SVEDOK Internet



Broj 1150.

Poseta
5523431

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju

EU na sedativima i antibioticima

Život prolazi, sećanja su večna

Belaj od Van Der Belena…

Od nas se očekuje da sami sebi odrubimo glavu


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Petar Savković i 120 autora: Monografija sagledana očima pisaca, istoričara, slikara, fotografa, istoričara književnosti u izboru jednog čoveka
„Samo jedna reč, samo Šabac“
Piše: Vladan Dinić

       Monografija Šapca, Petra Savkovića i još 120 autora nije ušla u najuži krug favorita za izdavački poduhvat godine.
       Nađalost!
       Zaslužila je!
       Knjiga na više od 500 stranica pisana je pre svega s ljubavlju o „svom gradu“, o Šapcu i predstavlja dosad nepribeleženu istoriju Šapca, Podrinja, na jednom mestu.
       Petar Savković, ugledni novinar, doajen srpskog novinarstva i književnik, zapravo je, na delu, pokazao da i monografija može da se čita, na mah, u jednom dahu...
       Iz tekstova, vidi se, da je autor zaljubljenik u Šabac, ali realista, koji poput iskusnog velemajstora pisane reči, i kudi i hvali, ali sve s merom ukusa.
       Dobrog.
       Ova knjiga je, ubeđeni smo, svojevrsno iznenađenje prenatrpanog tržišta svakojake literature, a verujemo i putokaz budućim autorima sličnih poduhvata - da je za pisanje knjiga potrebno ne samo imati novca, imati želju, već da je potrebna i ljubav prema delu koje stvaraš, dobar ukus i enciklopedijsko znanje.
       Sve to je skromni gospodin Savković plasirao u jednom dahu, uz dodatnu glazuru očito za pripremu ove knjige nadahnutog Nedeljka Kovačevića. Neđe...
       - Pobuda da Monografija o Šapcu bude viđenje velikog broja autora, koji su živeli u raznim vremenima, nastala je stoga što je, čini se, na taj način, knjiga životnija i zanimljivija. Govoriti o Šapcu i Podrinju na oveštali način: „prvi krevet, prvi klavir, prvi rendgen aparat, prva žena lekar...“, osiromašuje osobenost grada i kraja. Sve pomenute pojedinosti su tačne, ali Šabac je mnogo složenija vekovna „freska“, knjiga bez korica, raznolik, pričao mi je ugledni novinar, književnik i publicista, Petar Savković.
       I ovo stanište, kao i čovek, ima svetlosti i senke, ali ovaj grad je imao i mnogostruki život; mirna vremena, uzlete, oluje, bure, kataklizme...Koliko je samo razne vojske prošlo kroz šabački kraj, kakvih je sve zlodela bilo u Šapcu i Podrinju. Reklo bi se da je sudbina ovog grada iskazana već često ponavljanim rečima:
       „Kuća nasred puta“.
       Mnoge okolnosti su učinile da je Šabac bivao u vrtlogu istorije. Nije slučajno Zmaj Ognjeni Vuk rekao da je on „oko sultanovo“, ili austrijski arheolog i putopisac Feliks Kanic da je „mali Pariz“, a Francuzi su ga nazvali „Srpskim Verdenom“.
       Nije uvek blistao, imao je i tamne obrise; nije bio samo grad veselja, napretka, lumperaja, Cicvarića, Andolije, Bore Janjića. Imao je ovaj grad i ukus gorčine, nepravde, zuluma...
       Ali ne može se osporiti da je bio „grad svetlosti“, kako ga je nazvao jedan književnik, imajući u vidu duhovne vrednosti. Rekli bismo s pravom, jer koji je to grad i kraj u rasponu dva veka iznedrio toliko književnika, slikara, što je Oskar Davičo lakonski sažeo u dve reči: „sposobna voda“.
       - Arheolozi su pored ilirskih tragova, našli i grobove koji potiču iz perioda od X do XII veka. Prvi pisani podaci o gradu javljaju se sredinom XV veka i Šabac se pominje kao Zaslon. U Dubrovačkom arhivu postoje dva dokumenta o starom Zaslonu; prvi je od 16. aprila 1454., a drugi od 1. marta 1455. godine, objašnjavao je Savković.
       Podrinje i Šabac imali su tragične periode. Turci, Austrougari, Nemci, Prvi svetski rat, Drugi rat, onaj bratoubilački, dinastičke borbe... Ali imao je i životna svitanja, procvat školstva, kulture i umetnosti.
       Šabac su, a sa njim i Mačvu, Posavotamnavu, Pocerinu, Jadar, pustošili; život je pobeđivao, ovaj kraj se oporavljao. Veliki ljudi od pera su kazivali o Šapcu. U razna vremena.
       U ovoj knjizi je sakupljeno sa mnogih strana, ali je autentično. Izvodi su prilagođeni sadržaju i „liku“ knjige, iako su neki autori oprečnih mišljenja. Poštovan je najčešće pravopis koji je važio u vreme nastanka rukopisa.
       Priređivač Petar Savković se trudio da mesta nađu karakteristični napisi, koji bi sa više strana odslikali grad i Podrinje. Dokumentarno. Istina, postoje mnogi autori koji nisu uvršćeni, iako je njihova vrednost nesporna, ali svaki izbor je limitiran i brojem strana.
       Želja je da knjiga bude „saznajna“, kad je pročitamo da nam bude jasnija predstava o Šapcu i Srbiji.
       Kad uspemo da sagledamo život Šapca, zaključimo da taj život nije bio ni lep, ni ružan, ni lak, ni tegoban, u stvari - sve to zajedno, bio je život. Možda je baš to imao u vidu Ivo Andrić, kad je zabeležio:
       „Da bi se nekud stiglo i nešto postiglo, potrebno je u nas mnogo. Kao svuda u svetu, možda i više. Pre svega treba proći, po dubokoj tami, kroz blatnjavo selo i čopor nevezanih pasa u njemu, pa posle toga - ako šta ostane od tebe - sačekati jutro, pojaviti se tamo negde među ljudima, ispavanim, ornim za borbu i razgovor, i - biti takav kakvi su i oni i, po mogućnosti, jači i bolji od njih.“
       Ne iznenađuju ni stihovi Dušana Matića, šabačkog đaka:
       „Samo jedna reč, samo Šabac“.
       Bio je grad svetlosti.

Nemanjići...
       Srpska dinastija ipak je zagospodarila mačvanskom banovinom, bar za neko vreme. Ubrzo pošto se odrekao srpskog prestola u korist svog mlađeg brata Milutina, kralj Dragutin (1276-1282) - kao zet ugarskog kralja - dobio je mačvansku banovinu, kojom je pre toga upravljala njegova tašta, kraljica Jelisaveta. Pod Dragutinovom vlašću združeni su bili sa mačvanskom banovinom delovi srpske državne teritorije u zapadnoj Srbiji. Posle osvajanja Kučeva i Braničeva, Dragutinova oblast je izrasla u krupnu političku tvorevinu, tako da su je savremenici nazivali Kraljevstvom Srbije; stare pak nemanjićke zemlje, kojima je tada vladao Milutin, smatrane su Kraljevstvom Raške.
Listajući knjigu o Šapcu i Podrinju, odabrali smo kraće odlomke
       Doseljenici
      
       Stanovništvo Šapca u vreme Prvog ustanka, naročito između 1807. i 1813, predstavljalo je dinamičnu socijalnu, profesionalnu i etičku sredinu. To stanovništvo činilo je u stvari konglomerat ljudi najrazličitijih materijalnih interesa i kulturnih stremljenja, kao i raznih društvenih običaja i pogleda, a predstavljalo je mešavinu starosedelaca (pre 1804) i doseljenika, varoških bogataša, koji su se obogatili trgovinom stoke i žita sa Austrijom i kupoprodajom turskih imanja konfiskovanih posle odlaska Turaka početkom 1807, zatim varoške sirotinje i doseljenih seljaka, bećara i došljaka begunaca iz Turske i Austrije. U Šapcu je bilo ljudi iz raznih krajeva Srbije, a naročito iz šabačke nazije, ali i iz lozničke i valjevske u prvom redu, zatim iz ostalih srpskih i drugih južnoslovenskih krajeva i zemalja.
      
       Jevremovo doba
      
       Zajedno sa svim prilikama koje su tada postojale, sasvim slobodno, bez hvalisanja i preterivanja, valja reći da je tih godina za sve što se moglo nazvati novinom, što je bilo korisno i od neke potrebe, ulazilo prvo u Šabac, a kroz njega dalje u Milošev Kragujevac, Beograd, pa i celu Srbiju. Stoga treba još jednom podvući: prvi krevet, prvi klavir, prva muzička banda, prva bolnica, prva apoteka i sve ostalo što je prvo, dolazilo je u Šabac. Mnoge od ovih korisnih potreba bile su direktno vezane za Jevrema Obrenovića i njegovu porodicu, ali to je u isto vreme bio i obrazac za ostale iz njegove okoline. To se može nazvati Jevremovo doba, doba Jevrema Obrenovića u Šapcu, ali svakako, i mnogo sigurnije, to je bilo doba nove Srbije.
      
       Ajduk Deva
      
       Posle propasti Prvog srpskog ustanka, Deva je nastavio da hajdukuje ubijajući viđenije i bogate Turke, pa su Turci tražili od kneza Miloša da ga ukloni.
       O tome piše list „Glas naroda“ od 1874. godine, br. 50: „Ajduk Deva, rodom iz Crne Bare kod Rače, beše crn kao Ciganin. On je za knezovanja kneza Miloša često iz Srbije u Bosnu upadao i Turcima zulum činio. Turci iskahu od Miloša da kazni Devu, Miloš je odobravao Devin rad, ali moralo se i Turcima po volji učiniti. Miloš na tužbu tursku dade Ciganinu kakvom, koji je vešala zaslužio, odrubiti glavu i pošalje je vlasti turskoj u Bosnu s porukom da je glava Devina. Kad al’ posle se pojavi ajduk Deva. Turci opet navale na Miloša, a ovaj skidaj drugome Ciganinu glavu, pa šalji u Bosnu. Kad su dakle pitali ajduka Devu jesi li bio kad u Bosni, odgovorio bi: pa triput je moja glava bez mene u Bosnu išla, a sa mnom ne zna se ni broja.“
      
       Najveći posle Beograda
      
       Pored trgovine, u tome dobu, počinju se razvijati i zanati. „Iz malih dućana izlazi čitava industrija. Šabački terzija zadivljuje oko živom šarom koju veze svilenim gajtanom po plavoj čosi. Šabački bojadžija gleda se u narodu bezmalo kao čarobnik.
       Varoš se u pogledu stanovništva uvećala. Tako, po jednoj statistici od 1844. godine, Šabac je imao 4.286 stanovnika, a Kragujevac 2.376 duša. Beograd broji tada 18.610, Zaječar 2.016, a Cačak 926 stanovnika. Šabac je dakle bio najveći grad posle Beograda.
      
       Feliks Kanic: „MALI PARIZ“
      
       Nemački naučnik Kanic, prolazeći, u tome vremenu kroz Šabac, naziva ga „mali Pariz“ što usvaja i engleski istoričar Viljems.
       „Jevrem Obrenović koji je prvi uveo u svoj život i svoju kuću evropske načine, imao biblioteku sa stranim poznatim delima i sa stranim novinama, prvi dovodio evropske lekare, prvi ustanovio vojnu muziku - umeo je i svojoj deci da pruži dobro vaspitanje: doveo im je učitelja za muziku, a za vaspitača uzeo je jednoga od najobrazovanijih ljudi toga vremena Dimitrija Tirola.“
       Gimnazijalna klasa
       Gimnazija u Šapcu osnovana je 1836. godine. U prvo vreme nosila je naziv „Glavna škola šabačka.“ U njoj su bila dva odeljenja, „mlađa“ i „starija gimnazijalna klasa.“
       U dnevnike i upisnice ove značajne ustanove upisivano je skoro 8o generacija. Tu se nalaze imena učenika koji će kasnije postati najveći naučnici i umetnici. Na drugoj strani, za profesorskom katedrom bilo je dosta nastavnika koji će u Šapcu, ili na strani kasnije, steći izuzetna priznanja za rad u svom pozivu. Ova škola, pokraj kragujevačke i beogradske, bila je jedina u Srbiji koja je, ako se izuzmu ratovi, bez prekida radila do 1914. godine.
      
       ***
      
       Pobeda na Ceru je ne samo vojnička, već ona znači ogroman politički uspeh saveznika. Srpska vojska je svojim junaštvom i požrtvovanjem zadivila svet.
       (Ruski ministar inostranih poslova Sazonov)
      
       PRVI SVETSKI RAT JE ZAVRŠEN
      
       „Šabac je još ličio na Pompeju. Ulice su bile kao tek odgrnute iz lavine koja ih je vekovima pokrivala... Preko razvaljenih zidina od domova u kojima je pevala sreća, štrklja zova i kiselo drvo. Iz pocepanog i progorelog patosa mlad orah stigao do tavana u jednoj sobi, a u drugoj zakasnela kajsija visoko digla svoje rubine u cvetovima, u trećoj - trešnja... Ovde onde nevešto ispravljen zid i daskom prekriven krov. Iz njega se puši i bez dimnjaka. Na šum koraka ulicom, iza sklepanih vrata pojavil se poneko mumificirano žensko lice, zagleda se u prolaznike kao u čudo, pa se vrati u ruševina kao u grob. Pustoš i čamotinja... U centru varoši, na mestu velikog tržišta na kom je vrilo decenijama, kaldrma zaspala u travi... Pred njom ćuti izrešetana granatama i kartečem bogomolja... Nad njom štrči prebijen i oderan toranj. Svuda okolo nje zija strašna java iz kućnih grobova od koje se trza zalutali prolaznik“... Grad koji je uoči rata imao preko 15.000 stanovnika, u 1919 nije brojao ni 8.000 duša.
       8. jula 1920 god. francuski poslanik u Beogradu, vikont de Fontnej, svečano je predao Ratni krst sa palmom kojom je Francuska Republika odlikovala Šabac, „srpski Verden“.
      
       Student podučava potonjeg sveca
      
       Kao vredan i uredan student, Ninko Perić, negdašnji ministar je pripremio skripta iz pojedinih pravnih predmeta i prodavao ih drugovima i kolegama. Za egzistenciju u Beogradu više nije morao brinuti, pa se sada mogao i malo komotnije ponašati.
       Jednog dana, na njegova vrata zakuca prota Aleksa Ilić i reče da ga je njemu uputio dr Đurić. Prota je doveo jednog mladog gospodina, doktora teoloških nauka po imenu Nikola Velimirović, koji je imao jedan veliki problem - ne može biti suplent na Bogosloviji, jer nema završenu veliku maturu. Tačnije, završio je šest razreda gimnazije, a sad treba da položi sedmi i osmi razred, da bi mogao izaći na maturu. Zato prota zamoli Ninka da ga spremi iz matematike, dodajući sa snebivanjem: „On je... siromah; mi ga u mitropoliji i hranimo i tu stanuje, platiti ne može...“
       Ninko se priseti svog tegobnog školovanja i proti odgovori da će rado učiniti ovu uslugu, a naknadu ne traži.
       Odlazio je svakodnevno u Mitropoliju i, za kratko vreme, spremio Nikolu iz matematike, po programu za oba gimnazijska razreda, pa ovaj na polaganju nije imao nikakvih problema.
       Bio je to, kako se naslućuje, potonji vladika Nikolaj Velimirović, episkop ohridski i istaknuti crkveni pisac i filozof. Kanonizovan.
       Kasnije je Nikolaja, jednom prilikom, pred njegov put u Rusiju, sreo na Terazijama. Ovaj odmah izvadi „neki napoleon“ da ga nagradi za pređašnji trud i dobru volju, ali je Ninko to odbio:
       „... molio sam ga da se ne ljuti, jer mi novac ne treba, a želim da mu moj trud ostane usluga za uspomenu. Nije se ljutio i on je meni lepo zahvalio.“
      
       ***
      
       Drugi svetski rat ugasio je mnoge živote. Stradalo je Šapčana i Podrinaca na hiljade. Draginac je s obzirom na broj stanovnika u ovom mestu i okolnim selima, najverovatnije najveće stratiše u Srbiji. Krvavi marš Šapčana do sela Jarka, nemačka kaznena ekspedicija ostala su u sećanju i drugi zločini.
       Na Donjošorskom groblju vape za pravdom. Obelisk, uklesano: POPOVI BOSNA - i spomen ploča na grobljanskoj crkvi. To podseća na tridesetak šabačkih mladića. Nevinih. Samo nekoliko desetina koraka dalje je groblje pripadnika Partizanskog pokreta i drugih žrtava u vreme Drugog svetskog rata. Gorka su i sećanja na stari most na kojem su ugašeni mnogi životi. Ostaje tajna broj ubijenih posle završetka rata.
      
       „SPOSOBNA VODA“
      
       Odavno je istorija književnosti zabeležila da nijedan kraj Srbije (a možda ni ona u celini) nije dao toliko značajnih pisaca i naučnika u srpskoj kulturi kao šabački, ili kako je rečeno: „ono parče zemlje u laktu Save i Drine“. Niko nije istraživao čudnu i neobjašnjivu gustinu nadahnuća na posve malom prostoru Podrinja. Kao da je sve to odgonetnuto šalom Oskara Daviča da je u Mačvi, Pocerini, Posavotamnavi, Jadru - „sposobna voda“.
Prvo teatralno predstavljanje
       Ignjat Vasić, odbegli manastirski đak iz Srema, krivajski učitelj od početka 1830. godine piše o tome:
       U Nakučanima 1832. godine po Petrovdne u sred po dana davali smo predstavu „Žertvu Avramovu“. Sveta beše mnogo...Narod se tome jako divio, kao i kad nosismo o Božiću zvezdu...“
       Valjalo se, od te 1832. godine koja se beleži kao godina prve pozorišne predstave u Podrinju, održati do prvog teatralnog predstavlenija koje Šabac doživljava 1840. godine.
       „Drugi dan Božića u sat noći bio je u istom školskom zdaniju Teater u kome je Pozorišno delo „Svetislav i Mileva“ predstavljano i trajalo je do 5 sati noći. - G. Načelnik Okružni sa svom ostalom Gospodom i množestvom od sviju klasa graždana prisustvovali su ovo veče i bili zritelji predstavlenija ovog.
       Predstavlenie je ovo tako redovno išlo i živo predstavljano, kakvo nikad nadanje nije bilo s tim više što je između Aktera najveća čast onakvi lica bilo koja nigde Teater i Teatralna predstavlenija ni videla nisu. Zbog toga je ceo publikum radostiju oten bio i s pljeskanjem ruku obšte odobrenije i svoe zadovoljstvo u punoj meri osvedočavao.“
DIMITRIJE (Pavlović) patrijarh srpski 1920 - 1930.
       Patrijarh Dimitrije rođen je u Požarevcu 1846. od roditelja Stojana i Milosave Pavlović. Osnovnu školu je učio u Požarevcu, Velikom Selu i Beogradu. Posle završenih pet razreda gimnazije upisao se u Beogradsku bogosloviju i završio je 1868.
       Izabran je za vreme mitropolita Srbije Teodosija (Mraovića), 8. novembra 1884. za episkopa niškog.
       Posle smrti mitropolita Mihaila, 1898, postao je prvo državni savetnik, a krajem godine episkop šabački.
       Nakon smrti mitropolita Kraljevine Srbije Inokentija, izborni sabor je 19. avgusta 1905. za novog mitropolita izabrao episkopa Dimitrija.
       U toku Prvog svetskog rata, mitropolit Dimitrije se i protiv volje srpske vlade, koja je želela da on ostane sa narodom u Srbiji, povukao preko Albanije na Krf. Pošto su ostali eparhijski arhijereji odvedeni u zatočeništvo, u Srbiji za vreme rata nije bilo ni jednog arhijereja.
       Kada je došlo do vaspostavljanja redovnog stanja u Srpskoj patrijaršiji, mitropolit Dimitrije je izabran za patrijarha srpskog i ustoličen 31. oktobra 1930. godine u Beogradskoj sabornoj crkvi.
       Za vreme patrijarha Dimitrija obnovljena je stara Braničevska eparhija (1921) i kreirane tri nove eparhije: Ceško-moravska (1921), Američko-kanadska (1921) i Bihaćka (1925) i izabrano je 16 novih arhijereja.
       Punih deset godina (1920-1930) pripreman je jedinstven Ustav za celu Srpsku pravoslavnu crkvu, koji je proglašen posle smrti patrijarha Dimitrija.
       Patrijarh Dimitrije je radio i na književnom polju. Njegovo izdanje Hilandarskog tipika svetoga Save i danas se u nauci smatra najboljim. Kanonizovao je despota Stefana Lazarevića, ali Sveti arhijerejski sabor nije priznao ovu kanonizaciju pošto je to učinio bez znanja sabora, i napisao mu službu.
       Svojim zaveštanjima omogućio je podizanje hrama svetoga Dimitrija u selu Ratkoviću i hrama Pokrova presvete Bogorodice u Beogradu, a takođe i pokretanje časopisa „Bogoslovlje“, organa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. U Beogradu je osnovao fond za iznemogle sveštenike i njihovu siročad.
       Umro je 6. aprila 1930. u Beogradu, i po svojoj želji je sahranjen u manastiru Rakovici.
Od Džona Rida do Arčibalda Rajsa
       U Monografiju o Šapcu i Podrinju uvršćeni su napisi mnogih autora. Pre svega domaćih, ali i stranaca: Džona Rida, Feliksa Kanica, Dubislava Oto Pirha, Leopolda Rankea, Egona Kiša, Lamartina, Anria Barbia, Arčibalda Pejtona, Arčibalda Rajsa koji je zapisao: „To je genocid. Nastup kolektivnog sadizma...“
       Knjiga sadrži i tri stotine četrdeset likovnih ilustracija, među kojima je i čuvena fotografija o Prvom svetskom ratu Riste Marjanovića, Šapčanina - kralj Petar prvi na volovskim kolima.
       Nisu izostale ni druge oblasti života Šapca, Podrinja i Srbije u vreme Miloša Obrenovića.






































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX