SVEDOK Internet



Broj 1150.

Poseta
5523417

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju

EU na sedativima i antibioticima

Život prolazi, sećanja su večna

Belaj od Van Der Belena…

Od nas se očekuje da sami sebi odrubimo glavu


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Kako se godinama ruši ideja o srpskom nacionalnom interesu na Kosovu I Metohiji
Od nacionalnog defetizma do Nobelove nagrade
Piše: Anđelko Kunarac

       Danas je uveliko na sceni politizacija svega pa i Nobelove nagrade. Dobijali su je mnogi ne samo zbog svoje nesporne zasluge već zato što je ta nagrada, često i mimo volje dobitnika, zloupotrebljavana za političke svrhe i ostvarivanje geopolitičkih interesa imperijalnog Zapada. Tako je 2009. godine Nobelovu nagradu za mir dobio Barak Obama, i to kada je izabran za predsednika SAD (dakle, ne ni pošto je nešto pokaza/ostvario kao predsednik). Takođe, 2008. godine - kada su kosovski Albanci proglasili nezavisnost, Nobelovu nagradu za mir dobio je bivši finski premijer i međunarodni pregovarač Marti Ahtisari. U svetlu sve izvesnijeg sporazuma Srba i Albanaca po kome će Srbija priznati nezavisnost dela svoje teritorije, spominje se i da bi Aleksandar Vučić i Hašim Tači mogli da dobiju Nobelovu nagradu!
       Naime, može se očekivati veliko priznanje pa i Nobelova nagrada za najzaslužnije nosioce srpske i albanske (kosovske) vlasti ukoliko uspeju da ubede srpsku javnost za neophodno priznanje nezavisne države Kosova na teritoriji Srbije. Taj čin bi u istoriji čovečanstva ostao kao primer sramnog samoponiženja i beščašća (mada su Srbija i srpski narod do sada više puta bili žrtve takvog beščašća i nikom ništa). Dok bi Albanci slavili svoj uspeh, Srbi bi oplakivali drugi kosovski poraz.
       Treba se nadati da predsednik Vučić to neće prihvatiti, niti srpska javnost odobriti, bez obzira što ima dosta onih koji bi se tome radovali, ne zbog nagrade i nagrađenog, već zbog izdaje nacionalnih interesa. Zbog toga im se ne bi smela pružiti prilika ni da se putem referenduma izjasne. Izjašnjavati se o nacionalnom interesu je protivustavno.
       Dodela Nobelove nagrade za „kosovski kompromis“ bi bila završni čin procesa koji traje godinama a koji je usmeren na širenje defetizma i slamanje srpskog naroda i njegovih ljudskih i građanskih prava. Prosto, u proteklih 20 godina usledilo je ubeđivanja i raspamećivanja srpskog naroda - pravi stampedo širenja nacionalnog defetizma.
       Prvu priliku za takvu nagradu propustio je Slobodan Milošević u Rambujeu i neposredno posle Rambujea. Zato je otpremljen u Hag bez nagrade. To ga je istovremeno učinilo većim državnikom nego što je zaslužio. Interese države nije podredio sopstvenom interesu. Valja podsetiti da su zapadni moćnici na sve spremni: dok im je Milošević bio prepreka u ostvarivanju njihovih ciljeva proglasili su ga „balkanskim kasapinom“, a kad je počeo činiti ustupke, proglašen je „faktorom mira i stabilnosti“. Verovatno bi mu na kraju dali i Nobelovu nagradu, da je do kraja igrao kako su hteli. Za sve druge koji su dolazili posle Miloševića, to je bio jasan signal i uputstvo šta treba činiti a šansu ne propustiti.
       Tamo gde je Milošević stao, trebalo je da nastavi nova demokratska vlast na čelu sa Zoranom Đinđićem. Kad je Zoran Đinđić shvatio da je prevelika cena žrtvovati srpski nacionalni interes zarad priznanja nezavisne države Kosova, pokušao je odupreti se tom naumu zapadnih moćnika. U 2001. godini održani su prvi izbori za skupštinu Kosova i Metohije a Srbija je tada pozvala Srbe na Kosovu da glasaju. Za sve dotadašnje ustupke tražio je i kontra-ustupak, za bar delimično ostvarivanje srpskog nacionalnog interesa, kroz podelu Autonomne pokrajine Kosova i Metohije. Za beskompromisno agresivni Zapad to je bilo previše za uslugu koju je već pružio u uspostavljanju nove demokratske vlasti u Srbiji posle bombardovanja. S obzirom na to da je Zoran Đinđić bio nepokolebljiv u svom zahtevu, mentori kosovske nezavisnosti „pustili su ga niz vodu“ a i ubrzo je bio ubijen.
       Tamo gde je Zoran Đinđić stao, a verovatno zbog neispunjenih očekivanja platio glavom, kreatori razgradnje Srbije okrenuli su se sledećim vlastima kako je koja dolazila i odrađivala onoliko, koliko je imala kapaciteta.
       Vojislav Koštunica kao predsednik SRJ, a kasnije i premijer Srbije, shvatio je da se mora biti veoma obazriv kad su u pitanju krucijalni srpski nacionalni interesi, kao što je očuvanje integriteta i suvereniteta Srbije. Zbog toga je svu svoju kooperativnost sveo na isporuku optuženih za ratne zločine. Na Kosovu su organizovani izbori 2004. a vlada je bila podeljena o tome da li Srbi da glasaju ili ne, dok je 2007. vlada bila jedinstveno protiv učešća Srba na izborima. To, agresivnom Zapadu nije bilo od velikog značaja za instaliranje nezavisne države Kosovo, zbog čega su otpočeli oštru kampanju protiv njega uz neverovatnu podršku svih takozvanih slobodnih, liberalno-demokratskih snaga u Srbiji i domaćih medija.
       Za zapadne mentore kosovske nezavisnosti, još uvek su udružene, takozvane demokratske snage na čelu sa Borisom Tadićem najpouzdanije za nastavak realizacije započetog plana. Vlast oličena u Borisu Tadiću učinila je dosta u tom pravcu. To je pre svega, traženje mišljenja od Međunarodnog suda pravde u Hagu o albanskoj Deklaraciji proglašenja kosovske nezavisnosti (umesto ulaganje tužbe protiv zemalja koje su priznale Kosovo, kao što je to hteo DSS), povlačenje pregovora iz UN na nivo evropskih - briselskih pregovora i uspostavljanje takozvanih kontrolisanih prelaza (IBM), što je samo drugi naziv za granične prelaze. Da ne bi prošao kao Milošević ili Đinđić od kojih se očekivalo više, Tadić nije smeo ništa više da uradi. I ne samo to, da nije smeo, već nije ni mogao uraditi više jer je za već učinjeno previše izgubio na domaćoj političkoj sceni.
       Ostala su još dva ključna zadatka do zaokruživanja suštinske državnosti „Kosova“ koje je srpska vlast po nalog zapadnih moćnika morala da uradi, a to su, nesmetano funkcionisanje već uspostavljenih graničnih prelaza i povlačenje organa Srbije sa prostora Kosova i Metohije. To su dva bitna atributa državnosti koju Tadićeva vlast nije mogla sprovesti do kraja jer je istrošila bilo kakav autoritet i snagu u društvu.
       Uporedo sa svim ovim, srpski narod, ne samo Kosova i Metohije već i na celoj teritoriji Srbije, izgubio je poverenje u sve prethodne srpske vlasti. Zbog osećaja prevare, nemoći i defetizma koji je u narodu zavladao, otpor se sveo uglavnom na kosovsko-metohijske Srbe. Tako je došlo do spontanog samoorganizovanja u sprečavanju uspostavljanja zvaničnih graničnih prelaza između Srbije i njene pokrajine Kosova i Metohije.
       Da bi sproveli svoju nameru do kraja i ujedno sprečili pobunu naroda na Kosovu i Metohiji, što se moglo nekontrolisano preneti na celu Republiku Srbiju, zapadni mentori, morali su potražiti pomoć u najjačoj opozicionoj partiji - SRS koja je imala najviše uticaja na političkoj sceni Srbije. Zbog toga su po već viđenom scenariju podržali transformisanje dela SRS u Srpsku naprednu stranku. To su svojski podržale i ostale stranke takozvane demokratske provenijencije, računajući i na svoj deo kolača. SNS je gotovo nesmetano osvojio vlast na sledećim izborima. Zapadnim mentorima nije bilo teško zaključiti, da se kroz eventualno pridobijanjem SNS - do tada najjače opozicione, a sad stranke na vlasti - uz blagonaklonost razjedinjene i nemoćne takozvane demokratske opozicije, mogu realizovati ne samo pomenuta dva najbitnija atributa državnosti Kosova, već i konačno rešenja u vidu pravno-obavezujućeg (međudržavnog) sporazuma.
       Da bi se održalo poverenje naroda na Kosovu, novouspostavljena vlast je javno istakla, da ništa neće uraditi što kosovsko-metohijski Srbi ne bi prihvatili. Cak je i rekla da će poništiti sporazume o prelazima na administrativnoj liniji (IBM) koje je potpisao Borko Stefanović, politički direktor MSP u vreme DS. Od toga, naravno, nije bilo ništa. Ali, ubrzo je usledilo izolovanje svih neposlušnih, a pre svega onih koji su i dalje održavali barikade. Mnogi od njih proglašeni su kriminalcima, koji se bogate na račun poštenih Srba.
       Dok su sve vlasti postepeno popuštale u vezi sa Kosovom, o kosovskim Srbima se u medijima govori kao o večitom problemu bez rešenja, bez ikakvih pozitivnih vesti ili afirmacije njihovog rada i borbe. Sredstva informisanja u Srbiji su naširoko govorila o velikom odlivu novčane pomoći Kosovu i Metohiji i kako tamošnji Srbi primaju dve plate. Time se u Srbiji gradilo javno mnjenje nepoverenja prema kosovskim Srbima. Paralelno sa time obećava se napredak, bolji život i Evropa, „samo da nije Kosovo omča oko vrata“.
       Vrhunac defetizma pa i nacionalne izdaje ogleda se u izjavi predsednika Vlade da je Kosovo „bilo Srbija“. Iako je potpuno legitimno da Ana Brnabić kao građanin ima takvo mišljenje, ona je dala izjavu kao predsednik Vlade, direktno narušivši ustav i to u najosetljivijem delu za svaku državu – teritorijalni integritet i suverenitet.
       Nažalost, ni Srpska pravoslavna crkva nije doprinela očuvanju jedinstva – sama lutajući između toga da li je na pomolu izdaja Kosova, ili – kako Patrijarh reče – „Bogu hvala na Vučiću“ što brani Srbiju?
       Ovakvo stanje defetizma izazvalo je dodatne podele u celokupnom srpskom društvu. Među građanima Srbije, Kosovo i Metohija gubi nacionalni prioritet. Stvara se jedna opšta konfuzija. S jedne strane, imamo naglašenu medijsku kampanju - borba protiv korupcije i kriminala i hapšenje tajkuna, što osiromašenom narodu uliva poverenje u novoformiranu vlast; a s druge strane, u narodu tinja i nepoverenje prema vlasti zbog prihvatanja novonametnutih elemenata državnosti Kosova. Paralelno sa kritikom prethodne vlasti za izdaju srpskih nacionalnih interesa na Kosovu, istovremeno novoustanovljena vlast šalje svetu jasnu i nedvosmislenu poruku da se prihvata sve što je prethodna vlast uradila na tom priznanju. Od zapadnih kreatora, pljušte na sve strane pohvale aktuelnoj vlasti zbog sve bolje saradnje sa Evropskom unijom, susedima i privrednog oporavka zemlje. Svaki ustupak albanskoj strani i mentorima sa Zapada putem sredstava informisanja predstavlja se kao neviđen uspeh srpskog pregovaračkog tima. Tako se potpisivanje Briselskog sporazuma 2013, proglašava „junačkom pobedom“. Nacionalno opredeljena opozicija je nemoćna, a stranke prethodne vlasti ne samo što su ostale bez društvenog uticaja već i same daju podršku za realizaciju njihove ideje izdvajanja Kosova i Metohije iz države Srbije. To nazivaju hrabrim potezom nove vlasti koju predvodi SNS. Predstavnici takozvane demokratske opozicije na čelu sa LDP javno se hvale da je SNS na spoljnopolitičkom planu preuzeo njihov program.
       Sadržaj i način realizacije Briselskog sporazuma pokazali su da su mentori kosovske nezavisnosti obmanjivali srpsku javnost i srpski pregovarački tim. Otud i nije slučajno da je srpska strana realizovala skoro sve što je Sporazumom predviđeno, a albanska nije dozvolila da se još uvek formira Zajednica srpskih opština (ZSO), najbitnija, ali ne i ključna institucija za očuvanje integriteta i suvereniteta Srbije. Ciljano je ostavljeno za finiš, za takozvanu drugu fazu realizacije tog Sporazuma koji će albanska strana „velikodušno“ ispuniti u zamenu za prihvatanje i potpisivanje pravno-obavezujućeg (međudržavnog) sporazuma. Kao što se vodila „velika rovovska borba“ srpskog pregovaračkog tima za postojeći Briselski sporazum, koji je predviđao i formiranje ZSO, po istom receptu se očekuje „junačka borba“ da se ta zajednica formira tek u drugoj, ključnoj fazi, u zamenu za prihvatanje međudržavnog, pravno-obavezujućeg sporazuma. Albanska strana sa svojim mentorima tako dva puta trguje sa formiranjem ZSO. To će se proglasiti krunom uspeha srpske i kosovske vlasti.
       Uslediće razna nova spinovanja o neviđenom uspehu jer se više nije ni moglo posle svega što su prethodne vlasti uradile, „pečatirale“. Važno je da se „omogući normalan i bezbedan život kako Srbima na Kosovu, tako i svim građanima Srbije“. Pa i kad bi se obezbedio normalan i bezbedan život Srba na Kosovu, to ne može biti ustupak za odvajanje tolike teritorije sa svim prirodnim bogatstvom i svim onim što je na Kosovu i Metohiji srpska država izgradila, a da se i ne govori o ukupnom kulturnom nasleđu i državotvornom identitetu koji je nezamisliv bez Kosova i Metohije?! Za „junačku borbu“ i zasluge srpske i albanske vlasti da se, uz veliko srpsko nacionalno poniženje, Srbi ubede da prihvate međudržavni, pravno-obavezujući sporazum, kojim se Kosovo i Metohija konačno izdvajaju iz Srbije, međunarodna zajednica oličena u zapadnom imperijalizmu, pokazaće da zna i da „nagradi“ (kao što su 1990. nagradili Gorbačova Nobelovom nagradom iako je direktno rukovodio procesom rastakanja SSSR-a što je takođe izazvalo i dublje ekonomsko propadanje istočnoevropskih država). U znak priznanja na tom zajedničkom doprinosu nije isključena dodela i Nobelove nagrade Vučiću i Tačiju. A kako je Zapad racionalan, moguće je i da će tu nagradu podeliti sa makedonskim i grčkim premijerima Zajevim i Ciprasom. Iako Nobelovu nagradu mogu da podele najviše tri dobitnika, Zapad će naći i za to presedan rešenje.
       Da li ima nade da se spreči najgori scenarij za Srbe i Srbiju sa Kosovom? Moguće je, ali mnogo teže nego pre donetog mišljenja haškog Suda pravde o albanskoj Deklaraciji o nezavisnosti Kosova i Briselskog sporazuma.
       Eventualni plan odbrane Kosova i Metohije morao bi da uključi sledeće:
       - Prvi uslov je da se sa srpske strane napravi scenarij poništenja Briselskog sporazuma sve dok se na nivou UN ne donese konačno rešenje.
       - Ne sme se dozvoliti da se međudržavnim pravno-obavezujućim sporazumom ukine Rezolucija UN 1244.
       - Pre nego se dođe do konačnog rešenja da se prestane, veličati Briselski sporazum, da se javno ne iznosi kako je sve odavno izgubljeno. Cesto se čuje od skoro svih analitičara, čak i dobronamernih, da je Kosovo izgubljeno pre 100 pa i više godina. Time se indirektno amnestira svaka kasnija izdaja srpskog nacionalnog interesa na Kosovu i dodatno urušava nacionalno i državno jedinstvo.
       - Ne govoriti o podeli Kosova kao o kompromisu, već o svojevrsnoj velikoj „donaciji“ srpske strane albanskoj strani kao amputaciji dela svoje teritorije i ustupku. To nije podela (bez obzira u kom bi odnosu ona bila) već amputacija u vidu velikodušne „donacije“ (ustupka) nacionalnoj manjini i sponzorima njene državnosti. Za takav vid „donacije“, bez obzira kolika je, albanska strana i mentori njene nezavisnosti treba da nagrade i javno iskažu veliko poštovanje i zahvalnost srpskoj strani. Nije ovde reč o kompromisu gde se mi dogovaramo da delimo nešto što ranije nije pripadalo nikome, već o ustupku jer dajemo nešto što je naše. To se mora jasno dati do znanja svima, a pre svega svetskoj javnosti!
       - O sadržaju pregovora koji slede, redovno obaveštavati javnost, a pre svega stručnu. Ne isključiti ni one koji, sa obrazloženjem, najžešće kritikuju i sa kojima se vlast ne slaže.
       Ovo nije pitanje referenduma, pa i kad bi se svi građani Srbije izjasnili i protiv jednog takvog sporazuma koji bi u suštini bio ustupak za formiranje ZSO koji neće imati nikakva ozbiljna ovlašćenja.






































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX