SVEDOK Internet



Broj 1150.

Poseta
5523280

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju

EU na sedativima i antibioticima

Život prolazi, sećanja su večna

Belaj od Van Der Belena…

Od nas se očekuje da sami sebi odrubimo glavu


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Kako će da se okonča priča o „svetoj srpskoj zemlji“?
Politička samolustracija!
Piše: Milan Dinić

       Proteklih nedelja svedoci smo pojačanih medijskih i političkih istupa u vezi sa Kosovom. Ukratko, „zapadni partneri“ nam ga otimaju, a mi ga kao ne damo. U suštini, po sredi je ubrzavanje pripremanja srpske javnosti na „kompromisno rešenje“ čiji će ceh da plate građani, a ne onaj koji ga je ispregovarao.
      
       Šta se Srbiji trenutno nudi?
      
       Prema saznanjima „Svedoka“ iz Brisela, Londona, Beograda i Prištine, situacija u vezi sa Kosovom i Metohijom je sledeća: Beogradu se, ukoliko prihvati da omogući „Kosovu“ ulazak u UN i druga međunarodna tela, nudi garancija brzog uspostavljanja i zakonskog utemeljenja Zajednice srpskih opština (ZSO), ali u skladu sa „ustavom“ Prištine.
       Beograd ukazuje da je ovo već dogovoreno Briselskim sporazumom 2013. i traži kompromis i nuđenje nečega opipljivog...
       Konkretno, srpske vlasti traže garanciju ulaska Srbije u EU 2025. Evropska unija, a pre svega Nemačka, ovo odbijaju i, za sada, ne nude ništa drugo, očito u očekivanju da će Beograd (po običaju) da popusti.
       U nameri da opipa prostor za kompromis, Beograd je nedavno pustio i – pokazalo se, neuspešan - probni balon o razmeni teritorija sa Albancima. O ovome je „Svedok“ prvi pisao pre nekoliko brojeva (ukratko: Albanci su bili za razmenu, koja bi uključivala sever KiM za Preševo, ali su Nemci i Amerikanci bili protiv).
       Ni na ovu loptu Zapad nije reagovao i očito je da procenjuje da će Srbija – u skladu sa dosadašnjom politikom čiji je prioritet ulazak Srbije u EU, ipak da popusti.
      
       Od „nikada nećemo priznati...“ do „mi smo za kompromis“
      
       Sigurno se sećate sledeće rečenice: „Srbija nikada neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije“. Ovu rečenicu, u raznin oblicima, izgovorio je svaki političar u Srbiji, izuzev Cedomira Jovanovića.
       Po pravilu, ovo je rečenica koju izgovara apsolutno svako ko je na vlasti, ma kakvu funkciju da obavlja: od savetnika, šefa kabineta, državnog sekretara pa do ministra, predsednika vlade ili predsednika Srbije.
       Međutim, ako pogledate izjave srpskih političara na vlasti – pre svega Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, ali i drugih – koje su date u poslednjih nekoliko nedelja, nećete čuti tu dobro poznatu rečenicu: „Nikada nećemo priznati Kosovo“. Umesto nje, čućete sledeće: „Srbija je za kompromisno rešenje“.
       Ovo su izjave koje ovih dana – sinhronizovano ili slučajno – listom daju ljudi u vlasti koji se bave Kosovom:
       „Vučić o KiM: Želimo kompromis, za ucene i pretnje nismo spremni“ (RTS, 11.5.2018.);
       Direktor Kancelarije za KiM, Marko Đurić: Mi smo za kompromis o KiM, nećemo jednostrana rešenja“ (RTS, 12.5.2018.);
       „Predsednik odbora Narodne skupštine za KiM, Milovan Drecun: Za Beograd jedino prihvatljivo da se dijalogom dođe do kompromisa“ (RTS,12.5.2018).
       Ovome bi trebalo dodati i izjavu iz intervjua Aleksandra Vučića koji je 26. aprila izašao u britanskom „Gardijanu“ a u kome stoji: „Aleksandar Vučić će prihvatiti nezavisnost Kosova samo ukoliko Srbija dobije nešto konkretno zauzvrat“.
       Ako je „Gardijan“ pogrešno citirao Vučića, predsednik nije reagovao i izjavio da to nije rekao. Znači – jeste rekao da je spreman da prihvati nezavisnost (mada, ako ga pitate, on će da tvrdi da to „naravno“ nije rekao).
       Vučić, naravno, nije jedini. Pre nekoliko godina, neki srpski studenti u Strazburu videli su jednog visoko-rangiranog srpskog političara kako ruča u kafani. U to vreme zvaničan stav je bio da nema nikakvog popuštanja oko Kosova. Na dobačeno pitanje – „šta će biti s Kosovom“ – taj političar (poznat po kafanama i mikrofonu) napravio je poluokret leđima, u pola zalogaja, i punih usta lakonski rekao: „Ma najebali smo“, i vratio se svom obroku.
      
       Da li iko više veruje u ono šta priča?
      
       I to nas dovodi do sledećeg u srpskoj politici: Svi govore jedno, a misle sasvim drugo, i svi se kao ne razumeju, a odlično se svi razumemo, samo volimo da se pravimo ludi. Neuspeh srpske opozicije pred Vučićem jeste u tome što ni opozicija očito ne veruje iskreno u ono što priča.
       Međutim, da li je ovo slučaj samo sa srpskom politikom, ili, možda, sa celim našim društvom? Cini se da bitan deo srpskog problema – kako sa stavom oko Kosova, tako i sa korupcijom u našim institucijama i društvu i, uopšte, celim stanjem u kome se nalazimo - taj što niko do kraja ne kaže šta stvarno misli, jer apsolutno svako ima nekoga ko je u nekom talu/dilu/dogovoru/zavisnom položaju u odnosu na vlast (ma ko da je na vlasti) pa su svi javno nezadovoljni, svima je nešto neprihvatljivo, a tajno svi šuruju i mute da zaposle/zaštite svoje.
       Uostalom, u tome možda leži objašnjenje kako je svaka vlast do sada – i pored prevare glasača i napuštanja obećanja na kojima su prvobitno došli na vlast – uspevala da „obrne“ nekoliko mandata. I to traje taman toliko dok unutrašnji truli kompromisi ne propadnu, a EU ne nađe pogodnijeg partnera za popuštanje u vezi sa Kosovom ili u vezi sa položajem Srba u regionu, pre svega kroz povlačenje pred nasrtaje da se uruši Dejton tako što će od Republike Srpske da se napravi ljuštura, zarad „demokratske i evropske“ (i, naravno, pod Bošnjacima centralizovane) Bosne i Hercegovine.
      
       Stav SPC, Vučićeva reakcija i (ne)državničko ponašanje
      
       Možda se sećate da je Vučić 2013. pobedonosno najavio Briselski sporazum kao veliki uspeh srpske politike i diplomatije, te kako „vodimo protiv Albanaca sa 5:0“. Od tog velikog „trijumfa“ Briselskim sporazumom – formiranje Zajednice srpskih opština – nema ništa do danas, a izgleda da neće biti ni u buduće. I, hoće li neko da snosi političku dogovornost? Konkretno, onaj koji se najviše hvalio tim sporazumom (Vučić) kao i onaj koji ga je parafirao (Dačić)? Odgovor, naravno, znamo...
       Iako je postojao utisak da je kroz proces „unutrašnejg dijaloga“ u vezi sa KiM Vučić uspeo da pridobije ili barem ućutka delove stručne i intelektualne elite koji bi pred javnošću mogli da mu ospore način na koji rešava kosovsko pitanje, čini se da SPC, odnosno jedna struja unutar nje, ipak ne popušta.
       Iako je pre nekoliko meseci – posle prvog većeg neslaganja SPC i države oko KiM – spor „rešen“ tako što je Patrijarh Irinej izjavio „Bogu hvala na Vučiću“, Srpska pravoslavna crkva ponovo se izjasnila protiv bilo kakvog popuštanja u vezi sa Kosovom. Konkretno, SPC je nedavno apelovala na državne zvaničnike da nikada ne daju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije, poručivši da podela Pokrajine ne bi bila ništa drugo do priznavanja „nezavisne države Kosovo“ i poklanjanje najvećeg dela njene teritorije.
       Na apel SPC reagovao je predsednik Vučić (i to na konferenciji za novinare sa šefom odbora za spoljne poslove nemačkog Bundestaga) izjavivši da Crkva nije ponudila nikakvo rešenje i da im je stav „nerealan, da ne upotrebim neku težu reč...Svi govore o svetoj zemlji, samo niko neće na tu svetu zemlju da ide da živi“.
       Naravno, Vučić je tu odmah poslao „sicilijansku poruku“ SPC i Patrijarhu – rekavši novinarima da pitaju SPC da li ih je neko drugi pomogao tako kao što to čini aktuelna vlast...
       U svom reagovanju, predsednik Vučić je postavio i neka, čini se, sasvim logična pitanja:
       „Objasnite mi da li ima bilo ko od vas ko želi da ode da živi u Štimlje ili Glogovac? Pokažite mi i jednog Srbina koji bi to učinio sa svojom decom. Kada mi ga pokažete držite mi predavanje, solite mi pamet“.
       Međutim, sve bi ovo bilo opravdano da su predsednik Vučić i njemu bliski politički i medijski saveznici proteklih godina dali praktičan primer i pokazali ljudima kako da se vrate na KiM. Ako niko ne želi da ode da živi na KiM, je l’ to poraz nas kao naroda ili odraz politike koju je vodio predsednik (Tadić, Nikolić) Vučić, koji je, uzgred, obećao povratak Srba na KiM?!
       Da Srbija na svom čelu ima državnika koji veruje da je Kosovo srpsko i koji veruje u svoju obavezu preuzetu zakletvom nad srpskim ustavom, on bi pešice krenuo, sam ili sa grupom saradnika, ka „administrativnoj liniji“ i ušao na Kosovo, poveo ljude koji tamo hoće da se vrate i pozvao Albance da ga uhapse, pa da vidimo.
       Ne, umesto toga, predsednik Vučić je poslao nejakog Marka Đurića koga je albanska separatistička gerila pred kamerama hapsila i sa lisicama na rukama vukla po ulicama Prištine. Žalosna istina je da je Đurić tim potezom hteo da dobije poen kod Vučića, Vučić je hteo da dobije poen na Zapadu, a posledica je da je osramoćena Srbija.
      
       Šta bi trebalo da bude, a šta će stvarno biti
      
       Sasvim je izvesno da su aktuelne srpske vlasti, kao i najveći deo srpske opozicije (izuzev Dveri i Radikala) spremni da priznaju kosovsku nezavisnost. Neki – poput Narodne stranke – teže pokušaju da izboksuju podelu. Niko – ni oni koji bi da ga priznaju, ni oni koji bi da ga podele, ni oni koji bi da ga vratimo – nije ponudio plan i program kako to da uradimo, niti ukazao javnosti koja bi bila cena toga. (O tome kakve bi posledice bile po Srbiju i srpsko društvo i kakve žrtve bi bile potrebne ukoliko bismo se opredelili da radimo na reintegraciji Kosova i Metohije u sastav Srbije, pisali smo pre nekoliko brojeva, tekst je dostupan na sajtu „Svedoka“.)
       Posle decenija obećanja napretka i prosperiteta, došli smo u poziciju da, verovatno, kao društvo i država nismo spremni da podnesemo žrtvu koja bi bila potrebna ukoliko želimo da reintegrišemo Kosovo i Metohiju.
      
       Šta to u praksi znači?
      
       Srbija će, izvesno je, uskoro imati referendum (osim ako ne procene da će ga sigurno izgubiti, to jest da će građani odbiti prihvatanje nezavisnog Kosova) na kome će svi imati prilike da se izjasne u vezi sa rešenjem za Kosovo, kako ga Vučić na kraju bude ispregovarao.
       Da politička elita u Srbiji ima i malo poštovanja prema našoj otadžbini, svim njenim građanima, njenoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, posle tog referenduma, ma kakav da je ishod, podneli bi svi ostavke i sproveli samo-lustraciju, zabranjujući svakome ko je od 1990. do danas obavljao bilo kakvu političku funkciju u državi da se više ikada bavi politikom bilo kroz stranku bilo kroz neku državnu funkciju.
       Potom bi se svi stavili na raspolaganje Komisiji za nacionalno pomirenje koju bi vodili domaći naučni stručnjaci (istoričari, pravnici, politikolozi...) a koja bi utvrdila koji su to bili nacionlani propusti i greške koji su našu zemlju doveli do gubitka dela teritorije i potpunod društvenog i nacionalnog sunovrata. A odgovorni – svi oni koji su se bavili politikom od 1990. do danas, ma za koga da su bili – bili bi predmet istrage i, u slučaju da ima dokaza (a moralo bi da ih bude, jer neko mora da bude odgovoran za nacionalni i državni slom koji smo doživeli), bili bi izvedeni pred pravedan i strog sud gde bi im se sudilo za nacionalnu veleizdaju.
       Naravno, ništa od ovoga neće biti.
       Naprotiv, desiće se verovatno nešto poput sledećeg: imaćemo referendum gde će građani biti primorani da se faktički izjasne da li prihvataju ili ne nezavisnost Kosova. Vlast će se formalno držati po strani – njihovu agitaciju obavljaće mediji poput „Informera“ i „Pinka“, kao i probrane nevladine organizacije koje podržavaju nezavisno Kosovo – a onda će, kada rezultati budu stigli, vlada, tj. Vučić, da stanu na stranu većinske odluke i pokažu kako su, eto, uz narod. (Mada, ne zaborative – ovde referendumi služe samo da se ptovrdi doneta odluka, a ne da se čuje šta narod misli.
       Uostalom, čuveni Miloševićev referendum iz 1998. o nemešanju stranaca, okončan je tako što je Milošević nekoliko meseci posle referenduma prihvatio Vilijema Vokera i posmatrače OEBS-a, odnosno – mešanje stranaca.)
       Tako da ćemo na kraju ili da prihvatimo otimanje Kosova ili da ga formalno odbijemo, ali nam, izvesno je, ne gine da će Vučić, Dačić i aktuelna ekipa naći način da o(p)stanu na vlasti. Srbija će da nastavi da tone u balkansku Moldaviju u kojoj će strane sile sa malo novca, savetnika i vojske da kontrolišu red.
       Svedoci smo poslednjeg „trijumfalnog“ čina generacije političara odraslih u komunističkoj Jugoslaviji koja je pokazala apsolutnu nesposobnost za odgovorno vođenje države i koja je dokazala da nije dostojna da živi u slobodnoj i nezavisnoj srpskoj državi.






































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX