SVEDOK Internet



Broj 1160.

Poseta
5582827

Ljudi danas žive daleko bolje nego što im se čini

Odgovor “zabranjenog”

Zašto niko neće sa Srbijom?

Ostavka, princip ili sujeta?

Dakle, „Svi Jevreji treba da umru!”


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Anti-ruska propaganda ili ruski problem sa imidžom?
Za sve su „krivi“ Rusi!
Piše: Andrej Dimitrijević

       Ukoliko pratite vesti verovatno ste primetili da između Rusije i Zapada tinja diplomatski rat koji je čas manjeg, čas većeg intenziteta. Ko će na kraju tog sukoba da izađe kao pobednik, pitanje je – mada je moguće i da se dogovore, kao što to veliki uvek rade. Srbi nisu jaki kao Rusi, pa je antisrpska kampanja devedesetih formirala krajnje negativnu sliku o nama, koja dobrim delom stoji i danas. Rusi nisu Srbi, vremena su drugačija, ali bi ishod, čini se, mogao da bude sličan ako Rusi ne promene nešto...
       Zapad gotovo dnevno optužuje Rusiju i vlasti u Moskvi da su krive za nešto: za navodno trovanje ruskog dvostrukog špijuna Sergeja Skripala, za obaranje aviona MH17 iznad Ukrajine 2014., za podršku „zločinačkom režimu“ Bašara el Asada i drugih diktatora, za mešanje u američke predsedničke izbore kako bi Hilari Klinton izgubila 2016., za podstrekivanje nejedinstva unutar EU i finansiranje antievropskih pokreta unutar EU, za izazivanje NATO i agresivno ponašanje ruskih aviona prema NATO avionima, za pranje prljavog novca na Zapadu... Bliže našem regionu, Ruse optužuju da destabilizuju Balkan, da su pokušali da obore režim Mila Đukanovića u Crnoj Gori, da naoružavaju paravojne jedinice Milorada Dodika u Republici Srpskoj, da u Nišu grade vojnu bazu, da destabilizuju Makedoniju, da podržavaju Srbiju (što je, isto, izgleda, problem), da su barijera priznanju Kosova... U jednoj rečenici, Zapad gleda Rusiju kao nekoga ko lošu situaciju čini još gorom.
       Ako pogledate naslovone stranice zapadne štampe ili njihovih sajtova, nećete moći da pročitate ni da je sunce svanulo u Rusiji a kamo li nešto malko više optimistično...
       Da li u ovo verujete ili ne verujete zavisi od mogo faktora: kako gledate na svet, koliko pratite dešavanja, odakle se informišete, kako zaključujete... Imajući u vidu da u Srbiji dominira senzacionalističko-prepisivačko novinarstvo (u kome se nebitne istine stapaju sa gnusnim izmišljotinama i lažima kako bi se nekome napakostilo ili sa nečeg bitnog skrenula pažnja) tako se i izveštava o Rusiji i Zapadu. Usled toga verovatno većina ljudi u Srbiji misli da su Rusi najbolji na svetu, da su naša braća i spasitelji i da je „Putin car“ dok verovatno manji deo – onaj koji se informiše mahom sa takozvanih pro-zapadnih medija koji gotovo sve vesti iz inostranstva bukvalno prepisuju sa zapadnih medija (recimo, kao što je to često slučaj sa B92) – misli da nam Rusi nisu ni braća ni prijatelji, kao i da je ruski režim nedemokratski i zao...
       Međutim, teza po kojoj su Rusi krivi za, izgleda, sve veoma podseća na tezu po kojoj su Srbi krivi za sve što se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije.
       Sa druge strane, Rusi ni dva posto ne šljive šta Zapad priča. Oni teraju po svome: rusko ministarstvo spoljnih poslova poput američkog Stejt department drži redovne konferencie za štampu o dešavanjima u svetu (istina, Rusija ređe ili gotovo uopšte ne uvodi sankcije, preti sankcijama ili bombarduje nekoga), svoj pogled na svet Rusi šalju preko svog kanala „Rusija danas“ (Russia today) i „Sputnjik“ (koji ima sajt na nekoliko jezika, uključujući i srpski). Uporedo sa time, Rusi nastoje da svoje odnose sa svetom razvijaju normalno koliko je moguće – Rusima, ipak, niko ne može da zabrani ili onemogući da se pojave na nekom skupu ili naprave sastanak sa bilo kime u svetu, jer su velika sila.
       Međutim, ova cela priča u vezi sa time kako su Rusi glavni izbor problema u svetu nije baš bez negativnih posledica po Rusiju: ruska ekonomija je u opadanju, kao i njihov bruto društveni proizvod koji je od uvođenja sankcija 2014. gotovo prepolovljen i na nivou je italijanskog! Ponovo se saradnja s Rusijom svodi samo na odbrambenu industriju i energente. Ruske kompanije su dobrim delom izolovane od Zapada, što nije samo problem u finansijskom smislu već i u tome da je Zapad mesto sa najviše tehnoloških i poslovnih inovacija na svetu. Takođe, ako se pogleda moć ruskog pasoša (prema podacima „Passport Index Ranking-a“ koji rangira pasoše po tome u koliko zemalja mogu bez vize), Rusi mogu bez vize u 79 zemalja, u 34 dobijaju vizu po dolasku na granicu, a za 85 bi trebalo da obezbede vizu unapred. To je tek nešto malo bolje od državljana Srbije kojima bez vize putuju u 82 zemlje, u 37 dobijaju vizu po dolasku na granicu a za 79 moraju da obezbede vizu unapred. Rusi su u istoj grupi sa Kiribatijem, Kolumbijom i Makedonijom...
       Ipak, ovde je po sredi jedan drugi problem koji je, opet, poznat nama iz Srbije: Iako se čini sasvim očitim da postoji jaka medijska i politička kampanja protiv Rusije koja nije motivisana samo (a neretko nema nikakve veze sa) činjenicama i dokazima već političkim i ekonomskim interesima, i Rusi unutar sebe imaju ljude čije ponašanje i postpuke nije nimalo lako objasniti ili odbraniti. Preneseno na primer Srbije, jeste tačno da je devedesetih postojala kampanja protiv Srbije i Srba, ali da li to znači da su Milošević i politička ekipa oko njega, kao i Arkan i drugi ratni profiteri, bili nešto što bi trebalo braniti ili primer nečega dobrog ili primer ljudi koji se bore za dobar imidž Srbije? Teško...
       Konkretno, da li je dobro što osim za Vladimira Putina svet ne zna ko je čovek broj dva ili tri u Rusiji? Putin je na vlasti – bilo kao predsednik, bilo kao premijer – od 1999. godine. Da li je za bilo koji sistem – a pogotovo tako veliki i uticajan kao što je Rusija – dobro da se bazira na snazi, umeću i autoritetu jendog čoveka, pa makar to bio i Putin? Šta to govori o snazi i autoritetu ruskih institucija koje bi trebalo da su jače od bilo kog čoveka? Istovremeno, sa druge strane Atlantika, više od godinu dana traje istraga koja bi mogla da završi i optužnicom protiv američkog predsednika.
       Rusi hoće da kontriraju Zapadu medijski, ali ako pogledate kanal „Rusija danas“ čućete izjave, videćete govor tela i ponašanje koje je mnogo bliže onakvom kakvo očekujete od propaganadnog izveštavanja Informera i Pinka u Srbiji, a ne od nekoga ko hoće da pridobije svetsku javnost koja hoće da čuje činjenice. Zapad nije ovako providan – što, možda, zapravo pokazuje koliko je njihova podmuklost još dublja. Ali činjenica jeste da dok Bi-bi-si – na Zapadu gotovo apsolutno a u ostatku sveta kako-tako - ima imidž pouzdanog izvora i simbol je nekog prestiža, to nije slučaj sa „Rusijom danas“ ili sa „Sputnjikom“, koji su na Zapadu brendirani kao propagandna glasila, kojima se gotovo zabranjuje rad i koji imaju tako loš imidž da nije baš dobro za vašu karijeru ako za njih radite. Da li su za to Rusi krivi ili ponašanje Zapada, svako neka proceni sam, ali je činjenica da i pored ogromnog novca koji Rusi ulažu širom sveta sa ciljem da podignu svoj imidž i promovišu se više, odlazi u vazduh - bez koristi.
       Slično vidimo i na Balkanu. Ako je Rusima stalo da pariraju Zapadu onda bi morali da rade ono isto što Zapad radi: da daju ogroman novac za NVO koje bi vodili učeni i vešti ljudi koji dobro govore jezike (kao što je devedesetih Zapad potkupio dobar deo srpske intelektualne elite); da ulažu u škole jezika i projekte kroz koje bi mladi – kao što sada putuju u Brisel da upoznaju „evropske vrednosti“ tako - putovali u Rusiju, učili ruski i tražili uzor u Rusiji. Ali, opet, da li je Rusija uzor ako nema opoziciju, ako je korupcija prema svim svetsk prihvaćenim standardima i dalje veoma visoka i ako se opet sve svodi da za sve mora da se pita jedan čovek – Putin?
       Kako prolaze oni koji su uz Ruse? Za razliku od takozvanog Kosova koje je defakto nezavisno i koje je samo na nekoliko koraka od formalnog priznanja i koje je priznalo više od 100 država sveta, nezavisne republike Abhaziju i Južnu Osetiju – koje su proglašene nakon rata u Gruziji 2008. godine – priznale su tri međunarodno priznate države: Rusija, Nikaragva i Venecuela. Stanje u tim republikama uporedivo je sa lokalnim bezvlašćem koje vlada u pojedinim delovima Kosova.
       Medijske reportaže i izveštaji iz Moskve ali i drugih krajeva Rusije kao da slikaju sliku sličnu onoj u Srbiji: sve može ako si u dogovoru s vlašću ili sa onima koji su bliski vlastima. Daleko od toga da se ovo ne dešava na Zapadu (novinare ubijaju i u EU (kao nedavno na Malti), i u Nemačkoj se prodaju dokumenti za pare (nedavni skandal sa hiljadamam migranata koji su dobili boravište u Nemačkoj iako nisu ispunjavali sve uslove...) ali je poverenje u institucije i efikasnost njihovog rada daleko veća nego što je to slučaj u drugim zemljama, a pogotovo Rusijom.
       Prema tome, iako jeste očito da Zapad vodi snažnu antirusku kampanju, činjenica je da na ruskoj strani nije sve sasvim čisto i da se onaj ko brani Rusiju dovodi u poziciju kao i mnogi u Srbiji devedesetih: da sa jedne strane branite Srbiju i Srbe od propagande po kojoj smo mi ubice i koljači, a sa druge da u zemlji na vlasti i uz vlast imaš ljude i sistem koji su ogrezli u korupciji.
       Kako god, Rusi imaju dovoljno novca i resursa da mogu da izdrže medijsko-političko-ekonomsku kampanju Zapada. Ali, u perspektivi, čini se da dalje razvijanje ovakve priče po kojoj su Rusi krivi za sve a Rusija sama ne čini više da – mimo propagande Zapada – sama privuče ljude, kompanije i države sebi, Rusi će završiti kao veliki krivci: Zapadu uvek, onima koji se oslanjaju na njih (poput Srba) – možda, a sebi – sigurno.

Kinezi počeli da prave holivudske filmove o svojoj moći
Kineska moć na velikom platnu
       Opremljeni najsavremenijim oružjem i opremom, sa savršenom frizurom, grupa komandosa tiho i pažljivo zauzima pozicije ispred prostorije u kojoj su taoci i njihovi otmičari. Pošto su rukom jedni drugima signalizirali šta da rade, specijalci bacaju šok bombu, ipadaju u sobu i – u nekoliko sekundi – savladavaju otmičare i oslobađaju taoce. Scena se završava tako što se jedan od komandosa obraća grupi uplašenih ljudi rečima „mi smo kineski marinci“, na sve mandarinskom jeziku, dodajući: „mi smo ovde da vas vratimo kući“. Ovo je scena iz filma Operacija Crveno more, najnovijeg kineskog blok-bastera koji je tokom ove godine u bioskopima zaradio 579 miliona dolara (za sada).
       Film ima sve elemente holivudske produkcije: budžet od 70 miliona dolara, najsavremenije brodove i avione (pozajmljene od kineske vojske), najbolje kineske glumce, kao i egzotičnu inostranu lokaciju – film je snimljen u pustinjama Maroka. Ali priča ovog filma – koja po svemu podseća na holivudska ostvarenja koja promovišu američku vojnu moć i snagu, kao što su, recimo „Rambo“ ili „Top Gan“ – nije bazirana u dalekoj prošlosti ili nekoj nepostojećoj zemlji, već se bazira na jednom od aktuelnih globalnih bezbednosnih problema: otmicu brodova i putnika na obalama istočne Afrike. Ovaj iskorak nije beznačajan: Kinezi su počeli da prave filmove koji više nisu svedeni na za njih standardne teme kao što su Kineska revolucija, rat u Koreji 1950-ih ili u Vijetnamu 1960-ih. Naprotiv, baveći se aktuelnim političko-bezbednosnim problemuima u filmovima u kojima predstavljaju Kineze odnosno kinesku vojsku kao glavne aktere i junake u globalnim dešavanjima, Kinezi direktno guraju prst u oko Amerikancima koji su poznati „dobri momci“ i spasioci u svim modernim filmovima.
       Uporedo sa ovim primećuje se da su kineski cenzori olabavili su pravila i kriterijume kada je reč o tome šta jeste ili nije umetnost i šta jeste ili nije za veliko platno.
       Za analitičare ovaj iskorak je zanimljiv jer – barem na velikom ekranu – odudara od dosadašnje kineske politike nemešanja u velike međunarodne teme. Ali, kako se primećuje, možda je i pravljenje filmova o globalnim sukobima i ratovima u kojima Kinezi nisu slučajni prolaznici ili turisti, već glavni junaci, odraz preokreta koji je vidljiv na političkom planu u poslednje vreme – da je Kina sve odlučnija u isticanju svojih zahteva i nametnaju svog autoriteta u međunarodnim odnosima.
       Tako je sada u toku snimanje nekoliko filmova koji prikazuju Kinu ili kineske vojnike, specijalce kao glavne junake nekog događaja od koga zavisi spas ceog sveta, poput junaka filma Operacija Crveno more u kojoj pripadnici jedinice „Zmajevi komandosi“ nastoje da oslobode radnike na jednoj naftnoj platformi u Crvenom moru. U stvarnosti – 2015. godine, jedan kineski vojni razarač učestvovao je u operaciji spasavanja civila iz Jemena u kome bruji građanski rat, ali priča je daleko manje dramatična od one predstavljene na filmu.
       Za sada jedini drugi film koji je gledaniji od novog vojnog trilera jeste „Vučji ratnik 2“ – ratni film koji se bavi događajima iz Drugog svetskog rata i koji je postao najgledaniji kineski film ikada.
       Film poput Operacija Crveno more ne pokazuje samo kineske vojnike kao junake, već i kinesku vojnu opremu koja je predstavljena kao najsavremenija na svetu a Peking postavlja u centar globalnih dešavanja. Kako ocenjuju filmski kritičari i politički analitičari, Kina je odlučila da ne samo ekonomski već i politički pokori svet i – shodno tome – filmovi koji pokazuju Kinu kao globalnu supersilu su nešto što bi trebalo više očekivati na velikim platnima.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX