SVEDOK Internet



Broj 1160.

Poseta
5580344

Ljudi danas žive daleko bolje nego što im se čini

Odgovor “zabranjenog”

Zašto niko neće sa Srbijom?

Ostavka, princip ili sujeta?

Dakle, „Svi Jevreji treba da umru!”


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Ko su bili ministri vojni u nekadašnjoj Srbiji, a ko danas drži kormilo Vojske Srbije
Od vojvoda Stepe i Putnika do Gašića i Vulina
Piše: Olivera Milivojčević

       Istorija Srbije je istorija borbe i ratovanja za opstanak i slobodu od pritiska velikih i moćnih. Srbiju je stvorio, branio i čuvao srpski vojnik čija su borbena veština, istrajnost i hrabrost doneli pobede nad daleko jačim protivnicima.
       U moderno vreme, Prvi svetski rat i prva saveznička pobeda koju je na Ceru izvojevao srpski vojnik – postavili su srpsku vojsku visoko u očima drugih, postavši poznata kao hrabra i neustrašiva, sila koja je pobede vojevala i protiv daleko nadmoćnijeg neprijatelja.
       Zato i ne čudi da je jedna od najvažnijih institucija u srpskom društvu i državi, ustanova koja je uz crkvu uživala a i dalje uživa najviše poverenje javnosti, upravo – vojska.
       Ali, šta nam o instituciji vojske i ministarstva zaduženog za vojsku govore ljudi koji je vode, posebno ako uporedimo struku i znanje onih koji su nekada bili zaduženi za odbranu i bezbednost i onih koji su poslednjih godina u tome glavni?
       Srpskoj vojsci su brojne vojskovođe - prijateljske ali i neprijateljske – odale počast.
       Nemački general, feldmaršal August fon Makenzen – koga istorijski izvori navode kao najvećeg nemačkog vojskovođu u Prvom svetskom ratu – pre polaska na srpski front 1915. nemačkim vojnicima je rekao sledeće:
       „Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog, hrabrog i oštrog. Vi polazite na srpski front i Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe”.
       Austrijski princ i mađarski maršal, nadvojvoda Josif Habsburški, obraćajući se Jovanu Dučiću kazao je:
       „Srpska vojska je prva i najhrabrija vojska u Evropi. Ja to znam iz sopstvenog iskustva, jer sam protiv nje pošao da ratujem na Dunavu. Gospodo, šta ste mi učinili toga dana; posle borbe koja je trajala svega pola sata, vi ste uništili moju diviziju. Moji bataljoni bili su prosto zbrisani vašom užasnom vatrom“.
       Snaga svake vojske, a pogotovo srpske, meri se ljubavlju prema otadžbini, narodu i slobodi. Ali uspeh svake vojske zavisi od toga ko je i kako predvodi. Logistika, planiranje, pozadinska podrška, organizacija, dobro planiranje i adekvatno mesto u državnom i društvenom poretku – to su ključni parametri kojima se mere uslovi da li jedna vojska može da ostvari pobedu ili ne.
       Srpska vojska je svoju slavu ostvarila pre svega zahvaljujući hrabrom srpskom ratniku, ali i onima koji su ga predvodili i bili kao ministri zaduženi za njenu organizaciju.
       Cini se da je razlog iz koga srpska vojska tradicionalno uživa veliko poverenje u društvu upravo taj što je ona uvek delila sudbinu naroda. U tom smislu, uspon i pad srpskog društva i države mogu da se prate i na tome ko je i kako vodio srpsku vojsku.
       Od Prvog srpskog ustanka 1804. pa sve do stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. prvi ljudi srpske vojske bili su oni koji su se isticali kao velike narodne vođe i političari koji su se i politički i vojno nosili sa silama tog vremena.
       Srbija je svoje prvo vojno ministarstvo – Popečiteljstvo vojnih dela – dobilo na Skupštini u Beogradu 1811. godine. Prvi vojni glavešina u vreme Karađorđeve Srbije bio je Mladen Milovanović. Istaknuti vojvoda Prvog srpskog ustanka, vojni popečitelj Crnog Đorđija, na čelu tog popečiteljstva bio od 1811. do 1813. godine, u završnom periodu Prvog srpskog ustanka (1804-1813).
       I tokom Prvog i tokom Drugog srpskog ustanka, vojska je bila narodna. Istaknuti srpski glavaši sopstvenim novcem su finansirali naoružavanje naroda koji je pod njihovim rukovodstvom vodio ustaničku borbu protiv Turaka. Upravo je ustanički period odredio osnovni karakter koji će srpska vojska imati tokom svoje istorije: ona nije proizvod i vlasništvo društvene elite obrazovane na najvišim vojnim školama, već je srpska vojska – narodna vojska.
       Kako je turski uticaj vremenom slabio a srpska autonomija širila, srpski narod odnosno – narodna vojska – povećavali su svoje naoružanje i spremnost sa odlučujuću borbu za potpunu samostalnost i povraćaj nezavisnosti.
       Ovaj period obeležen je slanjem prvih kadrova u Rusiju na oficirske škole (1830-1836) i postepeno stvaranje osnove za stajaću vojsku.
       U to doba ključnu ulogu u vojnim pitanjima imao je, pored Kneza Miloša, Toma Vučić Perišić, vojskovođa iz Prvog i Drugog srpskog ustanka, jedan od najmoćnijih ljudi tadašnje Kneževine Srbije, vojvoda i jedan od Ustavobranitelja. Formalno, njegov mandat je trajao od 1834. do 1835. Posle njega, pa sve do 1838. ključnu ulogu u vojnom popečiteljstvu imali su Mileta Radojković i Teodor Herbez, mada je tada formiranje srpske vojske u senci sukoba između srpskih vlastelina i kneza Miloša.
       Godine 1838. na čelo vojske dolazi Ilija Hadži-Milutinović Garašanin, po činu pukovnik, jedan od ustavobranitelja i tvorac Načertanija, programa spoljašnje i unutrašnje politike Srbije onog vremena. Garašanin je na toj funkciji bio od 1838 do 1857. godine.
       U vreme Garašanina formirane su organizovana državna uprava i oružane snage koje su služile kao policija. Na njegovo mesto došao je pukovnik Mladen Žujović, kao načelnik Glavne vojne uprave i državni savetnik.
       U nastojanju da se srpska država obnovi ali i bude moderna i u korak sa drugim naprednim zemljama, srpske glavešine 19. veka znale su da je neophodno da ili školuju ljude u inostranstvu ili odatle dovedu stručne ljude.
       Tako je Ipolit Monden postao prvi čovek sa zvaničnom titulom ministra Vojske Srbije. Poreklom Francuz, Monden je na poziv Državnog saveta Kneževine Srbije preuzeo ulogu prvog čoveka Ministarstva vojske 1861. (istovremeno preuzevši i ulogu ministra građevine). Na ovim funkcijama se zadržao do 1865. Za to vreme Monden je reformisao Vojsku Kneževine Srbije i postavio joj temelje za dalje jačanje: godine 1862. rukovodio je odbranom Beograda od turskog bombardovanja, imao je ključnu ulogu u pisanju i donošenju Zakona o ustrojstvu Štaba stajaće vojske, organizovao je srpsku vojsku po francuskom modelu. Monden je 1865. podneo ostavku i vratio se u Francusku.
       Ukazom od 1. januara 1898. godine, u znak priznanja za zasluge koje u učinio prema Srbiji kao njen prvi ministar vojni, dodeljena mu je titula počasnog generala srpske vojske.
       Mondena je zamenio pukovnik Milivoje Petrović Blaznavac koji je na čelu ministarstva sile bio u vreme Druge Vlade Ilije Garašanina, Prve Vlade Jovana Ristića i Prve Vlade Nikole Hristića. Blaznavac je bio deo kruga Ustavobranitelja, 1848. bio je ađutant kneza Aleksandra Karađorđevića, kasnije se školovao u Beču i Francuskoj. Bio je jedan od glavnih zagovornika modernizacije srpske vojske, organizacije po ugledu na francuski vojni model i imao presudan uticaj da se u Srbiji otvori Artiljerijska škola (Vojna akademija). Blaznavac je poneo titulu i prvog srpskog generala zbog vojnih zasluga, a resorom vojske upravljao je u dva navrata: od 1865. do 1868. godine, kao i od 1872. do 1873. kada ga je smrt zatekla na dužnosti.
       Od Blaznavca pa do 1882. kada je Srbija postala kraljevina, srpsku vojsku su vodili pukovnici sa ratnim iskustvom - Jovan Belimarković, Milojko Lešjanin, Kosta Protić, Tihomilj Nikolić, Sava Grujić, Jovan Mišković i Milojko Lešjanin.
       Iako je reč o jedva deset godina (od 1873. do 1882. godine), ovaj period je bio preloman u srpskoj istoriji – izbijanje Velike istočne krize (1875-1878), ustanak Srba u Nevesinju 1875. što je sve vodilo slamanju uticaja Turske na Balkanu što je potvrđeno Berlinskim kongresom 1878. na kome je Srbija formalno povratila nezavisnost.
       Temelj oslonca i opstanka srpske državne ideje tada bila je upravo vojska, na čijem se ustrojenju i modernizaciji dosta radilo.
       Prvi ministar vojske u Kraljevini Srbiji bio je general Tihomilj Nikolić, do tada najškolovaniji srpski oficir. Završio je filozofski odsek gimnazije i Vojnu akademiju u Beogradu a usavršavao se kao artiljerijski potporučnik u Belgiji. Prvi put ministar vojske bio je u vreme Velike istočne krize (1876. do 1878.) i rukovodio je vojskom u borbama protiv Turaka u to vreme.
       Na pragu 20. veka u vojnoj istoriji Srbije nastavila se tradicija da se na mesto onih koji rukovode vojnom silom postavljaju ljudi iz redova vojske sa najvećim počastima i činovima.
       Međutim, isto tako – unutrašnja politička borba i trvenja između kralja i stranaka uslovila su da se ministri vojske menjaju često. Tako su ministarstvo vojske na koncu 19. i početkom 20. veka bili – listom generali i/ili pukovnici: Jovan Petrović, Dragutin Franasović (u tri navrata), Đura Horvatović, Petar Topalović, Antonije Bogićević (u dva navrata), Sava Grujić, Kosta Protić, Dimitrije Đurić (u dva navrata), Sava Grujić (u čak pet navrata, u rasponu od 1876. do 1906.), Radovan Miletić, Jovan Praporčetović, Dimitrije Đurić, Milovan Pavlović (u dva navrata), Jovan Mišković (u dva navrata), Dragomir Vučković, Jovan Atanacković, Miloš Vasić, Božidar Janković, Cedomir Miljković, Vasilije Antonić, Milojko Lešjanin.
       Godine 1904. za ministra vojnog imenovan je general Radomir Putnik. Na toj funkciji bio je godinu i po dana, a onda je ponovo na to mesto reizabran 17. aprila 1906. da bi dužnost predao u martu 1908. i to generalu Stepi Stepanoviću.
       Poslednja dvojica pomenutih srpskih generala obeležila su istoriju Srbije i srpske vojske tog vremena, koji ih i danas pamte kao nepokolebljive borce i velike vojskovođe koji su čvrsto stajali na braniku otadžbine i naroda u ključnim i najslavnijim trenucima nacionalne istorije – Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Uz to, njihova karijera prožeta je obrazovanjem na najboljim domaćim i stranim vojnim školama, kao i ordenjem koje su dobili od gotovo svih najmoćnijih država tog vremena.
       Vojvoda Radomir Putnik dva puta je bio načelnik Generalštaba Vojske Srbije i nekoliko puta obavljao funkciju ministra Vojske, a bio je načelnik Štaba vrhovne komande Vojske Kraljevine Srbije u Balkanskim i za vreme Prvog svetskog rata a sa vojskom, narodom i Kraljem prešao je i Albaniju.
       Teško bolestan, Putnik je stigao u Skadar 6. decembra 1915. godine, a 9. januara 1916. je prebačen na Krf, gde se lečio do septembra iste godine. Sa Krfa je otišao u Nicu da nastavi lečenje, gde je i preminuo.
       Putnika je na mestu ministra zamenio general Stepa Stepanović, koji je na Ceru zadao prvi veliki udarac Austrougarskoj vojsci i ostvario prvu savezničku pobedu u ratu. Cerska bitka je, uz Kolubarsku u kojoj je srpsku vojsku predvodio vojvoda Živojin Mišić, upamćena kao jedna od najvećih pobeda srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Stepa Stepanović je u dva mandata, pre Cerske bitke, bio ministar vojni: prvo 1908. godine, a potom od 1911. do 1912. (kada ga je na nekoliko meseci zamenio Radomir Putnik).
       Kada je to otadžbini bilo najteže, i Putnik i đeneral Stepa su napustili svoje ministarske fotelje, obukli su šinjel, opasali sablju i poveli srpsku vojsku u borbu za slobodu i put slave.
       Upravo su ličnosti poput Vojvode Stepe i generala Putnika (ali i Živojina Mišića, Pavla Jurišića Šturma i drugi) i njihovo držanje u Balkanskim i Prvom svetskom ratu ovekovečili čast srpskog oficira i vojske.
       Cinjenica da su delili sudbinu i sa vojnicima i sa narodom – što se posebno pokazalo prilikom povlačenja preko Albanije – stvorilo je sliku o tesnoj vezi naroda i vojske, što nije bio slučaj sa vojskama drugih zemalja kojima su rukovodili plemići koji nisu imali dublji odnos ni sa vojnicima, ni sa narodom.
       U periodu od Drugog Balkanskog rata (1913. godine) pa do početka Prvog svetskog rata, ministarstvo odbrane vodili su, redom, pukovnik Radivoje Bojović, general Miloš Božanović, pukovnik Dušan Stefanović.
       Tokom Prvog svetskog rata ministarstvo odbrane su vodili Radivoje Bojović (drugi mandat, od decembra 1914. do decembra 1915) kao i Božidar Terzić koji je službovao do maja 1918.
       Odlika svih ovih oficira bila je – da su bili školovani u inostranstvu na najčuvenijim vojnim akademijama, da su govorili jezike, da su imali ratno iskustvo u zemlji i da su bili u aktivnoj službi na svim nivoima u vojsci – od najnižih do najviših, tako da su i iznutra i od spolja poznavali vojni sistem.
       U vreme Prvog svetskog rata u dva navrata (od novembra do decembra 1914. godine i od maja do juna 1918. godine) Srbija nije imala ministra vojske, a tu ulogu tada su preuzeli predsednici vlada – prvo Nikola Pašić a onda Stojan Protić.
       Poslednji ministar vojske nezavisne Srbije bio je Mihajlo Rašić, koji je na toj funkciji ostao i formiranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u decembru 1918. godine, postavši prvi ministar vojni Kraljevine SHS. Rašić je Artiljerijsku školu (Vojnu akademiju) završio 1880. godine i to ispred svojih kolega iz klase, Stepe Stepanovića i Živojina Mišića. Obrazovan u Nemačkoj i Francuskoj, za ratne zasluge i vojničku čast ima ne samo sprska, već i grčka, turska, bugarska, francuska, austrougarska, engleska, ruska, italijanska odlikovanja, pa čak i jedno iz Persije (današnjeg Irana).
       Vreme Kraljevine i kasnije komunističke Jugoslavije označilo je postepeno rastapanje srpske vojske i srpskog identiteta, i utapanje u nadnacionalni jugoslovenski identitet. Poznate unutarnacionalne sukobljenosti iz kojih Jugoslavija, i kao kraljevina i kao komunistička država, nikada nije uspela da prevaziđe, odrazila su se i na vojsku.
       Iako je u vreme Jugoslavije vojska i dalje imala srpski stožer, njen karakter i idejno vođstvo bili su jugoslovenski. Ipak, i pored svega što se dešavalo u periodu Jugoslavije, kada je Srbija, posle 88 godina, 2006. godine ponovo postala samostalna država, reputacija njene vojske je i dalje bila visoka.
       Međutim, tih 88 godina jugoslovenstva ostavilo je dubok trag. Prvo, okolnosti u svetu su se promenile: dok su komunističke zemlje i države Istočnog bloka za ministre odbrane i dalje mahom imale vojna lica, na zapadu se uspostavila praksa da visoko kvalifikovani civilni državni službenici rukovode ministarstvima odbrane.
       U slučaju Jugoslavije praksa je bila kao i u drugim komunističkim sistemima, samo – budući da je čitav jugoslovenski model i u vreme kraljevine i u vreme komunizma bio proizvod nacionalnog kompromisa, to se odrazilo i na ustrojstvo vojske i ministra odbrane.
       Od kraljevine, a posebno u vreme komunizma, ustanovljava se praksa koja je opstala i posle raspada Jugoslavije, sve do danas: na mesto ministra odbrane se postavljaju ljudi po prevashodno ili gotovo isključivo političkom ključu, a ne po znanjima i veštinama iz polja bezbednosti i odbrane.
       Prvi ministar vojni nove nezavisne Srbije – i to kao formalno nestranačka ličnost - bio je lekar, patolog sa VMA, pukovnik Zoran Stanković, koji je na toj funkciji bio od 5. juna 2006. do 15 maja 2007. godine kao član Vlade Vojislava Koštunice.
       Njega je na toj funkciji u drugoj Vladi Vojislava Koštunice zamenio mašinski inženjer, kadar Demokratske stranke - Dragan Šutanovac koji je bio na čelu resora vojske sve do 2012. U vreme Šutanovca ukinuto je redovno služenje vojnog roka, uvedena je profesionalna vojska, usledilo je smanjenje i reorganizovanje vojske, a Srbija se postepeno približavala NATO-u.
       U svojoj biografiji, između ostalog, Šutanovac navodi da je sa uspehom završio specijalne kurseve u Sjedinjenim Američkim Državama gde je dobio diplomu za oblast sprovođenja zakona, diplomu za oblast sigurnosnih pitanja i nadzora, kao i diplomu prestižnog američko-nemačkog Maršal centra za bezbednosne studije u Garmiš - Partenkirhenu.
       Pobedom na izborima 2012. Srpske napredne stranke i formiranjem nove vlade premijera Ivice Dačića, fotelja ministra vojnog bila je poverena sadašnjem predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, po stuci pravniku, koji je tada bio potpredsednik SNS. Iako nije poznato da Vučić ima ikakvo znanje i iskustva u oblasti odbrane, u njegovo vreme vojni budžet je povećan, ojačana je vojna saradnja sa Rusijom, ali – kao i u vreme Šutanovca – osim pompeznih najava, ozbiljnijih infrastrukturnih ulaganja u vojsku i u nabavljanje oruđa i oruđa nije bilo.
       Kada je Vučić 2013. godine napustio mesto prvog čoveka srpske vojske i postao predsednik vlade, za naslednika doveo je Nebojšu Rodića, pravnika po struci koji je na mesto ministra odbrane došao sa pozicije direktora Bezbednosno informativne agencije. Njegovo obrazovanje i iskustvo (radio je u organima državne uprave Republike Srbije, kasnije bio pomoćnik ministra informisanja i državni podsekretar, a potom direktor Visoke tehnološke škole strukovnih studija u Šapcu) ne ukazuju na duboke veze sa vojskom i odbrambenim pitanjima.
       Još manje iskustva u odbrambenim i bezbednosnim pitanjima imao je Rodićev naslednik, potpredsednik SNS Bratislav Gašić. Njegov mandat (april 2014. – februar 2016) obeležen je sa dva skandala: pad helikoptera Vojske Srbije marta 2015. u kome je poginulo osam ljudi uključujući i bebu iz Novog Pazara za koju je letelica i poslata kako bi je što pre prevezli u bolnicu jer se nalazila u kritičnom stanju. Ovaj slučaj obeležile su brojne kontroverze i pitanja da li je bilo krivične odgovornosti zbog smrti osmoro ljudi. Drugi događaj po kome se pamti ministrovanje Gašića u resoru odbrane je neprimeren komentar uoči konferencije za štampu, kada je izjavio da voli „novinarke koje lako kleknu“, posle čega je zbog pritiska javnosti smenjen.
       Ovo, međutim, nije bila smetnja Aleksandru Vučiću da ga kasnije postavi za šefa Bezbednosno informativne agencije.
       Gašić je smenjen pred sam kraj mandata prve vlade Aleksandra Vučića, pa je njegov resor – do juna 2017. godine, pred kraj prve i tokom druge Vučićeve vlade – preuzeo tadašnji Državni sekretar u Ministarstvu odbrane, Zoran Đorđević. Od svih ljudi koji su vodili ministarstvo odbrane od 2006. godine Đorđević je bio jedini koji je imao formalno vojno obrazovanje, završivši Školu nacionalne odbrane. Međutim, na osnovu njegove biografije, vidi se da je on svoje profesionalno napredovanje više usmerio u polje bankarstva, finansija i menadžmenta, nego u pitanja bezbednosti i odbrane.
       U vladi Ane Brnabić, od juna 2017. godine, Đorđević je premešten na funkciju ministra rada, dok je sa te pozicije na mesto ministra odbrane premešten Aleksandar Vulin.
       Srbija je tako, nakon 206 godina od formiranja prvog srpskog ministarstva odbrane, na rukovodeću poziciju u tom telu izabrala čoveka koji ne samo da nema ikakva proverena znanja i veštine iz oblasti vojske i odbrane, već osobu koja nije ni služila vojni rok.
       Ipak, činjenica da Vulin nije služio vojsku (što mu je, kako je svojevremeno izjavio, bilo jedno od najvećih razočarenja kao mladom čoveku – kada se, kako je naveo, suočio s činjenicom da ga je komisija, zbog zdravstvenih razloga, proglasila nesposobnim za služenje vojnog roka) nije ga, međutim, sprečila da nosi crnu uniformu sa zastavom Srbije koja nije vojnička, ne nosi je ni jedan rod vojske ili policije, ali liči na vojničku!
       Mandat Aleksandra Vulina kao ministra odbrane, koji još traje, obeležen je činjenicom da je u javnosti više prepoznat kao glasnogovornik predsednika Srbije Aleksandra Vučića i kritičar opozicije, nego kao neko ko se ozbiljno razume u vojna pitanja i njima bavi.
       Uostalom, sve važne odluke i obaveštenja u vezi sa pitanjima odbrane javnosti predstavlja Aleksandar Vučić, a ne ministar Vulin.
       O tome kakvi su bili počeci, kuda su išli i dokle su došli srpska država i društvo u protekla dva veka, sliku daje i ovaj pregled ličnosti koji su bili na čelu srpskih ministarstava zaduženih za vojsku.
       Da li je put pređen od ličnosti kao što su bili Toma Vučić Perišić, Garašanin, Radomir Putnik, Stepa Stepanović i drugi pa do ljudi kao što su Gašić i Vulin, put uspona i napretka ili put opadanja i nazadovanja, procenite sami.
       Iako je današnja praksa da ministarstvo odbrane vode državni činovnici, a ne vojnici od karijere, svakako je bitno da ti državni činovnici imaju odgovarajuća i ozbiljna predznanja i iskustva u odbrambenim i bezbednosnim pitanjima.
       Biografije ministara odbrane od 2006. godine to, međutim, ne pokazuju.
       Sudeći po biografijama i činjenicama o ministrima odbrane u novijoj istoriji Srbije reklo bi se da je svaki sledeći manje kvalifikovan za to mesto od prethodnika.
       Za razliku od onoga što su s početka teksta o srpskoj vojsci govorili maršali i generali koji su s njom ratovali diveći joj se, današnja srpska vojska i ministri odbrane se hvale kada dobijaju pohvale od komandira Garde iz Ohaja i kada im čestitke šalje „peti zamenik drugog podsekretara“ američke vlade...
       Ostaje nada da je sa samom vojskom stanje drugačije.
       Mada, teško je verovati da nam je i vojska danas bolja od ljudi koji vode ministarstvo odbrane i formiraju odbrambenu i bezbednosnu politiku.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX