SVEDOK Internet



Broj 1150.

Poseta
5523279

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju

EU na sedativima i antibioticima

Život prolazi, sećanja su večna

Belaj od Van Der Belena…

Od nas se očekuje da sami sebi odrubimo glavu


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Za Svedok piše: Slobodan Divjak, direktor Međunarodne filozofske škole Feliks Romuliana
Puč u Odeljenju društvenih nauka

       U svom radu “Ruso i Marks” kandidat za člana SANU, Alpar Lošonc, nastoji da analizira sličnosti i razlike između ova dva mislioca. Iako je taj rad napisan 2012, dakle dosta posle tzv. pada Berlinskog zida, ovaj autor smatra da su oba ova mislioca još aktuelna i da su njihove teorije još instruktivne za promišljanje današnjih akutnih problema na svetskom i unutardržavnom nivou.
       I najdobronamernji čitalac ovoga teksta teško može proniknuti u ovo krajnje konfuzno štivo u kojem on uglavnom nastoji da prepričava komentare (kritičke i afirmativne) mrtvih i živih marksista: Pulancasa, Balibara, Agambena, Fukoa, Badjua i drugih od kojih su neki napustili Marksovu teoriju viška vrednosti, ali, da bi zadržali Marksovu radikalnu kritiku kapitalizma i parlamentarizmna, nalaze svoju inspiraciju u delu nemačkog radikalnog kritičara liberalne demokratije i građanske države, Karla Šmita.
       Ono što se ipak da razabrati jeste Lošončev stav da i pored određenh sličnosti između Rusoa i Marksa prevagu odnose razlike između njih (veliko teorijsko otkriće!)
       Međutim, ono što deluje zaprepašćujuće jeste to što se autor prećutno prihvata krajnje implikacije teorijskih pogleda na svet pomenutih mislilaca koje su gotovo istovetne.
       Naime, bez obzira na njihove eventualno plemenite namere, realizacija njihovih teorija nužno vodi, doduše na različite načine, u antiparlamentarizam i totalitarizam.
       Ruso je pripadao onoj prosvetiteljstvoj struji koja je imala neograničeno poverenje u moći ljudskoga uma da svet uredi na način koji bi bio u skladu sa ljudskom prirodom koja je, po njemu, u suštini dobra, samo što su je iskvarile dotadašnje institucije.
       Kada Ruso ističe da se čovek „rađa kao slobodan“, ali da je „svuda u lancima“, on zapravo iznosi samu bit koncepcije po kojoj ključni problem nije ljudska priroda već postojeće institucije koje stoga treba ukinuti i postaviti društvo na radikalno novi temelj.
       Po Rusou, „ljudi se ne nalaze po prirodi u odnosima neprijateljstva“. Ukidanje postojećih institucija značilo je ukidanje predstavničke demokratije: „predstavnik mora da zaćuti kad sam predstavljeni govori“.
       Za razliku od liberalnih konstitucionalista koji su insistirali na podeli vlasti između vladara i naroda, Ruso je isticao da je narod jedini suveren, te da je njegova vlast neotuđiva i nedeljiva. Samo narod u celini može donositi zakone, a ne predstavnički sistem.
       Međutim, neposredno prezentni narod u rusoovskom smislu nije puki zbir pojedinačnh volja već homogena celina kojoj je imanentna opšta volja (volonté générale) kao izvor svih prava. Glasanje je tu samo sredstvo za ekspliciranje opšte volje, onoga što u narodu kao celini postoji u vidu latencije. Pošto opšta volja odgovara istinskoj slobodi, onda onaj koji je nadglasan nije bio slobodan. „ Bilo kog koji odbija da se pokori opštoj volji, zajednica u celini, ističe Ruso u Društvenom ugovoru, primoraće ga na to, što ne znači ništa drugo do to da će on biti prisiljen da bude slobodan“.
       Nije čudo što Karl Šmit, kao radikalni zagovornik aklamacione demokratije, koji se kasnije priključio nacizmu, veliča Rusoovu opštu volju kao različitu od empirijski utvrdive volje svih, zato što na njoj počiva pojam narodne homogenosti francuskog teoretičara. „U daljem prikazivanju i kod razvijanja suštinskog pojma, volonté générale, pokazuje se da, prema Rusou, istinska država postoji jedino tamo gde u suštini vlada jednoglasnost. Prema Društvenom ugovoru, u državi ne smeju da postoje nikakve stranke, nikakvi posebni interesi, nikakve religijske različitosti, ništa što razdvaja ljude...
       Prema Rusou, jednodušnost mora ići dotle da se zakoni donose sans discussion“.
       Alpar Lošonc očito podržava ovaj fanatični antipluralizam kada ispisuje pravu odu Rusoovom poimanju naroda: „Ruso sugeriše čar Jednog… Ruso želi narod kao Jedan u smislu prezentnosti koja se događa u kreativnom aktu, on kaže da niko ne može otuđiti svoju slobodu, stoga nema mesta reprezentaciji kao političkoj delatnosti...Nijedan pojedinac ne može biti ugnjetavan jer je podređenje (valjda podređivanje – D. S.) bilo koga ujedno i podređenje samoga društva“.
       A šta je prisiljavanje nadglasanih na slobodu ako nije njihovo potčinjavanje: po Rusou, preglasana manjina mora se bespogovorno priklanjati volji većine, jer se samo tako može reprodukovati totalitarni antiparlamentarizam, tj. jednodušnost naroda kao Jednog.
       „Nije sporno, nastavlja Lošonc, da je njegovo mišljenje sazdano crtama (valjda od crta – S. D.) socijalnog radikalizma, ali to ne opravdava da se francuskom filozofu pripisuje štetan atak na bogatstvo koji se završava u despotizmu“.
       Prema našem autoru, Ruso je „itekako uticao na liberterski socijalizam“, iako je on bio glavni ideolog čuvenog jakobinskog terora za koji Hegel Filozofiji povijesti ističe:
       “Sada vladaju krepost i užas, jer subjektivna krepost, koja upravlja prosto iz moralne nastrojenosti, dovodi sa sobom najstrašniju tiraniju. Ona vrši svoju moć bez sudskih formi, a njena je kazna isto tako jednostavna - smrt”.
       U potpunom odsustvu uvida u ovu Hegelovu ocenu jakobinskog terora, Lošonc konfuzno konstatuje:
       “To da je Hegel mogao da posreduje između francuskog i nemačkog filozofa (naročito uzimajući u obzir “plebejske’ elemente Hegelove filozofije… nećemo dovesti u pitanje.”
       Neka razume ko može.
       Tzv. humanitarne vojne intervencije u neliberalno ustrojene države mogu se opravdavati pozivanjem na rusoovsko paternalističko usrećivanje ljudi, jer je, prema arhitektama tih intervencija, u interesu samoga stanovništva tih zemalja da se u njih spolja (nasilno) uveze liberalni oblik slobode iako to stanovništvo rezolutno odbija takav oblik svoga usrećivanja. Nasilno uspostavljanje ustava sa liberalnim predznakom predstavlja, međutim, contradictio in adjecto, jer, prema samom liberalističkom učenju kao učenju o ustavno-pravnom poretku, donošenju takvog ustava mora prethoditi slobodno izraženi pristanak ogromne većine predstavnika građana (najčešće je reč o dvotrećinskoj većini dobijenoj tajnim glasanjem na ustavotvornoj skupštini). Stoga su humanitarne vojne intervencije kao i Rusoovo shvatanje slobode kao pozitivne a ne negativne slobode duboko antiliberalni.
       Kad je reč o Marksu, Alpar Lošonc s pravom insistira da je najdublja bit njegove teorije data u njegovoj kritici političke ekonomije kao takve, ali ispušta da istakne činjenicu da su, sem retkih izuzetaka, svi nekadašnji savremeni poklonici njegove koncepcije robnog fetišizma i viška vrednosti koji stvara radnik a prisvaja ga kapitalista napustili tu koncepciju na kojoj se zasniva njegova radikalna kritika kapitalističkog načina proizvodnje shvativši da je ishodišna tačka te kritike utopija o postavljanju sveta na potpuno novi temelj – na nerobni način proizvodnje.
       Marks je u tom pogledu jasan da jasniji ne može biti u Kritici Gotskog programa.
       „Unutar kolektivnog, na zajedničkoj svojini sredstava za proizvodnju zasnovanog društva, proizvođaći ne razmenjuju svoje proizvode, ni rad koji je utrošen na proizvode ne pojavljuje se ovde kao vrednost tih proizvoda, jer sad već, suprotno onom što imamo u kapitalističkom društvu, individualni radovi ne postoje okolišno, nego neposredno kao sastavni delovi celokupnoga rada... Ovde imamo posla sa komunističkim društvom ne onakvim kakvo se ono razvilo na svojoj vlastitoj osnovi nego obrnuto, onakvim kakvo ono iz kapitalističkog društva upravo izlazi...“
       Dakle reč je o čuvenom prelaznom periodu ka istinskom komunizmu, periodu u kojem su ukinuti privatna svojina i tržište kao depersonalizovani arbitar.
       Međutim, velika istorijska iskustva u vezi sa prelaznim periodom pokazala su nepobitno da se, ukidanjem tržišta kao bezličnog arbitra, sam arbitar nikako ne ukida, već personalizuje utoliko što ga prisvaja osoba nad osobama, vlastodržac koji u svojim rukama koncentriše sve tri grane vlasti, čime se stvara totalitarni sistem.
       Marks i u Kapitalu asocijaciju slobodno udruženih proizvođača opisuje kao zajednicu u kojoj pojedinci ne mogu delati nezavisno jedni od drugih niti od zajednice kao celine (jedan za sve, svi za jednoga). U toj zajednici rad ne potvrđuje svoj društveno korisni karakter post festum, dakle na tržištu, već on takav karakter ima unapred, zahvaljujući totalnom planiranju, te su u njoj društveni odnosi potpuno providni. Jasno je da takva zajednica u praksi može da funkcioniše samo kao totalitarni homogenitet u kojem se ne može konstituisati sfera negativnih individualnih sloboda, sloboda od zajednice, u kojoj pojedinac može da dela u skladu sa svojim željama, poštujući čisto formalna ograničenja koja se odnose na sve.
       Lošonc, u težnji da Marksa oslobodi od balasta metafizičkog esencijalizma, tvrdi da Marks ne esencijalizuje ljudsku prirodu (“rodna suština kao nesencijalizovana kategorija”) što je potpuno netačno. Marks u svom najznačanijem delu, u Kapitalu suštinu čoveka dovodi u vezu sa svsishodnom delatnošću koja proizvodi upotrebne vrednosti; ona je po njemu “opšti uslov za razmenu materije između čoveka i prirode, večiti prirodni uslov ljudskog života”.
       Covek se otuđuje od svoje suštine, tj. od organskog jedinstva rada sa njegovim objektivnim pretpostavkama (sredstva za proizvodnju), od predmetne strane svoga bića kao svoga anorganskog tela, zahvaljujući pojavi apstraktnog rada koji stvara vrednost čija je pojavna strana razmenska vrednost.
       Dakle tek ukidanjem robnog oblika proizvodnje, čovek se vraća svojoj suštini. Kako bi to rekao radikalni marksista Markuze:
       “Svet se opet javlja kao nešto što on i jeste iza robnog oblika: čovek je stvarno čovek i stvar je stvarno stvar.”
       Međutim, ovaj skok iz robnog fetižizma u carstvo slobode pokazao se kao skok u carstvo pojedinčeve porobljenosti.
       Marks u Kritici Gotskog programa zastupa zastrašujući odnos ne tek prema buržoaskom pravu već i prema pravu kao takvom. Govoreći o tom prelaznom periodu, on ističe:
       „Zato je ovde pravo još uvek buržoasko pravo, iako princip i praksa nisu više u opreci... jednakost se sastoji samo u tome što se merenje vrši jednakim merilom – radom“.
       Buržoasko pravo, međutim, „prećutno priznaje nejednaku prirodnu obdarenost ljudi...Zato je ono, po svojoj sadržini, pravo nejednakosti, kao i svako pravo“ (kurziv S. D.) Prema tome, istinski komunizam postavljen na vlastitu osnovu biće s onu stranu prava kao prava.
       Derogiranje vladavine prava prisutno je i, recimo, kod omiljenog Lošončevog mislioca Đorđa Agambena koji eksplicitno tvrdi da se iza nje skrivaju masovna ubistva i logori smrti kao paradigma modernosti. Koren moderne građanske države je, po ovakvim interpretacijama, u arbitrarnim odlukama suverena. Pošto se te odluke ne zasnivaju ni na zakonima ni na činjenicama, onda se temelj te i takve države nalazi u navodno vanlegalnom, utemeljujućem nasilju. Toj ideji se otvoreno priklanja i Alpar Lošonc, previđajući da su ne samo Amerika i Francuska već i veliki broj modernih država, uključujući i Indiju, posle sticanja nezavisnosti, stekle svoj ustavno-pravni oblik zahvaljujući ustavotvornim skupštinama, dakle nenasilnim putem.
       Zar je moguće da teoretičar koji je kandidat za SANU, u svojim spisima najnovijih datuma ne problematizuje totalitarne implikacije jakobinskog terora ispoljenog unutar Francuske revolucije u kojoj su, naravno, učestvovale i liberalne struje, i Marksove promašene analize robnog načina prizvodnje koja je u svojoj praktičnoj primeni proizvela gulage, kulturne revolucije, gole otoke i despotske režime. Tim pre što takvi režimi više ne postoje ne samo u Evropi nego ni u Aziji, uključivši i Kinu.
       Da li je moguće da su četiri člana Odeljenja društvenih nauka i pet članova Odeljenja za istoriju, zajedno sa predsednikom Akademije koji je podržao sve kandidate, njegovi istomišljenici?
       Ko je pisao i potpisao pozitivno mišljenje ovom kandidatu: da nije možda “čuveni filozof” Aleksandar Kostić koji je, kako sam pročitao u nedavno objavljenom Ocićevom zborniku dokumenata, “sve radove svih Aleksandara Kostića (uključujući tu čak i čuvenoga seksologa dr Aleksandra Kostića) prisvojio tako što je citate njihovih radova uključio u spisak citiranosti Aleksandra Đ. Kostića” (Sporovi o budućnosti Srbije i SANU, Beograd, 2018)?
       To je akt neviđenog beščašća jednog kvaziakademika o kojem se u Akademiji ćuti.
       Da li je ikad u Srbiji od 1841. izveden puč kakav je izvršen u Odeljenju društvenih nauka, zbog kojeg dvojici redovnih članova Akademije praktično nije preostala nikakva druga mogućnost osim one da ne učestvuju u radu tog odeljenja? Postoji li takav presedan u istoriji evropskih i drugih svetskih država?






































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX