SVEDOK Internet



Broj 1144.

Poseta
5489423

Od nacionalnog defetizma do Nobelove nagrade

Smrt stiže u zoru!

Ko je ubio Olivera?

Puč u Odeljenju društvenih nauka

MMF se vežba na Srbiji


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Uloga Rusije u svetu
Šta Rusi hoće?
Piše: Milan Dinić

       Proteklih nekoliko godina, a posebno u poslednje vreme, sve više se govori o sukobu Rusije i Zapada, pa se čak pominje i globalni rat. Sukob oko Sirije, rat u Ukrajini, vojno-diplomatska opipavanja sa NATO-om u istočnoj Evropi, militarizacija Arktika... I dok, sa jedne strane, izgleda da je jasno šta Zapad želi – da nastavi dominaciju i nametanje svog pogleda na svet – vidi se da se drugi, pre svega Rusija i Kina, tome opiru.
       Ali, šta je cilj i koji je plan druge, nezapadne strane? U fokusu ovog pitanja je Rusija – šta ona hoće od sveta i u svetu?
       Odlučnije istupanje Rusije u međunarodnim odnosima dovelo je do reakcije na Zapadu koja se svodi na optužbe da Rusi pokušavaju da revidiraju svetski poredak i ponovo vrate svet u hladnoratovsko stanje. Pored zapadnih političara, ove optužbe se dobrim delom plasiraju i preko zapadnih medija i nevladinih organizacija koji, ipak, tvrde da su nezavisni i nepristrasni. Da li usled činjenice da je Srbija više okrenuta Zapadu nego Rusiji, da li zato što je više u sferi zapadnih nego ruskih interesa, ili sticajem okolnosti, tek, čini se da je srpska javnost više upoznata sa zapadnim pogledom na svet nego ruskim.
       A kakav pogled postoji u Srbiji? Kada je o Rusiji i njenoj politici reč, čini se da se u Srbiji ona posmatra uglavnom kao nekakva sila koja se ponovo budi i ima daleko veću moć nego što to iko može da zamisli, te kao da se stalno očekuje i sluti taj trenutak kada će ta ruska sila da se probudi i stane na noge i spase sve, pa i nas, samo – to nikako da se desi.
       Ideja o nekoj ne do kraja vidljivoj, pomalo misterioznoj moći koju Rusija navodno ima i koja se na Zapadu tumači kao pretnja, a u drugim zemljama vidi kao nada za ravnotežu u svetu, deo je pogleda koji o Rusiji postoji već duže vreme. Uostalom, sam Cerčil je rekao:
       „Rusija je zagonetka uvijena u misteriju unutar enigme“.
       Iako se čini da Rusi u starom KGB-ovskom maniru i dalje vole da flertuju sa tajnama i zagonetkama, njihov zvaničan pogled na svet predstavljen je u dokumentima i analizama koji su objavljeni na sajtovima ruskih institucija i nevladinih organizacija. Umesto da ih čitamo kroz oči i interpretaciju zapadnih analitičara i novinara, u narednim redovima dajemo analizu ciljeva ruske spoljne politike baziranu da relevantnim dokumentima i izvorima koje su pisali ruski zvaničnici i ruska država, a pre svih dugogodišnji ruski ministar spoljnih poslova, Sergej Lavrov.
      
       Trenutno stanje u svetu – iz ugla Moskve
      
       Početkom aprila u Moskvi je održana Sema bezbednosna konferencija, posvećena globalnim bezbednosnim izazovima. Govoreći na konferenciji, ruski ministar spoljnih poslova, Sergej Lavrov, dao je zvaničan ruski pogled na trenutnu situaciju u svetu.
       Lavrov je istakao da „Vašington, London i druge zapadne prestonice nisu izvukle ispravne zaključke iz tragedija u Jugoslaviji, Iraku, Libiji, Siriji i Ukrajini. Najnovija američka Nacionalna strategija bezbednosti i Nacionalna strategija odrbane (o kojima je Svedok detaljno pisao, dostupno na našem sajtu – napomena redakcije) otvoreno gledaju na svet kroz prizmu vojno-političkog rivalstva, i prijatelj-neprijatelj ili sa nama ili protiv nas logike. Vidimo narastajuće nepoštovanje međunarodnog prava i multilateralnih organizacija kao što su Ujedinjene Nacije. Sposobnost SAD da ispoštuje svoje obaveze nameće pitanja, pogotovo u svetlu pokušaja da se obesmisle veliki međunarodni ugovori kao što je onaj o iranskom nuklearnom programu, Pariska deklaracija o klimatskim promenama, kao i bazični principi Svetske trgovinske organizacije. Sve zajedno, ovo predstavlja pokušaj da se revidira sistem međunarodnih odnosa.“
       Ruski ministar spoljnih poslova je potom dodao da „upitne igre po principu da se svi dobici i gubici svode na nulu, koje su zapravo igre sa negativnim ishodom, se uigravaju širom sveta. Oni (Zapad – napomena redakcije) nastavljaju da flertuju sa teroristima i da ih dele na loše i one koji nisu tako loši... Utisak je da Amerikanci pokušavaju da održe situaciju kontrolisanog haosa na Bliskom istoku, nadajući se da će to iskoristiti kako bi opravdali vremenski neograničeno vojno prisustvo u regionu, u okvirima njihove unilateralne agende. Politika Vašingtona u sferi strateške stabilnosti svodi se na potkopavanje ravnopravnosti kako bi se osigurala američka vojna superiornost“.
       Prema Lavrovljevim rečima, trend konfrontacije i međusobnog nepoverenja provociraju trku u naoružanju i, konačno, urušavaju bezbednosnu arhitekturu stvorenu nakon Drugog svetskog rata, a koja se bazira na primatu Povelje Ujedinjenih nacija (koja, ugrubo, predstavlja bazičan dokument u međunarodnim odnosima i nadilazi sve domaće zakone i ustave – napomena redakcije).
       Prema Lavrovljevom viđenju, u proteklih 25 godina u svetu nastali novi centri ekonomske, finansijske i političke aktivnosti kojima niko ne može da ospori legitimno pravo da brane svoje interese. Sa druge strane, kako kaže, zapadne zemlje koje tvrde da promovišu demokratiju u svim drugim zemljama izbegle su da potpišu ikakve međunarodne dokumente koji bi poduprli demokratiju u globalnom sistemu međunarodnih odnosa. Rusija će, navodi Lavrov, kao nezavisni centar političke moći nastaviti da promoviše pozitivnu međunarodnu agendu u cilju globalne stabilnosti
       Jedna od najčešćih formulacije koje izgovaraju ruski zvaničnici jeste pozivanje na poštovanje međunarodnog prava i Ujedinjenih nacija.
       „Mi ne namećemo nešto bilo kome, ne pozivamo se na nacionalnu izuzetnost ili, još gore, na pravo da radimo kako nam je volja. Naši odnosi sa našim partnerima su bazirani na međunarodnom pravu, na centralnoj ulozi UN kao i na poštovanju interesa, tradicija i osobenog karaktera svake nacije“.
       Rusija, kako je rečeno, nema želje za konfrontacijom ili trkom u naoružanju. Ali, ona će braniti svoje interese svim sredstvima kojima raspolaže.
       Lavrov je svoj govor okončao citiranjem Vladimira Putina u obraćanju ruskoj Dumi prvog marta 2018:
       „Hajde da sednemo za pregovarački sto i zajedno razvijemo novi i relevantan sistem međunarodne bezbednosti i održivog razvoja ljudske civilizacije“.
      
       Istorijska pozadina ruske spoljne politike
      
       Pre dve godine, marta 2016. Sergej Lavrov napisao je tekst/govor u kome je dao analizu ruske spoljne politike, od njenog osnivanja do danas. Taj tekst daje dobar pregled ideja i principa na kojima aktuelne ruske vlasti baziraju svoju spoljnu politiku.
       Na samom početku se ukazuje da mnogima i u Rusiji i van nje nije sasvim jasno šta je cilj i uloga Rusije.
       „Postoje različita mišljenja, ali i dileme, u vezi sa time da li Rusija dovoljno trezveno procenjuje međunarodnu situaciju i svoju poziciju u svetu. Ovo predstavlja eho beskrajnih rasprava između pro-zapadnih liberala i zagovornika da svako ima pravo na svoj jedinstven put. Postoje i oni, kako unutar zemlje tako i van nje, koji veruju da je Rusija osuđena da konstantno bude zaostala i da pokušava da uhvati korak“.
       Polazeći od toga da „dobro promišljena politika ne može biti odvojena od istorije“, Lavrov daje pregled rusko-svetskih odnosa, od Kijevske Rusije do današnjih dana i ističe da je „ruski narod uvek imao svoju kulturnu matricu i duhovnost i nikada se nije u potpunosti stopio sa Zapadom“. Ta matrica je utemeljena na pravoslavnom hrišćanstvu a njeno utemeljenje je došlo u 13. veku. Jedan od ključnih događaja za utemeljenje ideje i razvoja ruske državnosti bila je mongolska invazija Evrope u 13. veku (1223. do 1240.) koja je zahvatila i Kijevsku Rusiju. Lavrov citira Puškina koji je o tom događaju zapisao sledeće:
       „Varvari se nisu usudili da sebi iza leđa ostave porobljenu Rusiju i da se vrate u Istočnu stepu. Hrišćansko prosvetiteljstvo je spaseno od porušene i umiruće Rusije.“
       Ruski ministar spoljnih poslova ovome dodaje da ne postoji alternativa tezi koju je iskazao ruski etnolog i istoričar Lev Gumiljov - „da je mongolska invazija uslovila pojavu novog ruskog etosa i da je Velika stepa dala novi zamajac našem razvoju“.
       Lavrov u tekstu napominje da je u „ruskim genima“ politika „odbrane prava ruskog naroda da ima sopstvenu veru i odlučuje o sopstvenoj sudbini“, uprkos, kako navodi „nastojanjima evropskog zapada da podredi ruske zemlje i uskrati im njihov identitet“.
       I, upravo kada je reč o odnosu Zapada i Rusije, u tekstu se ukazuje da je još od davnih dana postojalo nastojanje da se Rusija izoluje i izbaci iz Evrope. „Sa jedne strane, Velika moskovska kneževina (koja je postojala od 1283. do 1547. – napomena redakcije) prirodno je igrala sve veću ulogu u dešavanjima u Evropi, sa druge strane evropske zemlje su bile oprezne prema narastajućem džinu sa istoka i preduzele su korake kako bi ga izolovale što je više moguće i držale podalje od važnih procesa u Evropi“.
       Zahvaljujući unutrašnjim reformama od Cara Alekseja Prvog (1629. do 1676.) pa do Petra Velikog (1672. do 1725.) Rusija se uspela na nivo sile koju više niko nije mogao da ignoriše, navodi Lavrov. Međutim, ovo nije svima bilo po volji. „U narednih nekoliko vekova ponavljani su pokušaji da se naša zemlja vrati u okvire od pre vremena Petra Velikog, ali su bili bez uspeha. U sredini 18. veka Rusija je uzela ključnu ulogu u velikom evropskom konfliktu – Sedmogodišnjem ratu (od 1756. do 1763. - napomena redakcije). Ruski vojnici su trijumfalno ušli u Berlin, glavni grad navodno nepobedivog pruskog Kralja Frederika Drugog. Pruska je izbegla siguran poraz samo zato što je ruska carica Jelisaveta iznenadno umrla a njen naslednik, Petar Treći imao je veliku naklonost prema Frederiku Velikom. O ovom obrtu u istoriji Nemačke se i dalje govori kao o Cudu kuće Brandenburg“.
       Lavrov ističe da su „svi pokušaji u protekla dva veka da se ujedini Evropa bez Rusije ili protiv nje uvek završavali u velikim tragedijama“. „Konkretno mislim na Napoleonove ratove, posle kojih je Rusija bila ta koja je spasila sistem međunarodnih odnosa koji je bio baziran na balansu sila i uzajamnom poštovanju nacionalnih interesa, a što je isključivalo totalnu dominaciju bilo koje zemlje na evropskom kontinentu“. U tekstu se potom ističe važna uloga Rusije u pripremanju odluka Bečkog kongresa 1815. na kojem su uređeni odnosi u Evropi posle poraza Napoleona i udareni temelji formiranju principa na kojima će se razvijati međunarodni odnosi. Ali, kako stoji u tekstu, „sistem stvoren u Beču uništen je ponovnim pokušajima da se Rusija stavi na ivičnjak Evrope, što je ideja koja je opsedala Pariz tokom vladavine Napoleona Trećeg. U nastojanju da se organizuje anti-ruski savez, francuski monarh, poput bespomoćnog šahovskog velemajstora, bio je spreman da žrtvuje sve druge figure. Šta se onda desilo? Rusija je izgubila Krimski rat od 1853. do 1856. ali je uspela da zak ratko vreme prevaziđe posledice“. (Jedan od glavnih razloga ruskog poraza u Krimskom ratu bila je činjenica da Rusija, za razliku od drugih Velikih sila, usled unutrašnjih protivljenja modernizaciji, pogotovo industrijalizaciji, nije uspela da izgradi razvijenu železničku mrežu, što je dovelo do toga da nije mogla efikasno i stabilno da transportuje snage i sredstva do Krima. Nakon Krimskog rata Rusija je krenula pod palicom kancelara Aleksandra Gorčakova krenula u masovnu industrijalizaciju i izgradnju železnice – napomena redakcije).
       Prema tumačenju ruskog ministra spoljnih poslova, pokušaji da se Rusija izgura iz Evrope, da se onemogući stvaranje pravno-obavezujućeg okvira za međunarodne odnose u Evropi, dovelo je do „neravnoteže u pan-evropskom mehanizmu što je otpočelo seriju događaja koji su vodili do Prvog svetskog rata“.
       Osvrćući se na Prvi svetski rat i sovjetsku revoluciju 1917. Lavrov napominje da postoji „urgentna potreba da se napravi balansirana i nepristrasna analiza ovih događaja, pogotovo sada kada mnogi ljudi, naročito na Zapadu, žele da iskoriste ovaj događaj za novi informativni napad na Rusiju i da predstave revoluciju 1917. kao nekakav varvarski državni udar koji je navodno poremetio čitavu istoriju Evrope; ili, još gore, da nalepe etiketu sovjetskom režimu da je sličan nacističkom i da i njega drže delimično odgovornim za izbijanje Drugog svetskog rata“.
       Zanimljivo je da je samu revoluciju 1917. Lavrov okarakterisao kao tragediju: „Nepotrebno je napominjati da su revolucija 1917. i građanski rat bili najveća tragedija našeg naroda. Mada, opet, sve druge revolucije su bile podjednako tragične“.
       Prelazeći na ulogu SSSR-a u svetu i njegovo nasleđe, Lavrov je istakao da su analize pokazale da su sovjetske ekonomske i političke ideje imale važan uticaj na uspostavljanje zakozvane države socijalnog blagostanja u Zapadnoj Evropi. „Evropske vlade uvele su neviđene mere socijalne zaštite upravo inspirisane primerom SSSR ali i sa ciljem da izbiju oružje iz ruku levo orijentisanim političkim snagama (u tim zemljama – napomena redakcije)“.
       Ono što Rusija posebno ističe proteklih godina jeste, kako tvrde, pokušaj Zapada da reinterpretiraju istoriju i stave znak jednakosti između nacističkog i sovjetskog režima. I u ovom tekstu Lavrov se osvrnuo na nastojanja da se stavi znak jednakosti između totalitarnog nacističkog režima i sovjetskih vlasti. Ovo nije iznenađujuće budući da je za Rusiju Drugi svetski rat – u toj zemlji poznat kao Veliki patriotski rat u kome je stradalo 20 miliona ljudi, više nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu – jedan od najvažnijih događaja, utemeljen u nacionalni identitet kao odraz ruske požrtvovanosti i ljubavi prema slobodi. Tako Lavrov navodi da su „očigledno, antiruske aspiracije evropskih elita i njihova nastojanja da usmere Hitlerovu vojnu mašineriju protiv SSSR-a imala ŠsuĆ fatalnu ulogu u ovom procesu. Kao i mnogo puta ranije, situacija stvorena ovom užasavajućom katastrofom morala je da bude korigovana učešćem naše zemlje koja je igrala ključnu ulogu u odlučivanju parametara evopskog i svetskog poretka. U ovom kontekstu teza o ’sukobu dva totalitarizma’, koja se aktivno seje u glave stanovnika u Evropi, čak i u školama, je bez osnova i nemoralna. Uprkos svim nedostacima, Sovjetski savez nikada nije imao cilj da uništi čitave nacije“, podvlači Lavrov.
       A kada je reč o pogledu iz Moskve na zemlje koje su nekada bile deo Istočnog bloka, kako tvrdi ruski diplomata – sve je isto, samo je drugi gazda. „Ako nepristrasno pogledamo male evropske zemlje koje su prethodno bile deo Varšavskog pakta a sada članice NATO ili EU, očiglednoje da one nisu načinile nikakvu tranziciju iz podređenosti ka slobodi, kako zapadni ideolozi vole da trube, već su zamenile vođu... Predstavnici ovih zemalja takođe u privatnim razgovorima priznaju da ne mogu da donesu bilo kakvu ozbiljnu odluku bez odobrenja iz Vašingtona ili Brisela.“
       Prema gledištu Moskve, Hladni rat „iako je bio daleko od idealnog... pomogao je da se očuvaju temelji globalnog mira i izbegne najgore – iskušenje da se pribegne upotrebi oružja za masovno uništenje“. Kako navodi Lavrov, „mit o pobedi u Hladnom ratu, tako popularan na Zapadu nakon kolapsa SSSR, je bez osnova. Zapravo, to je bio ishod želje našeg naroda za promenom u paru sa nesrećnim okolnostima“.
       Međutim, kako podvlači ruski diplomatski veteran, ključan problem za Moskvu u odnosima sa Zapadom jeste širenje NATO.
       „Naši zapadni partneri odabrali su drugačiji put time što su širili NATO na istok i stavljali geopolitički prostor pod njihovom kontrolom blizu granice Rusije. Ovo je koren sistematskih problema koji utiče na odnose Rusije sa SAD i Evropom. Interesantno, Džordž Kenan, koga smatraju za jednog od autora američke politike zadržavanja SSSR-a, na kraju života opisao je proširenje NATO-a kao tragičnu grešku“. Lavrov je dalje dodao se odnosi Rusije i EU danas ne mogu graditi na isti način kao i tokom Hladnog rata.
       Realnost, kako je vidi Lavrov, ogleda se u tome da je „drugi krug globalizacije (prvi se odigrao pre Prvog svetskog rata) doveo do disperzije globalne ekonomske moći i, stoga, političkog uticaja i uspona novih centara moći, prevashodno u azijsko-pacifičkom regionu. Najupečatljiviji primer je gigantski skok napred koji je načinila Kina“. Uporedo sa time, navodi dalje ruski ministar spoljnih poslova, „došlo je do relativnog opadanja uticaja takozvanog ’istorijskog Zapada’ koji je postao naviknut da sebe već pet vekova vidi kao gospodara sudbine čovečanstva. Nadmetanje za oblikovanje svetskog poretka u 21. veku se povećalo. Tranzicija od Hladnog rata ka novom međunarodnom sistemu ispostavila se mnogo dužom i bolnijom nego što se očekivalo pre 20-25 godina“.
       Kada je reč o odnosu Rusije sa Sjedinjenim državama, Lavrov je istakao da „vidimo da SAD i njen zapadni savez pokušavaju da po svaku cenu očuvaju dominatnu poziciju, odnosno, da iskoristim američku terminologiju, da osiguraju svoje ’globalno liderstvo’. Sve vrste subverzivnih metoda se koriste u tu svrhu, od ekonomskih sankcija do direktnih vojnih intervencija; koriste se i taktike obimnog informativnog ratovanja; u ciljanim zemljama se preferiraju neustavne promene režeima kroz usavršavanje ’obojenih revolucija’. Ali, takve ’demokratske’ revolucije donose uništenje zemljama. Rusija, koja je sama prošla kroz period u kome je ohrabrivala veštačke promene u inostranstvu, čvrsto veruje u evolutivnu promenu koja bi bila izbedena u takvom obliku i brzini da bi bila u skladu sa tradicijama društava i stepenu njihovog razvoja“.
       Lavrov se osvrnuo i na optužbe da Rusija pokušava da revidira svetski poredak.
       „Kao da smo mi 1999. bombardovali Jugoslaviju u suprotnosti sa Poveljom UN i Helsinškim aktom; kao da je Rusija ignorisala međunarodno pravo invazijom na Irak 2003. i izvrnula rezoluciju Saveta bezbednosti UN svrgavanjem Muamera Gadafija u Libiji 2011...“.
       Naprotiv, tvrdi Lavrov, „sva priča o ’revizionizmu’ ne može da se suprotstavi činjeničnoj analizi i u suštini je bazirana na primitivnoj logici da danas samo Vašington u međunarodnim odnosima može da radi šta hoće. Ova logika sugeriše da je princip koji je istakao Džordž Orvel pre mnogo godina, da su svi jednaki, ali da su neki malo više jednaki od drugih, prisvojen na međunarodnom nivou. Ipak, međunarodni odnosi danas su suviše komplikovan mehanizam da bi se njime upravljalo iz jednog centra. Ovo je vidno i u posledicama američkog intervencionizma: danas suštinski ne postoji država Libija; Irak je na ivici raspadanja...“.
       Na kraju ovog pregleda ruske spoljne politike i pogleda na svet, Sergej Lavrov ističe kulturološku perspektivu i ukazuje na idejni koncept koji leži u osnovi ruske politike, u Rusiji i van nje.
       „Dozvolite mi da ponovo naglasim da je dugoročni uspeh može biti postignut sam ukoliko krenemo ka partnerstvu među civilizacijama, baziranom na uzajamno uvaženoj saradnji između različitih kultura i religija. Mi verujemo da univerzalna ljudska solidarnost mora da ima moralni osnov koji se oslanja na tradicionalne vrednosti koje su u suštini iste za sve vodeće svetske religije. Želeo bih da vam skrenem pažnju na saopštenje koje izdali su Patrijarh Moskve i cele Rusije Kiril i Papa Franja, u kome ponavljalju svoju podršku tome da je porodica prirodni centar života za pojedince i društvo“.
       Osvrćući se na konkretne izazove, Lavrov ističe:
       „Ponovo, mi ne tražimo konfrontaciju sa SAD, ili sa EU, ili sa NATO. Naprotiv, Rusija je otvorena za najširu moguću saradnju sa svojim zapadnim partnerima. Nastavljamo da verujemo da je najbolji način da se osiguraju interesi naroda u Evropi taj da se formira zajednički ekonomski i humanitarni prostor koji bi se prostirao od Atlantika do Pacifika, tako da bi upravo formirana Evroazijska ekonomska unija mogla da bude tačka povezivanja Evrope i azijsko-pacifičkog regiona“.
       Na kraju, Lavrov zaključuje citatom ruskog filozofa Ivana Iljina: „Velika sila nije određena veličinom teritorije ili brojem stanovnika, već mogućnošću ljudi i njihove vlasti da preuzmu teret velikih međunarodnih zadataka i da se njima bave kreativno. Velika sila je ona koja, uporedo braneći svoj ostanak i interes..., uvodi kreativne i prikladne legalne ideje celoj zajednici nacije, celom ’koncernu’ naroda i država“.
      
       Rusija danas
      
       Devetnaestog marta, u prvom krugu predsedničkih izbora u Rusiji (koje je Zapad okarakterisao kao nedemokratske), Vladimir Putin je odneo apsolutnu pobedu osvojivši 76,69 odsto glasova. Time je otpočeo još jedan šestogodišnji mandat Putina koji je na čelo Rusije došao avgusta 1999. Putin je popularan jer je podigao Rusiju sa kolena – to pokazuje i statistika.
       Od dolaska na vlast trend opadanja ruskog BDP je preokrenut i krenuo stabilnom uzlaznom pitanjom, sve do početka sukoba u Ukrajini od kada se nalazi u padu (videti grafik). Spoljni dug Rusije 2017. iznosio je 32,9 odsto BDP-a što je daleko manje od bilo koje zemlje u Evropi i gotovo svih vodećih zemalja u svetu.
       Rusija je i dalje duboko podeljena zemlja kada je reč o pogledu na komunizam i SSSR. Putinova biografija i držanje, čini se, uspeli su da premoste taj jaz: bivši KGB-ovac i sin čoveka koji je bio pripadnik Staljinove tajne policije, po dolasku Jeljcina na vlast – kada su svi u svojim kancelarijama držali slike Jeljcina – u svoju kancelariju stavio je sliku Petra Velikog. Od dolaska na vlast promovisao je crkvu i ideju o Rusiji kao zaštitniku i negovatelju hrišćanstva i porodice, ali i dalje visoko ističe slavu i pozitivna dostignuća SSSR-a. Ovi principi su takođe ugrađeni i u temelje aktuelne ruske politike.
       Za Ruse, koji su iz sistema komunističke kontrole preko noći upali u sistem kriminalnog haosa, Putin je neko ko je uspostavio red, normalniji život i povratio ugled Rusiji u svetu.
       Prema istraživanju Galupa iz 2017. Putin ima odobrenje 79 odsto Rusa, a u svetu prosečno 43 odsto ima pozitivno mišljenje o njemu, što je za 10 odsto više nego 2015. godine.
       Ipak, ne dele svi o Putinu lepo mišljenje: opozicioni aktivisti, civilni sektor i brojne organizacije optužuju Putina za pravljenje sistema koji ide na ruku samo njemu i bliskim oligarsima. Osim jednog predseničkog mandata u kome je Dmitri Medvedev bio predsednik (od 2008. do 2012.) – i koji je uglavnom viđen kao čuvar stolice za Putina, kome ustav nije dozvoljavao treći uzastopni predsednički mandat – čini se da u Rusiji ne postoji čovek broj dva, neko ko bi mogao da zameni Putina. Sa druge strane – i sam Putin, kada ga je Jeljcin odabrao za naslednika, bio je iznenađenje i malo poznat i ruskoj i svetskoj javnosti.
       Rusija još uvek prolazi kroz tranziciju ka tržišnoj ekonomiji. Na tom polju Rusi imaju niz problema – od ekonomije preko borbe protiv korupcije do smirivanja separatizma i bezbednosnih rizika u zakavkazju. Zato se i čini logičnim pitanje: šta je realno očekivati od Rusije imajući u vidu njene unutrašnje i međunarodne okolnosti?
       Ali Rusija jeste pokazala znatno veću aktivnost u svetu nego što to nekima prija. Za vreme Putina Rusija je intervenisala u inostranstvu (Gruzija 2008, Sirija od 2015. do danas), otvorila nove vojne baze u centralnoj Aziji, povećala vojno prisustvo na Bliskom istoku i Latinskoj Americi, pa čak i povećala teritoriju, pripajanjem Krima 2014.
       Od zemlje u rasulu sa Jeljcinom koji ni pred kamerama nije mogao da prikrije alkoholisano stanje, Rusija je danas zemlja koja ima aktivnu ulogu u svetu, sa predsednikom koji deluje i govori daleko pribranije i odlučnije nego mnogi drugi svetski lideri. Ali i dalje stoji pitanje – šta tačno Rusi hoće?
       Formalno, Rusija je svoje aktuelne spoljnopolitičke ciljeve definisala u dokumentu pod nazivom Koncept spoljne politike Ruske federacije, objavljenog krajem 2016. (Ključne stavke iz dokumenta objavljujemo u zasebnom antrfileu).
      
       Srbija i ruska spoljna politika
      
       Formalizacija diplomatskih odnosa Srbije i Rusije u modernom smislu desila se 23. februara 1838, kada je Knez Miloš Obrenović u Kragujevcu primio prvog ruskog konzula Gerasima Vaščenka. Tako su dve države nedavno obeležile 180 godina diplomatskih odnosa. Tim povodom ministri spoljnih poslova dve zemlje su objavili zajednički pisan tekst u kome navode da se odnos dve zemlje podigao na nivo strateškog partnerstva.
       Međutim, ukoliko se pogleda dokument „Koncept spoljne politike Ruske federacije“ objavljen novembra 2016. u njemu se pominju i Mongolija i Karibi i strateško partnerstvo s Vijetnamom, ali nema ni slova o Srbiji, Balkanu ili jugoisočnoj Evropi uopšte. Ruski stavovi i planovi kada je o Srbiji reč uglavnom su saopštavani na konferencijama za štampu prilikom susreta predstavnika dve zemlje.
       Kakav cilj na Balkanu i u Srbiji Rusija ima, možda najbliže opisuju reči ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, izgovorene na predavanja na Pravnom fakultetu u Beogradu februara ove godine:
       „Rusija nije nikad gledala na Balkan kao na mesto geopolitičkih igara. Naši bezuslovni prioriteti su poštovanje teritorijalnog integriteta, jača bezbednost i stabilnost u regionu, kao i sprečavanje etničkih i verskih sukoba. Usmereni smo na promociju pozitivne i ujedinjujuće agende umesto agende koja može da podeli region. Postoji mnogo toga što možemo da ponudimo zemljama regiona, od energetskih projekata i ekonomskih inicijativa do našeg iskustva u oblasti pomoći u vanrednim situacijama“.
       Za odnos Rusije i Srbije bitna je i pravoslavna dimenzija. Kako je februara meseca u Moskvi izjavio Sergej Lavrov, najavljujući donaciju mozaika za Hram Svetog Save, „naše veze, uključujući duhovne i religijske – pravoslavne – sežu daleko dalje u prošlost... Naš zajednički zadatak je zaštita duhovnih, verskih i drugih tradicionalnih vrednosti, a protiv sve većeg broja pokušaja širom Evrope, ukljčujući i u Ukrajini, da se vandalizuju pravoslavne crkve“.
       Gotovo u svim istupima i dokumentima ruskih zvaničnika o Srbji podvlači se gotovo uvek isto: poštovanje međunarodnog prava, uzajamno poštovanje i balans interesa, uz „pragmatično vođenje spoljne politike“.
       Kada je o NATO-u i Kosovu reč, Rusi su više puta podvukli da je srpska vojna neutralnost ključna za stabilnost u regionu. Ma koliko se u Srbiji činilo da je EU na albanskoj strani po pitanju Kosova, ruski zvaničnici u izjavama i saopštenjima navode da imaju puno poverenje u EU i njenu posredničku ulogu.

Kako tačno glase spoljnopolitički ciljevi Moskve?
       Nakon raspada SSSR, Rusija je svoj pristup spoljnoj politici definisala kroz dokument pod nazivom „Koncept spoljne politike Ruske federacije“, koji je do sada objavljen četiri puta: 1993, 2000, 2008. i 2016. godine. Poslednji put, Rusija je svoj koncept spoljne politike obelodanila 30. novembra 2016. Dokument je usvojio ruski parlament, a odobrio predsednik Vladimir Putin. Dokument ima 108 tačaka, raspoređenih u pet poglavlja.
       U uvodnom poglavlju, o opštim stvarima, govori se o generalnom pogledu Rusije na svet i principima na kojima temelji svoj pristup međunarodnim odnosima. Tako se u tački jedna navodi da „ovaj Koncept daje sistematsku viziju bazičnih principa, prioritetnih oblasti, ciljeva i zadataka spoljne politike Ruske federacije“.
       U uvodnom odeljku se navodi da je cilj Rusije da obezbedi teritorijalni integritet, ojača vladavinu prava i demokratske institucije. U spoljnopolitičkom pogledu navodi se da je cilj da se stvore povoljni eksterni uslovi za rast ruske ekonomije, zaštitu ruskih proizvoda, te da se konsoliduje pozicija Rusije kao centra uticaja na današnji svet.
       Jedan od važnih ciljeva, kako se navodi u Konceptu, jeste jačanje međunarodnog mira „na bazi kolektivnog donošenja odluka, vladavine međunarodnog prava, primata Povelje UN, kao i jednak, partnerski odnos između država, u kojoj bi UN imale centralnu i koordinatorsku ulogu“.
       Takođe se ističe zalaganje za jaču promociju ruske kulture i jezika u svetu, te „jačanje pozije ruskih masovnih medija i sredstava za komunikaciju u globalnom prostoru, kako bi se saopštio ruski pogled na međunarodne procese“.
       Drugo poglavlje, pod nazivom „Moderni svet i spoljna politika Ruske federacije“ otpočinje stavom da „svet trenutno prolazi kroz fundamentalne promene koje su povezane sa iznicanjem multipolarnog međunarodnog sistema“.
       Ukazuje se da u svetu rastu tenzije usled disbalansa u globalnom razvoju koji „sve više dobija civilizacijske dimenzije u formi sukobljenih vrednosti“. Takođe se ističe da „napori zapadnih sila da očuvaju svoju poziciju u svetu, uključujući i nametanje njihovog pogleda na globalne procese i sprovođenje politike sa ciljem da se obuzdaju alternativni centri moći, vodi većoj nestabilnosti u međunarodnim odnosima“. Tako se nazire veći sukob velikih sila ali uz napomenu da, „iako je rat širih razmera, uključujući i nuklearni rat između velikih sila malo verovatan, one se suočavaju sa sve većim rizicima da budu uvučene u regionalne konflikte i eskalirajuće krize“. Dodaje se i da „postojeći vojni i politički savezi nisu sposobni da se suprotstave punom obimu izazova i prenji sa kojima se svet danas suočava“.
       Zato Rusija ukazuje da „iskrena konsolidacija napora međunarodne zajednice zahteva set zajedničkih vrednosti koji bi bili osnova za udruženu akciju, utemeljenu na zajedničkoj moralnoj snazi vodećih svetskih religija kao i principa i koncepata kao što su težnja miru, pravdi, dostojanstvu, slobodi i odgovornosti, poštenju, samilosti i vrednom radu“.
       Ovo poglavlje se završava tačkom 22. koja kaže: „Spoljna politika Rusije je otvorena i predvidiva“.
       U trećem poglavlju su definisani prioriteti Ruske federacije u pogledu globalnih izazova i oblikovanju „poštenog i održivog svetskog poretka“.
       Ovo poglavlje počinje tačkom 23 koja glasi: „Spoljna politika Ruske federacije usmerena je na stavranje stabilnog i održivog sistema međunarodnih odnosa baziranog na opšte-prihvaćenim normama međunarodnog prava i principima jednakih prava, uzajamnog poštovanja i nemešanja u unutrašnja pitanja država“. Dalje se dodaje da bi Ujedinjene nacije trebalo da imaju centralnu ulogu u regulisanju međunarodnih odnosa.
       Dokument takođe reaguje i na težnje – pre svega zapadnih zemalja – da se poveća broj članica Saveta bezbednosti UN pa čak i da se ukine pravo veta. O ovom pitanju ruska spoljna politika je izričita: „Bilo kakva odluka da se proširi članstvo Saveta Bezbednosti UN trebalo bi da bude bazirana na najširem mogućem saglasju članica UN. Status pet stalnih članica Saveta bezbednosti trebalo bi da bude očuvan“.
       Kao prva tri glavna prioriteta u međunarodnim odnosima, Rusija izdvaja – podršku kolektivnim naporeima da se ojača legalna osnova međudržavnih odnosa; suprotstavljanje pokušajima pojedinih država ili grupa država da revidiraju opšte-prihvaćene principe međunarodnog prava urezane u Povelju UN; sprečavanje vojnih intervencija i drugih oblika spoljašnjeg mešanja suprotnog međunarodnom pravu, pogotovo principu suverene jednakosti država, pod izgovorom implementacije koncepta o „odgovornosti da se zaštiti“.
       Kao jedan od ciljeva, pri kraju, navodi se i povećanje napora da se finalizuju međunarodne legalne procedure koje bi potvrdile legitimitet državnih granica Ruske federacije, kao i njene pomorske granice.
       U odeljku o ljudskim pravima, Rusi traže prostor za svoj civilni sektor, ali, takođe, podvlači se potreba za razumevanjem i prihvatanjem sistema vrednosti i odnosa u društvu o kojem je reč, što je suprotno od zapadnog koncepta koji sebe nameće kao univerzalan.
       Tako se u dokumentu kaže da je cilj Rusije „osiguranje poštovanja ljudskih prava i sloboda širom svetak kroz konstruktivan i ravnopravan međunarodni dijalog uz poštovanje nacionalnog kontekra, kulture, istorije i vrednosti svake konkretne države... kao i omogućavanje učešća ruskih instiucija civilnog društva u sagledavanju pitanja u ovoj oblasti, uključujući i Civilnu komoru Ruske federacije kao i nevladine organizacije“.
       Rusi takođe navode kao cilj promociju učenja i veće upotrebe ruskog jezika kao integralnog dela globalne kulture i kao instrumenta međunarodne i međunacionalne komunikacije, te se predviđa razvijanje mreže ruskih obrazovnih institucija u inostranstvu i podrška odeljcima i međunarodnim kancelarijama ruskih obrazovnih institucija.
       Koncept ruske spoljne politike takođe naglašava i „oštro suprotstavljanje bilo kakvim manifestacijama ekstremizma, neonacizma, rasnoj diskriminaciji, agresivnom nacionalizmu, anti-semitizmu i ksenofobiji, kao i pokušajima da se prepravi istorija i iskoristi za podgrevanje konfrontacije i revanšizma u globalnoj politici ili za revidiranje ishoda Drugog svetskog rata...“.
       U četvrtom poglavlju se govori o regionalnim prioritetima ruske spoljne politike. Tako se počinje od toga da je neophodno dalje jačanje Zajednice nezavisnih država (ZND), uz naglasak da je Rusija posvećena jačanju strateške saradnje sa Belorusijom u okviru državne unije.
       Kada je o bezbednosti reč, Rusija ističe da Organizacija za kolektivnu bezbednost predstavlja jedan od glavnih elemenata bezbednosnog okvira post-sovjetskog područja.
       Što se tiče konkretnih političkih žarišta u ruskom susedstvu, Moskva navodi da je posvećena „razvoju političkih, ekonomskih, kulturnih i duhovnih veza sa Ukrajinom i uzajamnom poštovanju i posvećenosti izgradnji partnerskog odnosa, uz poštovanje ruskih nacionalnih interesa“. Takođe se govori i o republikama Abhazija i Južna Osetija (koje su nakon ruske intervencije 2008. proglasile nezavisnost od Gruzije) – a za koje se navodi da je cilj ruske politike jačanje međunarodnih pozicija i osiguravanje bezbednosnih i sociekonomskih uslova za opstanak tih zemalja.
       Ovo poglavlje se takođe bavi i odnosom sa NATO i EU. Zapad se kritikuje da „odbija da primeni političke sporazume o stvaranju zajedničkog evropskog bezbednosnog okvira što je rezultiralo ozbiljnom krizom u odnosima Rusije i zapadnih zemalja“. SAD i njeni saveznici se optužuju da svojim političkim, ekonomskim, informativnim i drugim potezima potkopavaju regionalnu i globalnu stabilnost.
       Kao dugoročni cilj ruske evro-atlantske politike ističe se izgradnja zajedničkog prostora za mir, bezbednost i stabilnost, zasnovanog na principima nedeljive bezbednosti, ravnopravne saradnje i uzajamnog poverenja.
       Za EU se navodi da je ona važan trgovinski, ekonomski i spoljnopolitički partner Rusije. Dodaje se da je Ruska federacija zainteresovana za konstruktivnu, stabilnu i predvidivu saranju sa EU zemljama zasnovanu na principima jednakosti i poštovanja međusobnih interesa. Podvlači se da je ruski strateški prioritet u odnosima sa EU uspostavljanje ekonomskog i humanitarnog prostora od Atlantika do Pacifika. Teza o formiranju društveno-ekonomskog prostora od Atlantika do Pacifika se često provlači kroz ruske dokumente i izjave ruskih zvaničkina.
       U tački 69. ističe se da „Rusija poštuje izbor evropskih država koje nisu članice vojnih saveza. Ove države čine iskren doprinos osiguranju stabilnosti i bezbednosti u Evropi. Rusija je spremna da stupi u kontruktivnu saradnju sa ovim zemljama na više nivoa.
       Kada je o NATO-u reč, navodi se da Rusija gradi odnose sa ovom alijansom „uzimajući u obzir stepen do koga je alijansa spremna da se posveti ravnopravnom partnerstvu i striktnom pridržavanju normi i principa međunarodnog prava“. Ali se takođe i dodaje da Ruska federacija ima „negativan pogled na ekspanziju NATO, prilazak infrstrukture Alijanse ruskim granicama i njenu narastajuću vojnu aktivnost u oblastima u okolini Rusije, smatrajući ih za kršenje principa jednake i nedeljive bezbednosti, koje može da vodi do produbljivanja starih linija podele u Evropi i stvaranju novih“.
       Kada je o SAD reč, navodi se da je Rusija posvećena izgradnji uzajamno korisnih odnosa sa SAD, uzevši u obzir da dve države „snose posebnu odgovornost za globalnu stratešku stabilnost i međunarodnu bezbednost uopšte“. Takođe se dodaje da Rusija „ne priznaje američku politiku eksteritorijalne jurizdikcije mimo granica međunarodnog prava i smatra neprihvatljivim pokušaje da se upotrebljava vojni, politički, ekonomski ili bilo kakav drugi pritisak, istovremeno zadržavajući pravo da odlučno odgovori na neprijateljske poteze, što uključuje i jačanje nacionalne odbrane i sprovođenje recipročnih ili asimetričnih mera“. Takođe se dodaje da Rusija smatra kreiranje globalnog raketnog štita SAD kao pretnju svojoj nacionalnoj bezbednosti i najavljuje odgovarajuće recipročne mere. (Marta ove godine, u očitom odgovoru na američku politiku širenja NATO i povlačenja iz sporazuma o ograničenju nuklearnog naoružanja, na godišnjem govoru o dešavanjima u Rusiji i svetu, Vladimir Putin je saopštio da je Rusija razvila oružje koje može uspešno da probije bilo kakav odbrambeni sistem na svetu.)
       Kao jedan od spoljnopolitičkih ciljeva, Rusija takođe najavljuje veće prisustvo na Antarktiku.
       Zanimljivo da Koncept pominje i „strateško partnerstvo sa Vijetnamom“, jačanje diplomatskih odnosa sa Tajlandom, azijsko-pacifičkim zemljama, Karibima... Ali nigde se ne pominju Srbija, Balkan ili Jugoistočna Evropa.
       Poslednje – peto poglevlje – strategije govori o formulaciji i implementaciji Koncepta.




































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX