SVEDOK Internet



Broj 1156.

Poseta
5563030

Kada ovi odu sa vlasti, u zatvore će dolaziti narod kao na ekskurziju, da ih gleda sve na jednom mestu

Nije Vučić kriv, mi smo…

Poraz jahača apokalipse

Đukanović od Crne Gore pravi talibansku državu

Benzinska pumpa koja je u doba sankcija postala supermarket!


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

BEOGRAD ZA KOJIM TUGUJEM
U komunizmu ćemo svi živeti u Beogradu
Piše: Živan Haravan

       U jednom od svojih antologijskih aforizama pok. Brana Crnčević je 50 odsto pogodio u metu, a 50 procenata promašio.
       Taj aforizam glasi: “U komunizmu ćemo svi živeti u Beogradu”.
       Dakle, očigledno je samo promašio društveni sistem.
       Daleko pre ovog aforizma i prognoze odrastao sam u Kraljevu. Od prvog do četvtog razreda osnovne škole svaki školski raspust sam provodio kod majke u Beogradu koja je živela u njegovom epicentru, na uglu Skadarske ulice i ulice Braće Jugovića zgrada broj 23. Kako bi se bližio dan kada bi moja nana počela sa pakovanjem dva “kufera” (kofera) tako je meni “cena” počela da raste među vršnjacima iz ulice.
       “Blago tebi! Ideš u Beograd!”, govorili su ne iz zavisti, već, čežnjivo, ne skrivajući svoju žal što oni nisu na mom mestu. Moje početno uzbuđenje bilo je na vrhuncu kada bi se preko staničnog zvučnika začuo glas:
       “Brzi voz Skoplje, Priština, Beograd, dolazi na drugi kolosek!”.
       Pošto bi ogromna, crna parna lokomotiva, koja mi je ličila na moćnog konja Kraljevića Marka koji zadihano frkće, dovela svoje vagone, nana je, uvek uz nečiju pomoć, uspevala da ubaci ona dva kofera puna tegli sačuvane zimnice, suvog mesa, za svoju ćerku, da bismo se, potom, smestili na drvena sedišta u kupeu vagona druge klase. Pošto bismo preživeli tunele, nagutavši se čađi parnjače na ugalj, u zavisnosti koliko je dugo “brzi” voz bio zaustavljan na crvenom signalu, posled 6 do 8 sati noćne vožnje, ugledao bih osvetljeni Topčider, rakovički tramvaj...!!!
       Svi putnici bi prešli na onu stranu odakle bi se, u daljini, na vrhu Dedinja, video Titov Beli dvor.
       Na železničkoj stanici Beograd sa svih strana bi se čulo:
       “Nosač! Nosač...!”
       Bili su to Abanci sa kačketima i brojem na njima istim kao i na njihovim registrovanim kolicima na dva točka za prenos prtljaga. Pošto bi, zajedno sa nosačem krenuli uz Baklansku, prošli bismo pored palate Albanije koja mi se, svojom visinom, činila kao da se gubi u nebu među oblake.
       Bile su to 50-e godine prošlog veka. Rano jutro, a ulaz u zgradu našeg odredišta je bio zaključan, pozvonili bismo nastojniku zgrade. Bio je to ljubazan, gospodski, bračni par koji su u dvorištu zgrade imali jednu skromnu kućicu. Oni, obavešteni o našem dolasku, uveli bi nas u njihov stančić, nanu poslužili kafom, a mene nezaboravnim sokom od maline. Ne znam čemu sam se više radovao: da li dolasku majke da nas “preuzme” ili otmenom liftu kojim ćemo na drugi sprat! Prvo što bih uradio istog jutra, svake godine, bio je obilazak spratova uz stepenište. Na velikim, dvokrilnim prozorima, na svakom spratu, koji su “gledali” u dvorište zgrade, bili su predivni stakleni vitraži! Cisti, sjajni, divnih boja, ni trunku oštećeni! Uživao sam u slikama pauna, raznog cveća, pejzaža...Cista umetnička dela!! Netaknuta, negovana!
       Ulice Beograda, od Slavije do Kalemegdana, Skadarska, Braće Jugovića..., bile su tako i toliko čiste da sam imao utisak kako bi se kugla sladoleda, ispala iz korneta, komotno mogla vratiti u kornet i bez problema pojesti...
       Nigde pikavca, papira, praznih kutija cigareta, a o ispljuvcima u vidu šlajma, slina, izgaženih žvaka slepljenih i uraslih u trotoare – ni govora. Na Kalemegdanu, Tašmajdanu..., na njihovim negovanim travnatim površinama, bile su, pobodene male drvene table sa natpisom: “Ne gazi travu”, namenjene, tada, retkim “kuferašima”.
       Nigde nadzidane zgrade, fasade lepša od lepše, nigde grafita, nigde pregrađenih balkona i terasa, nigde da vidite “domaćicu” koja stolnjak trese, posle ručka, kroz prozor, komšiji na glavu, nigde da vidite nekog ko puši cigaretu na prozoru ili terasi svog stana, a pikavce baca napolje, nigde da vidite da neko baca kućno đubre sa prozora svog stana...
       Dakle, sve ono što je, danas, u Beogradu – svakodnevica!
       Ono za čim posebno žalim je beogradski govor – naglasak – akcent. Ako tome dodamo “svako malo”, “svašta nešto”, “zaredom” i mnogo još toga što se “zapatilo” u današnjem “novogovoru” sportskih tv-komentatora i drugih poslenika javne reči, sa tugom mogu da konstatujem da je pravi, stari beogradski govor otišao u nepovrat.
       Imao sam sreću i čast da po mom konačnom dolasku u Begrad 1965 godine upoznam predratnog Beograđanina, dosta starijeg od mene, trgovca u penziji pok. Gospodina Branka Dimitrijevića kome sam bio venčani kum u opštini Savski venac. Nisam se ljutio na njega što je, u šali, umeo da me oslovi sa “kuferaš”, jer, to je, već, bilo vreme (70-te godine prošlog veka) koje je pokojnog Branu Crnčevića inspirisalo za onaj aforizam.
       Uz dužno poštovanje prema starim i pravim Beograđanima, kojih je, danas, toliko malo u Begradu da bi, poput američkih Indijanaca, mogli da budu smešteni u neki rezervat kao turistička atrakcija, jedan sam od mnogih “kuferaša” koji su Beograd zavoleli, poštujući ga i čuvajući ga kao što se poštuje i čuva svoj stan – svoje ognjište.
       Zato, ne osećam se odgovornim zbog sveopšteg, bolesnog, stanja u kakvo su ga doveli i u kakvog ga nezadrživo dovode i pretvaraju moji, neprilagođeni “saplemenici” – “kuferaši” koji, iz dana u dan, pristižu u sve većem broju!
       No, poštovani “domoroci”, stari Beograđani, složićemo se sigurno u jednom. Nebrojeno je “kuferaša” koji su, došavši u Beograd, proslavili ovaj grad i našu Srbiju širom Sveta svojim umetničkim stvaralaštvom, sportskim dostignućima, naukom, književnošću, inovativnošću...Pa, i sam autor aforizma sa početka ovog teksta, književnik, novinar, aforističar sad pok. Brana Crnčević – bio je “kuferaš”. A, biti stari, rođeni Beograđanin i svojim angažmanom, na bilo kom umetničkom, naučnom, sportskom... polju proneti slavu Srbije i Beograda, e, to je, već, Bogom data – privilegija.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX