SVEDOK Internet



Broj 1160.

Poseta
5580345

Ljudi danas žive daleko bolje nego što im se čini

Odgovor “zabranjenog”

Zašto niko neće sa Srbijom?

Ostavka, princip ili sujeta?

Dakle, „Svi Jevreji treba da umru!”


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Put ka „svetloj budućnosti“ – koračanje ka ponavljanju užasne prošlosti
Šta je bilo, bilo je - niko nije kriv!
Piše: Anđelko Kunarac

       Arčibald Rajs je u knjizi „Cujte Srbi“ sumirao, čini se, ključne snage i slabosti srpskog naroda i srpskog društva, i poslao nam važnu poruku – „čuvajte se sebe“. Na uvodu u knjigu, čuveni švajcarski kriminolog i profesor univerziteta dao je sledeću napomenu: „Deset godina je prošlo od završetka rata i vreme je da iščeznu izvesne legende korisne za vreme mučnih časova da bi se održao moral.“ Mnoga od upozorenja i slabosti u Srba na koje je Rajs ukazao, ispoljile su se tokom 20. veka.
       Rajsova upozorenja zapisana su 10 godina nakon verovatno najveće pobede srpskog naroda u modernoj istoriji: Prvog svetskog rata, kada smo oslobodili i ujedinili srpske zemlje i druge južnoslovenske narode, pritom zadavši smrtonosne udarce trima imperijama koje su uvek na Balkanu bile protiv Srba: Turskoj, Austrougarskoj i Nemačkoj.
       Danas, leta 2018, tačno jedan čitav vek od te veličanstvene pobede, za nama je 23 godine od završetka rata u bivšoj Jugoslaviji, 19 godina od rata na Kosovu, 18 godina od pada Miloševića... Cini se da je prošlo više nego dovoljno vremena za ozbiljnu, detaljnu i kritički utemeljenu analizu nacionalnog i državnog poraza srpskog naroda, naših snaga i slabosti iskazanih u nekadašnjoj državi i tokom njenog raspada.
       Nažalost, umesto da nastojimo da razumemo prošlost kako bi naučili greške i izvukli pouke, iz prošlosti nam se serviraju delovi koji kao da imaju za cilj da nama i potomcima prošlost zgade, pa da tako ogoljeni i indiferentni idemo u neku „svetlu budućnost“. U Srbiji, međutim, ima onih koji ne daju da padnemo šapatom. „Svedok“ je nastojao i nastojaće da se glas takvih čuje – jer nam je potrebno suočavanje (pravo, a ne ono politički motivisano i plasirano iz kvazi-građanske i autošovinističke Srbije) sa sobom i sa greškama, kako ih ne bi ponovili, ni prema sebi ni prema drugima.
       U tom smislu, u narednim redovima objavljujemo analizu o uzrocima nacionalnog i kulturnog kraha srpskog identiteta u proteklih sto godina, a koju je napisao Anđelko Kunarac, učitelj (sada u penziji), pedagog i direktor beogradske škole „Skadarlija“ (koja je bila jedna od prvih osnovnih škola koja je 2012. uvela učenje kineskog jezika u nastavu). Verujemo da ova analiza daje odličan pregled i sumiranje ključnih događaja koji su uslovili da od naroda koji je uzdrmao carevine, postanemo društvo bez oslonca.
       Milan Dinić
      
       Epilog sudbine srpskog naroda u poslednjih 100 godina obeležio je moto: Šta je bilo, bilo je...
       Sve što nam se dešavalo vek unazad prihvatamo bez sagledavanja negativnih posledica, bez kritičkog prilaza, dublje analize i ocene i bez definisane strategije da se nešto slično ne bi u budućnosti ponovilo. Šta je bilo, bilo je - bez kajanja, niko nije kriv! Nećemo gledati u prošlost. Time se bave samo oni koji su opsednuti osvetom i mržnjom, zarobljeni u sopstvenom nacionalizmu i šovinizmu. Okrenimo se budućnosti kao sav normalan svet. Da li će neko zadržati vekovima izgrađivan autentičan identitet ili će ga se odreći u ime novoproklamovanog, to se mene ne tiče. Šta me briga - to je njegov problem i njegovo pravo. Drugim rečima, budimo tolerantni - na sva rastakanja autentičnog zajedničkog identiteta, a netolerantni prema onima koji ga brane. Šta je bilo, bilo je! Idemo čiste duše, srca i savesti. To je put u svetlu i srećnu budućnost!
       Na prvi pogled liči dosta pomirljivo. Međutim, ako se proanaliziraju posledice takvog opredeljenja, lako je uočiti da su upravo iz toga, proizilazili svi nesporazumi, sukobi i najteži zločini. Nameće se logičan zaključak: da nas, umesto „svetle“ budućnosti čeka ponavljanje užasne prošlosti.
      
       Unutrašnji i spoljašnji (ne)prijatelji
      
       Ko je odgovoran za to? Uopšten i pojednostavljen odgovor bio bi: udruženo delovanje unutrašnjeg i spoljnjeg faktora.
       Na unutrašnjem planu, to su pre svega uticajne vođe, predvodnici otpadničkih samoproklamovanih identiteta koji, zbog ličnih interesa, vode svoje zabludelo stado u najkrvavije sukobe protiv svog dotadašnjeg autentičnog identiteta, posle čega se od minimalnih dolazi do nepremostivih razlika čime se postavljaju dublje osnove u prihvatanju novog identiteta za koji se treba boriti do poslednje kapi krvi, kako su već isticale vođe čiji ugled među sledbenicima, tokom i posle sukoba, naglo raste.
       Ništa manju krivicu ne snose, po raznim osnovama uticajni predstavnici većinskog autentičnog identiteta, koji radi svojih interesa, a neki i zbog neznanja i nerazumevanja, prihvataju razgradnju autentičnog i vekovima izgrađivanog državotvornog nacionalnog identiteta. Oni pokazuju servilnost i oportunizam prema svima onima koji rade na razaranju državotvornog nacionalnog identiteta, čime postaju saučesnici razgradnje same države. Tako stiču široku popularnost od svih neprijatelja, spoljašnjih i unutrašnjih, a i od svog naroda koji sve više postaje indiferentan, sluđen i anesteziran. To su sebični, ljudi od karijere, snishodljivi, konformisti, neiskreni i društveno neodgovorni, kao i oni bez pameti i mudrosti koji sve to olako prihvataju.
       Na spoljašnjem planu, presudnu ulogu na urušavanju državotvornog srpskog nacionalnog identiteta imali su:
       Kominterna, od osnivanja Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevine Jugoslavije do njene propasti tokom Drugog svetskog rata, sa time što se kroz realizaciju ciljeva te ideologije nastavilo dalje urušavanje srpskog državotvornog nacionalnog identiteta sve do propasti komunističke ideologije u SSSR, istočnoevropskim zemljama i Jugoslaviji 1990. godine.
       Mondijalizam i globalizam oličen u moći krupnog kapitala najbogatijih i najuticajnijih zemalja Zapada od 1991. godine.
       I jednima i drugima smetala je državotvorna srpska nacija, kao najpouzdaniji garant državnog suvereniteta. Otud ne čudi što su se na zajedničkom zadatku razbijanja srpskog državotvornog nacionalnog identiteta, kao najbitnijeg preduslova za rušenje suvereniteta zajedničke države, našli udruženi unutrašnji i spoljašnji neprijatelji.
       Taj proces rastakanja srpskog državotvornog nacionalnog i kulturnog identiteta do sada je prošao kroz više faza. Drugim rečima, periodično se obnavljao, tako što je svaka naredna faza predstavljala nastavak realizacije prethodne faze.
      
       Amorfno jugoslovenstvo umesto srpskog herojstva
      
       Prva faza počinje odmah po osnivanju Kraljevine SHS, odnosno Kraljevine Jugoslavije i traje do početka Drugog svetskog rata. Srpski narod, koji je podneo nadčovečanske žrtve za slobodu i ujedinjenje, umesto da stvori jednu srpsku državu (bez obzira kako bi se zvala) na pretežno njegovom etničkom prostoru (koji bi uz Kraljevinu Srbiju, na osnovu izjašnjavanja o ujedinjenju ušle, pored srpske Crne Gore, i severozapadne oblasti: Banat, Baranja, Bačka sa delom Slavonije, veliki deo Dalmacije, i cela Bosna i Hercegovina, ili, da je taj prostor prvo ograničen, pa da se tek onda ušlo u savez sa Hrvatima i Slovencima) odrekao se pobedničke slave, pa se umesto Srbije na pobedničkom postolju sa ostalim državama pobednicama našla Jugoslavija.
       U ime novoosnovane države, srpski nacionalni identitet se sputavao i polako utapao u jugoslovenstvo. U ime stvaranja integrativnog jugoslovenstva, svesno se sputavao duhovni i ukupan kulturni identitet srpskog naroda koji je posle Prvog svetskog rata imao dobru podlogu da dodatno ojača, pre svega u prisajedinjenim oblastima srpskog jezičkog i ukupnog kulturnog prostora u kome su živeli katolički i islamizirani Srbi. Tu prazninu planski osvajaju svi koji svoj identitet grade na negaciji svoje prošlosti, na antisrpstvu. U tome prednjače Hrvati, koristeći srpsko nasleđe kao svoje. Na takvu očiglednu uzurpaciju srpskog kulturnog nasleđa, zbog jugoslovenskog zajedništva Srbi se ponašaju ravnodušno i neodgovorno. Polako, ali sigurno ulaze u nacionalni defetizam. Tako olako prihvataju hrvatsko prisvajanje štokavice/srpskog jezika kao svog, a sa njime i kulturnog nasleđa stvaranog na srpskom jeziku, iako su se Hrvati polovinom 19-tog veka žestoko opirali Vukovom predlogu da prihvate štokavicu (srpski jezik), kao svoj jezik.
       Paralelno sa tim nastavilo se unijaćenje Srba katolika u Hrvate. Između katolika i Hrvata stavljan je znak jednakosti. Ističući da je Srbin samo onaj ko je pravoslavne veroispovesti (čemu su kumovali i pojedini Srbi i predstavnici SPC iz predostrožnosti zbog unijaćenja).
       Isto tako od strane Hrvata i Austrougarske planski se radilo na pridobijanju onih muslimana koji su izgubili statusne privilegije posle odlaska Turske, a sada i Austrougarske, koja je zazirala od ujedinjenja svih Srba, bez obzira na veroispovest. To je posebno bilo vidljivo kada se austrougarska vlast obračunavala sa Mladobosancima, Srbima sve tri vere. Istovremeno su se svesno potiskivala sveža sećanja na ratne zločine koje su naneta srpskom narodu tokom Prvog svetskog rata od strane Austrougarskih podanika, ne samo, na prostoru nekadašnje Jugoslavije već i drugih susednih naroda. Sva ta sećanja trebalo je potisnuti pa i zaboraviti u ime zajedničke države sa jugoslovenskim identitetom.
       Umesto da se pokazano herojstvo, umesto da se tokom Prvog svetskog rata i svih prethodnih borbi i ratova za oslobođenje od tuđina iskoristilo pripadanje srpskom nacionalnom identitetu kao dodatni podsticaj za jačanje osećaja časti, uzdizalo se amorfno jugislovenstvo. A ispod tog neskladnog jugoslovenskog identiteta, rušio se srpski a jačao velikohrvatski projekat, oličen u ustaškom pokretu, i sve to uz nemerljivu pomoć Komunističke partije Jugoslavije koja je sprovodila ciljeve Kominterne. U tome su ih podržale sve poražene snage: austrofili oličeni u katoličkoj i islamskoj veroispovesti, crnogorski zelenaši, probugarski Makedonci, albanska i mađarska nacionalna manjina…
      
       Slomiti državotvornu naciju da bi se srušila država
      
       Jugoslovenski komunisti koji su sprovodili ciljeve Kominterne znali su da je najkraći i najefikasniji način osvajanja vlasti putem revolucije, rušeći državu silom. A da bi se to ostvarilo, osnovni preduslov je razbiti državotvornu naciju, njen kulturni i nacionalni identitet. To znači iskoristiti i minimalne razlike unutar srpskog nacionalnog identiteta i na osnovu tih razlika proizvesti nove, neprijateljski mu nastrojene identitete. Tako su se, u međuratnom vremenu, pod komunističkim barjakom koji je bio stožer očuvanja zajedničke države Jugoslavije okupili svi satrapi, neprijatelji srpskog identiteta.
       Posledice takvog udruženog zločinačkog delovanja su ubistvo Jugoslovenskog Kralja Aleksandra – Ujedinitelja 1934. u Marselju, amnestija glavnih organizatora ustaškog pokreta 1939. od strane Stojadinovićeve vlade (među njima i Mladena Lorkovića, koji će u NDH biti ministar spoljnih a potom i unutrašnjih poslova), stvaranje velike Hrvatske tako što je vlada Cvetkovića Savskoj (Hrvatskoj) banovini pripojila Primorsku banovinu, delove Zetske i Drinske banovine.
       Svi ti i mnogi drugi ustupci nisu doprineli boljem međunacionalnom razumevanju i većoj želji za očuvanje zajedničke države, kao što se mislilo i bez osnove očekivalo. Desilo se obrnuto. To je samo dalo dodatno ohrabrenje za ogoljeno neprijateljstvo prema srpskom narodu i zajedničkoj državi koja je stvorena, pre svega, na srpskoj krvi. Osvojene pozicije srpski neprijatelji su utvrdili, a predstavnici većinske srpske nacije, zadovoljili ustupcima, očekivali da će se tako najbolje očuvati zajednička država i ostati na vlasti uz podršku svih, a pre svega neprijatelja koji su u tom trenutku maksimalno ostvarili svoje ciljeve.
       Prvi epilog je završen. Šta je bilo - bilo je… Mir, mir, mir, niko nije kriv! Zadržava se sve što je osvojeno na račun Srba. Zaboravimo sve, idemo dalje! Ipak predvečerje Drugog svetskog rata Srbi očekuju sa zebnjom i dilemom: Da li su dovoljno učinili ustupaka da bi mogli očekivati zajedničku odbranu zemlje. Za razliku od Srba, njihovi neprijatelji, otpadnici srpskog identiteta, srpske nacije, razrađuju plan kako da nastave ostvarivanje započetih ciljeva, tamo gde su stali, posle epiloga prve faze?
       Da podsetimo, i posle toliko ustupaka, Srbi su tokom Drugog svetskog rata doživeli najteža stradanja, a ponajviše na prostorima nekadašnjeg svog etničkog prostora koji su ustupili drugima. Ko te može više mrzeti od onog koji ti je nekad bio blizak, a sada negira svaku bliskost, jer se na bliskosti ne može graditi novi otpadnički identitet?! On se gradi na mržnji i zločinima. Za to je rat najpogodniji i najefikasniji. Tada se dokazuje postojanje nepremostive različitosti i opravdava stvaranje novog identiteta. Pa, ko želi rat? Onaj sa autentičnim identitetom, ili onaj ko se najvećom mržnjom bori protiv njega, stvarajući preduslove za izgradnju svog, kvazi-identiteta.
       Zato ne čudi što su nekadašnji pripadnici srpskog identiteta, Maks – Vjekoslav Luburić (od Drobnjaka, iz Pive, komandat Logora Jasenovac), Ljubo Miloš (majka mu Srpkinja, desna ruka svog rođaka Vjekoslava Luburića), Mile Budak (pokrštena porodica Budak), Sekula Drljević (Srbin-crnogorac iz Kolašina, koji je od srpskog radikala postao crnogorski federalista, saradnik Ante Pavelića), Savić Marković –Štedimlija (rođen u Piperima, koji se od crnogorskog bjelaša transformisao u ideologa Hrvatske Crne Gore - Crvene Hrvatske i Hrvatske Pravoslavne Crkve i bliskog saradnika Ante Pavelića i Sekule Drljevića, i koji je isticao da su Crnogorci Crveni Hrvati i da govore dijalektom hrvatskog jezika. Istog tog Savić Marković –Štedimliju posle izlaska iz zatvora u kome je odležao šest godina, Miroslav Krleža dovodi u Jugoslovenski leksikografski zavod…). Pored navedenih, tu su i mnogi drugi znani i neznani. I sad posle svega, što je bilo - bilo je. Mir, mir, mir, niko nije kriv! Zadržava se sve što je osvojeno na račun Srba…
      
       Od kraljevine tri naroda do šest republika
      
       Poznat je epilog i druge faze što će biti polazna osnova za sledeću, treću u mirnodopskim uslovima, posle stvaranja Federativne narodne republike Jugoslavije kojoj je nakratko prethodila ratna Demokratska Federativna Jugoslavija. Ništa neočekivano!
       Posle Drugog svetskog rata, a u skladu sa odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a sačinjen je operativni plan u daljem razgrađivanju srpskog identiteta, njegovog ukupnog duhovnog i kulturnog etničkog prostora. Za samo 25 godina, od nekadašnje Kraljevine tri naroda, Srba, Hrvata i Slovenaca, sa odgovarajućim i pripadajućim etničkim prostorom, došlo se do šest republika. Tu složenu zajednicu, u prvih 20 godina, činili su, Srbi, Hrvati, Slovenci, Crnogorci, Makedonci, a kasnije i neopredeljeni Srbi muslimanske veroispovesti (Muslimani) kao šesti nacionalni identitet. Jasno je da je na srpskom etničkom prostoru formirana velika Hrvatska i još tri nacije: Crnogorci, Makedonci i Muslimani. Iako je bilo više razloga da se kao posebne republike konstituišu, Dalmacija sa pokrajinom Istrom, Srpska Krajina koju bi činile oblasti Lika, Banija i Kordun i bosanska Krajina. Ni to nije bilo dovoljno za uspostavljanje dodatne ravnoteže, pa su se u okviru Republike Srbije konstituisale još dve pokrajine. Šta je bilo - bilo je… Mir, mir, mir, niko nije kriv!
       Zadržava se sve što je osvojeno na račun Srba. Poznat je epilog i treće faze u kojoj su udareni temelji za konačan srpski poraz u četvrtoj fazi, posle pada komunističke ideologije, 1990.godine i stupanjem na scenu agresivnog mondijalizma i globalizma oličenog u moći krupnog kapitala velikih i najjačih država zapadnog sveta.
      
       Globalisti i mondijalisti
      
       Mondijalizam i globalizam najmoćnijih država zapada ostvaruje svoje ciljeve još agresivnije od Komunističke internacionale. Ne biraju sredstva i načine, ne samo u podrivanju autentičnih nacionalnih identiteta kao okosnice očuvanja nacionalnih država, već i direktno podstiču sve moguće razlike unutar nacionalne države, uvodeći ih u međusobne sukobe direktno učestvujući u njima kako bi uspostavili kvislinšku vlast. U tu svrhu koriste sve mehanizme promovisanja otpadničkih identiteta, kao najvernijih saradnika u rušenju njihove dotadašnje države. Koristi se saznanje socijalne psihologije, po kojoj je onaj koji je izvršio samoponištenje svog identiteta spreman na sve zločine samo da bi istakao kako se razlikuje od onog od koga je otpao. Oni smišljeno priželjkuju zločine od onih čiji su identitet napustili kako bi pokazali i dokazali da među njima postoje razlike, i da imaju opravdanja za promovisanje svog, novoproklamovanog identiteta. S obzirom na to da su njihove vođe i oni koji ih slepo slede, u moralnom smislu, ljudi bez ličnog dostojanstva, časti, čojstva i junaštva, sa njima svetski moćnici lako manipulišu koristeći ih onoliko dugo koliko mogu da im posluže. Kad dobro odsluže i kad se kompromituju lako ih zamenjuju drugim koji jedva čekaju da dođu na njihovo mesto.
       Tamo gde su stali komunisti i Kominterna, nastavili su globalisti i mondijalisti sa svim unutrašnjim satrapima, bez ličnog dostojanstva, časti i hrabrosti. Tako su se stekli svi uslovi za realizaciju poslednje faze, konačnog srpskog poraza koji će se desiti raspadom SFRJ od 1991.godine naovamo.
      
       Epilog
      
       U građanskom ratu, međuetničkim sukobima koji još uvek traju, uz pokroviteljstvo velikih zapadnih sila, epilog je sledeći:
       Na pretežno srpskom etničkom prostoru, pored urušene Srbije, sada su stvorene još četiri nove zasebne države: velika Hrvatska, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Makedonija, a srpske pokrajine dodatno ojačale svoju samostalnost.
       Proizvedene su nove nacionalne zajednice sa novim identitetom koji se agresivno promoviše na samoponištenju svog vekovima izgrađivanog srpskog identiteta, na antisrpstvu. Drugačije se i nisu mogli promovisati i konstituisati.
       Uporedo sa stvaranjem novoproklamovanih, pretežno nacionalnih, nezavisnih država, išao je i proces preotimanja (čerupanja) srpskog duhovnog i ukupnog kulturnog identiteta čime se želi dati legitimitet za stvaranje novih nacija, a onda i nacionalnih država. To se posebno odnosi na preotimanje srpskog jezika a preko njega i srpskog kulturnog nasleđa.
       Nekanonsko promovisanje takozvane Makedonske i Crnogorske pravoslavne crkve koje idu u pravcu unijaćenja i negacije svog vekovnog srpskog identiteta, kao i negacije samog pravoslavlja. A kada je reč o Bosancima/Bošnjacima/Muslimanima (zavisno od toga kako se gde izjašnjavaju) sve se više napušta tolerantni islam a u mesto njega (pod uticajem arapskih zemalja, sa kojima se sve više poistovećuju), produkuje se agresivni islam koji se uzima za glavno nacionalno obeležje.
       U cilju ostvarivanja prethodnih ciljeva bezočno se falsifikuje istorija na štetu srpske nacije.
       Proces rasrbljavanja koji traje najmanje jedan vek, proizveo je kod Srba oportunizam, snishodljivost, ravnodušnost, defetizam i gubitak samopouzdanja i vere u sopstvene mogućnosti. Prisutno je dobrovoljno odricanje kulturnih dostignuća i svih drugih vrednosti koje je istorija verifikovala i visoko rangirala. Ti ustupci su išli planski po fazama, da bi se konačno došlo do završnog epiloga: Šta je bilo - bilo je… Prihvata se realnost kao nužna i opravdana, na kojoj posebno insistiraju naši neprijatelji, ali sada u pomirljivom tonu, jer su ostvarili svoje zamisli. Tako se svesno, ili nesvesno, prihvata krivica i odgovornost za sve što se kroz krvave sukobe negativno dešavalo u toku 100-godišnjeg nasilnog rasrbljavanja i uspostavljanja novih identiteta.
       Sa „kojim pravom“, i ko još pominje srpske zemlje izvan države Srbije? Kome je to stalo do srpske kulturne baštine prisvojene od strane najvećih neprijatelja tog srpskog kulturnog i svakog drugog vrednog nasleđa? I dok se ćirilični natpisi na tablama „brane“ u susednim državama, u Srbiji se ne razbijaju jer ih skoro i nema…
       Šta je bilo - bilo je… Bez kajanja, niko nije kriv. Nećemo gledati u prošlost. Time se bave samo oni koji su opsednuti osvetom i mržnjom, zarobljeni u sopstvenom nacionalizmu i šovinizmu. Okrenimo se svetloj budućnosti kao sav normalan svet!? Na žalost, ovaj moto, danas mnogo češće izgovaraju Srbi nego drugi koji su sve učinili da se do ovog epiloga dođe…












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX