SVEDOK Internet



Broj 1150.

Poseta
5523437

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju

EU na sedativima i antibioticima

Život prolazi, sećanja su večna

Belaj od Van Der Belena…

Od nas se očekuje da sami sebi odrubimo glavu


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Dr Dušan Proroković, autor nove knjige „Era multipolarnosti“, za Svedok piše o pozadini vojnih, ekonomskih i političkih promena kroz koje svet prolazi
Decenija života u multipolarnom svetu: Sukob Velikih sila, destabilizacija i novi poredak

       Prethodnih četvrt veka je dosta pisano kako ulazimo u mirniju fazu međunarodnih odnosa a Frensis Fukujama (koji je nedavno govostovao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu – napomena redakcije) je bio među najcitiranijim teoretičarima sa tezom o kraju istorije. Struktura svetskog političkog sistema je, prema tim predviđanjima, trebalo da ostane jasno hijerahijski uspostavljena, sa Zapadnim blokom predvođenim SAD. Ispostavilo se, međutim, da su ovakve projekcije bile u svakom pogledu preterane, a prognoze pogrešne.
       Države i narodi teže ostvarivanju nacionalnih interesa, stalno ih preispituju i redefinišu u zavisnosti od toga kako se međunarodno okruženje menja, a zbog toga i stalno pokušavaju da uvećaju vojnu, ekonomsku i političku moć. Vrednosti ova tri indikatora – vojni, ekonomski i politički potencijali, pokazuju da se hijerarhija u međunarodnoj politici promenila, odnosno da se struktura svetskog političkog sistema transformisala.
      
       2008. godina bila ključna
      
       U tom kontekstu, verovatno je 2008. godina bila prelomna za intenziviranje procesa transformacije. Tada se odigrava vrhunac ekonomske krize, od koje se zapadne države, pre svega evropske, do danas nisu oporavile. Te godine je u Jekaterinburgu dogovoren prvi Samit BRIK-a (samit Brazila, Rusije, Indije i Kine – napomena redakcije), a takođe je to i godina kada Rusija jednostrano priznaje nezavisnost Abhazije i Južne Osetije i, pozivajući se na kosovski presedan, pokazuje Vašingtonu da više nema eksluzivitet nametanja rešenja. Takođe, tada Kinezi organizuju do sada neprevaziđene Olimpijske igre, šalju iznenađuju sliku o svojim ambicijama, a kolektivno samopouzdanje im raste do neslućenih visina. Nije manje značajno ni što upravo tada počinju prvi razgovori o pristupanju Indije i Pakistana Šangajskoj organizaciji za saradnju (ŠOS - bezbednosni mehanizam koji je inicirala Rusija – napomena redakcije), što je u potpunosti realizovano devet godina docnije.
       Deceniju kasnije, mi već živimo u eri multipolarnosti, mada će proći još dosta vremena dok se izdiferenciraju svi polovi, odnosno dok sve velike sile u potpunosti legitimizuju svoj status. Nažalost, taj proces legitimizacije se odvija kroz sukobljavanja, između ostalog i vojna, te je i logična prognoza da će doći do destabilizacije u nizu regiona.
       Velike sile su gubile status polova, a druge ga sticale, najčešće posle ratova: Švedska je ispala iz multipolarnog poretka posle izgubljenog rata od Rusije, Španija kada je pretrpela poraz od Engleske, Pruska je postala nezavisan pol posle ratova za Šlezvig, a Japan pobedom nad Rusijom. Dva svetska rata su donela krupne promene u strukturi svetskog političkog sistema, a katastrofa pretrpljena u Avganistanskom ratu koštala je SSSR gubitka statusa velike sile. Tekuću transformaciju takođe obeležavaju ratovi i napetosti: na istoku Ukrajine, u Siriji, zapadnom Iraku, Jemenu. Niti će se jedna velika sila dobrovoljno odreći svog statusa, niti će pretedenti na tu poziciju to postati bez teške i mukotrpne borbe. U međunarodnim odnosima privilegovani status se osvaja ili otima.
      
       Amerika vojno prenapregnuta
      
       Posmatrajući ova tri indikatora, dolazimo do nekoliko zaključaka. Kada je o vojnoj moći reč, primetno je da SAD ostaju dominantne, ali isto tako i da njihova dominacija sve više postaje upitna. Na primer, za period 2008-2015. godine vojni budžet SAD je smanjen za 13 odsto, dok je u Brazilu povećan za 20, u Indiji za 25, u Rusiji za 60, a u Kini za neverovatnih 89 odsto. Sredinom devedestih je, na primer, udeo SAD među 15 zemalja sa najvećim vojnim budžetima predstavljao 55 odsto od ukupne sume, dok je to danas 42 odsto.
       Koliko su ove promene dramatične, još se bolje vidi na upoređivanju vojnih troškova najvećih pet zemalja EU i Kine. Dok su Evropljani 1988. za vojne svrhe trošili 13 puta više od Kine, danas Kina izdvaja veća sredstva od njih.
       Ovakve promene pre svega utiču na regionalnu bezbednost, pošto se menja odnos vojnih potencijala između aktera u regionima. SAD više nisu najznačajniji faktor regionalne bezbednosti u Centralnoj Aziji i Istočnoj Africi, a poremećena im je pozicija na Bliskom istoku. Upoređivanjem potencijala vojne moći vidimo i zašto. Pre samo dve decenije BRIKS je izdvajao za vojsku oko 14 odsto sredstava u odnosu na NATO, a ŠOS svega 7.5 odsto. Danas je to 43, odnosno 41 odsto. Kvalitativna analiza trošenja vojnih izdataka je nepovoljnija za zapadne zemlje od kvantitativne. Jer, SAD najveći deo svog budžeta troše na održavanje postojećih snaga, njihove vojne instalacije su raspoređene duž celog geopolitičkog Rimlenda, što košta, i tu već beležimo simptome prenapregnutosti, o kojima je pisao Pol Kenedi.
       Sa druge strane, Rusija investira u razvoj novih hipersoničnih oružja, Indija uvećava nuklearni potencijal i već raspolaže strategijskom trijadom, a Kina je daleko odmakla u kosmičkom programu, koji će imati i vojnu svrhu, ali i u izgradnji mornarice uključujući nove porudžbine nosača aviona.
      
       Opadanje Zapada i ekonomski uspon Istoka
      
       Još su očiglednije promene ekonomskih potencijala najvažnijih država. Najdinamičniji geoekonomski region je Severni Pacifik, a za njim slede Indijski potkontinent i Jugoistočna Azija. Severni Atlantik, koji je preko tri veka bio generator svetske ekonomije sada postaje zona stagnacije.
       Prateći niz ekonometrijskih parametara od završetka Hladnog rata do danas, primećuje se niz sličnih trendova kao što je recimo ovaj: u relativnom iznosu je američki udeo u globalnom bruto društvenom proizvodu prema paritetu kupovne moći za četvrt veka opao za više od četvrtine, a u slučajevima Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Japana od 35 do 50 odsto. Brazil je zabeležio nešto blaži pad, dok Rusija i Turska stagniraju, a jedan od uzroka je i to što su spoljnotrgovinski bili sistemski uvezani za SAD, odnosno EU. Nasuprot tome, rast Indije je preko 80, a Kine 300 odsto, kao i niza drugih regionalnih sila koje su sistemski uvezane sa istočnoazijskim ekonomijama. Pošto je ovo trend primetan duže od dve decenije, sa velikom verovatnoćom možemo prognozirati da se radi o ireverzibilnom procesu, te daljem rastu ekonomskog značaja azijskih velikih sila, a relativnom opadanju evropskih i američkih centara moći.
       Kao još jedan ilustrativan primer kako se ove promene odražavaju na međunarodne odnose možemo posmatrati i globalnu listu banaka sa najvećom aktivom: među prvih pet su četiri kineske i jedna japanska. Među sto je četrnaest kineskih, devet japanskih, a deset američkih, šest britanskih, šest francuskih. Otuda i sve smeliji istupi Kine, megaprojekti kakav je „Jedan pojas jedan put“ i konfiguracija 16 plus 1 za saradnju sa našim delom sveta, ali istovremeno i smanjen intenzitet delovanja SAD i EU u nekim delovima sveta.
      
       SAD i dalje glavne, ali Rusija i Kina imaju više samopouzdanja
      
       Na kraju, kada je o političkoj moći reč, najzanimljiviji deo istraživanja bilo je traženje uzročno-posledične veze između vetiranja pojedinih predloga na SB UN. Uočavaju se zakonomernosti, koje ukazuju na rast samopouzdanja Kine i Rusije. Od 1986-2005. Rusija je tri puta ulagala veto, a Kina dva puta. I to samo kada su bili ugroženi njihovi neposredni interesi, koji se tiču regionalne bezbednosti i neposrednog ukruženja. Od 2006-2016. Kina je šest puta ulagala veto, a Rusija čak 11 puta. I to na odluke koje se tiču međunarodne bezbednosti, pre svega Sirije, ali i Zimbabvea, Mjanmara i Srebrenice.
       Dok su njihovi vojni i ekonomski potencijali bili nesrazmerni moći Zapadnog bloka, tokom devedesetih, Kina i Rusija vode oprezniju politiku, ne zameraju se preterano i pokušavaju da utiču na rešenja tihim pregovaranjem. Sada, kada se odnos snaga menja, one nastupaju odlučnije, upotrebljavaju brojne političke instrumente da nametnu svoja rešenja ili spreče SAD da nameću rešenja.
       Upoređivanjem potencijala moći – vojnih, ekonomskih i političkih, izdvajaju se ključni akteri međunarodne politike danas, potvrđeni i potencijali polovi u eri multipolarnosti. SAD, iako gube dosadašnju ulogu, ostaju najznačajniji akter međunarodnih odnosa. Kina i Rusija su već legitimisale poziciju nezavisnih polova, mada se Rusija sreće sa izvesnim unutrašnjim teškoćama u ovoj fazi, a Indija je na najboljem putu da to učini u narednoj deceniji. Uvećavanjem političke moći to brzo može postati i Japan. Tokom prošle godine je veliki broj američkih stručnjaka pozvao Vašington da Japanu dozvoli razvoj nuklearnog oružja, kako bi se uspostavio nuklearni balans prema Kini i Severnoj Koreji. To više nije tabu tema, o njoj se dosta govori, tako da će akcije Japana u svetskoj politici samo rasti. Ostaje otvoreno pitanje uloge Velike Britanije (koja se više pozicionira kao subimperijalna sila atlantističkog bloka) kao i Francuske i Nemačke, pošto će njihovo mesto određivati i dalja dešavanja oko reformisanja Evropske unije. Predviđanja vezana za evropske aktere su više pesimistična nego optimistična.
       Brazil je za sada samo potencijalni kandidat, to je ključna vojna sila u Latinskoj Americi, država sa nuklearnim ambicijama, politički hiperaktivan u Trećem svetu, ali i sa brojnim ograničenjima. U eri multipolarnosti, dakle, sigurno postoje četiri pola – SAD, Kina, Rusija i Indija, a još je pet mogućih velikih sila, samim tim i nezavisnih polova.
      
       Redefinisati spoljnu i bezbednosnu politiku Srbije
      
       Svet se značajno promenio, ono što se odigrava od 2008. godine je zemljotres koji je preoblikovao pejzaž međunarodnih odnosa i mi tih promena moramo biti svesni, pa prema tome i redefinisati spoljnu i bezbednosnu politiku Srbije. I to oprezno i strpljivo.
       U široj, političkoj javnosti, često se može čuti kako će nam ove promene koristiti. Ja bih pre rekao da nam neće štetiti. A da li će i u kojoj meri koristiti zavisi od toga koliko promene budemo razumeli. Ništa se ne dešava samo od sebe. Tu bi, u ovoj fazi, naša nauka trebalo da ide pre politike i diplomatije.
       Procesi koji se odigravaju su vrlo složeni, sa nepredvidljivim ishodima u brojnim situacijama i moramo ih pratiti i analizirati, na jedan sistemski način, bez improvizacija. Samo tako ćemo razumeti i procese, ali i aktere, pošto na scenu stupaju neki novi činioci koje u svakom pogledu slabo poznajemo. A u budućim decenijama, i oni će odlučivati o regionalnoj bezbednosti Balkana.

„Era multipolarnosti“
       Dr Dušan Proroković je široj javnosti poznat kao državni sekretar nekaašnjeg Ministarstva za Kosovo i Metohiju u periodu od 2007. do 2008. godine, kao kadar Demokratske stranke Srbije.
       Poslednjih godina posvetio se naučnoj karijeri i doktorskim studijama, baveći se pre svega geopolitičkim i bezbednosnim pitnjima.
       Iz štampe je nedavno izašla njegova najnovija knjiga „Era multipolarnosti“, dvotomna studija u izdanju Službenog glasnika.
       Oslanjajući se na teorije iz oblasti politikologije, filozofije, ekonomije, geopolitike, strateških studija, vojnih i organizacionih nauka, ali i primerima iz popularne kulture i sportske diplomatije, autor objašnjava zašto se uprkos predviđanjima dela istraživača nije odigrao „kraj istorije“ i zbog čega se posle raspada Sovjetskog saveza period američke hegemonije nije dugo održao.






































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX