SVEDOK Internet



Broj 1160.

Poseta
5580332

Ljudi danas žive daleko bolje nego što im se čini

Odgovor “zabranjenog”

Zašto niko neće sa Srbijom?

Ostavka, princip ili sujeta?

Dakle, „Svi Jevreji treba da umru!”


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Šta se krije iza najave Narodne banke Srbije o pripremama prelaska na evro
Kako Vlada planira da ukine dinar?
Piše: dr Dejan Jovović

       Početkom maja Narodna banka je objavila da je Srbija počela pripreme za uvođenje evra. Na stranu što je to sastavni deo procesa pregovora o ulasku zemlje u EU (o čemu će, ako do ponude za članstvo ikada dođe, građani morati da glasaju na referendumu), deluje neverovatno da niko od visokih državnih činovnika nije našao za shodno da se obrati javnosti i ukaže na ovaj proces i, barem formalno, da čuje šta ostatak građana misli?! Jer, nacionalna valuta nema samo ekonomski značaj, već je i ogroman simbol i predstavlja znak samostalnosti i posebnosti jedne države i društva. Međutim, pošto u Srbiji ništa nije sveto, a novac (i to ne srpski, naravno) je glavna svetinja onima koji odlučuju, onda možda i ne bi trebalo da čudi da osim oglašavanja Narodne banke, nije bilo najave sa neke više pozicije.
       Doduše, uporedo sa najavom o pripremama za prelazak na evro, ministar finansija Dušan Vujović podneo je ostavku, a onda ...
       Nažalost, činjenica jeste da je u Srbiji sve indeksirano u evrima, kao što je nekada bilo u nemačkim markama. I Milošević i DOS su imali periode kada su nam savetovali da se štedi u dinarima, ali ti saveti su brzo otišli u vazduh, a oni koji su ih delili su debelo napunili svoje račune devizama.
       Kao što je to obično slučaj u nas, uvek se o nečemu priča a ništa konkretno ne kaže. Konkretno, kada je o evru i finansijama reč, ne postoji nijedno validno istraživanje koje bi pokazalo koliko su ljudi kod nas finansijski pismeni, koliko prate i razumeju dešavanja na finansijskom tržištu i šta uopšte znaju o pitanju prelaska sa dinara na evro...
       U skladu sa našim motom – ako vam je do istine, čitajte Svedok – zamolili smo stručnjaka Dejana Jovovića, doktora ekonomskih nauka i naučnog savetnika i eksperta za međunarodne finansije sa 30-godišnjim iskustvom u nekadasnjem Saveznom ministarsatvu za ekonomske odnose sa inostranstvom i kasnije u Privrednoj komori Srbije – da barem našim čitaocima pojasni o čemu se radi.
       Redakcija
      
       ***
      
       Evro (simbol: €, međunarodna oznaka: EUR, šifra valute: 978) je zvanična valuta Ekonomske i monetarne unije Evropske unije i jedinstvena valuta oko 300 miliona građana 19 zemalja Unije, koje čine Evrozonu. Ovu valutu isto tako zvanično koriste instituticije EU i nekoliko evropskih zemalja van EU, te je konsekventno dnevno koristi oko 340 miliona Evropljana. Izvan Evrope, brojne prekomorske teritorije EU zemalja, takođe, koriste evro kao svoju valutu. Tu je, naravno, i Crna Gora, a evro se kao sredstvo plaćanja koristi i na Kosovu i Metohiji. Dodatno, oko 210 miliona ljudi širom sveta koristi valute vezane za evro. Evro je druga najvažnija svetska rezervna valuta, kao i druga najviše korišćena valuta u svetu, posle američkog dolara.
       Evroizacija ili dolarizacija je termin za veoma rasprostranjenu upotrebu stranog novca kao platežnog sredstva u nacionalnoj privredi i „izraz je racionalnog ponašanja pojedinca ili preduzeća, koji teže da zaštite svoju imovinu od obezvređivanja, koji je isključivo posledica pogrešne ekonomske politike“.
       Dominacija evra u srpskoj privredi, tzv. „evroizacija“, kao slaba strana srpske privrede posledica je gubitka poverenja u nacionalnu valutu, gde dinar ne uspeva da se nametne na domaćem terenu već više decenija. Prema proceni Narodne banke Srbije (NBS), stepen evroizacije u Srbiji je vrlo visok i velika većina zajmova preduzeća je u devizama ili sa deviznom klauzulom, a znatno manji deo u dinarima.
       Nepoverenje prema dinaru kao stabilnom novcu naročito je prisutno od početka devedesetih godina pošlog veka kada smo, na primer u januaru 1994. godine, imali najveću hiperinflaciju u svetu ikada zabeleženu (posle Mađarske 1946). Tada je dinar gubio na vrednosti 2% na sat, 70% dnevno, a inflacija je dostigla fantastičnih 313.000.000 % na godišnjem nivou! Učinjene su ogromne greške u vođenju, pre svega monetarne politike, što je ostalo duboko u pamćenju našeg stanovništva.
      
       Ideje o uvođenju evra umesto dinara
      
       Pošto nacionalna valuta nije prepreka ekonomskom prosperitetu zemlje, iz ozbiljne ekonomske krize Srbija nije mogla da izađe jednostavnim prelaskom na evro, kako su pre nekoliko godina zagovarali neki naši ekonomisti i privrednici (gde bi najveća prednost bila brža integracija u evropsko tržište), već, pre svega, realnim kursom dinara - znači njegovom daljom depresijacijom (obaranjem vrednosti) i radikalnom promenom ekonomske i razvojne politike i privredne strukture.
       Uvođenjem evra, koji je bio u opticaju u 17 zemalja EU kada se pojavio ovaj predlog, Srbija bi izgubila monetarni suverenitet, odnosno sopstvenu monetarnu politiku, a time i samostalno vođenje ekonomske politike. Tadašnjim prelaskom na evro, NBS ne bi mogla da obezbedi likvidnost i stabilnost finansijskog sistema, koji bi zapravo postao bespomoćan, jer bi se bazirao na tuđoj valuti. Srbija ne bi imala monetarnu zaštitu Evropske centralne banke izvan EU i evrozone.
       Srbija bi tada i sa evrom i dalje imala velike ekonomske probleme. Pre svega, ako bi se zamena dinara za evre izvršila na nivou nerealnog deviznog kursa, ostale bi previsoke domaće cene, nekonkurentnost privrede, veliki trgovinski deficit, a odliv evra bi bio veći od priliva. Smanjila bi se ukupna količina evra u opticaju i pojavio problem likvidnosti. Jedino ne bi imali problema oko nepovoljnog kursa, ali bi opadale plate, nadnice i penzije i prihodi preduzeća, a nezaposlenost dalje rasla. Evro tada nije garantovao nižu inflaciju ili manje kamatne stope, niti je mogao da spasava srpske dužnike.
      
       Kako može Crna Gora da koristi evro, a ne može Srbija?
      
       Crna Gora, koja koristi evro, je specifičan slučaj, splet različitih, uglavnom političkih okolnosti.
       Ona je prvo prešla na nemačku marku novembra 1999. godine (pored jugoslovenskog dinara), jednostavnom trgovačko-bankarskom transakcijom, na koju nije reagovala Nemačka iz političkih razloga. U novembru 2000. godine izbacila je dinar iz upotrebe i marka je postala jedina valuta u opticaju u Crnoj Gori. Posle je lakše prešla na evro od 2002. godine i nije bilo protivljenja drugih zemalja EU.
       Od marta 2002. evro je zvanično platežno sredstvo u Crnoj Gori. Evroizacija je Crnoj Gori donela nisku stopu inflacije, odsustvo fluktuacije deviznog kursa, visok priliv stranih direktnih investicija, kao i povećan kredibilitet kreatora makroekonomske politike.
       Negativne strane su što je smanjen broj instrumenata monetarne i makroekonomske politike, a koji ponekad otežavaju prilagođavanje šokovima, ocenila je Narodna banka Crne Gore.
       Pitanje je šta će biti kada Crna Gora bude ulazila u EU. Nije isključeno da se traži da odustane od evra, jer članstvo u EU je jedna, a u evrozoni druga stvar. Poznato je da zemlja mora da uspostavi stabilan devizni kurs, što znači da valuta zemlje mora da bude stabilna u odnosu na evro u određenom vremenskom periodu. Da li će Crnoj Gori tražiti da uvede svoju valutu da bi ispunila i taj kriterijum – biće politička odluka. To bi značilo da bi Crna Gora tokom pregovora o pristupanju EU možda morala da se odrekne evra, kako bi ga kasnije, prema utvrđenim strogim pravilima, ako zadovolji potrebne uslove, ponovo uvela u promet.
       Pored Crne Gore, još četiri evropske zemlje, koje nisu u EU koriste evro, i to: Vatikan, Andora, San Marino i Monako.
      
       Srbiji ne bi dozvolili da zameni dinar evrom
      
       I da je htela da uvede evro, Srbija sigurno ne bi dobila dozvolu, jer Evropska centralna banka i EU zahtevaju poštovanje tzv. „Mastrihtskih uslova“ - pet tesno povezanih pravila za ulazak u evrozonu.
       * Prvo, stopa inflacije da ne bude veća od 1,5% od proseka u tri zemlje EU sa najnižim cenama na malo.
       * Drugo, da dugoročna nominalna kamatna stopa na državne papire ne bude viša od 2% iznad prosečne kamate u tri najpovoljnije zemlje EU.
       * Treće, da budžetski deficit ne pređe 3% BDP.
       * Cetvrto, da javni dug ne bude iznad 60% BDP (u januaru je Aleksandar Vučić izjavio da je javni dug Srbije 57 odsto BDP).
       * Peto, da zemlja prihvati članstvo u mehanizmu deviznih kurseva (ERM) najmanje dve godine pre ulaska u EU. Ovaj kriterijum odnosi se na poštovanje utvrđenih margina fluktuacije deviznog kursa, bez znatnijih odstupanja u periodu od najmanje dve godine pre uvođenja zajedničke evropske valute. Ni jedan od ovih uslova, Srbija tada nije ispunjavala.
       Evropska centralna banka smatra neprihvatljivim da evro zameni nacionalnu valutu u državama koje nisu ušle u evrozonu i nisu ispunile uslove u vezi sa spoljnom inflacijom, budžetskim bilansom, javnim dugom, fluktuacijama valuta i dugoročnim kamatnim stopama.
       Prema tome, Evropska centralna banka ne dozvoljava uvođenje evra u zemlje koje najpre ne postanu članica EU, a zatim prođu višegodišnju proceduru prilagođavanja kroz evropski mehanizam deviznog kursa.
       Neprihvatljivo je da evro zameni nacionalnu valutu u zemlji, koja nije ušla u evrozonu i nije ispunila navedene uslove.
       Kada je o Crnoj Gori reč i tolerisanju njenog korišćenja evra, očito je da se radi o političkim razlozima i činjenici da je u pitanju tržište od svega 600,000 ljudi.
       U vreme davanja predloga za uvođenje evra – 2011. i kasnije, ponovo, 2015. godine - NBS je navela da eventualno uvođenje evra „nije ni poželjno za srpsku privredu u procesu intenzivne tranzicije, budući da je karakter šokova, koji pogađaju srpsku privredu različit od onih koji pogađaju privredu evrozone“, odnosno da je odgovarajuća monetarna politika kod nas različita od one u evrozoni.
       Najzad, tadašnje eventualno jednostrano uvođenje evra ugrozilo bi odnose i otežalo put Srbije ka EU.
      
       Srbija se, svejedno, priprema da uvede evro
      
       Pošto je Srbija sada počela pripreme za uvođenje evra kroz pregovore sa EU o Poglavlju 17, koje se odnosi na ekonomsku i monetarnu politiku, beogradski list Alo početkom maja objavio je da je njihovo istraživanje pokazalo da bi većina građana, naročito starijih od 45 godina kao i veliki deo mlađe populacije hteo da se vrati – nemačka marka?!
       Koliko je istraživanje pouzdano ne zna se, budući da nije navedeno ni kako je rađeno, ni koji je uzorak, niti su dati konkretni rezultati.
       Gledano iz sadašnje perspektive, kada bi Srbija sutra dobila „zeleno svetlo“ za ulazak u EU, uvođenje evra u Srbiju bi trajalo u najboljem slučaju još najmanje dve godine, jer je procedura zamene domaće valute evropskom valutom duga i komplikovana, pa se na takav korak nije odlučilo devet od 28 članica EU. (Evropsku valutu trenutno koristi 19 članica bloka, dok devet - Bugarska, Hrvatska, Ceška, Danska, Mađarska, Poljska, Rumunija, Švedska i Velika Britanija (koja je procesu Bregzita-izlaska iz EU), ne koriste evro kao nacionalnu valutu.)
       Izrada pregovaračkog Poglavlja 17. - Monetarna i ekonomska politika, za pristupanje Srbije EU, čiji se jedan deo odnosi na mogućnost da buduća članica EU uvede evro je završena, i u aprilu ove godine poslata je Evropskoj komisiji na razmatranje, saopštili su stručnjaci NBS. Usvojena pregovaračka pozicija je predata EU i uskoro se očekuje otvaranje ovog poglavlja, jer, ocenjuju, da je Srbija u gotovo svim oblastima ekonomske i monetarne politike zemlje, domaće zakonodavstvo prilagodila zahtevima EU.
       U Nacrtu strategije za prijem Srbije u EU, Evropska komisija predviđa da bi Srbija mogla da postane članica EU do 2025. godine, ali da prethodno treba da zatvori sva otvorena poglavlja do 2023. godine, što bi značilo da najranije pre 2027. godine nije moguće da evro postane zvanična valuta u našoj zemlji.
       Navodi se da Srbija ima spremno pet poglavlja za otvaranje, a kada je reč o Poglavlju 17. i njegovom delu, koji se odnosu na usklađivanje monetarne politike Srbije sa EU i prilagođavanju zemllje na uvođenje evra, Srbija već sada, po oceni NBS, ispunjava najvažnije uslove za uvođenje evra.
      
       Šta je potrebno da bismo uveli evro
      
       Da bi jedna zemlja, kandidat za članstvo u evro-zoni, uopšte uvela ovu valutu, potrebno je ispuniti brojne zahteve, kao što su nezavisnost centralne banke, zabrana direktnog finansiranja javnog sektora, zabrana privilegovanog pristupa javnog sektora finansijskim institucijama, nizak budžetski deficit u odnosu na BDP, zatim kriterijume koji se odnose na javni dug, nisku inflaciju, visinu kamatnih stopa...
       Od zemalja članica EU se očekuje da usvoje evro kao nacionalnu valutu, a to nije ni malo lak put, ali prešla ga je, do sada, većina zemlja EU.
       Ako uđe u članstvo EU, Srbija bi mogla da bira da li će zadržati dinar, kao svoju valutu ili će preći na evro, kao ostale članice monetarne zone.
       Zemlja mora da učestvuje u Mehanizmu deviznih kurseva najmanje dve godine, što znači da mora da veže svoju valutu u tom periodu za evro, i ne sme da je devalvira ili depresira kako bi poboljšala svoju konkurentnost, eksternu poziciju, dala podršku izvozu, ili nešto slično, bez saglasnosti zemalja EU.
       Dve godine je, znači, minimum koji je potreban zemlji nakon pristupanja EU da usvoji evro, a taj cilj je posle ulaska u EU uspela da ostvari samo Slovenija, dok recimo zemlje, koje su dugogodišnje članice EU, kao što su Ceška, Poljska ili Mađarska, godinama i dalje koriste sopstvenu valutu.
       Ove zemlje smatraju da u ovom trenutku njihove privrede nisu dovoljno konkurentne za integraciju na EU tržište, i zato što verovatno smatraju da bi im uvođenje evra donelo više štete nego koristi.
       Uvođenje evra, prema tome, ne može da se ubrza, jer postoji procedura koja podrazumeva ispunjavanje određenih uslova i „probni period“ koji traje dve godine.
      
       Bregzit primorao Brisel da sve članice EU tera u evro-zonu?
      
       Nekoliko zemalja EU koje još nisu uvele evro, poput naših suseda, smatraju da su njihove ekonomije tako konkurentnije. Ne žure sa evrom, pogotovo posle svetske ekonomske krize, kada su zemlje sa nacionalnim valutama bolje prošle i nisu morale da otpuštaju radnike i prave oštre rezove, kao one u evrozoni.
       Međutim, britanski „Dejli ekspres“ pisao je prošle godine da će posle odluke Velike Britanije da napusti EU, osam članica koje imaju sopstvene valute, možda biti primorane da po hitnom postupku uvedu evro. Novine su tvrdile da bi predsednik Evropske komisije mogao da im postavi ultimatum, jer želi da sve članice budu povezane zajedničkom valutom i da se na taj način učvrsti monetarna unija. I nemački „Frankfurter algemajne cajtung“ navodio je da će se posle Bregzita ubrzati planovi za dovršenje monetarne unije.
       Ipak, nije moguće da osam članica EU po hitnom postupku uvedu evro. Možda bi uvođenje evra u ove države bilo povoljno za Srbiju jer one ne bi mogle da devalviraju valutu kako bi našim firmama izvoz učinile manje isplativim. Srbija bi tada bila u povoljnijem položaju, jer bi mogla da koriguje kurs, a ove zemlje ne bi mogle to da urade.
       Sa druge strane, uvođenje evra u Bugarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj i Mađarskoj, moglo bi da napravi određene probleme ovim našim susedima. Povećali bi se troškovi građana, a prihodi bi ostali isti, što bi značilo smanjenje njihove kupovne moći. U toj situaciji, ocenjuje se, mogao bi i da se smanji izvoz srpske robe u tim zemljama.
      
       Kako se priprema Hrvatska?
      
       Hrvatska narodna banka pripremila je hrvatsku strategiju za uvođenje evra. Prema pisanju zagrebačkog Večernjeg lista, iz oktobra 2017, ako Hrvatska uveri Evropsku komisiju i ostale države evro područja, da kontroliše javni dug i da će ga spustiti prema granici od 60 odsto u razumnom roku, računa se da bi evro mogao da postane hrvatska valuta najranije 2022. ili 2023. godine.
       Potrebno je i da države EU odobre novog člana koji bi koristio evro, a praksa je, takođe, i da se u zemlji održi referendum u vezi uvođenja evra kao nacionalne valute.
      
       Evro „na dugom štapu“
      
       Pred Srbijom je dug put. Zakon o NBS potrebno je dodatno usaglasiti sa odredbama koje zahteva statut Evropske centralne banke, u delu koji se odnosi na to da naša centralna banka bude deo monetarne politike Evropske centralne banke i pripremi se za usvajanje evra, kada za to dođe vreme.
       Uvođenje evra u Srbiji je, ipak, „na dugom štapu,“ jer je potrebne više godina dugoročne ekonomske, ali i političke stabilnosti zemlje, kako bi EU, uopšte, i započela razgovore za prijem u evropsku monetarnu zonu.
       Prethodno je uslov da Srbija uđe u EU, a kada će se to i da li će se uopšte desiti, ostaje kao otvoreno pitanje i pored datih okvirnih datuma za pristupanje od EU…












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX