SVEDOK Internet



Broj 1140.

Poseta
5466874

Predsednik jači od Ustava

Mnogo pitanja, malo odgovora

„Braćo Nemci“

Ugovorci vraćeni, direktor KIC-a pred smenom?

Kolektivno državno samoubistvo Makedonaca


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Božo Prelević, advokat: NAŠE OGLEDALO I NAŠ MIT
“Ubij da ne bi bio ubijen”

       Prijatna decembarska noć 1996. godine.
       Hvatam se čvrsto za ispruženu ruku Zorana Đinđića. Nalazi se na neobičnom vozilu, nepoznate marke, sastavljenom od zvučnika koji su postavljeni u krug, male kabine i tovarnog sanduka, na kome se nalaze ugledni ljudi koji se građanima obraćaju sa razglasa. Taj neobični kamiončić kreativne izrade, nazvan „đinđomobil”, na Studentskom trgu se pojavljivao, odnekud, već treći dan i postao jedina scena na kojoj se održavao politički, kulturni i javni život Beograda duže od tri meseca.
       Počeli su bili protesti građana i opozicije zbog pokradenih lokalnih izbora, koji su, po svom načinu, potpuno promenili uvreženo negativno mišljenje tzv. svetsko javno mnjenje (ma šta to značilo), o Srbima kao nasilnicima. Nenasilje, šarm, mladost, zahtevi za vladavinom prava, otvaranje medija i mirne protestne povorke, uz rekvizite kojima se pravila buka za vreme informativnih emisija državnih medija, obeležili su izveštaje stranih redakcija iz Beograda i vrlo brzo pribavili simpatije zapadnoevropskih država.
       Cvrsto sam stegao Zoranovu ruku i popeo se na kamion.
       Zoran kaže:
       „Sudija, dobrodošao, ti si sledeći govornik, samo da Vesna Pešić završi”.
       Gledao sam dole u okupljene građane i izveštače sa kamerama skoro svih svetskih informativnih redakcija.
       Pitao sam, potpuno zatečen:
       „Šta da im ja kažem? Ja sam sudija, nisam političar. Ne umem da se obraćam tolikom skupu”.
       „Kaži samo ono što su sudije i inače javno govorile” - kratko je odgovorio.
      
       Protesti su uspeli
      
       Protesti ‘96 su se, inače, razlikovali od svih prethodnih po tome što je vlast bila rešila da krade izbore putem suda, uverena da neće biti značajnijih protesta od sudija.
       Grdno se prevarila!
       Potpuno spontano počeli su protesti, od sudije Ustavnog suda Slobodana Vučetića, pisma grupe sudija Vrhovnog suda - Leposave Karamarković, Zorana Ivoševića, Bate Dedijera, Milana Subića, Višeg privrednog suda - Jelisavete Vasilić, Privrednog suda – Branislave Goravice, Okružnog suda u Beogradu - Slijepčevića, Dičića, Škero, Cavline, Opštinskih sudova – Gordane Mihajlović... Tu sam, naravno, i ja.
       Posebno je odjeknulo pismo sudije Ivoševića „Ne pristajem”:
       „Ne pristajem na podaničku ulogu suda. Ne pristajem na poslušnost dnevnoj politici i na suđenje koje se ugađa političkoj volji bilo koje partije. Ne pristajem da branim državu od demokratije, jer demokratiju treba braniti od države. Ne pristajem na ćutanje o sramoti sudstva ako već moram da crvenim od suda zbog odluka koje sudstvu ne služe na čast.“
       Sa druge strane su se nalazile sudije koje su pristajale da urade za vlast sve što je od njih traženo. Posebno se isticao Dragoljub Janković, predsednik Prvog opštinskog suda u Beogradu, Goran Kljajević, predsednik Privrednog suda u Beogradu...
       Te noći sam, sa „đinđomobila”, pozvao sudije da sude po zakonu, a ne po željama dedinjskog bračnog para, objašnjavajući modus kako su socijalisti pokušali da ukradu glasove građana, obesmišljavajući pravni sistem.
       Iste noći desile su se dve stvari: formirano je jezgro Društva sudija Srbije. Protiv Miloševića se pojavila grupa iskrenih i poštenih ljudi, koji nisu bili u opozicionim strankama i nisu hteli vlast, već vladavinu prava i institucije. Teško ih je bilo medijski diskvalifikovati, jer se radilo o potpuno nespornim autoritetima.
       Devedeset dana protesta kasnije, medijator EU Felipe Gonzales rekao je da je, u stvari, pucanje sistema Milošević-Marković-Šešelj započeto prvenstveno uključivanjem sudija u protest.
       Tada je počelo moje poznanstvo i druženje sa Zoranom Đinđićem, čovekom koji je, videvši sudije na protestu, video dalekosežan uticaj koji će, uz pobunu građana, dovesti do promene unutrašnjeg javnog mnjenja.
       Vlastima su kola krenula nizbrdo, da bi se potpuno razbila tri i po godine kasnije, 5. oktobra 2000.
       Pre nego što su se ta kola potpuno razbila, vlast je uspela da, prvi put u istoriji Srbije, razreši prvo sudiju Ustavnog suda Slobodana Vučetića, zatim sudiju Vrhovnog suda Zorana Ivoševića i mene, a zatim i sve gore pobrojane sudije. Ukupno 20 sudija.
       Prvi put posle više godina, građani su uspeli da iznesu proteste do kraja, uporno i mirno protestujući duže od 90 dana, dok pobeda nije priznata, uz posredovanje Felipea Gonzalesa.
       Za vreme tog protesta, na stranu naroda stali su, pored crkve, sudija, novinara, lekara, umetnika, dela univerziteta i mnoge druge profesije od vitalnog značaja za funkcionisanje Srbije. Neki su ubijeni, neki prebijeni, neki ostali bez posla, ali nismo odustali. Velika pobeda. Opozicija je dokazala da nije ciganski orkestar koji svira ispod prozora koji više plati.
       Nakon osvajanja vlasti u Beogradu, Zoran je postao gradonačelnik i prvi put se faktički suočio sa državnom upravom i organizacijom administracije. Pokazao se kao veoma sposoban gradonačelnik. Time nije baš obradovao koalicionog partnera Vuka Draškovića, koji je relativno brzo sklopio pakt sa socijalistima i smenio Đinđića.
       Svu tu energiju izdali su sramni delovi političke elite, kvazi intelektualci i kvazi nacionalisti, vođeni slepom pohlepom. Pun je Beograd spomenika njihove naplate kvazi patriotizma, a i danas im ponešto udele da ćute. Oni pouzdano ćute iako su nekada bili vukovi ulica i trgova. Narod ih je upamtio tako dobro po naplaćenom arhitektonskom haosu da za njih više nije nikada glasao.
       Gete je govorio: „Odbrana laži je izdaja“.
       To je prva velika izdaja koju građani, koji su kao ulog promena založili neretko i svoju glavu ili radno mesto, nikada nisu zaboravili.
       Đinđić i Vesna Pešić, lider Građanskog saveza, iz toga su izašli ojačani, ali ne i dovoljno jaki.
       Mart 1999. Nakon što su zabranili „Dnevni telegraf”, vlasnika i urednika Slavka Ćuruvije (sticajem okolnosti moj tekst „Početak anarhije” bio je na naslovnoj strani), vlast je posegla i za onim najgorim. Ubili su kukavički Slavka Ćuruviju, javno, usred grada, ispred ulaza u stan.
       Zoran i ja otišli smo na sahranu. Rekao mi je tada da je vlast naredila i njegovo ubistvo. Zna se ko je ubio Ćuruviju. Zna se ko je ubio Stambolića. Zna se da su napravljeni spiskovi za odstrel.
       Popili smo brzu kafu u malom kafeu. Nakon sahrane, došao je i Saša Tijanić.
       Kaže: i on je na spisku.
       Saša je uvek imao pouzdane informacije. Završili smo kafu pre nego što dođu egzekutori.
       Sahrane su uvek poučne. Posle njih čovek kratkotrajno, ipak, ceni nešto više sopstveni život. Niko tada nije verovao da će vlast toliko poludeti i početi da ubija oponente.
       Zoran se sklonio u Crnu Goru.
      
       Petooktobarski prevrat
      
       Avgusta 2000. godine, Zoran me zove. Ljut je. Zašto sam krenuo u pravljenje preobraženjskog mitinga, 19. avgusta 2000. godine? Smatrao je to besmislenim i preuranjenim. Taj miting je, inače, organizovala G17 plus, nevladina organizacija. Mlađan Dinkić je solerski hteo da se politički pozicionira. Otišao sam kod patrijarha Pavla i zamolio ga da crkva učestvuje na tom mitingu jer je bilo očigledno, posle bombardovanja i otimanja Kosova, da se mora spasavati Srbija od poludele vlasti, ogrezle u kriminalu i korupciji. Atanasije Rakita je bio govornik na mitingu. Crkva se postavila pametno - za Srbiju, a ne za opoziciju.
       Patrijarh Pavle je imao samo jednu molbu, koju je iskazao nakon što je ponovo primio Dinkića i mene. Tražio je da taj sastanak za javnost ostane tajna, ne želeći ni na koji način da bude učesnik podela u Srbiji. Sutradan je, na konferenciji za štampu, Mlađa Dinkić istrtljao sve o tom sastanku. Teško mi je bilo da patrijarhu objasnim da se Mlađa na konferencijama za štampu držao principa da ne kaže samo ono čega se ne seti.
       Zoran se trudio da objedini sve akcije opozicije pod okrilje DOS-a. Svako soliranje je smatrao potpuno neracionalnim. Soliranje vodi gubitku energije, govorio je. Na sreću, taj miting sa učešćem predstavnika crkve je bio odlična uvertira za ono što će se kasnije desiti.
       Glasanje 5. oktobra je prošlo relativno mirno, a onda je počela sumanuta krađa glasova. DOS je bio potpuno nepripremljen za odbranu pred sudovima. U pravnom timu su se nalazili ljudi koji nikad u sud nisu ušli, a vođa tima je bio dizajner izloga. U nevladinoj organizaciji LEX, koja je osnovana od izbačenih sudija i mnogih profesora Univerziteta, okupio se značajan broj vrsnih pravnika: bivših sudija, advokata, profesora prava. Tu smo, prvi put, napisali krivičnu prijavu protiv Slobodana Miloševića, koju smo, uz pratnju više hiljada građana, predali Tužilaštvu i policiji u Ulici majke Jevrosime, u Beogradu. Ovoga puta pridružio nam se i prof. Zoran Lučić u odbrani pred Saveznim sudom. Odbrana nije činjenično bila previše komplikovana. Ispostavilo se, na primer, da je na Kosovu glasalo više ljudi nego što je bilo glasačkih listića! Sud je doneo presudu da se izbori ponavljaju.
       Celnici DOS-a su već bili krenuli u organizovanje generalnog protesta zakazanog za 5. oktobar. Taj protest su izneli na svojim plećima građani, ali operativno su ga izveli Zoran Đinđić, Nebojša Cović, Velja Ilić i Zoran Živković.
       Da bi se prevrat odigrao morali su postojati preduslovi kakvi ne postoje u normalnim zemljama. Oni su posledica dugogodišnje vladavine Milošević-Marković-Šešelj, dugogodišnjeg perioda ratova i sankcija, uspona kriminala, izdaje teritorija, prekrajanja rezultata glasanja, hiperinflacije, šverca, rušenja institucija, medija, pravosuđa... Jednom rečju, sveopšteg poraza demokratske građanske Srbije. Taj period je označavao i vladavinu malih ili velikih kriminalnih bosova, kao i njihove veze sa bezbednosnim službama, sa jedne strane, i politike, sa druge. Sama država, odnosno čelnici države, ni sami nisu verovali u sistem koji su uništili. Kada bi rešili da nekog uklone oni bi sami angažovali takođe kriminalce, uz logistiku bezbednosnih službi, radi brutalnog ubistva (Arkan, policijski general Badža, neposlušni novinar Ćuruvija, bivši predsednik Ivan Stambolić...). Sa druge strane, bezbednosne službe su kriminalcima pružale usluge - od informacija do ostvarivanja monopola na tržištu zabranjenih roba ili prikupljanju profita sa ratišta. Kada takav kancerogen sistem funkcioniše deset godina, kao posledicu, građani Srbije, ali i regiona, dobili su neprobojni štit isprepletenih međusobno uslovljenih interesa koji donosi ogromne prihode, čije karakteristike su:
       ? korupcija, neshvatljivih razmera,
       ? tužilaštvo i sud, koji ne obezbeđuju vladavinu prava,
       ? policija, koja je značajan izvor problema,
       ? partije, kao nosioce političkog života koje zavise od narko dilera, ubica, preprodavca cigara, oružja, belog roblja, benzina, alkohola,
       ? medijski mrak,
       ? preduzeća, koja mogu da funkcionišu samo uz stranke i kriminalce.
       Demontiranje opake društvene bolesti socijalnog kancera, bez presedana na ovim prostorima, prvo je trebalo razumeti. Znam da je Zoran obavio jako mnogo razgovora oko identifikovanja ključnih poluga zla. Najdragocenije savete je dobio insajderski. Pričao je sa sudijama i tužiocima, policajcima i vojnicima. Sam je jako dobro znao stanje u ekonomiji, prosveti i medijima. Cini mi se da, što je više saznavao, to je samo mogao zaključiti kakve razmere u vidu žrtava potencijalno mogu nastati.
       „Naša ekonomska strategija mora da bude u privlačenju velikih investicija”, opominjao je. „Posle deset godina propadanja, potreban je „New deal”, velike investicije u osnove infrastrukture ove zemlje, da se obnovi tehnologija, da se pokrene proizvodnja i da se ova zemlja postavi na zdrave noge”.
      
       Kako umiriti službe?
      
       Osnovne poluge Miloševićevog režima su, pored očiglednih medija i već iznetih i skrivenih finansija, bili kriminalci koji su se ne samo nalazili oko Miloševića i njegove žene, njegovih koalicionih partnera, već i oko dela vrhova bezbednosnih struktura, pa i vojske, koja je imala svoj nedefinisani sedmi bataljon. Svakako se u toj vezi ne može govoriti o ideološkim simpatijama, već o interesima vrednim više miliona ili više desetina miliona dolara.
       Sve analize o kojima smo pričali govorile su da će taj „krem” ili kriminalna eminencija, ubistvima lidera DOS-a i javnih ličnosti, pa i masovnim napadom, sprečiti legalni prenos vlasti i neminovno dovesti do velikog krvoprolića u Beogradu.
       Ubistva su već počela: Ćuruvija, Stambolić, Kundak, Žika Petrović, pokušaj ubistva Vuka Draškovića... Ni jedno ubistvo nije istraženo. Matrica zla je utvrđena: kriminalci ubijaju, policija i državni aparat ne rade svoj posao, režimski mediji blate žrtvu, političari smišljaju domišljate verzije... Zaborav!
       Zoran je dobro znao da se preokret na izborima ne dešava samo glasačkim listićima, već je bilo neophodno obezbediti da bezbednosne službe i kriminalne strukture ne budu na strani poraženih na izborima. Nerešavanje tog problema je neminovno vodilo ljudskim žrtvama.
       Operativni deo DOS-a je dobro znao da nema demokratske Srbije na krvavoj revoluciji.
       Imperativ svih imperativa bila je - promena bez žrtava.
       Nema Petog oktobra bez čistog lika Koštunice, operativnosti Đinđića, Covića i građana, rešenih da idu do kraja.
       Rezime: bez dogovora sa delom podzemlja i vrhovima bezbednosnih struktura, odnosno sa elitnim jedinicama, o njihovom interesu da ostanu neutralni - nema srpske plišane revolucije.
       Tu obavezu je na sebe preuzeo Zoran.
       Takvu vrstu operativnosti je u DOS-u imao jedino još Nebojša Cović, koji je 5. oktobra veći deo MUP-a privoleo na stranu naroda i ušao u RTS, koga su čuvali i legalni i polulegalni čuvari.
       Kasnije će neki opozicionari iz udobnih fotelja reći da ti paktovi nisu bili neophodni. I, stvarno, iz dubokih fotelja ti paktovi su pogrešni, ali u realnom životu Zoran je mogao da bira ili velike žrtve ili pasivizaciju ključnih poluga režima.
       Te noći, Slobodan Vučetić, prof. Mijat Damjanović i ja proveli smo kod predsednika Srbije Milana Milutinovića ubeđujući ga da ne izvede vojsku na demonstrante. Nikada neću zaboraviti njegov izraz lica pošto je na RTS-u video Nebojšu Covića.
       Ima tu više teorija. Zabludama su uvek potrebne teorije, pametnima je dovoljna istina.
       Malo ljudi zna da se 5. oktobra nije dogodila veća tragedija zahvaljujući i odbijanju dela bezbednosnog aparata da izvrši naloge dedinjskog bračnog para, ali i pasivnog držanja podzemlja.
       Bila je, čak, formirana lista koja je počinjala sa Zoranom, a pri kraju se nalazilo i moje ime, iako nisam bio ni u jednoj stranci.
       Takođe, iz dubokih fotelja stvarno niste trebali da onima koje pridobijate nudite bilo šta, no ako izađete iz kuće biće vam vrlo brzo jasno da novopridobijeni nemaju ni ideologiju niti boga, već samo interes. Oni su postali nezaobilazni faktori samo zato što su brže potezali oružje od suparnika. Nisu se oni gađali knjigama i teorijama, Veberom ni Kantom.
      
       Preletači i razbijači
      
       Zoran je morao dogovoriti i postići njihovu pasivizaciju predstavljanjem da je to u njihovom interesu, na jedini mogući način. Ovde se nije radilo o više metoda, već samo o opciji „sa nama ili protiv”. Generali bezbednosnog sektora su znali da većina zaposlenih ne podržava Miloševića, da su mogući oružani sukobi unutar bezbednosnog sektora i da, ako padne krv, njihova budućnost nije tako komforna kao sadašnjost. Svi bitni akteri su znali da se ”romantičarski” period Miloševića završava i da je važno zaštititi sopstvene interese kontaktima sa novim pobednicima.
       Upravo je to i bio vetar na kome je Zoran jahao. Pružili su ruke jedni drugima kao dokaz dogovora. A, u stvari, ne zna se ko je kome manje verovao.
       Nakon 5. oktobra, odjednom je ispalo da niko nikad i nije bio za Miloševića. Dok se on igrao sa unukom Markom, a kasnije i sa svojim kadrovima iz policije i vojske, pronađena je nova ikona - Koštunica. I desila se velika seoba Srba iz stranaka gubitnika u stranke DOS-a. Tužno je bilo gledati i slušati te novopečene demokrate, demohrišćane, demokratske desničare i levičare, koji u pojedinim slučajevima nisu žalili deo opljačkanog samo da promene veru. Uvodna rečenica je uvek počinjala sa: „Znate li vi koliko sam ja imao problema u SPS ili u JUL-u”… „Šta sam ja sve morao”... „Jedva sam čekao da dođe neko pametan kao, recimo, vi”...
       Formirana je prelazna vlada. Više puta odbio sam Zoranov predlog da budem ministar unutrašnjih poslova Srbije. Na kraju, posle jednog razgovora, Zoran kaže:
       „Božo, pobiće nas, moramo pod hitno da formiramo prelaznu vladu. Ceo DOS te predlaže, moraš da prihvatiš”.
       Pruža mi ruku i gleda me u oči. Prihvatio sam da radim nešto što ne znam, kao jedan od tri ministra unutrašnjih poslova, svestan da sam, ako bude prevrata, među prvima na listi.
       Više puta sam se viđao sa Zoranom. Predlažio sam formiranje „Poskoka” i da se odmah pokrene istraga protiv glavnih aktera desetogodišnjeg srpskog krvavog pira. Zoran i Cović su to oberučke prihvatili.
       Moram da naglasim da, osim Covića, generala Perišića i generala Obradovića, niko u DOS-u nije imao iskustva sa funkcionisanjem državnog sistema. Naravno, tu se ne radi o bilo kakvoj nauci, ali državni sistem ima svoje zakonitosti po kojima funkcioniše od nastanka u svim zemljama, pa i tadašnjoj Srbiji. A sistem je mnogima predstavljao nerešiv problem.
       Zoran je jedan od ljudi koji, ne da nije razumeo tu zakonitost, već nije ni hteo da je razume. Cinjenica da je on po zanimanju i obrazovanju bio doktor nauka, kao i Koštunica, nije bila od presudnog značaja. Zorana su sistem i zakoni usporavali. On je promene hteo - brzo. Cesto se sukobljavao sa predsednicima sudova upravo oko filozofskog pogleda na dobro i loše, kao i na pravdu i njenu brzinu.
       Govorio je često: „To su Miloševićevi zakoni. Kako možete da sudite po njima?”
       Sudije bi ga pitale:
       „Pa, po čijim zakonima da sudimo?”
       To ga je dovodilo do besa, jer na to nije imao kontra-odgovor.
       Da, smenili smo faraona bez želje da postavimo drugog, ali njegove zakone, koji uglavnom i nisu bili tolika smetnja, morali smo promeniti u Skupštini da bi se po njima postupalo. Na kraju, Milošević nije postupao ni po svojim zakonima u onim segmentima koji su bili najpogubniji.
       Sećam se jednog razgovora mladog Cede Jovanovića sa čuvenom sudijom Višeg privrednog suda Jelisavetom Vasilić. Kaže joj Ceda:
       „DOS će vas postaviti na mesto predsednika Višeg privrednog suda, ako budete pristali da u nekim slučajevima presudite u državnom interesu i ako zadržite Gorana Kljajevića na mestu predsednika Privrednog suda u Beogradu”.
       Jelisaveta ga pita:
       „Prvo: ko si ti? Drugo: ko određuje šta je državni interes, ako ne zakon?
       Treće: neću da zadržim Kljajevića za predsednika suda”.
       Jelisaveta, doajen privrednog prava u Srbiji, nije bila izabrana. Kljajević je kasnije uhapšen i dovođen u vezu sa „zemunskim klanom”.
       „Moramo da postavimo nezavisno sudstvo, modernu državnu upravu, efikasan sistem javnih službi i servisa, da bi naši građani mogli da ostvaruju svoje interese, i da bi oni koji žele da ulažu u našu zemlju, bili sigurni da su te investicije bezbedne”, bio je svestan Đinđić kojim putem ići.
       Parlamentarni izbori su bili zakazani za 19. decembar 2000. godine. DOS je bio apsolutni favorit. Međutim, DOS je pucao po svim šavovima. Sa jedne strane, ogromna popularnost predsednika DSS Koštunice, u čiju partiju je već nastao stampedo neuhlebljenih kadrova. Veliki deo bio je baš iz sektora bezbednosti. Videli ljudi da se ne može u Srbiji bez partijskih sponzora, a tamo otvorena vrata, malo ljudi, a mogućnosti ogromne.
       Očekivalo se da će Voja uzeti ključne resore. On je mislio da je pobeda DOS-a prvenstveno zasluga njegove čistote.
       Zoran, kao i mnogi drugi, mislio je da je pobeda DOS-a posledica njegovih aktivnosti. Zoranovi su bili znatno brži u postavljanju raznih kadrova po Srbiji, dok su Vojini bili general Pavković, Rade Marković, Aca Tomić, na neki način zatečeni kadrovi od pre Petog oktobra. Deo ovih kadrova kasnije će se menjati letećim izmenama strana u partiji šaha, koji se vodio oko pridobijanja jakih figura.
       Rat bez nevinih i bez morala u kom je Srbija bila najveća žrtva.
       Sa druge strane, u DS-u ista priča. Cak sam video i neke iste ljude, koji mogućnost za sebe vide u procepu DOS-a.
      
       Opasni savetnici
      
       Sedim sa Zoranom i kažem mu da JSO jeste veliki problem, da su u vezi sa Šešeljem, Legijom i sa kriminalnim klanovima. Nudim i prihvatljivo rešenje, čak dogovoreno sa Igorom Kalvinskim iz UN: prebacićemo ih u Vojsku Srbije i poslati u Togo, u Misiju UN. Zaradiće lepe pare, sklonićemo ih od kriminalnih klanova i počećemo sa čišćenjem Srbije od kriminalnih grupa, a to nije moguće dok je Legija ovde. Legija, komandant specijalne jedinice iz resora DB, imao je kontakte sa kriminalnim klanovima, ali je imao i svoje finansijske interese i svakako je bio najveća prepreka za rešenje rebusa zvanog kriminal Srbije. Ne samo da je Legija raspolagao respektabilnom oružanom silom, nego i informacijama sa slušanja iz DB, a zatim i političkim i kriminalnim vezama.
       Zoran je bio oduševljen rešenjem. Ali, tri dana kasnije, Ceda mi je rekao da je to besmisleno. Tako je JSO ostao da „usreći” Srbiju. Pred Specijalnim sudom, 14 godina kasnije, saznaću da je Legija poludeo kada je čuo taj predlog i odmah zvao Cedu da se to obustavi.
       Još jedan moj predlog se Zoranu prvobitno veoma svideo: da se Radetu Markoviću ponudi status svedoka saradnika, jer je zakonsko rešenje bilo u pripremi. Zauzvrat, da nam pomogne u odgonetanju kancera zvani mafija-Srbija. Da nam pomogne - od rešavanja ubistava do sklanjanja opljačkanih para građana, koje se evidentno dešavalo uz logistiku DB-a. Smatrao sam da je to pametnije i pravednije, ali i da je to preduslov bez koga borba protiv mafije nema šansu za uspeh.
       Zoran je tražio nekoliko dana. Obavešten sam da je i to besmisleno.
       Ove dve postavke su mogle da promene tok događaja u Srbiji. Kasnije će se pokazati da su upravo odluke povodom njih dovele do tragičnih posledica i po Zorana i po Srbiju.
       Negde tokom novembra, Državna bezbednost je namerno raspalila jug Srbije i inscenirala pobunu u zatvorima širom Srbije. Namera je bila da nam proda priču kako će oni to sada da reše.
       Kažu:
       „Mi smo uvek radili u korist države Srbije, pa ćemo i sada to da učinimo. Evo, tu je JSO, DB, Pavković pravi mini manevre na jugu”.
       „Mnogo smo jaki, samo izgubismo sve ratove”, rekoh u prolazu.
       Montirao se snajper sa albanske strane da me dočeka, ali mi je život spasio jedan general Vojske Srbije. Zvao sam Covića i to mu rekao. Kaže mi da je već obavešten i da idem da to ispričam Voji i Zoranu.
       Otišao sam na razgovor kod Zorana. Nije mi ni ruku pružio. Kaže: rekao mu Beba da sam često kod Koštunice. Pitam ga: „A gde da idem oko koordinacionog centra i da li je ukupno tri puta mnogo ili malo?” Prima k znanju sve što imam da mu kažem, pre svega o njegovim saradnicima i mestima okupljanja sa raznim spodobama. Kaže mi samo: „Nije, Božo, istina u knjigama, već na ulici”. To je bio jedan od naših poslednjih sastanaka.
       Otišao sam i kod Voje. Posebno mu je bilo interesantno da ja mislim da je Rade Marković inscenirao i zatvore i pobunu na jugu Srbije da bi napravio haos i da bi sebe doveo u situaciju da je on faktor rešenja, a ne problema. Pozvao je Radeta da dođe, zatim mu sve to saopštio i pitao ga da li je to tačno. Tada sam shvatio koliko čovek iz instituta, nesporno pošten, ne razume gde se nalazi. Voja Koštunica je u potpunosti zavisio od mišljenja svojih saradnika i pomoćnika, posebno u oblastima kao što je kriminal.
       Vojini i Zoranovi savetnici ušli su u poguban medijski rat. Stvorene su dve struje u DOS-u, što je bio jedan od osnovnih ciljeva na izborima poraženih snaga. Oprobani recept još iz vizantijskog carstva. Da je DOS ostao jedinstven, mnogo bi jednostavniji posao bio da se polugama Miloševićevog režima suzi izbor. Ovako su savetnici i drugi dvorjani počeli da se okupljaju oko lidera sa osnovnim ciljem da ih razdvoje, sruše i, naravno, zarade.
       Preko noći je Voja postao zagovornik spore patriotske, a Zoran brzoplete pragmatične struje. Ovaj sukob je dalje eskalirao - Koštunica je predstavljan kao desničar i zaštitnik generala Pavkovića i načelnika DB Radeta Markovića i njihovih kadrova, dok je Đinđić proglašen eksponentom stranog i krupnog kapitala.
       Imao sam veoma loše mišljenje o većem delu njihovih savetnika koji su, uzgred, imali dugogodišnje međusobne sukobe. Naravno da su jednim delom i savetnici imali svoje lične interese, kao i svoje favorite. Počeli su otvoreni sukobi, ali i ubistvo Gavrilovića, bivšeg radnika DB. Eskalacijom sukoba bile su zadovoljne bivše vlasti, jer su novosukobljenim stranama bili neophodni svi koji su raspolagali bilo kojim resursima da bi se svrstali na njihovu stranu. Privrednici su se pozicionirali uz jednu od strana DOS-a, kao i bezbednosni sektor, SPS se podelio na dva dela i, naravno, oba dela su se svrstala prećutno uz vlast. Delovi kriminalnih grupa su tražili uhlebljenje, na žalost Srbije, ne bez uspeha.
       Ovo je prelomni trenutak koji je trajno obeležio budućnost Srbije. Tada već zaostaju i gase se pokrenute istrage za finansijski kriminal i ubistva koja su obeležila devedesete. Ukida se jedinica policije „Poskok”, koja je za kratko vreme ostvarila zavidne rezultate. Puštaju se na slobodu mnogi tehnolozi vlasti, pa ih preuzimaju u zaštitu pojedini moćnici iz vlasti ili iz finansijskog sektora. Lustracija nikad nije ni započeta.
       Za sve postoje bifokalne naočare, koje odslikavaju interese podeljenog DOS-a. Sve ove izneverene nade i pogrešni potezi postaju polako meta kritika. Deo DOS-a je napustio Vladu. Jedinica za specijalne operacije krenula je u protest. Počele su otmice i nova ubistva, a za načelnika DB postavljaju čoveka koji je pokretao sve postupke protiv novinara za vreme Miloševića. „Zemunski” i „surčinski” klan se dele i ulaze u sukob. Najveće štete prave pogrešni kompromitovani kadrovi. Nikada neću zaboraviti trenutak lišenja slobode Mihalja Kertesa: u policiju je došao sa dva člana obezbeđenja iz 6. uprave DB! Saopštavaju da oni idu zajedno u pritvor sa Kertesom! Nezamislivo! Dao sam Kertesu lične garancije da, dok sam ja ministar, njemu i njegovoj familiji se neće dogoditi ništa što nije po zakonu i da ova latinoamerička ideja nije moguća.
       Tako su, dan za danom, DOS, Đinđić, Koštunica i građani Srbije gubili bitku za bolju Srbiju od ljudi koji su tehnologiju srpske kancerozne politike vežbali godinama na prethodnim i u novim vlastima.
       Januara 2001. godine, primio me je Toni Bler, u svojoj kući u Dauning strit 11. Kasnije, u Forin ofisu. Tu je bio i ministar spoljnih poslova Goran Svilanović. Jedno od pitanja koje smo čuli bilo je neobično:
       „Zašto se oko Đinđića nalazi devet ljudi bez fakulteta?”
       Nisam imao odgovor, ali sam to preneo Zoranu. Epilog: polovina njih je završila fakultet u naredna tri meseca. Još strašniji epilog je da su ti ljudi ostali u policiji skoro 15 godina posle njegove smrti, da se dobro osećaju kao bogati političari. Najstrašniji epilog je da deo okruženja sada pomaže njegovim najvećim oponentima.
       „Po životnom standardu i kupovnoj moći, po stepenu zaposlenosti, stanju i starosti tehnologije i saobraćajne infrastrukture, po zaduženosti naših preduzeća prema inostranstvu, međusobno prema bankama, po stepenu zaduženosti zemlje u celini, po stepenu bezbednosti naših domova, naših kuća, naših granica, mi smo danas daleko od onoga što želimo i što zamišljamo pod pojmom jedne moderne i efikasne srpske države”, kazao je on. „Ono što je nedostajalo svih ovih godina bila je jasna politička volja da se to učini i jasna strategija i plan puta kako da se to učini”.
      
       Novi potezi
      
       Vlada Zorana Đinđića je postajala sve slabija, za razliku od mafije, a delovi vlasti su izmicali kontroli. Stranci i Haški tribunal su sve više pritiskali Đinđića, odbijajući da jače podrže Srbiju, na primer da je uključe u Savet Evrope ili odobre veću finansijsku pomoć za projekte.
       „Predstoji nam proces privatizacije privrede. Zbog toga je neophodno uspostaviti čitav niz nezavisnih kontrolnih mehanizama, od parlamentarnih odbora koji će kontrolisati velike slučajeve privatizacije, tendere, konkurse, do ekspertskih timova koji će nadgledati finansijske operacije i svedočiti o njihovoj korektnosti” - ucrtavao je nove smernice i u toj konfuznoj situaciji.
       Protest JSO Đinđića je vratio u realnost i faktički ga prisilio da se počne baviti bezbednosnim sektorom. Shvatio je koliko je osetljivo stanje u Srbiji. Više puta smo se posvađali, ne samo oko kadrova ili zakonskih rešenja, nego, pre svega, jer je on taj segment prepuštao ljudima koji su, u tom trenutku, već počeli da paktiraju sa kriminalnim klanovima. On nije video jedini moguć rasplet koji je morao biti - tragičan.
       Ponovo su čelni ljudi „zemunskog” klana imali službene legitimacije i kola sa obezbeđenjem lica koja su radila u DB. Krenule su otmice i ubistva.
       Tijanić je prvo napisao:
       ”Ako Zoran preživi, Srbija neće”, da bi se kasnije izvinjavao jer nije mislio bukvalno. Dosta njih je mislilo to isto, ali bukvalno.
       Ja sam, 5. oktobra 2002. godine, podneo neopozivu ostavku na mesto savetnika ministra unutrašnjih poslova Srbije. U ostavci sam napisao kakav neprijatan razvoj događaja očekujem. Zoran je bio ljut i više se nikad nismo videli.
       Baviću se Zoranom još dugi niz godina. Jedne večeri, 2004. godine, kod mene, u sadašnju advokatsku kancelariju, došli su svi članovi njegovog obezbeđenja i ispričali kakav pritisak trpe od jednog Zoranovog saradnika da izmene iskaze i ne kažu ono što su videli nego potpuno drugačije. Zastupao sam ih besplatno gotovo celu deceniju i borio se za istinu u tom predmetu. Svi oni su ponovili istinu i na glavnom pretresu, a mene je taj savetnik okarakterisao kao zagovornika trećeg metka, iako su svi iskazi dati šest meseci pre mog angažovanja.
       Istina je bila moj dug prema Zoranu.
       Na kraju krajeva, da nisam ušao u sukob za vreme prelazne vlade sa onima koji je trebalo da budu iza brave, verovatno bih bio ministar policije, a onda sam siguran da bih bio na listi za odstrel. Sasvim sigurno ne bi danas bio živ bilo koji ministar koji bi na njih krenuo, onako kako je to uradio Zoran. Opasni kriminalci, koji su živi zahvaljujući samo činjenici da brže potežu oružje ili potežu sistem da se u njihovo ime obračuna sa konkurencijom, ima jednostavnu devizu: „Ubij da ne bi bio ubijen”.
       Na suđenju za pobunu JSO-a i za atentat na premijera isplivali su šokantni detalji u svedočenju: ko je sve mogao ući u vladu kod premijera, kakvu je ulogu imala vojna i civilna služba u ubistvu premijera, kako su, kako kažu, „turirali” ili „gasirali” vlast, šta su radili advokati, a šta tužioci pre atentata, kako je vođen postupak, napisana optužnica i presuda u slučaju atentata...
       Kako su se u svemu sramno ponašali predstavnici dela međunarodne zajednice koji su insistirali na što kraćem postupku bez ulaženja u suštinu.
       Đinđićevi ”savetnici” su do te mere izdali sve ideje 5. oktobra, posećujući čak okrivljene okorele ubice i narko dilere u zatvorima, sa poklonima, da je to izazivalo animozitet profesionalaca u službama bezbednosti, koji je, takođe, doprineo opštoj nestabilnosti.
       Danas treba samo pogledati „savetnike” i biće svima jasno za šta su se oni borili. Cini mi se da je to jedna od najvećih Zoranovih taktičkih grešaka. Vojin savetnik, Tijanić, napisaće: „Onima kojima je Koštunica veći neprijatelj nego Šešelj, takvima će Toma Nikolić biti veći grobar nego DSS”.
       Tu drugu izdaju, prodemokratski deo Srbije nije nikada zaboravio ni oprostio, što se i ogledalo u njegovom tadašnjem rejtingu. Mnogi više nikada nisu izašli na glasanje. Problem je bio upravo u tome što se od Zorana, kao najpametnijeg i najsposobnijeg, očekivalo nešto sasvim drugo.
       „Ova vlada danas dobija mandat koji nam je dao narod na ulicama Srbije, mandat za promene”, odavno je upozoravao Zoran. „Onoga dana kada zaboravimo taj mandat, i kada pomislimo da smo dobili mandat da vladamo, toga dana smo izgubili”.
       Tokom 2002. godine, Zoran je napravio veliki preokret i usmerio, najzad, pažnju na bezbednosni sektor. Dao je naloge za započinjanje izmena zakona i promovisanje posebnog tužioca za organizovan kriminal i ratne zločine, udaljio je, pred kraj godine, „savetnike”, započeo kampanju „Srbija na dobrom putu”, pripremio smenu čelnih ljudi DB, doveo ljude kojima veruje i započeo diplomatsku bitku oko Kosova i Republike Srbije.
       To je već jedan potpuno novi Đinđić.
       Verujem da je novo, naglašenije, patriotsko, lice posledica desetina razgovora po Srbiji tokom kampanje „Srbija na dobrom putu”, u kojoj građani ističu, pored niskih plata, i mafiju kao dominantan problem.
       Međutim, Zoran se tada suočavao sa nesposobnošću i ugledom kadra koji je sam postavio ili sa koalicionim partijama, ili sa kriminalnim grupama. Ono što su radili njegovi „savetnici“ pripisivalo se njemu i to je postalo teret koji se jako teško nosi. Svi oni će se ponovo okupiti tek na Zoranovoj sahrani. Mnogi su poslednji ljudi koje bi Zoran voleo da čuvaju njegov lik i delo ili, ne daj bože, da mu podignu spomenik.
      
       Ostavili su ga samog
      
       Ubistvo Zorana Đinđića, kao grom iz vedra neba za većinu građana, i nije bilo toliko neočekivano za mnoge bivše i sadašnje obaveštajce, policajce, političare, vojnike i diplomate.
       Prvo je to najavio šef Zoranovog obezbeđenja Vlada Vukosavljević, koji se i povukao sa tog mesta, jer oni nisu imali nikakvu zaštitu, čak ni pancire, a zahtevi su stajali kod zamenika ministra policije. Šefovi obaveštajnih službi su znali šta se sprema, pa su upravo tog dana organizovali druženje sa više ljudi, naravno radi eventualnog alibija.
       Dodik, Milo, Karla del Ponte, kao i neki ambasadori, upozoravali su Zorana šta mu se sprema, a što se moglo zaključiti i iz neuspelih pokušaja.
       U poslednjim mesecima svog života čini mi se da je shvatio ko su, u stvari, njegovi „savetnici” i šta mu je činiti sa mafijom. Mnogi političari su, posle, spinovali da ga je njegova povezanost sa mafijom koštala glave. Mislim da to nije tačno iz više razloga.
       Prvo, on je krenuo, bar osam meseci pre atentata, na konačni obračun sa njima. Dakle, mafija ne ubija onog ko je sa njima nego protiv njih.
       Drugo, Zoranovo ponašanje je bilo takvo kao da je znao da od ubica nema skrovišta.
       Treće, uništavanje tragova posle ubistva, spinovanje celog slučaja i neobično suđenje nije se dešavalo pod uticajem mafije nego nekog drugog, obzirom da su tragovi uništeni u institucijama Srbije.
       Cetvrto, nema ubistva premijera u istoriji Evrope bez političkog aspekta i bez stranih obaveštajnih službi.
       Peto, atentatori, koji su ubijeni u, takođe, najblaže rečeno, neobičnoj akciji u Meljaku, pored Beograda, znali su da mogu da za sat vremena pređu granicu Srbije na bar deset mesta, a pošto su imali informacije iz policije mogli su znati da granice nisu bile zatvorene tog dana, ni više sati posle ubistva. Šta, onda, ili koga čekaju u Meljaku?
       Ovako bi dobar poznavalac slučaja mogao nabrojati barem sto tačaka. Ali, to nije svrha ovog teksta.
       ?vrsto verujem da je Zoran ?in?i? ubijen zbog zalaganja za jedinstven princip i metodologiju, odnosno istovremeno i hitno re?avanje i kosovskog pitanja i pitanja Republike Srpske. To je bio jedan od najzna?ajnijih problema koji nije ni danas re?en.
       Samo za vreme akcije Cvrsto verujem da je Zoran Đinđić ubijen zbog zalaganja za jedinstven princip i metodologiju, odnosno istovremeno i hitno rešavanje i kosovskog pitanja i pitanja Republike Srpske. To je bio jedan od najznačajnijih problema koji nije ni danas rešen.
       Samo za vreme akcije „Sablja”, nakon Zoranovog ubistva, država je pokazala da je jača od mafije. Ta akcija, često osporavana, pravi je pokazatelj koliku zaštitu je mafija posedovala u okviru sistema bezbednosti, ali, nažalost, i pravosuđa. Međutim, odmah nakon promene vlasti došlo je do relatizovanja, a zatim i do anuliranja svih rezultata akcije, koja je imala svoje mane, ali i veoma dobre rezultate. Danas, građani Srbije su svedoci restauracije mafije u svom najgorem obliku koji predstavlja spoj desničarskih i navijačkih grupa sa političkom opcijom, koja suvereno vlada bezbednosnim sektorom.
       U javnosti se, i petnaest godina nakon Zoranovog ubistva, spekuliše zašto nije osvanuo 6. oktobar, odnosno zašto nije bilo skoro nikakve odgovornosti niti lustracije za deceniju patnji, poraza, zla i bogaćenja. Celu deceniju ratova, implozije profesije i institucija, bekstva celih generacija iz ove zemlje i navlačenja ludačko-koljačkog obeležja celom jednom narodu koji je ranije bio prepoznat kao žrtva raznih osvajača i, na kraju, fašista.
       No, ništa manje nije bez značaja ni odgovor na pitanje zašto je Zoran vukao poteze koji su ga koštali glave.
       U odgonetanju tog rebusa mislim da je važno podsetiti da je Zoran bio jedan od naših najpametnijih političara. Sa ogromnom energijom je radio na svom obrazovanju, uveren da ne postoje prepreke koje pametan političar ne može da reši. Brzina njegovih odluka, načini rešenja problema, strategijski pogled na politički rasplet i taktička rešenja koja je koristio, govore samo u prilog njegovih intelektualnih vrlina i obrazovanja. Ozbiljni oportunista koji zna zašto se bavi politikom i šta hoće od nje, kojim instrumentima i ljudima to najbolje postiže.
       Sa druge strane, Zoran je doktor filozofije, koji je doktorirao kod jednog od najvećih filozofa tog vremena - prof. Habermasa. Vrlo često je ozbiljne probleme shvatao kao izazov za dokazivanje i bez dvoumljenja ulazio u klinč. Njegovo samopouzdanje je bilo ogromno.
       Zoran je bio uveren da u svakom trenutku može kontrolisati osamnaest lidera DOS-a, medije, savetnike i međunarodnu zajednicu. Na neki čudan način i to mu je uspevalo, dok jednog trenutka konstrukcija nije počela kao lavina karata da se ruši.
       Zoran je morao, sa veoma malom popularnošću, da rešava i mafiju, jer je to bio opšti zahtev i domaće i strane javnosti, a službe bezbednosti i neki njegovi „savetnici” nisu bili na njegovoj strani.
       Zoran je, pred ubistvo, vukao najbolje poteze u datom trenutku - od sklanjanja ”savetnika”, borbe protiv mafije, formiranja specijalnog tužilaštva, pa do beskompromisnog patriotskog opredeljenja za interese građana u Srbiji i Srba u regionu.
       Govorio je da neće diktat EU i da „Srbiju treba osposobiti da živi pa ćemo videti da li nam se isplati ulazak u EU. Neću da nam „nametnu rešenje za Kosovo uvlačući nas u sporazume koji nas de fakto čine dobrim susedima”.
       Njegovo prosuđivanje i u toj situaciji je vrlo zanimljivo:
       „Mislim da je veća čast ući u istoriju kao generacija koja je Balkan dovela u epohu prosperiteta i mira, i našu zemlju trajno rešila pitanja njenog evropskog pripadništva, nego ući u istoriju kao političari koji su pribavili suverenitet ili međunarodno priznanje za svoju državu.
       Albancima sa Kosova kažemo, promenile su se okolnosti. Sve ekonomske i ljudske interese vi danas možete da ostvarite samo u saradnji sa Srbijom i samo preko Srbije.
       Želimo da umerenim Albancima ponudimo integraciju u socijalni i politički sistem Srbije, a da se sa terorizmom i ekstremizmom odlučno borimo, kao što to čini svaka demokratska država. Naravno, potpuno smo svesni toga da bezbednost i stabilnost regiona zavisi, u najvećoj meri, od odnosa u samoj Srbiji”.
       To je, takođe, trenutak kada je ostao skoro sam, nasuprot međunarodne zajednice, koja ni po koju cenu nije htela platformu o jednovremenom odlučivanju Bosna - Kosovo, po istim principima, što je do danas rečito i pokazala.
       Nestrpljenje lidera DOS-a je bilo jače od prethodnog dogovora da se formira tehnička prelazna vlada sa mandatom od dve godine, u kom periodu je trebalo doneti zakon o lustraciji i započeti krivične postupke u procesu normalizacije Srbije, otvoriti dosijee tajnih službi, vratiti oteto i postaviti suštinsko pitanje - šta raditi sa partijama koje se održavaju na vlasti ubistvima, pljačkom, prodajom narkotika ili urbanističkom mafijom? Kako postaviti medije u kome urednici nisu pripadnici službe bezbednosti, a ministri eksponenti stranih vlada ili multinacionalnih kompanija?
       Sve ovo je mogao da uradi samo veliki tim potpuno čistih, stručnih i moralnih ljudi koje je Srbija u tom trenutku imala. To ne mogu da rade ljudi koji su uveče u Zemunu ili u Futogu, pored Novog Sada, ili u Novom Pazaru, sa rođacima, ili na Kosovu, sa bratijom, ili sa ratnicima iz Bosne, ili sa kriminalcima iz Crne Gore, a posebno ne ovi što su prigrlili službe bezbednosti, niti TV Pink ili Arkanovi „tigrovi”.
       Zoran je, u poslednjih 15 godina, znao kako su propadale vlasti pre njega i čini mi se da nije izvukao dobre pouke i dobre saveznike, sve do pred kraj života i njegove velike promene.
       On je poginuo kao veći patriota od mnogih sa ovih prostora, ali tada takvo sagledavanje stvari nikom nije markentinški odgovaralo.
       Kada i ako se budu otvorili dosijei tajnih službi videće se ko su i „savetnici” i čime su se bavili.
       Danas možemo čuti samo najgore o 5. oktobru, liderima DOS-a i njihovim potezima, i to od sadašnih vlasti, koje su sačinjene upravo od sps-radikalsko-jul-ovih perjanica. Uporedo sa neprimerenim hvalisanjem postignutim rezultatima na proevropskom strategijskom pravcu, koje je postavio DOS, završavaju se suđenja za ubistva političara i novinara iz vremena kada su današnji politički lideri uvodili zemlju u ratove, na kraju i sa NATO koalicijom.
       Nažalost, ovde je i istorija i pravda postala samo pitanje propagande. Ponovo poniziti, osvojiti, podrediti, baciti pod noge, istoriju, medije, sud, institucije, udaljiti najpametnije. Dovesti kompromitovane na čelo zdravstva, starlete u diplomatiju, navijače u policiju. Gubitak visokih ljudskih i stručnih kadrova i povlačenje velikih ljudi iz institucija ne izgleda strašno i sudbonosno samo onom kome su uši pune klicanja mase.
       I, tako, dok Srbija guta samu sebe, imam neki turoban osećaj da je ovo što živimo, u stvari, petooktobarska osveta pristojnim ljudima, profesiji i institucijama i da osveta neće skoro stati. Lični doživljaj inferiornosti i izopštenosti od pristojnog sveta i morala iz prethodnog političkog života pokreće motore osvete.
       Beme veli: „Praizvorni greh jeste poželeti tamu inferioriteta, uživanje u srozavanju“.
       Upravo ti stručnjaci opšte namene, starlete i politički pervertiti, lišeni težine, sa izraženim pavlovljevim refleksom za izbore, su novo javno mnjenje. Deo njih je zaostao i pre i posle petog oktobra. Biračko telo sumnjivog obrazovanja, uništenih moralnih principa, odgojeno na rijaliti programima, uglavnom nezaposleno, predstavlja laku metu populističke politike.
       Teško da takva javnost može razumeti sve izazove koji su se nalazili pred Đinđićem.
       Niti zašto taj isti Đinđić nije bio u potpunosti slobodan u donošenju odluka.
       Ulog velikih srpskih žrtava je uslovljavao pojedine odluke.
       Tehnologija populističke politike je proces pretvaranja biračkog tela u masu. Među pripadnicima mase uvreženo je pravilo koje kaže da se opasna bića smeju i moraju istrebiti.
       Đinđić je bio dugo godina satanizovan i pretvoren upravo u to opasno biće, a takvi ne smeju da dođu do reči i sve je u tom smislu dozvoljeno.
       Neukost vlasti najbolje se ogleda u tome što veruju da su gospodari situacije i da ih mogu omesti samo oni koji argumentovano upozoravaju da nas nije sreća izneverila nego nešto sasvim drugo, mnogo važnije - pamet. Moralo se razbiti ogledalo bivše vlasti koje ne pokazuje pravu suštinu. Dugo, suviše dugo, vlast nije imala mira dok se ne zatre svako ko uznemiruje građane koji mirno i blaženo tonu. Stotine novinara, profesora, sudija... su izgubili posao braneći istinu od takve vlasti, da bi na kraju gledali „Pink”.
       Lustracija, kao trik, obila se o glavu upravo Đinđiću.
       „Institucijama se ne veruje, jer one su u proteklom periodu služile kao instrument u rukama privilegovanih i bogatih. Ljudi danas sumnjaju u politiku i političare kao takve. Ne veruju institucijama. Naša velika obaveza je da povratimo kredibilitet institucija, da vlast ponovo postane pozitivna reč u srpskom jeziku. To najpre podrazumeva raščišćavanje prošlosti, svođenje računa sa onim što je prethodna vlast uradila, čime je diskreditovala sve institucije u ovoj državi, i parlament, i sudstvo, i vladu, i državne medije i sve ono što joj je stajalo na raspolaganju”, znao je Đinđić, ali nije uspeo da sve to ostvari.
       Stalna borba između potrebe da se zaslepi i napora da se razotkrije, odnosno učini vidljivim, traje i danas između novih-starih savetnika i građana. Dozvoljeno je birati samo između dve opcije - biti sluga ili biti luda. Sve ostalo zahteva žrtve. Tako je decenijama, razlike se manje-više vežu samo za oblik.
       Današnja zbrka, promašaji, sramote, neznanje, beda i siromaštvo, sve to ima nekog svog boga, savetnike i jevanđelje. Nije sve ovo proizvela samo vlast, već i svi oni koji u ime kakvog ličnog užitka proganjaju novo i pametnije. Nema za njih veće radosti nego prineti glavu slobodoumnog pred noge tekućem gospodaru. Ne manje krivi su svi oni koji čekaju, zavaljeni u svojim generacijskim neuspesima, da u ime njih neko drugi, bez njihovog uplitanja, bije njihove bitke, dok su oni zauzeti slanjem dece u bolju prekograničnu budućnost.
       Đinđić je, na kraju svog puta, pokušao da probudi i pridobije upravo tu Srbiju. Znao je on da mu je ta Srbija bila jedini saveznik. Znao je da je njegova strateška greška što je svu svoju energiju bacio na ekonomski prosperitet, a ne na vladavinu prava, i to je pokušao suviše kasno da ispravi.
       Nažalost, ta mu Srbija nije oprostila pogrešne poteze i savetnike, a zlo je već donelo presudu koju su predstavili kao opšte dobro.
       Stradao je svima kriv.
       U trenutku kada je za Srbiju bio najbolji.
       U trenutku stradanja nije bilo prijatelja iz inostranstva, dok su u Srbiji oni najgori, na koje je najzad krenuo, paktirali protiv njega kao i njegovi „savetnici“. Ostali su ili bili razočarani, ili pasivizirani posmatrali više puta najavljeni rasplet.
       Egzekucija je bila samo pitanje vremena i od nje se nije moglo pobeći.
       Njega nije vodila njegova ideja nego njegova imaginacija.
       Tako je Zoran Đinđić postao naše ogledalo i naš mit.
       Ništa ovde nije konačno.
      
       *(koministar policije u prelaznoj vladi 25. 10. 2000 - 25. 1. 2001)




































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX