SVEDOK Internet



Broj 1128.

Poseta
5395744

U rukama Al Kaide - 1.112 dana na užarenom tlu Sahare

Međunarodno pravo je mrtvo, ali ubija – Srbiju

Srbija je uspela da se izvuče iz rupe

Beograd – METRO – London

Izbor mora biti mudar i promišljen


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Ekskluzivno: Srbin, Milan Lukić (52) pravosnažno osuđen za ratne zločine na doživotnu robiju, u svojoj ispovesti za “Svedok” tvrdi da je nevin, ali i otkriva – ko mu je i zašto napakovao kaznu do smrti…
Pismo iz pakla kazamata u Estoniji
Piše: Priredio: Vladan Dinić

       Jednom sam napisao: u Hagu nema smrtne kazne, ali ima kazne do smrti.
       Jedan od tih, pravosnažnom odlukom suda u Hagu osuđen na doživotnu robiju je i Srbin iz Višegrada – Milan Lukić.
       Osuđen za ratne zločine tokom poslednjeg rata u Bosni i Hercegovini.
       U svojoj potresnoj ispovesti za „Svedok” Lukić iz kazamata u Estoniji tvrdi da je – nevin. Da mu je Hag, lažnim svedocima i lažnim dokazima sve to napakova, samo zato što je – Srbin.
       Istina, svaki zatvorenik najčešće tvrdi da je nevin, ali Milan Lukić otkriva i ko je umešan u nameštanje dokaza, s imenima i prezimenima tih ljudi, kao i brojne zakulisne radnje i novčane mahinacije koje su se tokom rata u BiH događale, i ko i zašto stoji iza njih.
       Milan Lukić tvrdi da je na desetine ljudi i sa „spiska mrtvih” - navodno ljudi i porodica za čiju je smrt on osuđen - i danas, hvala Bogu, živo i zdravo, i da to može da dokaže... Ali Haški tribunal je prema njemu ostao neumoljiv i potvrdio je doživotnu robiju.
       Uz to, Lukić u svojem pismu „Svedoku” kaže da su uslovi robijanja u Estoniji užasni, da u zatvoru ima brojnih zatvorenika sa sidom i hepatitisom, i da već četiri godine nije video nikog svog!
      
       * * * * * * * * *
      
       Poštovani gospodine Diniću,
      
       Šaljem Vam informacije o nepravdi koja me je snašla, uveren sam da će, uz objavljivanje u „Svedoku” istina ugledati svetlo dana, a nadam se da će doći i do istine/pravde u vezi mog slučaja.
       Šaljem Vam i izdvojeno mišljenje jednog i jedinog časnog sudije u Hagu po zahtjevu za reviziju. Dobro bi bilo pročitati.
       Šaljem Vam neke svoje slike - kako sam izgledao za vreme rata prije rata i iz studentskih dana.
       PS: Samo da Vam ukratko kažem da se nalazimo u paklu daleko od porodice i familije i niko ne može da nas posećuje, a sva su nam prava prekršena i nikog iz Srbije od svojih nisam vidio četiri godine.
       O uslovima, čitali ste ranije u medijima. Od četrdeset četiri zatvorenika trideset i pet imaju sidu i hepatitis.
       Sobu od 10 kvadrata dijelim sa još jednim cimerom. Mesečni troškovi da bih opstao psihički i fizički su od 500 do 700 evra, što za hranu, što za telefon. Trošak za dolazak porodice iz Srbije je 2000 evra.
       Samovolja jednog čoveka, ili ljudi iz senke, da donose odluke o životu moje porodice i dece kada će moći da vide oca ili da li će ga uopšte vidjeti.
       General Milošević i Milan Martić se nalaze u istom paklu i poziciji kao ja.
      
       Srdačan pozdrav,
       Milan Lukić,
       Estonija
      
       * * * * *
      
       Otkrivam Vam do sada tajnu koju nisam nikada nikome ispričao. A Vi sami zaključite, posle ove moje istine, da li je moguće da osoba koju su mediji osudili pre suđenja, i gde se moja reč nije mogla čuti, o kakvom se čoveku radi, o humanom, dobrom čoveku ili zločincu?!
       Osuđen sam u Hagu za izmišljeni i montirani zločin - radi se o navodnom ubistvu civila u dve kuće 14. i 27. juna. Dok sam bio u rezervnom sastavu policije u Višegradu.
       Američki eksperti su utvrdili da se nije dogodilo spaljivanje i masovno ubistvo civila u Pionirskoj 14. juna 1992. kako su muslimani tvrdili.
       Za vreme suđenja dokazao sam i utvrđeno je za 17 lica sa tog navodnog spiska mrtvih – da su živi, neki umrli pre deset godina, neka lica nisu postajala. Ostalo je, navodno, još 53 žrtve, od 70 iz Pionirske. A, za navodni zločin 27 juna 1992. navedena su sa imenom i prezimenom, ukupno 10 osoba, a za ostale, njih 60 nemaju imena! Izmišljena lica.
       Znači od 140 navodnih žrtava cifra pade na oko 60 osoba.
       O tome neću više da pišem, uskoro ćete se uveriti u neviđenu montažu i laž o navodnim civilnim žrtvama.
       Sada Vam iznosim nešto što se nije čulo do sada, ali mogu svi da se uvere u istinu koju ću izneti.
       Dana i godine 1995. između 20-30 jula.
       Poznato Vam je da je u Žepi prilikom pada u srpske ruke, komandant Žepe Avdo Palić bio na razgovoru sa oficirima R. Srpske. Znate šta se desilo, da je čovek ubijen posle toga. Ali, saznajete posle toliko godina, da je nevin čovek, osuđen za zločin koji nije počinio, radi se o generalu Zdravku Tolimiru, ali je po komandnoj odgovornosti osuđen u Hagu na doživotnu robiju i umro u Hagu. Bio sam skoro devet godina sa njim na istom spratu, bili smo u super odnosima, bio je istinski vernik, pre ga nisam poznavao, osim sa TV ekrana. Rekao mi je da će uskoro skončati sa životom i da ga zovu anđeli na drugi svet.
      
       Avdo Palić
      
       Ispričao mi je da je ološ najveći Andan Dragan odveo Avdu Palića sa Žepe i trebalo je, da ga po dogovoru, odvede na muslimansku stranu, ali on ga je odveo u Rogaticu u skriveni stan pošto je i sam iz Rogatice. Obmanuo je vojni vrh R. Srpske. Trebala mu je kasa i novac od Avde Palića da mu pokaže gde je i vodio ga je po Žepi. Ali sudbina je htela da je moje selo nasuprot Žepe, samo nas Drina deli, mi smo na desnoj strani, a Žepa na levoj. Tako da naši roditelji znaju mnoge Žepljake i prijatelji su bili sa mnogima iz mog sela Rudišta.
       O Avdi Paliću nema niko da kaže ni jednu ružnu reč, ja o njemu mogu reći sve najbolje kao o muslimanskom oficiru i komandantu koji je bio na suprotnoj strani. Pre rata bio je nastavnik u Žepi i rezervni oficir. Nije dao da se iz Žepe napadaju sela u Župi na desnoj strani Drine. Nije izdao naređenje da se na početku aprila ubiju vojnici JNA koji su pošli da obezbeđuju relej na vrhu Žepe.
       Akciju su izveli bez njegovog znanja drugi ekstremisti sa područja Rogatice i Višegrada. Tada je na podmukao i neljudski način ubijeno skoro 50 vojnika koji su dobili garanciju da mogu bezbedno proći kroz Žepu. Lično je on garantovao.
       Prilikom pada Žepe lično sam sa Vojskom R. Srpske blizu moga sela zarobio šest vojnika muslimanske vojske (i) prevodioca Avde Palića koji je bio u štabu u Žepi, znao je engleski perfektno. Taj mladi momak zvao se Jasmin Kulovac, ispričao mi je lično sve o masakru vojnika JNA i posle masakra reakciju Avde Palića. I mnogo šta se nije znalo. Taj Avdo Palić je plakao i htio se ubiti, jer je on lično dao garanciju za prolazak vojske kroz Žepu. Doveo sam zarobljene vojnike u Višegrad sa još nekoliko mojih saboraca – Vitezova R. Srpske, mladog Jasmina Kulovca sam odveo na piće i u poslastičarnicu na kolače. Bio je u civilu i bio je oduševljen, niko od gostiju nije znao ko je sa nama u društvu. Posle provedenih 3-4 sata u opuštanju odveli smo ga u Rogaticu kod Rajka Kušića, komandanta Rogatičke brigade i predali ga lično njemu. On nam je obećao u najbržem roku da će ga prebaciti za Sarajevo.
       Prilikom rastanka rekao sam mu: mlad si momče, pred tobom je život, želim ti srećnu budućnost. Nisi jedini kojeg sam spasio i pomogao u ludom vremenu. Ja sam Milo Lukić.
       To lice je živo i zdravo i nalazi se u Sarajevu. E, da li je moguće da sam pomagao i spašavao borce muslimanske vojske, kao i civile, da ubijem nečiju decu i civile? To zaključite sami. On je poručio mom prijatelju Muslimanu da je uvek spreman da kaže istinu o spasavanju njega s moje strane, ali da ga sprečavaju haški tužioci i muslimanska Služba.
       Treba da ostane da sam ja UBICA dece i žena, da su Srbi varvari.
      
       Skupljali kosti žrtava Drugog svetskog rata
      
       Ovo je istinita priča kao i što je istinita priča u vezi vozila koje sam poklonio policiji Srbije.
       Kada bi smeli mnogi časni muslimani da kažu istinu o mojim humanim delima, ali – Služba i Tužilaštvo ne dozvoljava.
       Ispričaću Vam priču o srpskim ološima iz Višegrada. Zamislite, kada je moje suđenje trajalo i posle žalbe srpski ološ i organizatori ubistva moga brata. Skupljali su leševe po Drini iz Drugog svetskog rata, kosti koje su bile u (starom brodu) od Višegrada niz Drinu, desetoro ljudi koje su ustaše i Handžar divizija streljali, civile, a kosti ostale u vodi, sada je tu podignuta i crkva. Uz pomoć i za novac ološ i prodane duše su angažovale poštene momke sa Hidrocentrale da te kosti navodno pokupe i smeste na suvo u grobnici Dobrun kod Manastira. Tako da momci koji su te kosti skupili nisu znali da će da se zloupotrebe i pomoću muslimanskog novca pretvoriti – da su žrtve rata 1992?!
       I, srpski profesor, kome je još brat u ratu poginuo, on ugovara posao sa B.H. (ime i prezime poznato Lukiću i redakciji, primedba V.D) iz Udruženja žena žrtava rata i uz dobijeni novac vodi je i pokazuje navodno masovnu grobnicu zašta dobija novac za stan i džip. Onda muslimani uz medijsku propagandu izvode sahranu u Višegradu ispred škole na muslimanskom groblju „Stratište”. Tako da navodnih 200 osoba „sahraniše”, kao N.N. lica!
       Da bi, posle moje presude sva ta lica otkopali i odneli za Sarajevo, a potom po medijskoj potrebi za Srebrenicu?!
       Kada sam to saznao, nisam mogao da verujem, jer je njegov rođeni brat bio sa mnom više akcija u borbama protiv muslimanske vojske. Na žalost je poginuo, a ološ ostao i preživeo.
       Posle pogibije brata nekoliko muslimana je navodno ubio da osveti brata, pa se saznalo. Da bi grehe oprao mora da radi protiv Srba i protiv mrtvog brata i njegove borbe. Nije jedini on postao ološ, ima ih mnogo na žalost u Višegradu. Sada se plaše da ih muslimani ne sude. Svaki Srbin u R. Srpskoj može da završi u sarajevskom zatvoru, ako nije kooperativan, jer ako je i jednom obukao uniformu, ali ne mora ni to, dovoljno je da B. H. pozove svoje lažne svedoke, navodno silovane i robija ne gine!
       Sada čujem da o mojoj borbi u Višegradu daju mišljenje oni koji nisu smeli da uđu u šumu, a kamoli u borbu. Tako je pijandura višegradski jedno vreme bio komandant Višegradske brigade, da mu ne spominjem ime, da „g***o od čoveka” ne – reklamiram.
       Dok nije oteran iz Višegrada, daje mišljenje da ja nisam bio vojnik Vojske R. Srpske jer mu sude u Sevojnu za otmicu muslimana iz voza u Štrpcima. Davao je posle rata izjave piscu Momiru Krsmanoviću u knjizi „Bog se rasplakao nad Bosnom” da je bio komandant Rusima, Kozacima, Valjevcima... Ali, kaže – meni nije?!
       Pa, kako može pijandura da zna ko mu je na prvoj liniji u borbama, kada se od flaše nije odvajao? Istina, mnogo je takvih koji bi da pišu novu istoriju...
       Ne može mi oprostiti nikada što sam posle rata otkrio njegov plen i njegovih lokalnih ratnih profitera iz Višegrada – gde su ga skrivali i prosledio u Srbiju!
      
       Šest samohodki na dar policiji Srbije
      
       Radi se o plenu šest (6) vozila samohodki koje su otete u Sarajevu od engleskog kontingenta prilikom bombardovanja R. Srpske.
       Vozila su bila sakrivena na Gornjoj Lesci i kod njegovog prijatelja u Prelovu. Znači, tri vozila na Gornjoj Lesci i tri u Prelovu. Posle rata 1997. delegacija je došla u Višegrad i razgovarala sa ratnim profiterima da se vozila vrate uz nadoknadu od 5 miliona DM. Saznao sam informaciju od tadašnjeg mog prijatelja koji je radio u SUP Višegrad.
       Tada je bio „veliki Srbin”, ili se možda pretvarao, ili su ga pare mnogo pokvarile. A, možda i funkcija koju sada obavlja.
       Ne želim da otkrijem ime zbog njegovog pokojnog brata koji je poginuo kao dobar borac R. Srpske.
       Kaže, došli stranci, ugovoreno sve. U ponedeljak se vraćaju sve samohodke za novac. Došao iz ljudima opštine sa kojima je bio dobar, ali valjda ga nisu ponudili nekim većim talom. Lično me odveo na lokaciju gde se nalaze sakrivene samohodke. Odmah tu, uveče, organizovao sam srpske „Vitezove” da budu spremni u subotu i da mi nađu momke koji znaju da voze samohodke. Lično sam platio oko 500 litara goriva, napunio rezervoare – da budu spremni. Ali mi je došla ideja da bi dobro bilo da se ta vozila daju srpskoj policiji na Kosovu! Jer, svaki dan su bili izloženi terorističkim akcijama. Osoba iz Višegrada imala je strica u Beogradu, generala Đorđevića i preko njega poslao mi je čoveka na granici gde sam u nedelju u večernjim satima sa srpskim Vitezovima krenuo pod punom ratnom opremom i u Dobrunu naišli smo na punkt SFOR-a, Portugalaca, u četiri džipa i oko 16 vojnika.
       Podigli su rampu i mi smo se uputili ka Vardištu – Mokroj Gori. Tada su bile sankcije između Srbije i R. Srpske.
       Ja sam sa kolonom prekršio blokadu Slobodana Miloševića i sankcije.
       Oficir policije iz Užica, „lepi Mića” kada je video vozila nije mogao da veruje svojim očima-šta vidi! To su bila nova vozila, kao svemirski brodovi, blindirana i opremljena za noćnu vožnju i noćno gađanje. Uz ta vozila (borbena) poklonio sam i sanitetsko blindirano vozilo. Vrednost vozila je bilo oko 20-30 miliona DM. Poklon sam dao, da za uslugu nisam tražio ni čokoladu, niti sam dobio.
       Zato sam čuo priču u Hagu od nekih bezbednjaka da su na tim vozilima i gusenicama „Ostali brkovi i brada” šiptarskog teroriste Adema Jašarija. To mi je potvrdio i Albanac u Hagu.
       Kada sam tom visokom funkcioneru DB-a rekao. tj. kada sam ga pitao, otkud im ta vozila, rekao mi je da je tajna, da je kupljeno od nekih iz Brčkog, Bjeline, Banja Luke...Ja ga pitam: pa koliko koštaju? On kaže: mnogo oko 30-50 miliona DM.
       Ja mu kažem: pa, da li je bilo neko sa belim kožnim sedištima, jel mogu da idu 60 na sat, jel bilo jedno sanitetsko vozilo i šest samohodki. Da nije možda 3+3, što gusenice, što točkaši?!
       On me gleda i ne trepće. Kaže: Ko ti je to rekao?
       Kažem: Ja, lično! Lično sam Vam ih poklonio, bez dinara. Upamti da znaš, i dam mu ime oficira policije kome sam konvoj predao. On se kune u sve živo da nije znao?!
       Znaš tada sam ja ratovao bez novca, iz patriotizma, za svoj narod. A taj ološ i profiteri iz Višegrada me lepo nagradiše. Montiraše mi sa Muslimanima nešto što se nikad nije desilo u Višegradu. Osudiše me ni kriva ni dužna, a ološ mi namesti ubistvo brata. To su Srbi i g***a, kada trebaš svi te tapšu, kada više nema koristi organizuju ubistva s leđa. Jer to rade kukavice da bi sakrile svoj kukavičluk u ratu i lopovluk. Malo im je i to, još gledaju da ti što više zagorčaju život.
       ...Tako, kada sam tom oficiru – funkcioneru rekao da je bio rđav oficir, ako nije znao ko mu poklanja svemirske mašine, pobegao je iz sale u Hagu...
       Sada je lako u Višegrad dolaziti da se peva i provodi, a da li se neko seti od tih patriota, ko je oslobađao grad i borio se za narod, Višegrad i R. Srpsku?
       Do sada nisam dobio ni evro od Republike Srpske, ni čokoladu. Neki kažu da me ne znaju, da nisam ratovao u Višegradu?! Ali, ti neki su manjina i ološ Višegrada i R. Srpske... Spašavao sam i pomagao sam svakom kako u ratu tako i posle rata, koliko sam mogao!
       Međutim, iznenađen sam pokvarenošću kod Srba, nisam znao da ima toliko ološa i prevaranata. Gledao sam u Hagu kako Muslimani, Hrvati i Albanci prolaze u nevolji manjoj sto puta od naše. Pomažu i daju svi, iz emigracije, dijaspore iz domovine. Kupuju im stanove, kuće, ogroman novac ulažu na njihov račun. Kod Srba, kad se čuješ sa prijateljom, drugom, rodbinom kažu: “prijatelju samo reci ako ti nešto treba. Javi“... Da mu tražiš, jedan heroj da kaže – nemam za kantinu, sramota! A to znači da su Srbi u suštini gladni... Nema solidarnosti, patriotizma.
       Ko je u Hagu imao, njemu su davali još, ko nije imao-njega nije gledao niko, ako nema bliske rodbine da mu pomogne.
       U mom slučaju Bog je pomagao! Ja sam ima osnovno, nisam se nikom ponizio za svojih 13 godina robijanja.
       Bilo je i ima časnih ljudi koji su pomagali i pomažu. Pogotovu iz Švice. Skoro je pomoć stigla za nas trojicu posle 13 godina robijanja od časnog vladike iz Švedske. Što se tiče R. Srpske to je priča za sebe. Postoji mnogo prevaranata koji skupljaju pomoć, navodno za nas, pa stavljaju sebi u džep! Ko je bio Soko, on će uvek biti Soko, kako u miru tako i u ratu, a tako i na robiji. Pobeda će uskoro ugledati svetlo. Bog je moj najveći prijatelj, kada zatvori vrata, otvori prozore.
       Kada bih Vam rekao da smo u teškom položaju u odnosu na sve zatvorenike, mnogi ne mogu ni da zamisle našu situaciju. Svaki mesec troškovi su minimum 500 evra. A, što ne možemo da vidimo porodicu, zbog troškova i komplikovanog dolaska, to da ne govorim. Da Vam ne pričam o prevarama advokata! To je posebna priča.
       Bitno je: ostao je samo čist obraz.
       Ko izgubi ponos i dušu, i ne treba mu sloboda. Svakom mogu da pogledam u oči. Da li drugi mogu meni – to je druga stvar.
       Da li je mirna savest onima koji su ubili nevinog, moga brata, onima koji su uzeli novac za moju glavu i onima koji i dalje rade protiv mene? Znam da je Bog počeo da kažnjava moje neprijatelje!
       Nekima je Bog podario kaznu da nisu na ovom svetu, nekima da su im deca postali narkomani, nekima da im je potomstvo nesposobno, pa gledaju bogalje. Nekima bolest, šizofreniju i strah da im neko decu ne ubije, jer su i oni ubili tuđu decu, nevinu. Prekrstim se i kažem: Bože, daj svakome po zasluzi, pa i meni što sam zaslužio. Bog je najjači i najpošteniji, on je sudija i na zemlji i u drugom životu, na nebu. Ima mnogo dobrih stvari što mi se desilo za 13 godina koje se ne mogu kupiti novcem, koje nemaju cenu.
       Zamislite kada sam saznao ko su mi prijatelji pravi, a ko lažni?!
       Zatim sam saznao u Hagu sve o ubistvu moga brata, ranije to nisam znao...
       Zamislite kada saznate ko je za moju glavu uzeo nagradu od pet miliona dolara!?
       Da ne otkrivam druge vredne stvari koje su mi se desile, a koje nemaju cenu...
       Još mi je najveća želja, da uskoro vidim dokumentovanu laž o mojim navodnim ubistvima civila u Višegradu. Za to živim i pišem nove knjige o svemu. Mnogi idu u crkvu da se mole da im Bog oprosti šta su uradili mojoj porodici i meni, svom prijatelju zarad novca.
       Sve znam i mnogo dobro sam obavešten o svemu. Što me zanima. Da li to ima cenu? Kao kada otkrijete da je osoba živa i zdrava, kao i cela porodica, a oni Vas osudili za to ubistvo i ubistvo cele porodice, koja je, hvala Bogu - živa?!
       Ali, nije to jedini slučaj, to je na desetine tih osoba i neviđenih laži, neshvatljivih za ljudski um.
       Zamislite kada otac prijavi svoju porodicu, ženu, decu i majku, oca, brata, sestru da sam ih zapalio žive i pobio?! A on svaki dan s njima, znajući da ja za to robijam – nevin?
       A on za to dobija novac od BiH i ima papire – kao žrtva rata?!
       Ne radi se tu o jednoj, već o desetak porodica. To je otkrio sudija Antoaneti u Reviziji koju sam pravio za muslimanske laži.
       Ali, ne može sam, izdvojio je mišljenje i što je najvažnije - obrazložio na 110 stranica!
       Protiv mene u sudnici u Hagu imao sam tužiočeve svedoke, ubice, mudžahedine, koji su ubijali decu i žene u Višegradu, a posle rata i muslimane.
       Ključni tužiočevi svedoci.
       Tako je svedok H.V posle rata ubio u Zenici četiri čoveka, ranio dvadesetčetvoro dece u kafiću bombom. Sebi odnio desnu ruku kada su iz obezbeđenja pokušali da mu otmu bombu da je ne baci u kafić... Da Vam ne pričam o njegovim zločinima nad civilima u Višegradu.
       Tako je u Jelašicama 1. avgusta 1992. pobio seosku porodicu, koji su sabirali seno, njih 12-toro, sve žene i deca (postoji snimak).
       Svedok B.H.: preko 20 krivičnih prijava za zločine protiv Srba...
       H.K.: Pre rata policajac, pre rata ubio (12. aprila 1992.) komšiju Miću Inđića iz snajpera, profesora svoje dece, samo što je Srbin. Za vreme rata srpske zatvorenike žive seckao, mučio i ubijao. Srpska sela spaljivao, žive ljude u kućama...
       Da li su to ljudi ili zveri, ali Haško tužilaštvo im je verovalo!!
      
       * * * * * * * * *
      
       Da sam nevin čovek, Vama i Redakciji „Svedok” šaljem dokument da nisam bio nikakva paravojska!
       Toliko brate, uradite šta možete, da istina ugleda bar jednom svetlost dana.
       Nisam ubica, niti zločinac, ja sam žrtva i nevin čovek.
       Kažu Muslimani da sam drugi Karađorđe.
       Srdačno, Milan Lukić (22.02.20118.)
      
       (A) ja kažem da sam – OBILIĆ.


































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX