SVEDOK Internet



Broj 1150.

Poseta
5523237

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju

EU na sedativima i antibioticima

Život prolazi, sećanja su večna

Belaj od Van Der Belena…

Od nas se očekuje da sami sebi odrubimo glavu


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Srbija prešla iz slabašnog parlamentarizma u predsednički sistem u kome nema ograničenja za šefa državeSrbija prešla iz slabašnog parlamentarizma u predsednički sistem u kome nema ograničenja za šefa države
Predsednik jači od Ustava
Piše: Olivera Milivojčević

       U vreme vladavine Slobodana Miloševića sva vlast je bila u njegovim rukama. Čak, iako je po ustavu tadašnja savezna država – SRJ – bila uređena tako da glavnu reč ima predsednik Savezne vlade a predsednik savezne države ceremonijalnu, Milošević je kao predsednik Srbije bio glavni – i u izvršnoj vlasti i u ceremonijama. Kako je postao savezni predsednik, funkcija republičkog predsednika postala je beznačajna. Da se Milošević preselo na mesto predsednika mesne zajednice, verovatno bi centar državne vlasti bio na tom nivou... Drugi ljudi koji su dominirali srpskom političkom scenom posle Miloševića (Đinđić, Koštunica, Tadić, Nikolić) nisu imali takvu snagu.
       Sve do Aleksandra Vučića.
       Istina, Vučić je u ovoj poziciji apsolutne dominacije nad svim institucijama možda i ne sasvim svojom voljom – možda je tu i usled činjenice da kod nas ljudi na pozicijama vole da se dodvoravaju i žive u svetlu odobrenja „šefa“. Jer je poznato da od najnižih nivoa stranačke politike pa do najviših državnih funkcija, stranački činovnici vole da citiraju svoje lidere i da u njihovim rečima i „vizijama“ veličaju sebe i svoje postupke i traže opravdanje.
       Kako smo došli do ovoga?
       U parlamentarnim sistemima kakav je srpski, kada su predsednik države sa jedne i predsednik vlade (odnosno sama vlada i njena parlamentarna većina) sa druge strane iz različitih stranaka, to se naziva kohabitacija. Tako nešto je postojalo u vreme kada je Koštunica bio predsednik države (SRJ ali defakto Srbije, jer Srbija nije imala predsdnika dok je Crna Gora već podobro napustila savezne institucije) a Đinđić (kasnije Zoran Živković) predsednik vlade. Još očitija kohabitacija bila je između Koštunice kao predsednika vlade i Tadića kao predsednika države jer su imali oštriju suprotstavljenost po pitanju Kosova i daljih EU integracija. Tada smo bili svedoci čestih sporova i sukoba na relaciji Nemanjina – Andrićev venac. Međutim, teorija ocenjuje da je kohabitacija – pod uslovom da su obe strane relativno razumne – dobra za zemlju jer daje određeni balans i kontratežu u vlasti.
       Do promene ovog stanja dolazi 2008. kada DS sa SPS-om formira vladu, sa Ivicom Dačićem kao premijerom. Usled specifičnog položaja SPS-a u to vreme – želje da se „operu“ pred narodom i svetom i pokažu kao proervopski ljudi – nije bilo previše nesuglasica sa predsendikom države, Tadićem i njegovom „Evropa nema alternativu“ politikom (kojoj se Koštunica suprotstavljao). Funkcija predsednika vlade tada pada u potpunu anonimnost izborom Mirka Cvetkovića, čoveka koji je možda bio najslabiji predsednik vlade Srbije u post peto-oktobarskoj Srbiji jer nije imao apsolutno bilo kakvo političko uporište u zemlji.
       Stvari se menjaju 2012. kada u maju Tomislav Nikolić, tada kao kandidat novoformirane Sprske napredne stranke, pobeđuje Borisa Tadića na predsedničkim izborima. Istovremeno sa predsedničkim održani su i parlamentarni izbori i novoformirana SNS je tada dobila više mandata u Skupštini nego koalicija oko DS.
       Uz poruku „izdigli smo se iz pepela“, lider SPS Ivica Dačić juna 2012. tako formira vladu sa SNS i postaje njen prvi predsednik. Ovde se nije radilo o kohabitaciji jer, iako su i predsendik države i predsednik vlade bili iz razlićitih stranaka, činjenica je da su obe stranke formirale vladu i da su tesno sarađivale. Štaviše, činjenica da je SNS tada u uzletu – da su pobedili na predsedničkim izborima i imaju najveći broj poslanika u Skupštini (mada ne i dovoljno da sami formiraju većinu) - uslovljava stvaranje mnogo stabilnijeg odnosa na relaciji predsednik vlade – predsednik države, pogotovo što su obe strane (i bivši radikali i reformisani socijalisti) tada željni da svima pokažu svoje evropsko i demokratsko lice. Istovremeno, DS tada ulazi u rasulo od koga se ni do danas nije oporavila, a Srbija ulazi u fazu u kojoj nema ikakve organizovane ili jake opozicije.
       SNS se u periodu kada su fomirali prvu vladu, od 2012. do 2014. godine, ponašao sa više obzira prema SPS-u jer su tada „reformisani radikalI“ prolazili isti put kao i socijalisti 2008. godine – pranje imidža u očima domaće i svetske javnosti. Za razliku od Tomislava Nikolića koji se uglavnom pridržavao svoje više ceremonijalne uloge i nije se mešao u pitanja izvršne politike (a nije ni mogao, jer je sve uzde preuzeo Vučić, navodno, po dogovoru između dvojice, stvar se menja sa njegovim naslednikom i Srbija polako od parlamentarnog postaje zemlja sa defakto predsedničkim sistemom, u kome predsednk ima glavnu reč.
       Kako je bivši sekretar SRS postao predsednik vlade aprila 2014. a potom i predsednik Srbije maja 2017. godine, jasno je da u Srbiji postoji jedinstvo i zakonodavne i izvršne vlasti i to pod palicom jednog čoveka: Aleksandra Vučića.
       Još od 2012. (kada je postao potpredsednik vlade i ministar odbrane), pa naglašenije od 2014. (kada je postao predsednik vlade; setimo se, recimo, kada je ućutkivao članove vlade na sednici kada je nekome zazvonio telefon) a pogotovo od 2017. kada je postao predsednik Srbije – Vučić je pod svojim autoritetom, u dobroj meri izgrađenom na očito veroma promišljenom načinu na koji se predstavlja u javnosti, preuzeo apsolutno svu vlast: danas imamo premijera koji (poput Cvetkovića) nema nikakvo političko ili drugo utemeljenje u javnosti, te tako ne postoji ozbiljno pitanje u zemlji koje ne može da se reši bez ili mimo volje Vučića. Imamo parlament u kome nema ozbiljne diskusije. Imamo ministre koji rade u senci i strahu od predsednika i njegovih medija.
       I iz teorijskog ugla gledano – više nema kohezije već imamo jedinstva zakonodavne i izvršne vlasti, a jedina kritika i kontrola tom sistemu je onaj koji je na njenom čelu!
       Da se sada nalazimo u predsedničkom, a ne parlamentarnom sistemu ukazuje i činjenica da predsednik države na sebe preuzima obaveze i nadležnosti koje mu Ustavom ne pripadaju a to nije dobro za institucije koje – ionako slabe, neefikasne i bez poverenja u javnosti – dodatno blede pod dominacijom autoriteta jednog čoveka.
       Prema onome što najviši pravni akt kaže, nadležnosti predsednika Srbije jasno su definisane i, ukoliko bi ih se aktuečlni predsednik pridržavao, mogao bi i da se naspava (što tvrdi da nikako ne uspeva da radi od brojnih obaveza i brida) a i da ima vremena da se posvećeno bavi onim što mu je po Ustavu i Zakonu o predsedniku zaista posao.
       Najvišim pravnim aktom Srbije - Ustavom, kojim je podela vlasti jasno definisana, nigde nije predviđeno da predsednik Republike na sebe preuzme dužnosti predsednika Vlade Srbije, većine ministara, pa i šefa BIA uključujući se aktivno u rad ovog tela kao što je bio slučaj sa nedavnim nestankom novinara Stefana Cvetkovića. Prema onome što aktuelni šef države radi (i govori da radi), ujutru i pre nego što kaže dobro jutro, on je prekršio Ustav i izašao iz nadležnosti koje su mu najvišim parvnim aktom propisane.
       Podsećanja radi - i javnosti i predsednika - Ustavom Srbije jasno je precizirano da predsednik Republike izražava državno jedinstvo države, predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu, a ukazom proglašava zakone.
       U daljem tekstu su nadležnosti predsednika Srbije koje su predvidjene Ustavom Republike Srbije kojih bi i javnost, i članovi SNS i predsednik valjalo da se podsete:
       • Predsednik predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista i predlaže Narodnoj skupštini nosioce funkcija, u skladu sa Ustavom i zakonom.
       • Predsednik Srbije postavlja i opoziva ukazom ambasadore Srbije na osnovu predloga Vlade, prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika, daje pomilovanja i odlikovanja i obavlja i druge poslove određene Ustavom.
       • Predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije.
       • Predsednik Republike je dužan da najkasnije u roku od 15 dana od dana izglasavanja zakona, odnosno najkasnije u roku od sedam dana ako je zakon donet po hitnom postupku, donese ukaz o proglašenju zakona ili da zakon, uz pismeno obrazloženje, vrati Narodnoj skupštini, na ponovno odlučivanje.
       • Ako Narodna skupština odluči da ponovo glasa o zakonu koji je predsednik Republike vratio na odlučivanje, zakon se izglasava većinom od ukupnog broja poslanika. Predsednik Republike je dužan da proglasi ponovno izglasani zakon. Ako predsednik Republike ne donese ukaz o proglašenju zakona u Ustavom predviđenom roku, ukaz donosi predsednik Narodne skupštine.
       • Predsednik Republike bira se na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, u skladu sa zakonom. Izbore za predsednika Republike raspisuje predsednik Narodne skupštine 90 dana pre isteka mandata predsednika Republike, tako da se izbori okončaju u narednih 60 dana, u skladu sa zakonom.
       • Prilikom stupanja na dužnost, predsednik Republike, pred Narodnom skupštinom polaže zakletvu koja glasi: „Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, poštovanju i odbrani Ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih građana Republike Srbije i da ću savesno i odgovorno ispunjavati sve svoje dužnosti“.
       • Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.
       • Mandat predsednika Republike traje pet godina i počinje da teče od dana polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom.
       • Ako mandat predsednika Republike ističe za vreme ratnog ili vanrednog stanja, produžava se, tako da traje do isteka tri meseca od dana prestanka ratnog, odnosno vanrednog stanja.
       • Niko ne može više od dva puta da bude biran za predsednika Republike.
       • Mandat predsednika Republike prestaje istekom vremena na koje je izabran, ostavkom ili razrešenjem.
       • Predsednik Republike podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine.
       • Kad predsednik Srbije podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine. Danom podnošenja ostavke, predsedniku Republike prestaje mandat.
       • Predsednik Republike razrešava se zbog povrede Ustava, odlukom Narodne skupštine, glasovima najmanje dve trećine narodnih poslanika.
       • Postupak za razrešenje može da pokrene Narodna skupština, na predlog najmanje jedne trećine narodnih poslanika.
       • Ustavni sud je dužan da po pokrenutom postupku za razrešenje, najkasnije u roku od 45 dana, odluči o postojanju povrede Ustava.
       • Predsednik Republike uživa imunitet kao narodni poslanik. O imunitetu predsednika Republike odlučuje Narodna skupština.
       • Kada je predsednik Republike sprečen da obavlja dužnost ili mu mandat prestane pre isteka vremena na koje je biran, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine.
       • Predsednik Narodne skupštine može da zamenjuje predsednika Republike najduže tri meseca.
       • Izbore za predsednika Republike predsednik Narodne Skupštine je obavezan da raspiše tako da se održe najkasnije tri meseca od nastanka sprečenosti predsednika Republike odnosno prestanka mandata na koji je biran.
       Sada kada ste pročitali ovo, razmislite – da li se aktuelni predsednik države pridržava ovih ustavnih obaveza ili ne. Iako se Ustavom obavezao da Kosovo i Metohiju brani kao deo Srbije, kada ste poslednji put čuli predsednika i njemu bliske da kažu da je KiM „sastavni deo Srbije“ – kako stoji u Ustavu – i da oko toga nema pregovora? Njegovo je pravo da se sa ovim ne slaže ako u to ne veruje, ali onda neka podnese ostavku i kandiduje se na platofrmi promene ustava, a ne da sa pozicije predsednika urušava isti usav nad kojim je podneo zakletvu.
       Dalje, da li je ispravno da predsednik države preko BIA-e defakto vodi istragu u vezi sa nestankom novinara? Da li možete da zamislite predsednika Vučića da ga u parlamentu rešetaju ne samo opozicioni, već i poslanici SNS koji možda ne misle o svemu apsolutno isto kao i on? Da li Dačić zaista ide kod Ane Brnabić ukoliko postoji neki problem u vladi (uostalom, da to nije tako ne bi isplivalo da je Brbabićeva nedavno ponudila ostavku)? Gde u ustavu stoji da predsednik uređuje ekonomsku politiku zemlje, bavi se BDP-om,ili pregovorima sa MMF (što je u nadležnosti vlade)..?
       Ključna razlika između stabilnih i razvijenih zemalja i onih koje to nisu ogleda se u institucijama. U razvijenim zemljama institucije postoje i opstaju nezavisno od toga ko je na vlasti. Zemlje u kojima jedan čovek ili grupa oko njega pretenduju da zamene institucije, čak i činili to iz najboljih namera, ne samo da nisu demokratske već nisu ni stabilne niti mogu da računaju na ozbiljan napredak, ma kakvi da su kratkoročni ekonomski rezultati.






































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX