SVEDOK Internet



Broj 1160.

Poseta
5582817

Ljudi danas žive daleko bolje nego što im se čini

Odgovor “zabranjenog”

Zašto niko neće sa Srbijom?

Ostavka, princip ili sujeta?

Dakle, „Svi Jevreji treba da umru!”


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

IZA ZIDINA VESTMINSTERA: Sali Bedel Smit, u knjizi „Elizabeta, kraljica“, obelodanjuje EKSKLUZIVNI pogled na biografiju britanske kraljice
Sve tajne Elizabete II
Piše: Snežana Serafimović

       A kažu, sreća i slučajnosti su nevažne!?
       Neće biti!
       Da očev brat nije abdicirao zbog ljubavi prema Wallis Simpson, Elizabeta bi danas bila samo jedna od dokonih princeza kojoj život prolazi u humanitarnim obvezama i lagodnoj svakodnevici...Ovako, malo-malo, pa joj neko, kao sada tabloid “San” s nacizmom, zagorčava život?!
       - Kad porastem, volela bih da živim na ladanju kao dama, s mnogo konja i pasa - poverila je Elizabeta učitelju jahanja, ali tad je već znala da je očekuje drukčija budućnost. Sudbonosni događaj bila je abdikacija njenog strica, Edvarda VIII, koji je na prestolju nasledio Elizabetinog dedu, ali se odrekao krune zbog ljubavi prema američkoj raspuštenici Valis Simpson.
       Elizabetin otac postao je kralj Džordž VI., a ona prestolonaslednica. Vest joj je 10. decembraa 1936. doneo sluga dok se igrala sa sestrom.
       - Znači li to da moraš biti sljedeća kraljica? - pitala je šestogodišnja Margaret.
       - Da, jednog dana - odgovorila je Elizabeta, na šta joj je Margaret sažaljivo rekla:
       - Jadnice.
       U sudbonosnom trenutku 6. februarae 1952., jedna mlada žena popela se na visoko stablo u Keniji da filmskom kamerom snimi egzotične divlje životinje, i ne sluteći da joj je u to isto vrijeme, kod kuće, u Engleskoj, umro otac.
       Smrt roditelja za svakoga je bolan gubitak, ali i velika životna promena, a posebno za tad 24-godišnju Elizabetu koja se na drvo popela kao princeza, a sišla kao kraljica britanske monarhije.
       Vest o smrti oca Elizabeta je primila tek četiri sata kasnije, i to ne službenim kanalima - jer telegram poslat Državnoj upravi u Nairobiju nije imao ko da dešifriruje - nego preko novinara koji su pratili njenu posetu.
       Urednik “East African Standarda” video je Rojtersovu vest pa je telefonirao princezinom sekretaru, a zatim i Filipovom, koji je princa obavestio šta se dogodilo.
       Filipa je to potreslo, kao da ga je pogodio grom.
       Kad se pribrao, Filip je poveo ženu na šetnju da joj nasamo kaže da joj je otac umro.
       Mlada kraljica je to primila pribrano, s osećajem za dužnost koji iskazuje do danas te je napisala niz pisama s izvinjenjima što prekida posetu i organizovala povratak u Englesku.
      
       Svoga oca, kralja Džordža VI nikad nije izneverila
      
       Elizabeta je bila svesna da je neočekivanim obrtom dobila šansu da vodi državu. No, Elizabeta je u svemu bila poslušna i odana. Spremna na odricanja zbog više svrhe, razloga većeg od nje same, činjenice da će jednoga dana voditi kraljevstvo.
       Svog obožavanoga oca, kralja Džordža VI, nije nikada izneverila.
       Ispružene dečje ruke ignorisala bi jer je država bila ispred njih, a Elizabeta je pre svega bila monarh:
       „Oh, ne, dragi, ne! Nije još tvoj red“, rekla bi tužnom princu Carlsu, svom najstarijem sinu.
       Princ Filip još manje je u javnosti iskazivao nežnosti. Nije to bilo uobičajeno za kraljevski par mada su se zaista voleli i bili ludo zaljubljeni jedno u drago.
       Jedan prijatelj je svedočio o vrlo neobičnoj otvorenosti princa Filipa kad je ovaj rekao, tokom jednog zajedničkog druženja da Elizabeta zaista ima krasnu, nežnu kožu.
       „Da, da. Takva je po celom telu“, rekao je princ šokiranom prijatelju.
      
       Poslednji pravi, punokrvno staromodni evropski monarh
      
       Nijedan se monarh ne može meriti s njom u tom smislu. A zatim će, u drugoj polovini godine, proslaviti i 68. godišnjicu braka.
       Kraljica je rodila četvoro dece, osigurala je monarhiji naslednika, svedočila i aktivno sudelovala u velikoj transformaciji sveta, i uporno branila svoju krunu i presto, ne odstupajući ni kad je bilo najteže i kad su joj podanici uskratili podršku jer je zadržala hladnu, krutu pozu u trenutku pogibije narodne princeze Ledi Dajane.
       Upravo je ova kraljica, Elizabeta Druga, verovatno poslednji pravi, punokrvno staromodni evropski monarh.
       Jednoga dana, kad ona više ne bude živa, monarhija će se sigurno promeniti, modernizovati, postati drukčijom ili - zašto ne - zauvek nestati.
       No, dok je Elizabeta Druga tu, niko se o tome ne usuđuje da ozbiljnije govori.
       Autoritet, mudra kraljica, uspela je tokom godina da postane čuvar države kojeg poštuju. Nikad je niko nije smatrao slabijom zato što je žena.
       Pokazala je u toliko slučajeva, i u vreme Drugog svetskog rata, da je iznad tih polnih razlika i da je u puno stvari tvrđa, odlučnija i neutrašiva. Teško je bilo živeti u seni takve majke, pa i u seni takve supruge. Zato je princ Carl neobično infantilan i istovremeno otuđen i od svoje prinčevske dužnosti i od naroda, a princ Filip je pak putujuća nevolja za koju se nikad ne zna što bi negdje mogla „izvaliti“.
       Kad je bila mlada, kraljicu nije bilo nimalo teško zavoleti. Bila je lepa, zabavna i vesela. Volela je plesati, žudela je za umetnošću, znala je razgovarati o svim temama i plenila je pažnju gde god bi se pojavila.
       Sitna, ali čvrste figure, bila je sasvim drugačija kad je mogla biti samo „privatna osoba“. A to je, s vremenom, bilo sve ređe.
       Jednom je prilikom kod nje bila Eleonora Ruzvelt, udovica predsednika Sjedinjenih Država. Razgovarale su gotovo puni sat, mada je Eleonora znala da je toga dana mali princ Carls, tada osmogodišnjak, imao operaciju krajnika. U jednom trenutku kraljicu su obavestili da je princ dobro i da već dobija sladoled kako bi lakše izdržao bolove u grlu...
       Ali uprkos čuđenju gospođe Ruzvelt, kraljica je smatrala da je važnije održati do kraja sastanak s njom nego sedeti pored kreveta svoga uplašenog sina.
       „Delovala je tako mirno i pribrano, kao da nema na umu svog nesrećnog dečaka“, kazala je kasnije gospođa Ruzvelt.
       Naravno, kraljičina deca bila su okružena ljubavlju i pažnjom dadilja i bake, ali majka je imala državničke obveze koje su podrazumevale da ne stiže da se igra s njima i da, često, ne stigne ni da ih poljubi za laku noć.
      
       Gandi šalje poklon
      
       Na dan kad su se venčali, 20.novembra 1947, ostavio je cigarete. Znao je da mu buduća žena pati zbog toga što je zdravlje njenog oca, kralja Džordža, narušeno i zbog duvana, pa je odlučio da prestane.
       Odjednom.
       Cekao ga je život pun stresa. Na dan kad su se venčali, za kraljicu Elizabetu ništa se nije promenilo.
       A princu Filipu promenio se čitav život.
       Nije se pojavio kraljev brat, bivši kralj koji je bio nepoželjan u Londonu.
       Dva dana pre venčanja, Elizabetin otac priredio je bal u palati, ali kasnije je priznao nadbiskupu od Kenterberija kako nema „ničeg tako bolnog kao dati kćer“.
       Mlada je nosila venčanicu od svilenog satena, ukrašenu s deset hiljada uzgojenih bisera i izvezenu srebrnim nitima i kristalima - haljinu posebnu, ali po nečemu istu kao ostale: kao i sve mlade u to vreme, Elizabeta je od vlade dobila 200 dodatnih kupona za tkaninu za venčanicu. Ne zna se da je to zbilja bilo dovoljno za raskošnu kreaciju Normana Hartnela, ali niko to nije ni pitao. Ljudi su se veselili glamuroznom slavlju u doba oskudice koja se neizbežno osećala u svemu pa su mladenci pred oltarom klečali na sanducima za narandže presvučenim ružičastim satenom, a sastojke za svadbeni ručak u Bakingemskoj palati, koje bi bilo nemoguće kupiti u posleratnoj Engleskoj, slali su podanici iz dalekih zemalja.
       Izviđačice iz Australije, recimo, osigurale su jaja, maslac i ostalo potrebno za svadbenu tortu od četiri sprata.
       Zato su, možda, medu darovima koje su mladenci primili, uz raskošan nakit koji im je poslao maharadža od Patiala, našli i rukom pleteni džemper. 148 pari čarapa, 16 spavaćica, 500 limenki konzerviranog ananasa i ušećerene bademe te komadić tkanine nepoznate namene koju je Mahatma Gandi lično istkao, na užas Kraljice Majke koja je mislila da je to krpa koju Gandi mota oko bokova.
       Godinu dana nakon venčanja rodio se Carls.
       Princezu Anu, rođenu u leto 1950., takođe je dojila nekoliko meseci, a onda se ponovno posvetila mužu, ali kako je kraljevo zdravlje slabilo, sve više i obvezama koje joj je nametao njen položaj.
      
       Prvo, pa muško
      
       Bakingemska palata bila je presrećna kad je Elizabeta rodila sina. On je bio njezin dokaz da je spremna da bude kraljicom i da ispunjava sva očekivanja koja su pred njom, još od te rane večeri 14. novembra 1948., kada su počeli trudovi.
       Dok je njen muž princ Filip igrao skvoš, da ubije vreme, čekalo se da - tada princeza - Elizabeta, Lilibet, kako su joj svi tepali, rodi naslednika.
       Bože sačuvaj da je prva bila djevojčica. Bio bi to poraz.
       Zato u knjizi „Elizabeta, kraljica“, koja se pre tri godine, na godišnjicu njenog dijamantskog jubileja vladavine, pojavila na tržištu, Sali Bedel Smit rekonstruiše razmišljanja i razgovore koji su se te večeri vodili u Bakingemskoj palati.
       Kad je, 14. novembra 1948., u 21 i 15 objavljeno da je rodila sina, sekretar kralja Džordžea VI uzviknuo je presrećan:
       „Znao sam da to ona može napraviti! Ona nas nikada nije izneverila.“
       Sir Džon Vir, jedan od lekara na Dvoru, u poverenju je rekao kraljičinoj ličnoj asistentici:
       “Nikada me nije toliko obradovao prizor muškog polnog organa kao u ključnom trenutku porođaja!”
       Stroga, ali pravedna. Takva je želela biti kao vladar, još od dana kad ju je suprug, 6. februara 1952., godine, tokom puta u Africi, rekao da je njen otac umro.
       Nije zaplakala, ali je prebledela, zaćutala.
      
       Buljila u njega netremice
      
       Odmah su seli u avion i 19 sati putovali do Londona. Kada je izašla iz aviona, pred njom su se duboko, s poštovanjem koje se iskazuje samo monarhu, poklonili članovi Vlade i Dvora.
       Princeza Lilibet postala je kraljica Elizabeta, ne napunivši još 26. godina.
       Sve je bilo podređeno funkciji kraljice, osim izbora muža. Tu je Elizabeta Druga odabrala sama, onoga kojega je željela svim svojim srcem i koji je njena jedina prava životna ljubav. Brak koji traje već više od šest i po decenija nije u početku bio odobren od svih; princ Filip sin je grčkog princa Endrjua iz dinastije Šlezvig-Holstajn-Soderburg-Gluksburg i princeze Alise od Batenberga.
       Njegova je majka bila gluva i jako joj je bilo teško da ispunjava sve poroodične obveze, naročito nakon što je porodica morala pobeći iz Grčke i skrasiti se u Parizu, gde su živeli u vili svojih bogatih rođaka koju nisu morali plaćati.
       Roditelji su Filipa poslali u internat u Englesku, a ubrzo posle toga majka je imala živčani slom, primljena je u sanatorijum i potom se i rastala od grčkog princa.
       Osnovala je red časnih sestara u Grčkoj, a princ Endrju počeo je otvoreno razvratnički živeti; živeo je u Monte Karlu s ljubavnicom i kad je umro, sa 62 godine, od srčanog udara u hotelu Metropole, svom je 23-godišnjem sinu ostavio kovčege s odećom, četkicu za brijanje izrađenu od slonovače, manžete i prsten pečatnjak koji princ Filip nosi ceo život.
       Ali, ono po čemu Filip nije bio po meri za buduću englesku kraljicu, barem su tako kritičari smatrali, bila je činjenica da je bio previše „Nemac“ jer je vukao poreklo iz nemačke aristokratije, koja se u tim posleratnim godinama smatrala zlom kao i sve što je dolazilo iz Nemačke.
       Elizabeti to nije nimalo smetalo. Sviđao joj je se još otkad ga je, kao 13-godišnjakinja, prvi puta videla. On je već imao osamnaest. Za vrijeme ručka - princ Filip došao je da poseti svoje rođake u Londonu - Lilibet nije skidala pogleda s njega.
       Elizabetina guvernanta posle je posvedočila: Ona je buljila u njega netremice, bez prestanka. On pak nije na nju obraćao pažnju. Bilo je to očekivano jer je bila dijete, a on je već bio u mornarici, video je svet i bio vrlo samosvestan.
       No, Elizabet je tada donela odluku za ceo život. Nikada neće ni pogledati nijednog drugog muškarca! Cak se i kralju svideo: smatrao je da je Filip „inteligentan, da ima jako dobar smisao za humor i da o stvarima razmišlja na ispravan način“.
       S godinama, kako je Lilibet odrastala, Filip je počeo češće navraćati na čaj ili na ručak. Dolazio bi u Bakingemsku palatu u svom sportskom automobilu MG i parkirao bi na zadnjem ulazu u palatu.
       Družio bi se sa Elizabetom, njenom mlađom sestrom Margaret, a njihova je guvernanta uvek bila prisutna. Filip je bio vrlo neformalan; znao bi s devojkama da igra nogomet po dugačkim hodnicima palate. Oni kojima se nije sviđao proglašavali su ga sumnjivim, siromašnim uljezom.
       Mada mu je majka rođena u dvorcu Vindzor i mada je služio u britanskoj mornarici, imao je pretežno nemačku krv, a nije ni bio deo ekskluzivnog aristokratskog kluba u Velikoj Britaniji, muške plemićke družine koja se držala zajedno, školovala se u Etonu i pred kojima je bila sjajna budućnost u politici, vojsci, diplomatiji.
       Do Lilibet nijednoga trenutka takvi glasovi zapravo nisu ozbiljno doprli.
       Volela ga je naivnom ljubavlju zaljubljene devojke, nije ni videla ni doživljavala nikoga osim njega i tako se ponašala čitav svoj život.
       Mada je brak zapadao u povremenu krizu, ona se uvek ticala isključivo činjenice da je Elizabeta kraljica i da zbog toga nije spremna na određene ustupke, dok sam njihov odnos, i duboka privrženost koju su jedno prema drugome osećali, nikada nije bila dovedena u pitanje.
      
       Hiroviti vojvoda
      
       Visokoj klasi u Velikoj Britaniji priliči da bračni par retko spava u istom krevetu. Naprosto, to je nepraktično. Nezamislivo je slušati nečije hrkanje ili doživljavati nezgodne situacije da morate sa sebe micati nečiju nogu, kako piše autor kraljičine privatne biografije.
       Tako su Filip i Elizabeta imali spavaće sobe koje su bile spojene, ali je svako spavao u svom krevetu. Naravno, povremeno bi se našli u zajedničkom.
       Princ Filip, vojvoda od Edinburgha, težak je, hirovit karakter. Njegovi su gafovi deo njegova personalitija. Sada, već 93.-godišnjak, on je poput nekog natmurenog starca kome sve smeta i koji o svemu ima što reći. Njegova nećakinja u trećem koljenu, njegova žena i engleska kraljica Elizabeta Druga, već 68 godina toleriše i uvažava svog muža koji se potpuno pokorio njenoj javnoj dominaciji: celi život je proveo u senci njene funkcije jer ona već 63 godina sedi na prestolju.
       Pre tri godine, 6. februara obiležili su dijamantni jubilej vladavine zemljom.
      
       Namrgođena priceza
      
       Kraljičina deca od malena nisu znala za drukčije ponašanje. Carlsa je naprasno prestala dojiti nakon dva meseca jer je dobila ospice. Dete je odvojeno od majke kako se ne bi zarazilo.
       Potom je otputovala kod muža na Maltu, gde je princ Filip služio u mornarici. Otišla je samo šest dana nakon Carlsovog prvog rođendana. Imala je gotovo pravu slobodu i anonimnost, i to je bilo jedino vreme kad je zaista uživala u nečemu što se približno moglo nazvati običnim životom.
       Par je živeo kvalitetno, sve im je bilo na raspolaganju, a princezine su obaveze bile minimalne. Sećanja svedoka iz toga vremena kažu da se rado družila s ženama mornaričkih oficira, ispijala čaj i odlazila na frizuru, sama je nosila novac i plaćala njime - mada Sali Bedel Smit u knjizi tvrdi da nije baš bila spretna s njim - i živela je neopterećena dvorskim obavezama.
       Kako se zdravlje njenog oca pogoršavalo, tako je bilo sve jasnije da su vremena, kao na Malti, samo retki trenuci kad princeza Elizabeta može da vodi život koji nije u svakoj minuti definisan protokolom.
       Otac je imao rak na plućima i, nakon tročasovne operacije, prognoze nisu bile dobre. Sve češće ga je menjala u njegovim obvezama.
       Otišla je i na putovanje u Kanadu i Sjedinjene Države kako bi ga tamo predstavljala, no bila je sasvim odsutna, retko se smijala, i to su primijetili tamošnji mediji koji su je proglasili namrgođenom princezom.
       Zato je Filip bio u elementu i počeo sa svojim poznatim ispadima; rekao je za Kanadu da je to bila „dobra investicija“, što je protumačeno kao neoimperijalistički gaf.
       Znao ju je katkad nazivati „prokleta budalo“, ali to je drugima zvučalo strašnije nego njoj. Na povratku njihov je brod upao u oluju. Svima je bilo loše osim princezi. Jedino je ona dolazila na sve ručkove i večere uprkos valovitom moru i jedina nije povraćala.
       Njen muž, mornarički oficir, bio je besan što je i on dobio morsku bolest.
       Još veći bes osetio je kad je Elizabeta već postala kraljica i kad je trebalo odlučivati o nazivima svih njenih titula.
       Nije želela, pod pritiskom svoje majke, ali i kraljice Mari, da pristane na to da uzme muževo kraljevsko ime pa da umesto Kuće Vindzor vlada Kuća Mountbaten.
       Vinston Cerčil i njegov kabinet s tim su se složili.
       Filip je poludio. Nije se slagao s tom odlukom, bio je ljut jer on, kao njen muž i otac njene dece, nije postojao u papirima:
       „Ja sam valjda jedini čovek u ovoj zemlji koji ne sme dati ime svojoj deci. Nisam ništa bolji od proklete amebe!“, poverio se prijateljima.
      
       Taj “stari pijanac” kriv za sve
      
       Njegovi rođaci su za sve okrivljavali Cerčila, smatrajući da je taj „stari pijanac“ nagovorio kraljicu da zauzme ovakav stav.
       Uprkos ljutnji, princ Filip je nastavio da se bavi humanitarnim radom i sportskim organizacijama i brinuo se o deci. Ujedno je kraljicu pratio na opsežnim svetskim turnejama. Deca su s majkom i ocem razgovarala putem radioveze; sedela su kod kuće s bakom i na karti tražila lokacije na kojima se nalaze njihovi roditelji.
       Kraljevski par nikad nije želeo biti naročito popularan u javnom, medijskom smislu. Princ Filip je zaključio da je lako upasti u tu slatku zamku i po svaku cenu nastojao ju je izbeći. Kraljica je sama za sebe kazala da nema lice koje se prirodno smeje.
       Filip ju je znao zezati: „Nemoj tako tužno da izgledaš, kobasice moja!“
       Kraljica se privatno glasno smejala, pričala je o mestima koje želi da poseti, bila je puno opuštenija, jednostavnija osoba. Samo, imala je sve manje vremena za to.
       Kad je 1957. godine posetila Sjedinjene Države, silno je želela da ode na utakmicu američkog nogometa, da vidi kako izgleda Menhetn s morske strane - i tom je prigodom, kad se silueta grada ukazala pred njom, spontano uzviknula:
       „Wheee!“
       Zatražila je i da je odvedu u neki od američkih supermarketa da vidi kako američke domaćice idu u nabavku. Stotine kupaca bili su nemalo iznenađeni kad je kraljevski par ušetao u Kvinstaun šoping centar.
       „S gotovo antropološkom znatiželjom i neformalnošću koju nikad nisu pokazivali u Velikoj Britaniji, proveli su 15 minuta rukujući se s ljudima, ispitujući kupce i pregledavajući što imaju u svojim kolicima.
       „Oh, kako je lepo što i deca mogu ići u kupovinu s vama, kazala je kraljica jednoj gospodi, pokazujući na velika kolica u kojima može sedeti i dete“, piše Bedel Smit.
       Kraljicu je naročito zanimala smrznuta piletina, dok je princ Filip hrskao krekere sa sirom koji su bili ponuđeni za degustaciju:
       „Dobri su za miševe“, zaključio je.
       Nakon kratke posete supermarketu kraljica je morala da provede 15 sati obilazeći društvene događaje u Njujorku. Rukovala se s tri hiljade ruku. Zatim je imala uobičajeni raspored važnog monarha - ručak na kojemu je bilo 1700 zvanica, zatim večeru za četiri i po hiljada ljudi i potom, konačno, banket i bal na kojemu je bilo četiri i po hiljada gostiju…

Šta će kraljici pasoš?!
       Kad su u Drugom svetskom ratu počeli vazdušni napadi, Elizabetinoj majci predložili su da se s decom skloni na sigurno, u Kanadu, ali je odbila.
       - Deca ne mogu ići bez mene, ja nikako ne mogu ostaviti kralja, a kralj ne ide nigde, rekla je Kraljica Majka koja je tad naučila da barata pištoljem i da se snalazi se s nestašicom i redukcijom hrane, kao i svi ostali u Velikoj Britaniji, pa ju je Hitler proglasio najopasnijom ženom Europe.
       Elizabeta je htela da postane bolničarka, ali otac se bojao da je to preopasno, no na kraju je popustio. Kad je navršila 18 godina, prijavila se u teritorijalnu obranu gde je naučila da vozi, navodno izvrsno, da sama menja gume i svećice na transportnim vozilima. Tad je i položila vozački ispit, ali ipak je jedina žena u Britaniji koja nikad nije imala, niti sad ima vozačku dozvolu, kao uostalom ni pasoš: te isprave u Britaniji izdaje Njezino Veličanstvo Kraljica pa je nepotrebno, a i pomalo smešno, da ih Elizabeta izda sama sebi.
I Džeki na krunisanju
       Svečani obred krunisanja, koji se po tradiciji održao u Westminsterskoj opatiji, pratilo je uživo više od 8000 zvanica, više od 2000 novinara, među kojima je bila i Žaklina Buvije, kasnije supruga Džona Kenedija, koja je tad radila za Vašington Tajms-Herald, dok se na ulicama Londona okupilo oko tri miliona ljudi koji su glasno pozdravljali krunidbenu procesiju.
       Gomilu je posebno razgalila Salote, kraljica Tonge, krupna, gotovo 200 kilograma teška crna dama u kraljevskoj crvenoj halji, koja se smejala i mahala u otvorenoj kočiji, premda je pljuštala kiša. (Pisac Noel Kauard navodno je, kad je neko upitao ko je sitni čovečuljak u Salotinoj kočiji, odgovorio: „Njen ručak!“)
       Iako su se vlada i ministri protivili ulasku kamera BBC-a u Vestminstersku opatiju, Elizabeta je to odobrila, smatrajući da krundbu treba da vidi što je više moguće ljudi pa je TV prenos, prvi takve vrste, pratilo više od 20 miliona ljudi koji su se okupljali u domovima onih 2,5 miliona vlasnika TV prijemnika.
       Kasnije su filmovi ratnim avionima poslati u SAD i Kanadu gde su ih gledali milioni ljudi.
Kruna od leda
       U životu joj je sve bilo pažljivo isplanirano. Kraljica Elizabeta II. pokoravala se odlukama koje su pred nju stavljale kraljevske dužnosti, poštovala je protokol i stavljala Ujedinjeno Kraljevstvo iznad svega. Toliko, da se posle povratka sa višemesečnih spoljnopolitičkih turneja prvo pozdravljala s ministrima i članovima Dvora, a tek bi onda ovlaš, u kosu, ljubila svoju dečicu koja su skoro zaboravili kako im majka izgleda.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX