ma koja sila bila protiv nas.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX