SVEDOK Internet



Broj 1150.

Poseta
5523408

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju

EU na sedativima i antibioticima

Život prolazi, sećanja su večna

Belaj od Van Der Belena…

Od nas se očekuje da sami sebi odrubimo glavu


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Psihijatri i političari: Dr Sanda Rašković - Ivić i Jovan Marić o motivima ulaska lekara u politiku
Politika veći izazov od belog mantila i humanosti
Piše: Olivera Milivojčević

       U srpskoj tradiciji vekovima najuglednije ličnosti u seoskim i varoškim sredinama bili su lekar, učitelj i pop.
       Na ta zanimanja gledalo se sa dubokim poštovanjem. Lekari su bili i ostali posebno cenjeni, jer su oni ti od kojih zavisi ono što je čoveku najveće bogatstvo – zdravlje.
       Nije bio redak slučaj da su se lekari i u nekim ranijim vremenima otiskivali u vode politike. Međutim, u novije doba oni su sve češće politički angažovani.
       Poslednji primer jednog takvog angažmana je nedavno izabrani gradonačelnik Beograda Zoran Radojčić, koji je bio nosilac liste Srpske napredne stranke na izborima za grad Beograd, održanim u martu ove godine.
       Novopečeni gradonačelnik je do ove funkcije bio generalni direktor i hirurg na Univerzitetskoj dečijoj klinici u Tiršovoj ulici u Beogradu, u kojoj je zaposlen od 1991. godine. Takođe, radi i kao profesor Medicinskog Fakulteta na katedri hirurgije, gde predaje dečiju hirurgiju i urologiju.
       Njegov primer nije usamljen među političarima – lakarima u aktuelnoj vlasti. I Radojčićev stranački kolega Zlatibor Lončar je po struci lekar - hirurg, kome je izgleda od operacija pacijenata daleko draža funkcija ministra zdravlja.
       I ministar bez portfelja zadužena za demografiju i populacionu politiku Slavica Đukić – Dejanović, psihijatar, koja je kadar Socijalističke partije Srbije. Đukić - Dejanović je već političar sa dugim stažom. Bila je i ministar zdravlja, ali i predsednica Narodne skupštine Republike Srbije.
       Između medicine i politike, politiku je izabrao i aktuelni ministar trgovine Rasim Ljajić, predsednik prvo Sandžačke demokratske partije, a danas Socijaldemokratske partije Srbije. Rasim Ljajić je u vodama politike više od dve decenije, menjajući razne funkcije, od ministra za nacionalne i etničke zajednice u Vladi SRJ, preko ministra rada i socijalne politike, do ministra trgovine. U nekoliko navrata bio je potpredsednik Vlade, ali i šef Koordinacionog tela za saradnju sa Haškim tribunalom.
       Lekari su u politicu toliko česta pojava da je u jednom momentu za vreme Slobodana Miloševića u parlamentu bilo čak 52 lekara – narodna poslanika.
       I prekodrinske Srbe pre građanskog rata u Jugoslaviji vodili su lekari - političari. I to dvojica psihijatara i jedan stomatolog.
       Lider Srba u Hrvatskoj bio je psihijatar Jovan Rašković, a bosanskih Radovan Karadžić.
       Zajedno sa Raškovićem Srbe u hrvatskoj vodio je i stomatolog Milan Babić!
       Šta lekare motiviše da skinu beli mantil i zaplivaju u političkim vodama za „Svedok“ govore psihijatari Jovan Marić i Sanda Rašković – Ivić, koji se takođe bave politikom.
       Profesor Jovan Marić je dugogodišnji član Nove Srbije, bio je potpredsednik stranke i dva puta ambasador - u Južnoafričkoj Republici i u Nigeriji.
       Sanda Rašković - Ivić je bila u Demokratskom centru Dragoljuba Mićunovića, odakle je prešla u Demokratsku stranku Srbije. Rašković - Ivić je ispred DSS bila šef Koordinacionog tela za Kosovo i Metohiju i narodni poslanik. Bila je i predsednica Demokratske stranke Srbije.
       Rašković – Ivić je sada potpredsednica Narodne stranke, (čiji lider je Vuk Jeremić), i narodni poslanik u Skupštini Srbije.
       Profesor Jovan Marić smatra da lekari vole moć i da im politika daje dodatni osećaj moći zbog čega se neretko otisnu u te vode.
       - U vreme moje mladosti, a verujem i sada, Medicinski fakultet su upisivali najbolji srednjoškolci. Sećam se da su u mojoj generaciji bili skoro sve vukovci i đaci generacije. Pored tog fakulteta na ceni su bili i Mašinski i Elektrotehnički fakultet kasnije, tako da sam voleo da kažem da srednjoškolski krem upisuje te fakultete. Ti kvalitetni srednjoškolci još iz mladosti imaju u sebi nešto što ja zovem omnipotencija - o svemu su dobro informisani, sve mogu dobro da rade, jer su najčešće natprosečno inteligentni. Oni po završetku Medicinskog fakulteta nastavljaju da prate mnoge društvene oblasti - politiku, pravo, ekonomiju, tako da sam se u psihijatrijskoj praksi susretao sa ozbiljnim primedbama pravnika i ekonomista koji su bili pomoćnici direktora domova zdravlja ili bolnica, a direktori su bili profesori medicine ili lekari koji su se odlučno mešali u poslove pravnika i ekonomista smatrajući da bolje znaju i pravo i ekonomiju od ljudi kojima je to struka. Dakle, nastavljali su tu srednjoškolsku omnipotenciju, pa se isto događa i u politici. Politika i nije neka posebna profesija, ali se mora imati organizacioni talenat, naročito ako se želi biti vođa. Još je Sigmund Frojd rekao da se tri profesije ne mogu do kraja naučiti- biti dobar vođa, dobar roditelj i dobar psihoterapeut, jer sve tri profesije rade sa emocijama sagovrnika odnosno slušalaca“, objašnjava profesor Marić.
       On dodaje da lakare privlači moć i da su mnogi odabrali lekarsku profesiju želeći da dominraju u odnosu na pacijenata, koji je, logično, zabrinut za zdravlje kao vrhunsku vredsnost.
       - Pacijenti se uglavnom snishodljivo ponašaju u odnosu na lekara, što lekarima godi. Otuda mnogi lekari priželjkuju i političku moć. I ako je na zapadu često direktor bolnice pravnik ili ekonomista, menadzer, kod nas je to po pravilu lekar, jer uživa u toj specifičnoj moći koju daje direktorska pozicija. Slično je i u politici i zato se ne mali broj lekara rado bavi politikom. Priznajem da sam i sam bio u toj kategoriji, jer sam analizirajući politiku došao do zaključka da tu ima mnogo nemorala i kao profesor etike hteo sam da se uključim u politiku sa jedne moralne platforme. Međutim tačna je konstatacija Zorana Đinđića - ne tražite moral u politici, ako tražite moral idite u crkvu.“, kaže Marić.
       On smatra da lekar, kao i svaki drugi inteligentan obrazovan čovek, može da se više ili manje uspešno bavi politikom, ali mora da računa na to da će mu mnogi profesionalni političari podmetati noge.
       - To se desilo i meni kao ambasadoru, jer nisam bio karijerni diplomata i znao sam da od profesionalnih političara neću biti primljen i prihvaćen. Mislim da sam lako i brzo shvatio posao ambasadora i radio sam to kako je trebalo, ali sam zapostavio podmetačine koje se u politici često događaji, objašnjava.
       Marić dodaje da ula­zak lekara u politiku ima veze i sa satatusom koje su medicinari oduvek imali u društvu.
       - Sećam se jednog ginekologa kandidata za narodnog poslanika iz malog mesta iz Srbije koji je rekao da će sigurno pobediti na izborima, jer je polovinu žena u tom gradu uspešno porodio, što se i desilo i on je pobedio na tim izborima. To ide u prilog ovoj tezi. Za uspešno bavljenje politikom, pored inteligencije, određenog obrazovanja i komunikacionih veština potrebna je i iskrena želja da uradite nešto dobro i kvalitetno za svoj narod, za svoj grad, da ostanete u sećanju narodu kao pozitivna ličnost koja je nesebično uložila svoju energiju za opštu dobrobit. To bi terbalo da je motiv, ali pošto se danas uspešnost meri veličinom bankovnog računa, politika se doživljava kao sredstvo pomoću koga ćete da uvećate imetak. Cesto se događa u praksi da onaj ko hoće da nastavi lekarsku praksu na kraju ispadne i loš doktor i loš političar, jer je teško i jedno i drugo istovremeno raditi na vrhunskom nivou, zaključuje Marić.
       Njegova koleginica po struci Sanda Rašković – Ivić pak smatra da je osnovna profesija lekara da leče ljude i da se oni u politiku uključuju kako bi lečili i bolesti društva.
       - Pored toga lekari su navikli da delujući preuzimaju odgovornost, a to je važan aspekt političkog delovanja. Upravo ljudi koji su profesionalno ostvareni treba da se bave politikom. Pad nivoa političke kulture počinje onda kada ljudi bez zanimanja i radnog iskustva van politike zauzmu političke funkcije. Oni onda iz politike nemaju gde i funkcija se grčevito drže. Lekari imaju gde da se vrate kada iz politike izađu“. Navodi Rašković- Ivić.
       Za sebe kaže da je nekako njen ulazak u politiku bio logičan, jer je kćer Jovana Raškovića, a da su joj motivi uvek bili poboljšanje i normalizacija društva u kome živimo.
       - Odrasla sam pored Jovana Raškovića, višedecenijskog disidenta. On je u svojoj lekarskoj karijeri postigao maksimum, a ipak se na talasu narodnog nezadovoljstva uključio u politiku i stao na čelo Srba u Hrvatskoj. Kada imate oca koji vam je takav primer, ne možete nezainteresovano i uplašeno stvari posmatrati sa strane i bez učestvovanja, kaže Sanda Raškovi-Ivić.






































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX