SVEDOK Internet



Broj 1160.

Poseta
5580295

Ljudi danas žive daleko bolje nego što im se čini

Odgovor “zabranjenog”

Zašto niko neće sa Srbijom?

Ostavka, princip ili sujeta?

Dakle, „Svi Jevreji treba da umru!”


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Podsećanje: kako smo pre 20 godina gledali fudbal dok su na Kosovu ubijani Srbi - ISPOVEST: Potresna priča trojice Srba sa Kosova, koji su došli da pozovu braću i rođake da oružjem brane porodična ognjišta
Vama u Srbiji preče je Svetsko prvenstvo, nego sudbina srpstva i Kosova
Piše: Dejan Ljutić

       Vlado Vulić, Pavle Vukašinović i Sreten Stojanović su Srbi sa Kosova. U trenutku kada na Kosovu besni „oružani sukob“, kada Srbi pod okriljem mraka napuštaju svoje kuće i beže u Srbiju i Crnu Goru, naši sagovornici pozivaju svoje rođake iz Kruševca, Kragujevca i Nikšića, da im se pridruže u odbrani rodne grude.
       - Imam kuću u Prizrenu, ženu i troje dece. Na Kosovu živim već trideset godina, sve što imam, tu sam stekao. Krenuo sam prošle nedelje u Kruševac, gde mi živi brat, da ga pozovem da branimo Kosovo. Ne mogu da čekam pomoć od vojske i policije, kad oni ni sebi ne mogu da pomognu. Kakva bre vojska! Jel‘ ti vidiš da majke ne daju da im deca idu na Kosovo. Kažu, nemaju oni decu za bacanje! Pa šta su onda moja deca, a? Šta je onda moja kuća? Ja ću da ti kažem: Ništa bre! Vas u Srbiji baš briga za nas na Kosovu. Važnije vam je Svetsko prvenstvo u fudbalu, nego sopstveni narod – priča Vlado Vulić.
       Vulić ima pedeset godina i poreklom je iz Nikšića. Danima je u Prizrenu slušao vesti u kojima Zoran Đinđić poručuje da ne bi trebalo ići na Kosovo i uzaludno ginuti. Dok razgovaramo, puši cigaretu za cigaretom. Sa njim i još dvojicom Kosovara, Stojanovićem i Vukašinovičem, sedimo u jednom beogradskom stanu. Domaćin nam je Stojanovićev sestrić, koga žena ubrzano sprema za odlazak na Kosovo sa ujakom.
       - Slušaj - nastavlja priču Vlado Vulić - sa Kosova Srbi beže brže nego iz Hrvatske i Bosne, a to ovde nikoga ne zanima. Mogu i ja da pokupim familiju i da se smestim kod brata, ali šta posle? Hoće li brat da mi izdržava porodicu? Hoće li Milošević? Jok, brate mili! On će da me smesti u neku sportsku halu gde će deca da mi spavaju na dušecima. Ne tražim da neko koga ne poznajem gine zbog mene. Taj neko, bio policajac ili vojnik, ima svoju kuću i porodicu. Ali, sve to imam i ja! U kuću sam uložio preko pedeset hiljada maraka, stekao sam u Prizrenu prijatelje, tu sam se oženio. Jel‘ može neko meni da zabrani da branim ono što je moje, a?
       Vlado Vulić, Nikšićanin sa Kosova, briše žuljevitim rukama suze na izboranom licu. Ispija u cugu ljutu rakiju i pali novu cigaretu. Nervozno gleda u zidni sat, voz za Kosovo polazi za dva sata.
       - Nemam ja tu mnogo da pričam. Kući sam ostavio ženu i decu. Prvi komšija mi je Šiptar i zbog toga sam ženi Zori ostavio lovačku pušku i dve ručne bombe. Jel‘ zna da rukuje bombama? Ej, čoveče! Ne mora ona da ubije nijednog Šiptara, samo nemoj živa, sa decom, da im padne u ruke. Ne znaš ti bre šta Šiptari rade dole! Siluju, kolju i nabijaju na kolac. Ne daj Bože da se to desi mojoj familiji! Gde, bre, onda da ja idem? Kome, onda, da se žalim? Đinđiću, Miloševiću, Draškoviću? Pa, oni ne znaju ni gde je moja kuća – bolno uzvikuje Vulić.
       Pavle Vukašinović, takođe rodom iz Nikšića, a već dvadeset godina nastanjen u varošici Suva Reka na Kosovu, pregleda svoju putnu torbu dok sluša Vulića. Posetio je brata u Kragujevcu i pozvao ga da mu pomogne da odbrani „sve što je stekao poštenim i valjanim radom na Kosovu“.
       - Nije brat ni trepnuo kad sam ga zamolio da krene sa mnom. Koga drugog da molim za pomoć, ako neću svog rođenog. Ostavio sam u Suvoj Reci sina, ima 19 godina. On će morati da čuva prag kuće i majku. U Kragujevac sam jedva stigao, jer su Šiptari na putu Maleševo - Suva Reka sagradili utvrđenja, bunkere i rovove. Šiptarska banda se, kada sam polazio za Kragujevac, nalazila samo kilometar od moje varošice – priča Vukašinović.
       Vukašinovića brat čeka na železničkoj stanici. Nosi sa sobom pištolj, koji je dobio posle penzionisanja u MUP-u. Pavle i njegov brat će pokušati da odbrane ognjišta u varošici u kojoj skoro i da nema više srpskog življa.
       - Slušam kako i Albanci napuštaju svoje kuće i beže u Albaniju. Jeste, beže i oni, ali ne iz straha od terorista, već zbog toga što im je tako naređeno. Boje se Šiptari da će NATO možda gađati i njihove kuće, a i bolje je da ih neko vreme nema na Kosovu, jer će se misliti da smo ih mi Srbi proterali. Nije tako, a kamo lepe sreće da jeste! Neću da ostavim ono što je moje, ne dam! Kako ćemo se braniti? U Suvoj Reci su ostale još četiri srpske porodice. Sve su jedna do druge, pa nam je tako lakše da organizujemo odbranu. Napravili smo od kuća bunkere. Oružja imamo, ali me ne pitaj odakle. Nije Bog zna šta, ali će poslužiti – tvrdi Vukašinović
       Vukašinović i Vulić su se za pomoć obraćali i pripadnicima srpske policije na Kosovu, ali su im oni rekli da ne mogu da brinu o svakoj srpskoj kući. Zbog toga su i odlučili da krenu po rođačku pomoć u Srbiju.
       - Nisam ranije poznavao Vukašina, zbližila nas je ista muka, u vozu za Beograd. Nas trojica, sa kojima ti razgovaraš, imamo gde da odemo, u stvari da pobegnemo. Mi to nećemo. Ako napustim Kosovo i odem da živim kod brata u Kragujevac, svi će govoriti „vidi kukavicu, šta on traži u Srbiji?“ Kako, bre, šta tražim? Pa jel‘ Kosovo nije Srbija? Živim li ja sa svojom familijom u inostranstvu? Dođi na Kosovo da vidiš šta se dešava. Svaka druga srpska porodica ima spremljene stvari za bekstvo u Srbiju. Poznajem mnoge koji nemaju gde da beže. Oni će završiti u sportskim halama na dušecima. Neće ih smestiti ni u dečija odmarališta, jer je vreme godišnjih odmora u Srbiji – objašnjava Vulić.
       Vukašinović se kiselo osmehuje i priča kako će situacija za izbeglice sa Kosova biti „bolja“, kad se završe godišnji odmori i Svetsko prvenstvo u fudbalu. Sreten Stojanović, jedini preostali Srbin iz Mališeva, nervozno briše znojave dlanove dok sluša ispovesti svojih budućih ratnih drugova. Policija je preporučila da se iz Mališeva isele sve srpske porodice, zbog mogućeg napada šiptarskih terorista.
       - Nemam ja zbog čega da bežim. Beže ljudi koji su nešto zgrešili, ukrali ili ubili. ‚Ej, srpski policajac meni savetuje da se selim sa Kosova! Pa jel‘ su ti policajci došli na Kosovo da nas brane ili iseljavaju? Citam ovde, u Beogradu, novine, u kojima onaj savezni ministar za informisanje kaže da na Kosovu ljudi žive normalno. Priča kako se deca igraju, a mladi sede u kafićima. ‚Ej, bre! Jel‘ taj čovek siguran da govori o Kosovu? Taj ministar nije bio u Mališevu, jer bi inače, da je bio, sigurno znao da su Šiptari iz kuće izbacili Srbina Rajka Slavkovića i u tu smestili svoj glavni štab.
       Sreten Stojanović je u Mališevu ostavio ženu i dvoje maloletne dece. Od oružja ima samo lovačku pušku i desetak patrona. Od Vukašina je sada dobio pištolj CZ i tridesetak metaka. Pitamo ga, da li je to sve što iz Beograda od oružja nosi na Kosovo.
       - Jeste. Da ti kažem šta sve imam, pa da me policajci strpaju u zatvor. Ko če od njih da shvati da ja idem da branim svoju kuću? Niko brate mili, niko! Ne shvataju to ni roditelji onih vojnika čija su deca na Kosovu. Ne daju te majke i očevi da im deca ginu uzalud. Pa koga bi onda ti vojnici trebalo da brane? Možda vlast, koja godinama govori da je na Kosovu sve u najboljem redu. Vlast koja nas je nagovarala da dođemo na Kosovo i tu živimo. Nemoj da me teraš više da lajem! Otišo sam u poštu da pozovem familiju, a onaj na centrali gleda utakmicu i nema vremena da me spoji. Šta ja ima tu da ti se ispovedam, kad ćeš i ti posle ovog razgovora da se uvališ u fotelju ispred televizora – ljutito govori Sreten Stojanović.
       Sagovornici se pozdravljaju sa beogradskim domaćinima i po mraku odlaze na železničku stanicu. U torbama nose i hrpu srpskih novina, ne da bi ih čitali, već da u njima zaviju pečene piliće, koje će kupiti na stanici. Na Kosovu Srbi više nemaju šta da jedu.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX