SVEDOK Internet



Broj 1150.

Poseta
5523264

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju

EU na sedativima i antibioticima

Život prolazi, sećanja su večna

Belaj od Van Der Belena…

Od nas se očekuje da sami sebi odrubimo glavu


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Skandal povodom izbornog procesa u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti se produbljuje
Dvanaest odgovora na dvanaest tačaka SANU

       Na Izbornoj skupštini Srpske akademije nauka i umetnosti 8. novembra biće razmatrano 26 kandidatura za dopisne članove Akademije i 18 za redovne, saopštila je ova institucija.
       Potpredsednik SANU akademik Zoran Popović naveo je da Akademija sada ima 133 člana i da ukoliko do novembra ne izgubi nijednog i 8. novembra bude izabrano svih 26 kandidata, imaće 159 članova, što je jedan manje od „numerus klauzusa“ koji su uveli prošlogodišnjom izmenom Statuta a koji ograničava broj članova Akademije na 160.
       Međutim, proteklih dana svedoci smo urušavanja ugleda Srpske akademije nauka i umetnosti koje se ogleda u daljem rasplamsavanju sukoba između članova Akademije i neizabranih kandidata za članstvo.
       U osnovi svega je, prema tvrdnjama neizabranih, odsustvo javnosti u radu Srpske akademije nauka i umetnosti i prikrivanje ličnih animoziteta, nemara i nerada procedurama.
       Glas su proteklih dana digli brojni profesori – Miodrag Stojković, Milan Brdar, Slobodan Divjak, Slobodan Samardžić…
       Najglasniji u protestu je profesor Milan Brdar koji kaže da ne samo da proces izbora nije bio javan već je bio i aljkavo urađen jer tvrdi da je njegov predmet niko nije ni otvorio. Štaviše, neizabrani pitaju zbog čega učesnici konkursa čekaju i do pet meseci da čuju o ishodu njihovih aplikacija kao i zašto će tek „do septembra“ – kako je saopšteno iz SANU – javnosti biti stavljena na uvid celokupna dokumentacija svih kandidata.
       U narednim redovima prenosimo pismo – reakciju Milana Brdara na saopštenje SANU (čiji je tekst dat paralelno) u vezi sa optužbama koje se odnose na proceduru izbora novih članova.
      
       ***
      
       Uvažena gospodo,
      
       na Vaše saopštenje i izjavu potpredsednika SANU Zorana Popovića odgo­varamo po redosledu 12 tačaka, kako su ih formulisali. Kurzivirani pasusi u zbiru daju ukupan sadržaj saopštenja.
       U suočavanju sa kritikama aktuelnog izbornog procesa u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU), uglavnom od strane nezadovoljnih učesnika u javnom pozivu SANU, Izvršni odbor (u daljem IO) ove kuće čvrsto stoji na stanovištu da SANU ne može biti izuzeta od kritika ni akademske zajednice ni društva kojem pripada, te da je dužna da svaku zamerku pažljivo razmotri. To će činiti u svakoj prilici, pa i povodom tekućih izbora! Ali, ne i kada su u pitanju neistine, insinu­acije, pa i uvrede.
       Nezadovoljni, u redu! Ali zašto bi zadovoljan digao glas, kad još nismo dosti­gli nivo da pojedinac ustane u ime opšteg principa, po cenu da pokvari svoje šanse da uđe među „besmrtne“. Opet, dopuštate li moguć­nost da kandidat koji nije prošao zadržava sposobnost za činjenič­no zasnovanu kritiku i da ne govori samo zbog sebe i zbog ostalih ošteće­nih, nego sa stanovišta opštih principa i naroči­to onoga što bi SANU trebalo da bude? Da li je govor o tome vaš monopol? Uz to, kako to razma­trate svaku zamerku, kada ste do sada svaku kritiku otpisi­vali kao „neistine, insinu­acije pa i uvrede“. Hajde na trenutak da se okanemo fraziranja.
       1. Gromoglasni, senzacionalistički naslovi u medijima („Bura u SANU“, „Akademija se trese“, „Akademici u klinču“ i td.) jednostavno nisu tačni. Pojedine odluke vezane za probleme iz navedenih naslova su, sasvim suprotno, u inače poslo­vič­no heterogenoj SANU, donošene „zabrinjavajućim“ plebiscitom.
       Da se Akademija trese zbog poslednjih napisa vidi se i iz Vašeg odgovora, iz njegove nesređenosti, nekonzistentnosti, što ćemo upravo pokazati. Konačno, da li ste toliko „heterogeni“ da ne možete da se saglasite ni oko čega? Prema poslednjim zbivanjima izgleda da je to slučaj.
       2. Aktuelni izborni ciklus se odvija pod načelno istim pravilima i sa istim vremenskim okvirom kao i niz prethodnih – šta je onda prob­lem i zašto kritike sada? A kada?
       Ovde se slažemo. Pa i ja sam naglasio da se od 2009. do sada izborni ciklus odvija na isti način. Samo se razlikujemo po tome što ja taj ciklus ocenjujem kao samoospora­vajući, protivrečan i na kraju nepro­mišljen. A zašto kritika tek sada – to pitanje ste mogli da postavite samo zato što ste neobavešteni iako „pažljivo pratite sve napi­se...“. Reagovao sam još 2012, posle skaradno sprovedenog izbornog postupka. Zašto je bio skaradan obrazložio sam na Radio Beogradu 2, 9. 11 rečene godine (vid. https://www.youtube.com/watch?v=ms7B_wV3w60). Reagovao sam i posle izbora 2015, samo što to niko nije hteo da objavi. To što vas glavni mediji doslovno štite, u stvari je „medveđa usluga“, što se vidi i po vašoj neobaveštenosti. Ono što ti mediji o SANU „ne puste“, očas se razleti elektronskom poštom duž cele naučne zajednice, tako da ste na kraju jedino vi „neobavešteni“.
       3. Za Izvršni odbor SANU nema „propalih“ kandidata, jer smo uvereni da je i sam predlog za članstvo u SANU svojevrsno priznanje i počast. Uostalom, izbor nije i ne može biti nikome obećan, a retko je ko izabran iz prvog pokušaja.
       Ovde se potpuno slažemo. Upravo to sam naglašavao u izjavi od 9. 11. 2012. Samo što to ne poštujete, pošto i potpredsednik govori o „gubitnicima koji se ljute“. A naročito kada se prema spoljašnjim kandi­datima ponašate kao da su došli s ulice, a ne na predlog naučnih institucija, pa ih ni ne obaveštavate o ishodu kon­kursa. Uz to imamo uslov za ponos: da je kandidat odbijen na osnovu skrupulozno urađenog, objektivnog referata, s kompetentnom procenom dela i obrazloženjem nedovoljnosti za prijem. To do sada nismo doživeli, a vi recite da govorim neistinu. Te 2012. niko nam nije tražio radove na uvid! To nije bilo prepreka da o nama osmorici kandidata referate napiše potpuno nekompetentan član Odeljenja. Kako se kao takav tu našao i dogurao do redovnog, vaš je problem, ne naš. Nekompetentnost se vidi iz njegovog teksta, a nad nekima se naglas iščuđavao. Nije mu smetalo to što ni jednu nije ni mogao da prelista. (Ne zaboravite, da mi profesori umemo da „čitamo“ i kolege, koliko znaju, a ne samo studente.) Ali je zato bio u stanju da svoje izabranike hvali do nivoa krivičnog dela, falsifikatima i neistinama. Referati su vam u arhivi, pa proverite govorim li istinu.
       Dakle, do sada nismo doživeli da kandidat bude odbijen na osnovu objek­tivne kritike, a to nećemo videti ni ovaj put. Ima tu još jedna stvar. Slažem se s vama, gospodo, naravno da izbor nikom ne može biti obećan (iako takvih obećanja ima, da se ne obmanjujemo) i da su retki koji su izabrani iz prvog pokušaja. Zato sam i pokuša­vao drugi i treći put. Ali, šta da radite s činjenicom da tu, kraj vas, imate akademika koji prvi koristi termin „propao“: pa kaže: „Šta ovaj sad traži kad je već ranije propao!“ Možete li vi u SANU da se sporazumete oko statusu kandidata koji nisu prošli, pa da ih barem udostojite elementaranog obaveštenja?
       4. Od raspisivanja javnog poziva za predlaganje kandidata za nove članove SANU u inače jednogodišnjem izbornom procesu ništa nije bilo tajna. Izuzetak je institucije tajnog glasanja, koja je ugrađena u Statut SANU i predstavlja značajnu tradiciju bukvalno od njenih početaka. Ona nosi sa sobom nesumnjive demokratske potencijale, štiti autonomiju institucije, ali je povezana i sa rizikom subjektiv­nosti. Uprkos svemu, ona je neupitna procedura u većini nama poznatih nacionalnih akademija. Imajući to u vidu, zahtev da se daju obrazloženja i razlozi izbora ili neizbora koji su zasnovani na tajnom glasanju logički je neodrživ.
       Ovo je uvažena gospodo školski slučaj besmislice, pa recite šta god hoćete! Da zbog tajnosti glasanja ne mogu da se daju obrazloženja i razlozi (ne)izbora, ko li vam je samo to smislio? Između te dve strane ne postoji ni logička ni kauzalna veza. Da, postoji kod Vas, jer nikada nikome niste poslali ni izveštaj ni obrazlo­ženje. Sad čitamo na osnovu čega se držite tajnosti! Držali ste se non sequitur zaključka kao principa. Pa zar u SANU?
       5. Nije bilo „grubih, neshvatljivih kršenja utvrđene konkursne procedure“. U uvredljive tvrdnje da je Predsedništvo SANU spremno da „izglasa i da je „belo“ zapravo „crno“, ako je to konjunkturno“, nećemo se upuštati...
       Zašto, da biste izbili iz glava ideju da ste sposobni „crno“ da proglasite za „belo“, niste sve nas stavili na sajt i na raspolaganje naučnoj zajednici u celini? Zašto se uzdržavate od toga, kad ste nam tražili da sve priložimo i u elektronskom obliku? Neka članovi SANU imaju glavnu reč, pošto samo oni glasaju, ali što bi vam smetalo da od maja do novembra dobijete i mišljenja naučne zajednice, kad već ima svoje „spoljašnje“ kandidate. Nemojte da vas čudi što ste predmet sumnje. Dovoljno ste zatvoreni u procedurama, da bi sumnji bilo. A onaj ko je samo jednom prošao proce­duru „toplog zeca“ na Odeljenju društvenih nauka, nema razloga da insinuira i ne govori istinu. A kada se suočite s njom, ne možete da verujete valjda? Pa onda to proverite, nemojte olako da optužujete nas. I tu ste u protivrečju: deklarativno „svako ima pravo da se žali“ (Z. Popović u izjavi od 11. ovog meseca), a u praksi svaku žalbu i primedbu odbacujete kao „ljutnju gubitnika“, „insinuaciju“ i „podmetanje“, što onda samo po sebi isključuje objektivnost. Sve u svemu, uvek ste bezgrešni i bio bi mir da vas ne progone „gubitnici“ i „ulica“.
       6. Upravo su poslenici iz društveno- humanističkih oblasti nauka (o umetni­čkim oblastima da i ne govorimo) kritikovali kvantitavni pristup u proceni neči­jih postignuća, uključujući i kritike na skupovima u samoj SANU. Apsolutiza­cija kvantitativnog pristupa, koji može biti samo važan deo kriterijuma u izbornoj orijentaciji, omogućila bi da na bazi numeričkih podataka obučeni administra­ti­vni službenik sam obavi proceduru izbora novih akademika. Po nekim ciničnim izja­vama, možda i samo kompjuter!?
       Opet se slažemo. Izuzimam mišljenje da bi kompjuter napravio pravedniji izbor, s obzirom da kvantitativan kriterijum ipak implikuje i određen kvalitet, da nije samo broj.
       Slažemo se, dakle, da bi prvenstvo trebalo da imaju kvalitativni kriterijumi. Ali gde to imamo njihovu vidljivu primenu na Odeljenju društve­nih nauka. Gospodo, morate konačno da prihvatite da se tamo izborna proc­edura godinama sprovodi bez prelistavanja, a kamo li čitanja dela kandidata. A kako da se čita, kad u izboru 2015, kao i 2012, od kandidata takođe nije traženo da prilože radove! (Ovo su mi potvrdili neki od tadašnjih kandidata.) Da li vam je to poznato, kada javno pozirate kako vam je u kući sve besprekorno u pogledu ozbiljnosti i objektivnosti?
       Hajde da pogledamo uporedno dva slučaja, moj i dr Miodraga Stojkovića. Zajedničko nam je što nismo „prošli“. Razlika ogromna: dr. Stojković ima najviši Hiršov koeficijent (60) i poznat je u svetu. Ja imam samo jedan citat na Topson listi i oko 150 domaćih citata. U svetu sam nepoznat.
       Hajde sada odbranite ono što rekoste vis-a-vis ova dva slučaja.
       To što Stojković nije prošao razumemo: tŕ vi ste protiv apsolutizacije kvantitativnog kriterijuma! U redu. Ali zašto nije prošao Milan Brdar sa svojih 5.500 štampanih stranica i ko je tih 15 knjiga na Odeljenju pogledao. Ja vam tvrdim: Niko, jer sam svoj paket preuzeo neotvoren! Lakše je mene proglasiti za lažova nego priznati takav skandal! A to se događa sistematski, bez promena, od 2009. godine. Glavnu reč vodio član Odeljenja slavan po dve izjave: „Nisam ga čitao i nemam nameru“, ili „Citah ga dok je bio mlad i videh da to ništa ne valja. Što bih ga sad čitao“. Da li je ovo nivo SANU ili provincijalne prčvarnice?
       Inače, do kvali­tativ­nog krite­rijuma mi je stalo, pošto do citira­nosti u inostranstvu uopšte ne držim. Držim se načela: Ako kao naučnici nemamo samo­uverenosti, nego nam je potrebna potvrda sa strane da bismo shvatili ko od nas koliko vredi, onda bolje da nas nema! Citiranost napolju nemam, jer poslednje dve decenije pišem isklju­čivo knjige. One ne mogu da dođu do zapadnog čitaoca, s obzirom da naše Ministarstvo uopšte ne finansira prevode knjiga i monografija. Konačno, prinuda da objavljujemo na Zapadu i budemo na tamošnjim listama odlika je koloni­zovane nauke, što je na snazi od 5. oktobra. Iz te prakse sebe sam isključio po cenu da, eto, imam samo jedan citat. Pomenuti član Odeljenja je i to upotrebio: „Eto, ima samo jedan“ (a u napadu objektivnosti prećutao je onih 150), uz pomenutu kvalitativnu ocenu. Sad recite da su i ovo insinu­acije i podmetanja.
       Gospodo, sporazumite se vi u SANU, naročito s ljudima s Odeljenja (koji rade „sad ovako sad onako“), šta je važnije i kako to primenjivati.
       7. Netačno je da je „vrh SANU priključio pet istoričara Odeljenju društ­venih nauka“. Naprotiv, istina je da je na osnovu statutarne mogućnosti, upravo na zahtev Odeljenja društvenih nauka koji je bio upućen Odeljenju istorijskih nauka, određeno pet njegovih uglednih članova. Predsedništvo je ovo prihvatilo kao doda­tno opterećenje i nesebičnost kolega iz Odeljenja istorijskih nauka. Ovih pet članova su prema statutarnim odredbama ravnopravno učestvovali u svim fazama izbora, jer radi se u takvom slučaju o jedinstvenom izbornom telu!
       Znači, priključili ste pet istoričara na zahtev Odeljenja! Pa to sam tvrdio. A kako ste to uradili, u to nisam ulazio. Znači istina je, a pošto su dotični doprineli da rezultat bude još gori nego ranije, ipak ste suodgovorni i Vi. To ne bi bio slučaj da ste odbili zahtev Odeljenja. Nego, jeste li očekivali da će pet istoričara da nas čitaju, vođeni kvalitativnim kriterijumima? Onda taj posao ne bi završili do kraja godine. A da je trebalo jeste, jer među našim radovima ima i istorijskih knjiga. Da li ste razmišljali o granicama njihove kompetencije, kao i mogućnosti da ni oni ne čitaju ništa! I da umesto čitanja konsultuju „poznavaoca“ s Odeljenja, koji je kumovao skandalu da se 19 „spoljnjih“ kandidata skine s liste onako „od oka“, a da se istori­ča­ri s tim slože „po svojoj savesti“, jer ko da čita po ovom letnjem vremenu.
       8. Optužbe o lobiranju „vrha SANU“ jednostavno ne odgovaraju istini: svako ko poznaje moralni i naučni integritet akademika iz Odeljenja istorijskih nauka može lako da zamisli kako bi se proveo svako ko bi, bez obzira na kom se položaju nalazi, pokušao da sugeriše izborne odluke. Ovi odgovorni ljudi nisu se, kako se tvrdi, poveli ni za kim, jer su od četiri „kandidata odeljenja“, kako se netačno citira obzirom da su u pitanju samo „evidentirani potencijalni kandidati“, dovoljan broj glasova za razmatranje na Izbornoj skupštini dobila samo njih dvojica.
       Nemojte pred javnošću da nepotrebno glumite. Poznato je da za ulazak u SANU sam predlog nije dovoljan. Očigledno je da vam nije jasan pojam lobiranja, kad mu prida­jete samo negativnu konotaciju. Lobiranje ima u svoju pozitivnu stranu. Eto, da je na primer dr Stojković ušao među izabrane na osnovu lobiranja, ko bi mogao da bude protiv. Pitanje je samo ima li lobiranje pokrića. I konačno, tvrdim, evo, da je većina izabranih kandidata sa objavljene liste prošla na osnovu lobiranja. Mi iz huma­nis­tičkih nauka protestujemo zato što je na Odeljenju društvenih nauka većina „prošla“ isključivo na osnovu toga, bez opravdanja sa stanovišta propozicija konkursa. Vodite računa da se ipak obraćate naučnoj javnosti.
       9. Političke insinuacije koje bi se krile u osnovi ovih izbora odbijamo u potpunosti, kao nadamo se završne trzaje jedne odavno poznate denuncijantske nara­cije. Nastojali smo i nastojaćemo da budemo skup nezavisnih, mislećih indivi­dua, a svakako ne „kolektivni intelek­tu­alac“ što bi bilo u velikom neskladu s našim shvatanjem i institucije i uloge akademika.
       Na žalost, vaše ukupno izlaganje, kao i Z. Popovića od 11. juna pred­stav­lja primer pomenute „denuncijantske nara­cije“. Poslednjih godina samo tako komu­ni­cirate s kritičarima. Možete da odbijate, ali je znano da u svemu ovome ima i politike. Eto, već to u sledećoj rečenici je određena politika. Akademija kao agregat „nezavisnih mislećih individua“, kome to pričate, molim Vas? Cudo da ne rekoste: skup Lajbnicovih monada! Cemu onda SANU, ako niste u stanju ili nećete da formi­rate zajednički stav o bilo čemu? KiM nam otimaju, a vi stojite postojano kao skup „nezavisno mislećih“ i postojano „ćutećih“! O čemu li samo mislite? Država se raspada, narod nam i dalje progone gde stignu, a Vi brinete o tome ko vam kvari umišljeni lik pred ogledalom! Ako SANU nije prisutna u javnosti svojim, dakle zajedničkim stavom o akutnim pitanjima naroda i države, onda nam nije ni potrebna. Samo trošak, bez koristi. I ne samo ne pričajte o uzdržavanju od politike, nemojte nas toliko potcenjivati.
       10. Zahtev da se detalji vezani za kandidate o kojima će se glasati 8. novembra na Izbornoj skupštini SANU iznesu javno, uključujući i na sajtu SANU, iskreno nas čudi, a namera ovakvog podmetanja, ukoliko nije reč o neobaveštenosti, zabrinjava. Ne zato što je takav zahtev neosnovan, već zato što je SANU tako postupala u čitavom nizu prethodnih izbora koji se održavaju svake tri godine. (U daljem se citiraju članovi Statuta o oglašavanju rezultata konkursa).
       Zahtev da se detalji vezani za kandidate koji idu na Skupštinu 8. novembra Izvršni odbor procenjuje kao podmetanje (!) čija namera „zabrinjava“. Da bi to osporili, tvrde da je tako rađeno i ranije, i pozivaju se na Statut o tome kada se dokumentacija stavlja na uvid javnosti.
       U čemu je „podmetanje“ ako tražimo da dokumentacija svih predlo­ženih bude na uvidu javnosti (dakle i naučne) pre nego se donesu odluke? Kad kažu da nas ne ospora­vaju „zato što je zahtev neosnovan“, ne zapažaju da su u protiv­rečnosti sa sobom. Tako je kad se frazira. Dakle, zahtev je osnovan? Kako, kad ga cenite kao „podmetanje“ sa zabri­nja­vajućim ciljem. Razlog neosnovanosti je, vele, to što se tako radilo i ranije. Tačno to tvrdimo i mi. Samo što, Vi gospodo, ne znate ili pre­ćut­kujete kako se ranije radilo na Odeljenju društvenih nauka, da ovde ne ponavljam neodržive tačke „proce­dure“ (pogledajte „Otvoreno pismo Predsedniku“). Dakle, objavićete referate i materijale u sepetembru i ističete naše „pravo prigovora“. Videćemo kako ćete tada odgovarati na prigovore.
       Ovo smo već videli kao ilustraciju koliko ozbiljno obavljate taj deo svojih obaveza. Naime, nigde se ne spominje obaveza odgovora onome ko prigovara (samo da Predsedništvo obaveštava IO i „daje mišljenje“). Kako to izgleda, videli smo 2012. pošto smo uputili prigovor zbog procedure kojom diskriminišu kandidate. IO nas nije udostojio odgovora s obrazloženjem da je „stigao prekasno“ iako ga službenica na naše oči nije ni zavela („Sve je u redu“ – bio je odgovor na naše pitanje zašto ga ne zavodi). Ali su čla­novi Predsedništva znali da iskoriste poneku priliku javnog nastupa, pa da, onako usput, kažu kako, eto, prigovore šalje „ulica“ koja „ne može da nas obavezuje“. Gospo­do iz IO, da li je to ozbiljno i odgo­vor­no razmatranje kritika i prigovora! Da li ste svesni da saopštenjima kao što je ovo poslednje uveliko i bez zadrške obmanjujete javnost i da nas ima dovoljno koji to nećemo da prećutimo.
       Recimo na kraju i to da uprkos iznetoj sumnji, Komisija za praćenje izbora SANU postoji i da je veoma aktivna, ali je njen zadatak da prati ispravnost odvijanja procesa izbora, a ne da obavlja same izbore.
       Imate Komisiju za prećenje, ali ne i Izbornu komisiju? Vi ste stvarno nešto mimo ovog društva i njegovih pozitivnih zakona. Da je dotična komisija aktivna, ne sumnjamo, samo čudnim čudom ne zapaža potpunu zapanjujuću neproimi­šlje­nost izbornog postupka. Procedura u toku poslednjih devet godina, uključuje sledeće:
       - da se radovi i knjige kandidata ne pregledaju,
       - da o spoljašnjim kandidatima članovi Odeljenja po pravilu glasaju negativno, pošto su prethodno izglasali svoje kandidate,
       - Da o spoljašnjim kandidatima poslednju reč imaju samo članovi Odeljenja koji, dovedeni u „sukob interesa“, postupaju pristrasno,
       - da najveće šanse ima u naučnom pogledu prosečan kandidat koji, na osnovu poznavanja s članom Odeljenja, odjednom postaje „nezamenljiv“; istom logikom i ponajbolji kandidat, ako „nije ničiji“, postaje beznačajan,
       - da se konkurs sprovodi anonimno (tajno), jer se samo zna za Odeljenje kao učesnika, nikad nema Konkursne komisije,
       - konačno, da se lobira prema svim preferencijama izuzev naučnim, zato autor knjige ili dve može da pretekne ostale konkurente, itd.
       Kako to da Komisija za praćenje ništa od ovoga ne zapaža čitavih devet godina? Šta treba da se desi da biste shvatili ono što ponavljamo godinama: Aman, ljudi, kada „spoljašnje“ kandi­date prepustite Odeljenjima da o njima glasaju, to je isto kao da ste ih izbaci­li s liste! Tako bi i Tesla završio na ulici. Uostalom, eto vam primera dr Stojkovića o kojem već piše zapadna štampa. Zbog tog „prebacivanja“ na Odeljenje niko od sada od tako predloženih, a u ovih devet godina bilo nas je oko 50, nije prošao ni jedan (!). I to Vam nije problem. Zaista bi bilo bolje da ovo saoštenje niste ni objavljivali!
       11. Izvršni odbor SANU sa žaljenjem konstatuje da pojedinci sebi dozvo­lja­vaju da svoje savremenike, od kojih su mu neki i verovatno kolege, nazivaju „medio­kri­te­­tima“, koji služe kao „potrčkala“ i „vodonoše“. Ovo je utoliko pre neprihva­t­ljivo jer Odeljenje društvenih nauka treba da, pored filozofa, uključuje i poslenike iz ekonomskih i pravnih nauka, sociologije, politikologije, demografije, psiholo­gi­je, antropologije i dr., o kojima nema nikakvog razloga da osoba iz jedne oblasti ima prosvetljenije mišljenje od većine članova SANU. Izvršni odbor će uprkos svemu, sve ličnosti uvažavati kao sagovornike.
       Idemo s kraja. Hajde, uvažite nas kao sagovornike, pa krenite u proveru svega što je do sada rečeno, a ne da nas denuncirate kao „nezado­voljne ljutice“ koji insi­nui­raju i lažu (ili „govore neistine“). Nema sumnje da Odeljenje treba da ima pomenute profile, samo kakvi su kandidati koji u njih spadaju. Kako za filozofa može da jednoglasno bude izabran kandidat čiju bibliografiju čini 3/4 radova iz ekonomije, ostatak čini geopo­li­tika i marketing, a iz filozofije ima samo rad ili dva. A da nasuprot njemu, kandidat sa 3.200 stranica striktno filozofskih radova ne dobije ni jedan glas! Kako je, takođe bez ijednog glasa, ostao kolega Slobodan Divjak, takođe filozof, sa 485 citata i 8 knjiga od kojih su neke u obaveznoj literaturi na studijama pet domaćih i dva evropska univerziteta? Kako to da „ne prolazi“ ekonomista sa delom i brojnim citatima na Zapadu, član neko­liko inostra­nih akademija, a prolaze kandidati sa dve i po knjige? Proverite to, kad već sve „pažljivo pratite“, pa onda recite koju o objektivnosti, nivou i lobiranju.
       A što se mediokriteta tiče, to bi bilo uvreda kada bi se pouzdano znalo da ih u SANU nema. A na osnovu čega to znate? S obzirom kako su mnogi primljeni još u vreme socijalizma, teško je u to poverovati. U ograničenju na Odeljenje društvenih nauka znamo da ih ima. Da preci­zi­ramo, medio­kri­tet je onaj član SANU koji može da ima 20 knjiga, a da ni u jednoj nema ni jednu naučno značajnu ideju, da samo prepričava sadržaje, ipso facto da se ne vidi u čemu je njegov naučni doprinos, naročito takvog nivoa kakav je do nedavno u očima svih nas bio nivo SANU. Šta drugo da se kaže na primer za pomenutog pisca 8 referata (vid. gore)? Slažete li se s onim što sledi iz vašeg iskaza: da je konstatacija da kolega nema nika­kav naučni doprinos uvreda, ako se to kaže ili napiše, a ne može da bude objektivna ocena. Otkad je to tako? A ako dopri­nosa nema, onda ne treba da vas čudi pomisao o „nošenju bureka“, „potrčkalima“ i tome slično. Kao da ranije nije bilo onih koji su svoje poslušnike birali po tim kriteri­jumima. (O njima ćemo drugom prilikom). Gospodo, u nauci nema uvrede, ima samo skrupulozne provere i opovrga­vanja nezasno­vanih tvrdnji. Postupite i vi tako.
       12. Izvršni odbor SANU uverava javnost da su tvrdnje da se ova institucija nalazi u krizi, da se „urušava iznutra“, nedobronamerno podmetanje. Samo tokom protekle godine kroz njene sale, aule i galerije prošlo je preko 170,000 sugrađana, koji su učestvovali ili prisustvovali na događajima koji su inicirani svaka 1,4 dana. SANU će svojim obave­zama nastaviti da odgovara sa punim entuzijazmom za koji verujemo da je u prethodnim godinama prepoznat barem od dela javnosti...
       Uveravate nas, umesto da argumentujete! Samo vam nedostaje ono : „Ta, majke nam“! Tvrdnja o „urušavanju SANU iznutra“ tiče se mog intervjua Pečatu (od 8. juna, br. 523). Obrazloženje da je to „nedobronamerno podmetanje“ školski je slučaj kvaziar­gumenta. (Kako li izgleda „dobronamerno podme­tanje“?) A tek šta ste dokazali činjen­icom o velikom broju posetilaca galeriji? Da su ulazili i izlazili, a da im plafon nije pao na glavu, to li je argument protiv „urušavanja“? To je pomenuo i potpred­sed­nik Popović i pre njega predsednik Kostić. Izjava ponavljanjem neće dobiti na snazi, jer je bezna­čajna sa stanovišta osnovne uloge vrhovne nacionalne ustanove u svakoj državi. Jeste li na nju zaboravili, pa je zamenjujete galerijskom delatnošću? Kad govo­rite o obavezama na koje „odgovarate s entuzi­jaz­mom“, isti je zaista bio prepoz­nat, jer nas je navodio na pomisao postepenog „urušavanja“. A kako i ne bi. Jeste li „s odgovornošću i entu­zijazmom“ odbili da po svetu distri­bui­rate engleski prevod Magnum Crimena? Obrazlo­ženje koje ste svojevremeno dali bilo je tužno i otužno, a ne ozbiljno. Da li ste na godišnjicu „Memo­randuma“ u odbranu SANU reagovali tako­đe s entuzijazmom. Oni koji su govorili o tome, bolje da su ćutali. Cast kuće spašavao je samo jedan akademik: Vasilije Krestić. Je li on bio neodgovoran? Šta se događa u Vašoj kući gotovo sa svime što nosi pridev „srpski“? Cija ste vi uopšte ustanova, kao agregat „neza­vi­snih mislilaca“, koji kolektivno samo traže izgovor da se ne izja­š­nja­vaju o bilo čemu značajnom i „škakljivom“. Šta mislite kako vas jav­nost vidi? Sklonite malo ogledalce ispred sebe.
       Dva pomenuta događaja ne navodim radi „podmetanja“, nego da upozo­rim kada je i čime počelo „urušavanje“. Sada vidimo, na žalost da se samo nastavlja: kako nakarad­nom procedurom i skandaloznim odlukama, tako i ovakvom odbranom kao što je Vaša, koja spada pod pravilo: sve što se deklarativno osporava, samim činom se potvrđuje. I kada je reč da li smo mi (Slobodan Divjak i ja) lažovi ili ne – što sledi iz Vaše i izjave potpredsednika Popovića, sud o tome prepu­stićemo naučnoj jav­no­sti. Ugled vaše kuće je dospeo do toliko niskih grana, da taj sud možemo da čekamo mirne savesti, tim pre što smo sve rekli na vreme i time spas­li duše svoje.
       Zaključimo slučaj: okanimo se više nagađanja, kriterijume ste lepo naslikali u konkursu, ali vam na delu, za većinu izabranih, uopšte nisu bili važni. Koji su kri­te­rijumi bili na delu i šta se u ovom slučaju zaista zbivalo, pokazaće vreme. Da ne žurimo.
       Cini se da SANU u koju smo želeli da uđemo, više ne postoji. Nije važno samo ući, važno je i ko te prima i kako. A tih uslova više nema u ozbiljnom smislu, ne sa­mo na Odeljenju društvenih nauka. To što u Knez Mihajlovoj vidimo, samo je atrak­ti­vna Potemkinova kulisa koja zaklanja istinu: što je u izlogu, nije i u radnji!
       Ovak­va SANU, s ovakvim Odeljenjem društvenih nauka više nikom nije potre­bna, izuzev:
       – kalkulantima koji ne gledaju dalje od ličnog interesa (da se još nešto mate­ri­jalno stekne i „da se okitim titulom“), i naravno
       – pripadnicima Druge Srbije, koji ovakvu SANU hvale i brane dok čekaju da je osvoje iz­nu­­tra i zaposednu zarad finalizacije „promene svesti i prevaspitavanja naroda“ (a kako se stvari kreću, šanse su im pri­lične).
       Glas smo podigli, ne samo zbog svog nezado­voljstva (ta samo antički idiot bi mogao da ostane ravnodušan), nego zbog zabrinjavajućeg procesa urušavanja nacio­nalnih insti­tucija, „gromo­gla­sno“ praćenog ćutanjem akademske i univerzitetske inte­li­gencije koja se do nedavno prazno i grlato hvalisala titulom „kritičkog mi­šljenja“.
       U Beogradu, 14. juna 2018.
       Milan Brdar redovni profesor

Redakcijski komentar: Pogled na stanje u SANU i na poziciju srpske nauke
Uskoro će biti veća čast da se ne bude član SANU ili profesor univerziteta
       Paradoks u kome Srbija i Srbi žive, čini se decenijama, ogleda se u tome da institucije i procedure čiji je smisao da olakšavaju i sistematizuju rešavanje pitanja za koja su zadužene, zapravo, predstavljaju prepreku rešavanju nekog pitanja!
       O tome svedoči i aktuelni skandal u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti povodom izbora novih članova. Zašto skandal? Zato što je reč o nacionalnoj instituciji koja bi trebalo da bude predvodnik u naučnom napretku i uzdanica nacionalne i državne časti i odgovornost, a da bi to bila – potrebno je da je njen rad što više vidljiv i prisutan u javnosti. Međutim u SANU – kao i u većini srpskih institucija – bitna je forma a ne suština. Bitno je da se ostvari minimum ispunjenja forme kako bi se svaki zahtev za više transparentnosti odbacio kao neutemeljen. Takva polujavna institucija, začarana zamišljenošću o nedodirljivosti, postala je poznata mesto ujdurmi, spletki i ljudskog i profesionalnog poniženja (o čemu svedoči ispovest profesora FMU Gordana Dragovića, objavljena u prošlom „Svedoku“, o poniženjima koje je doživeo u SANU pokušavajući da sprovede jedan projekat).
       Ovo je skandal zato što se čini nenormalnim da u vreme kada svako dete zna da barata „pametnim“ mobilnim telefonom, kada su tehnologije za komunikaciju nikad jeftinije i nikad više dostupne, SANU ne može blagovremeno i detaljno da obavesti javnost kao i učesnike konkursa za članstvo o ishodu, niti da pruži kandidatima, predlagačima i celokupnoj javnosti objašnjenje za nečiji (ne)izbor. Štaviše, SANU tvrdi da zahtev da se detalji vezani za kandidate o kojima će se glasati 8. novembra na Izbornoj skupštini iznesu javno „zabrinjava“ i to – pazite – „ne zato što je takav zahtev neosnovan, već zato što je SANU tako postupala i u čitavom nizu prethodnih izbora koji se održavaju svake tri godine“. Ovo je primer nečega što je često kod nas slučaj: da se pravila i institucije koriste kao pokriće da se nešto ne uradi i da se ne dira ustanovljena praksa ma koliko ona nije u korak s vremenom i društvenim zahtevima. Jer, kakve to ima veze što je SANU tako radila ranije? Ako nema prepreka u pravilima – a očito da ih nema – zbog čega ne učiniti proces pregleda i analize kandidata javnim? Zbog čega se dokumentacija svih predloženih kandidata odmah ne stavi na uvid celokupne javnosti, pa i naučne, pogotovo ako je dostavljena u elektronskom formatu jer je tako traženo?
       Prikrivanje iza procedura i svođenje komunikacije s javnošću na proceduralni minimum je pokazatelj još jedne karakteristike ne samo SANU već i značajnog dela našeg društva i institucija: zatvorenost u sebe i nezainteresovanost da se na bilo koji način uvede promena koja bi poremetila sadašnje stanje koje podrazumeva sigurnost bez suštinskih obaveza i odgovornosti za svoje postupke.
       Za standarde i okolnosti u kojima živi većina ljudi u Srbiji – koji finansiraju državni budžet iz koga se finansira i SANU i nauka – redovni profesori i članovi Akademije imaju daleko bolji i bezbedniji status nego bilo ko drugi: imaju prosečna primanja iznad hiljadu evra (ne računajući dodatna primanja sa projekata i prihode od ispita i diplomskih/master/doktorskih radova), nemoguće ih je smeniti, gotovo ih je nemoguće poslati ih u penziju kada navrše godine za to ako se namerače da rade do duboke iznemoglosti (naravno, na državnom budžetu), a većinu energije, znanja i veza više koriste kako bi se bavili podmetanjima, spletkama i onemogućavanju napredovanja drugim, posebno mlađim kolegama.
       Srpska akademija nauka i umetnosti, poput svake druge institucije, ima svoje procedure i kriterijume na osnovu kojih bira članove. Clanovi Akademije – shodno svojoj stručnosti – odlučuju ko će i kako biti primljen, a ne javnost. Isto tako i fakulteti. Ali…
       Clanovi Akademije (kao i svi drugi u naučnoj zajednici) bi morali da shvate da nisu izuzeti od odgovornosti prema društvu tako što im „besmrtne“ pozicije, titule i doktorati daju neki poseban oreol nedodirljivosti koji im omogućava da budu iznad „običnih smrtnika“ u javnosti. Naprotiv, SANU, redovni profesori fakulteta kao i svi drugi na istaknutim pozicijama u našoj naučnoj zajednici, ako imaju časti i nacionalne i državne odgovornosti, morali bi da shvate da je imaju odgovornost da povrate poverenje i ugled među onima koji ih finansiraju – građanima koji plaćaju novac u državnim budžet. Odgovornost i obaveza SANU i celokupne naučne zajednice da bude prisutnija i privrženija javnosti je utoliko veća jer, kada je bilo najteže, u decenijama nacionalnog i državnog sunovrata, celokupna „intelektualna elita“ sa sve perjanicama SANU i naših najcenjenijih fakulteta pokazali su se potpuno nespremnim i nesposobnim da pomognu društvu i za tu sramotu se nisu oprali. Štaviše, mnogi od perjanica naše „intelektualne elite“ prvi su se prodali i to čine i dalje.
       Drugo, iako SANU i fakulteti imaju svoje kriterijume izbora članova – koji su važni u naučnim krugovima – javnost ima druge kriterijume: vidljivost u široj javnosti, kako domaćoj tako i svetskoj. Koliko šira javnost poznaje profesore i akademike kao i njihov rad koji ima veze sa svakidašnjim problemima društva? Koliko su aktivni i angažovani mimo naučnih i političkih krugova? Koliko su angažovani na unapređenju lokalne sredine čiji su deo i za koju bi trebalo da predstavljaju uzor? Koliko je naših naučnika poznato u svetu? Koliko je njihovih knjiga prevedeno i dostupno ne samo na naučnim institucijama u svetu, već i šire, recimo, na bestseler listi Njujork Tajmsa? Ko od njih je radio na nekom eksperimentu koji je izazvao pažnju svetske javnosti jer je rešio neki problem – medicinski, društveni, tehnički…? Ko od njih je citiran barem jednom u proteklih deset godina u nekom uglednom svetskom mediju poput „Vol strit džurnala“ ili „Fajnenšl tajmsa“, „Cajna dejlija“, ko od njih je napisao autorski tekst za „Gardijan“, „Vašington post“ ili „Asači šimbun“? Ko od njih je govorio na nekom uticajnom događaju u svetu, uporedo sa velikim inovatorima kao što su, recimo, Elon Musk ili Džef Bezos…? Od naših uglednih naučnika jedini koji ima veću prepoznatljivost u svetu je genetičar dr Miodrag Stojković, ali njegov rad nije bio dovoljan da prođe ni za dopisnog člana SANU.
       Ako SANU ali i, uopšte, naši fakulteti i naučne institucije ovako nastave – biće veća čast za nekog da nije njihov član nego da jeste.
       Redakcija „Svedok“






































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX