SVEDOK Internet



Broj 1144.

Poseta
5489420

Od nacionalnog defetizma do Nobelove nagrade

Smrt stiže u zoru!

Ko je ubio Olivera?

Puč u Odeljenju društvenih nauka

MMF se vežba na Srbiji


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Lični stav: Komnen Kolja Seratlić
A da se Predsednik izvini?

       Kada se u Srbiji ne bi dešavale svakodnevne nesreće ili neki „istorijski“ događaji, ostajao sam začuđen.
       Uz nesreće i „istorijske“ događaje, svakom čoveku, koji je blizu pameti, najteže padaju gluposti i ispiranje mozga dvdesetčetiri sata (jedna je devojčica pitala majku: „da li onaj čiko živi u ekranu televizora“).
       Više od 40 godina (to sam naglašavao u mnogim tekstovima), čekao sam da se na neki događaj, posebno nedopustiv, osvrne neko bolje plaćeno srpsko pero.
       Ponekad sam čekao i po mesec dana. Sada se javljam posle 10 dana.
       Srbi, srećna nam godišnjica Endehazije!
       Godina 1942., slavonsko selo, porodica Mrmak. Pričao mi je jedan od trojice Mrmaka:
       „Bili smo mali, ali dovoljno veliki da smo zapamtili da su nam ustaše u dvorištu kuće zaklali oca i majku. Gledali smo skriveni (nisu nas otkrili) taj užas, koji je ostavio velike posledice na našu psihu“.
       Na teritoriji NDH i ne samo NDH, ustaške zveri su takve i svirepije (bacali su bebe uvis i dočekivali na bojonetima u prisustvu majki) bahanalije počinili nad hiljadama i hiljadama Srba, srpske dece, nemoćnim, staricama i starim ljudima.
       O njihovim zločinima ne može se napisati ništa novo, napisani su tomovi knjiga, postoji u Evropi i svetu ogromna arhivska građa (tekstovi, slike, snimci).
       Srbi, srećna nam godišnjica Endehazije.
       Kada se govori i piše o najvećem monstrumu u Drugom svetskom ratu – Endehaziji (čak su se Hitler i Esesovci zgražavali nad ustaškim monstruoznim bahanalijama), onda nije potrebno da se oglašavamo kao veliki analitičari, mudraci. Dovoljno je jednostavnim rečima iznositi činjenice.
       Dakle, analitičara je u Srbiji kao pleve, ali nema činjeničara („Neka činjenice govore“).
       Mnogi, posebno naivni Srbi, su mislili da je nestankom NDH, nestala i ustašija.
       Ne!
       Ona nikada nije nestala!
       U nazivu je reč „država“ i bila je država, kada je bila država (pokreti u Drugom svetskom ratu su bili nešto sasvim drugo), onda je trebalo potpisati sporazum sa tom državom, odnosno trebalo je izvršiti tzv. smirivanje tog monstruma, kao što je izvršeno smirivanje Nemačke, Japana i Italije, sa svim posledicama (suditi zlikovcima, a ne da im se omogući bekstvo pacovskim kanalima, uništiti ustaške institucije, zatrijeti u korenu sve pripadnike ustašije, oduzeti sve što su opljačkali od Srba, Jevreja i drugih naroda, posebno nedozvoliti da ustašoidna Hrvatska postane ravnopravna republika u sastavu FNRJ).
       To je trebalo da zahtevaju i pošteni Hrvati, koji su se stideli tog monstruma. Pokazalo se, nažalost, da se većina Hrvata ponosila tom fašističkom državom.
       Javno i pravno (bio sam tada nazočan u Zagrebu, bili su predstavnici domaćih i stranih masmedija), Endehaziju je obnovio Franjo Tuđman u dvorani „Lisinski“ (prisutan je bio svekoliki ustaški sačuvani folklor – zastave, uniforme, oznake, odlikovanja) na osnivanju HDZ-a:
       „NDH je bila izraz povjesnih težnji hrvatskog naroda...“, dok će u „Brijunskoj naredbi“ za operaciju „Oluja“ narediti:
       „Srbe treba snažno udariti da praktično nestanu“.
       Ta Franjina naredba bila je genocidna i izvršili su treći genocid nad srpskim narodom.
       Digresija: i kada se svaki normalan čovek ponadao da će posle stvaranja njihove im Velike lijepe i plave, jednom zanavek nestati ustaško folklorisanje, da će prestati da veličaju ustaštvo, da ubijaju i protjeruju Srbe, ponovo su nas prevarili (najveći krivci su srpski rukovodeći komunisti onoga vremena, koji su jedini smatrali „da nije bitno ko je koje nacije“, Hrvate su nazvali „zapadna braća“, a ta „zapadna braća“ su nas uvek prevarili, nasankali, a onda su nam se smejali iza leđa.
       Svojedobno sam pisao da će biti potrebno najmanje 50 godina da se istrijebi seme ustaštva, a sada tvrdim da će biti potrebno najmanje 500 godina.
       Srbi, srećna nam godišnjica Endehazije.
       Kroz istoriju, u mnogim dans suverenim zemljama (na ranijim teritorijama) dešavali su se veliki pogromi. Na dan kada su ti pogromi izvršeni ili na dan kada su stvarane zlikovačke države, ljudi su ćutali, patili, kajali se, odnosno okajavali grehe svojih predaka, polagali cveće na humkama, pustili pokoju suzu (samo jedan primer: Francuzi se i danas stide Vartolomejske noći, krvavog pariskog pira, koji se dogodio davne 1572. godidne uoči praznika sv. Vartolomeja, kada je izvršen pokolj hugenota, da ne spominjem naša stratišta, od kojih se Hrvati ne stide, naprotiv).
       Sledeći događaj me je naterao da pišem ovaj tekst:
       „Predsednik Srbije Aleksandar Vučić otvorio je danas (10. travnja, prim KKS) 21. Međunarodni sajam privrede u Mostaru, na kojem Srbija učestvuje kao zemlja partner pod slogan „Budućnost nas spaja”...
       Otvaranju prisustvuju član Predsedništva BiH iz reda hrvatskog naroda Dragan Cović, premijer Bugarske Bojko Borisov, premijer Hrvatske Andrej Plenković, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik...a iz Srbije, zemlje partnera Sajma, prisutni su i ministri za trgovinu i poljoprivredu, Rasim Ljajić i Branislav Nedimović i predsednik Privredne komore Srbije Marko Cadež“.
       Uveren sam da Predsednik, u svom vladajućem zanosu i sloganu „Budućnost nas spaja“, nije ni znao, odnosno nije vodio računa koji je datum. Međutim, gde su saradnici, savetnici, gde je bio čuveni ministar vojni, srpski Ce Gevara, da li je ministar spoljnih poslova pevao u nekoj birtiji, a šta bi sa velikim magom Dodikom, zar i on nije imao nekoga da ga posavetuje, da se na dan osnivanja monstruma - NDH, ne ide na slavlja.
       Jedan člankopisac, dakako srpski, napisa ovih dana:
       Malo datuma u srpskoj istoriji su tako teški kao što je 10.april 1941.godine, dan kada je uspostavljena Nezavisna Država Hrvatska. Eto,taj analitik nazva „uspostavljanje NDH srpskim istorijskim datumom“?!
       Predsednik se stalno poziva na Narod, a sada neka se izvini tom Narodu, neka javno izjavi da nije smeo na taj dan da otvori sajam sa Hrvatrima u Mostaru i da sa njima ispija šampanjac i rujno hercegovačko vino. Iako je Mostar poprilično udaljen od Fruške gore i moga kućerka u kome provodim poslednje dane života, u ušima mi odzvanja kucanje kristalnim čašama (iako se kristalnim čašama ne kuca, prim. KKS), i uzvici „živjeli“, „živeli“, „Bog stari“, „Bog i Hrvati“, itd.
       Srbi, srećna nam godišnjeica osnivanja Nzavisne Države Hrvatske.
       To što radi Predsednik Srbije, kada je u pitanju Hrvatska (i ne samo Hrvatska) je nedopustivo. U vreme njegove posete Hrvatskoj spaljivane su srpske zastave, lično su ga maltretirali, ali nije napustio posetu, kao predsednik sabora Hrvatske. Hrvati čuvaju svoje dostojanstvo, a srpski Predsednik urušava dostojanstvo ovoga naroda.
       Ovaj Predsednikov izlet u Mostar, osim spoljnopolitičkog nedopustivog i nepromišljenog postupka, sa velikim posledicama, spada i u domen diplomatije (diplomatski sastav), koja je urušena, koja je na najnižem nivou u istoriji srpskog naroda.
       Svilanović je isterao iz MSP-a, zajedno sa Montgomerijem, 247 profesionalnih diplomata!
       Drašković nije isterivao, ali je zato primio u MSP neznalice, ljude bez znanja stranih jezika, rodbinu i slao u DKP, Jeremić je i isterivao i primao...Dačić je dokrajčio i diplomatiju i spoljnu politiku.
       U inostrastvu drže svoje kadrove po deset i više godina, nesrećnike koji ništa ne rade, primaju velike plate u devizama. O tučama u DKP-eima, nema smisla pisati, sve je već napisano.
       Samo moja malenkost od 2000. do danas objavila je više od 50 tekstova o spoljnoj politici i diplomatiji. Na kraju svakog teksta, dakako i ovoga, kaonstatovano je:
       Srpski narod od 1945. nema svoju ni spoljnu politiku ni diplomatiju (diplomate).

Danas je 10-ti travanj...
       Pričao mi je jedan srpski diplomata događaj iz Argentine, Buenos Airesa. Negde u prepodnevnim satima, sekretarica (Argentinka) saopšti:
       „Senjor embahador, pozvao vas je zamenik ministra Petrela da sutra dođete u 10 sati”.
       SRJ je bila pod sankcijama, a na delovima bivše Jugoslavije besnio je krvavi verski i etnički rat.
       Imao je na raspolaganju skoro 24 sata da razmišlja i eventualno odgonetne zašto ga zove zamenik ministra, skoro celu noć je razmišljao. Sutradan u 9 i 30 seo je u službeni automobil, šofer Huan je sve vreme nešto pričao. Na ulazu u Ministrstvo, što je uobičajeno, dočekali su ga i službenim liftom odveli na treći sprat, gde se nalazi vekliki hol sa foteljama i niskim stolovima. U jednoj fotelji ugledao je ustaškog stožernika iz Dubrovnika Rojnicu, koji je krenuo da se sa njim pozdravi. Ambasador je zamolio pratioce da ga zaustave.
       Istog momenta kroz glavu mu je prošla Endehazija, dan osnivanja, „sjevnula je lampica“, šaputao je u sebi – danas je 10 travanj.
       Na vratima kabineta dočekao ga je subsekretario Petrela. Naspram srpskog diplomate, seli su Petrela, zatim načelnik Departmana za Istočnu Evropu i šef Kabineta. S obzirom na sankcije, Petrela je upitao pod kojim uslovima i kako funkcioniše DKP?
       Diplomata je podsetio da su banke blokirane, da ne može da isplaćuje plate i da je otpustio neke službenike i diplomate. Zatim je iskoristio priliku da prenese nezadovoljstvo Vlade SRJ što Argentina prodaje oružje Hrvatskoj?!
       Petrela je pobledeo, pogledao je u saradnike, očito nije znao da predsednik Menem prodaje oružje Hrvatima.
       Ustao je, uzeo jedan papir (notu), ustao je i diplomata, Petrela je rekao:
       “Želim da vam u ime Vlade Argentine uručim notu da je Argentina danas priznala državu Hrvatsku“.
       Diplomata nije prihvatio notu, seo je i rekao da je na današnji dan osnovana monstruozna tvorevina - fašistička država NDH, zatim nekoliko rečenica da su Hrvati u toj NDH izvršili genocid na Srbima, naveo logore smrti, itd.
       Zahvalio se na prijemu i ustao. Petrela ga je zamolio da sačeka. Otišao je - ispostaviće se kod ministra.
       Kada se vratio rekao je:
       „Ministar i ja se duboko izvinjavamo“.
       Srpski diplomata je podsetio da notu sutradan, ili neki drugi dan pošalju kurirom.
       Kada je prolazio kroz hol, službenik je uveo Rojnicu, kome su predali notu da su priznali nezavisnost Republike Hrvatske.




































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX