SVEDOK Internet



Broj 1160.

Poseta
5580333

Ljudi danas žive daleko bolje nego što im se čini

Odgovor “zabranjenog”

Zašto niko neće sa Srbijom?

Ostavka, princip ili sujeta?

Dakle, „Svi Jevreji treba da umru!”


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Šta se desilo sa Gadafijevom porodicom?
Od vladara Libije do života u izgnanstvu
Piše: Milan Dinić

       Krvav pad sa vlasti pukovnika Muamera Gadafija oktobra 2011. označio je kraj jednog poglavlja u istoriji ali i – kako se ispostavilo - kraj jedne države. Libija, koja je pod čvrstom rukom Gadafija bila među najprosperitetnijim zemljama Afrike, danas je primer države u raspadu koja je jedan od glavnih izvoznika nestabilnosti, islamističkog ekstremizma i izbeglica/migranata. Dok se na Zapadu tiho i nevoljno govori o katastrofalnim posledicama NATO intervencije 2011. koja je pomogla rušenje Gadafija, vesti iz Libije ukazuju da je ona u bezvlašću, podeljena na sukobljene oružane grupe i plemenske klanove. Šta se, međutim, desilo sa porodicom nekada neprikosnovenog afričkog lidera Moamera Gadafija? Gde su danas i šta rade?
       Osim tri sina koja su mu stradala u ratu, ostali članovi Gadafijeve porodice žive uglavnom u Omanu gde imaju azil, a neki su se vratili i u Libiju. Ipak, njihov život i put obeležen je likom i delom njihovog pokojnog oca, Muamera.
       Muamer Gadafi je imao dva braka i ukupno desetoro dece, od kojih je dvoje bilo usvojeno. Svoju prvu surpugu, Faitu al-Nuri (koja je bila ćerka visoko-pozicioniranog generala u administraciji Kralja Idrisa, koga je Gadafi zbacio 1969. godine) oženio je 1969. Iz tog braka ima jednog sina, Muhameda, rođenog 1970. godine. Gadafi se od prve supruge razveo 1970. da bi se uskoro opet oženio i to za medicinsku sestru Saifu Farkaš (za koju se spekuliše da je poreklom iz Bosne i Hervegovine!), sa kojom je bio do smrti. Iz braka sa medicinskom sestrom koju je upoznao kada je bio u bolnici u vreme borbi za vlast 1969. imao je sedmoro dece: Saif al-Islam Gadafi (rođen 1972), Al-Sadi Gadafi (rođen 1973), Mutasim Gaddafi (1974–2011), Hanibal Muamer Gadafi (rođen 1975), ćerka Ajša Gadafi (rođena 1976), Saif al-Arab Gadafi (1982–2011), i Kamis Gadafi (1983–2011). Takođe, libijski vođa je imao i dvoje usvojene dece: Hanu Gadafi i Milad Gadafi.
       Tokom ratnih sukoba u Libiji ubijena su tri Gadafijeva sina: Mutasim (koji je uhvaćen i ubijen zajedno sa ocem, 20. oktobra 2011.), Saif (koji je stradao u NATO napadu na Gadafijevu rezidenciju), Kamiz (poginuo u oružanim obračunima tokom pobune).
       Gadafijev prvi sin, Muhamed, navodno je bio viđen za naslednika svog oca na čelu Libije, mada se spekulisalo da nije previše zainteresovan za politiku. U vreme vlasti njegovog oca, Muhamed je bio na čelu libijskog PTT-a, koji je upravljao internetom i mrežom mobilne telefonije u zemlji. Po izbijanju protesta februara 2011. ova kompanija prekinula je internet komunikaciju između Libije i ostatka sveta.
       Dana 21. avgusta 2011, u jeku građanskog rata, Muhamed se predao jednoj od pobunjeničkih grupa u Tripoliju, koja ga je držala u kućnom pritvoru. U intervjuu Al Džaziri koji je tada dao iz svoje kuće, rekao je da je dobro i da se prema njemu postupa uljudno, međutim telefonski intervju je prekinut nakon što se čula pucnjava u kući: „Napadaju me, oni su u mojoj kući, nema drugog boga do Alaha…“ i veza se prekinula. Pobunjenici koji su držali Muhameda su kasnije dali garancije Al Džaziri da je on dobro i da mu se ništa nije desilo, a i on se javio da potvrdi da je živ. Narednog dana, 22. avgusta, pobegao je iz Tripolija uz pomoć snaga lojalnih Gadafiju i prebegao je u Alžir zajedno sa majkom, sestrom, bratom Hanibalom i njihovim porodicama. Oktobra 2012. iz Alžira su otišli u Oman gde su on i drugi članovi porodice dobili politički azil. U Omanu živi povučeno i malo se zna o njemu.
       Drugi Gadafijev sin, Saif al Islam – je u vreme vlasti svoga oca imao važnu ulogu u popravljanju imidža zemlje u svetu. Iako nije imao nikakvu formalnu poziciju u vlasti (čak je i javno odbio poziciju drugog čoveka u zemlji) i smatran je za drugu najpoznatiju i najpopularniju osobu u Libiji i imao je status defakto premijera. Saif je išao u brojne diplomatske i humanitarne misije sa ciljem da popravi imidž Libije. Bio je rado viđen gost od Amerike do Filipina. U Britaniji je bio gost Kraljevske porodice, a čak mu je i Londonska škola za ekonomiju i političke nauke (LSE) dodelila počasni doktorat (kako se smatra, zbog velike finansijske donacije). U vreme građanskog rata u Libiji imao je aktivnu ulogu, pre svega u medijima, u odbrani svog oca. Međunarodni sud u Hagu optužio ga je za ratne zločine prema libijskom narodu u vreme građanskog rata.
       Nakon smrti oca Muamera i brata Mutasima u Sirtu, oktobra 2011, Saif je bio jedini preostali član porodice Gadafi koji je ostao u Libiji. Dana 22. oktobra 2011. pojavio se na libijskoj državnoj televiziji uzvikujući „ja sam Libija, ja sam živ, slobodan i voljan da se borim do kraja i isporučim osvetu“. Međutim, nije bilo poznato gde se tačno nalazi a pobunjenici su ga tražili. U tom periodu njegov advokatski tim pisao je SAD i Ujedinjenim Nacijama tražeći da Saif bude zaštićen od atentata. U pokušaju bekstva iz Libije 19. novembra, Saif je uhvaćen zajedno sa još četiri osobe i pritvoren nedaleko od mesta Ubari, na jugu Libije. Odatle je avionom prebačen u Zintan, gde je bio u rukama zintanskih pobunjenika koji su organizovali prvo od pet suđenja kroz koja će proći. Jula 2015. osuđen je na smrt pred sudom u Tripoliju, premda mu se sudilo u odsustvu. Međutim, ostao je u pritvoru pod vlašću pobunjenika u Zintanu koji su odbili da ga predaju. Juna 2017. pušten je na slobodu a vlada sa sedištem u Tobruku objavila je da je amnestiran, dok je vlada u Tripoliju osudila njegovo oslobađanje. Iako je „oslobođen“, vlasti u Zintanu odbile su da ga predaju Međunarodnom sudu u Hagu koji ga traži za ratne zločine.
       U toku su napori suda u Hagu da Saif bude uhapšen i predat njima, kako bi mu se sudilo za ratne zločine. Međutim, marta ove godine usledila je objava jedne od grupa u Libiji da će se Saif kandidovati na izborima zakazanim za decembar 2018! Iako nije poznato gde se tačno nalazi, Libijski narodni front, koji ga podržava, najavio je da će se Saif uskoro obratiti javnosti.
       Ova vest dodatno je potpalila spekulacije da snage lojalne bivšem libijskom lideru Gadafiju (koje su uglavnom na zapadu zemlje) spremaju povratak na vlast. Premda su i sami međusobno podeljeni, u pregovorima o stabilizaciji Libije sve češće se pominje da bi i snage koje podržavaju bivšu vlast morale da budu uključene u konačni mirovni sporazum.
       Al Sadi Gadafi, treći sin pokojnog libijskog lidera, više se bavio sportom nego politikom u vreme vlasti svog oca. Aktivno je igrao fudbal u Libiji, a 2003. je igrao za Peruđu u italijanskoj Seriji A, mada se pojavio na samo jednoj utakmici jer nije prošao test na narkotike. U vreme libijskog građanskog rata bio je predvodnik specijalnih snaga i učestvovao u sukobima, zbog čega je za njim 2011. raspisana poternica Interpola.
       Pred kraj sukoba, 11. septembra 2011. dozvoljen mu je ulazak u Niger. Tokom boravka u Nigeru, pokušao je da organizuje prebeg na Barbados ili u Venecuelu.
       Marta 2014. Libija je objavila da je Niger izručio Al Sadia. Njegov advokatski tim je tada reagovao izjavom da njih niko nije obavestio o ovome i da ne znaju o čemu se radi niti gde se Al Sadi nalazi. Maja 2015. Al Sadi je izveden pred sud i optužen za ubistvo jednog libijskog fudbalera 2005. Više puta su isplivali video snimci koji pokazuju vezanog Al Sadia, sa povezom preko očiju, kako ga oružani ljudi tuku i prete mu. Aprila ove godine sud je oslobodio Al Sadia optužbi ali mu je izrekao uslovnu kaznu od godinu dana zatvora i 500 libijskih dinara (oko 37,000 srpskih dinara) zbog posedovanja alkohola. Veruje se da je i dalje u Libiji.
       Hanibal Muamer Gadafi, četvrti sin, obrazovao se i radio na poslovima u pomorstvu. Po ulasku pobunjenika u Tripoli 29. avgusta, Hanibal je sa suprugom i porodicom prebegao u Alžir, da bi oktobra 2012. svi prešli u Oman, gde su dobili politički azil. Decembra 2015. Hanibal je otet i odveden u zarobljeništvo u Libanu, pod komandom jedne oružane frakcije u toj zemlji, ali je kasnije pušten. Libanska vlada podigla je optužnicu protiv Hanibala zbog nestanka (i, pretpostavlja se, ubistva) šiitskog imama Muse al-Sadra (koji je nestao prilikom posete Libiji još 1978. godine, a veruje se da je u njegov nestanak bio umešan Muamer Gadafi), pa je tako Hanibal ponovo uhapšen (iako je imao svega tri godine kada je imam nestao!). Marta ove godine libanski sud osudio je Hanibala na 15 meseci zatvora u vezi sa slučajem nestanka imama.
       Ajša Gadafi, jedina(?) biološka ćerka pokojnog libijskog vođe. U vreme vladavine njenog oca bavila se humanitarnim i diplomatskim radom, a služila je i vojni rok u libijskoj vojsci i dobila čin potpukovnika. Pravnik po struci, 2004. bila je deo advokatskog tima Sadama Huseina u Iraku.
       Po padu Tripolija avgusta 2011. Ajša je sa još nekoliko članova porodice prebegla u Alžir. U to vreme bila je u poodmakloj trudnoći. Svega dan po dolasku u Alžir na svet je donela ćerku Đanet. Prvih godinu dana živela je u vili u alžirkom predgrađu Staueli, da bi oktobra 2012. dobila azil u Omanu. Ajša je od 2011. pa se do 2014. bila pod sankcijama EU koje su uključivale zabranu putovanja. Ajša je podnela tužbu protiv EU zbog toga i januara 2017. zabrana je skinuta.
       Tokom sukoba u Libiji njen muž je poginuo u NATO napadu, dok su u odvojenom napadu stradali jedno od dvoje dece koje je tada imala, kao i jedan od njene braće.
       I dalje živi u Omanu gde je sa ostalim članovima porodice otišla 2012. Odatle vodi pravnu borbu protiv SAD i EU povodom ubistva njenog oca i rata u Libiji. Takođe, nastoji da ojača političko prisustvo u Libiji.
       Muamer Gadafi je imao i dvoje usvojene dece: Milada i Hanu. Oboje su usvojeni nakon napada SAD na Gadafija 1986. godine i reč o je o deci stradalih rođaka. Postoji dosta spekulacija o tome koja je prava istina – da li je Hana Gadafi zaista usvojena ili je reč o biološkoj ćerci sada pokojnog libijskog lidera, a gotovo ništa se ne zna o drugom usvojenom detetu – Miladu. Cak i pre rata u Libiji malo se znalo o Miladu, dok nakon pada Gadafija uopšte nije poznato gde se Milad nalazi i da li je živ. Takođe se gotovo ništa ne zna ni o Hani Gadafi osim što se spekulisalo da je prebegla u Alžir sa ostalim članovima porodice.
       Druga Gadafijeva surpuga, Safia Farkaš (za koju se spekiluše da vodi poreklo iz Bosne i Hercegovine ili Mađarske!), sa kojom je libijski vođa bio u braku od 1970. pa do njegove smrti, danas živi u Libiji. Oktobra 2011. bila je među članovima porodice libijskog lidera koji su prebegli u Alžir a 2012. je odatle prešla u Oman. Maja 2016. godine, u znak dobre volje i pomirenja, Safia Farkaš dobila je odobrenje libijskih vlasti da se vrati u zemlju, u mesto Baida, na istoku, odakle potiče. Iako nikada nije optužena za zločine ili druga krivična dela, mnogi u Libiji protive se njenom povratku usled toga što je supruga pokojnog lidera i što je tokom borbi uzela učešća u medijskim nastupima podržavajući oštru represiju protiv pobunjenika.
       O Gadafijevoj prvoj ženi, Fatihi al-Nuri, sa kojom je kratko bio u braku od 1969. do 1970. godine, nema nikakvih podataka.

Šta se danas dešava u Libiji?
Divlji zapad na severu Afrike
       Prevrat u Libiji 2011. doveo je do rušenja celokupnog sistema koji je građen od dolaska Gadafija na vlast 1969. godine. Političko i institucionalno uređenje, pravosuđe, policija, vojska, zdravstva, lokalne i regionalne vlasti – sve se raspalo.
       Sedam godina od pada Muamera Gadafija, Libija je i dalje u haotičnom stanju. Vlada koja pokušava da upravlja zemljom uz pomoć Ujedinjenih nacija ne uspeva da uspostavi kontrolu nad većim delom teritorije. Glavnu reč u Libiji danas imaju lokalni ratni gospodari, paravojne formacije, plemena i verski ekstremisti. Svi oni koriste odsustvo jedinstvene i centralizovane vlasti kao vakuum u kome zavode svoj „red“. Tako umesto pravosuđa, pravdu dele plemenski sudovi i lokalni komandanti.
       Cim je Gadafi pao, raspala se i takozvana opoziciona koalicija – kako ju je nazivao Zapad – koja je vodila pobunu. Uspostavljanjem i legitimisanjem opozicione vlade koja je tada bila u Bengaziju, na istoku zemlje, 2012. je otpočeo pokušaj izgradnje novih institucija. Taj pokušaj je propao 2014. kada su se paralelno odvijala dva procesa – eskalacija sukoba između dva glavna centra političke moći u post-Gadafijevoj Libiji (jednog na istoku, sa sedištem u Tobruku i drugog na zapadu, u Tripoliju) koji je prerastao u novi građanski rat, kao i uspon takozvane Islamske države na Bliskom istoku koja je imala (a i dalje ima) jako uporište među oružanim grupama u Libiji.
       Danas u Libiji postoji nekoliko centara lokalne-regionalne vlasti: gradovi-države (pogotovo na zapadu i jugu Libije), plemena su posebno dominanta na istoku, oružane grupe na severu zemlje.
       Libija danas suštinski ima tri centra moći. Prvi je Predsednički savet (kolektivni šef države i komandant oružanih snaga) koji je 2016. preseljen iz Tobruka u Tripoli. U Tripoliju se takođe nalaze i Centralna banka Libije kao i Nacionalna naftna korporacija – gde dolazi i odakle se raspoređuje sav novac u Libiji. (Sa druge strane, u Tobruku je ostao deo političkih struktura koje su napravile sopstvenu banku i nacionalnu naftnu korporaciju.) Drugi veliki centar moći je Vlada nacionalnog spasa koju vodi premijer Fajez al Saraj. Saraj je zamenio Halifu al Gavila, koji je autoritet dobio nakon izbora 2012. Gavel je probao 2016. da ojača svoju vlast, ali je izbaačen iz Tripolija na proleće 2017. i njegove snage sada drže aerodrom u tom gradu (koji je najvećim delom razrušen) i oblast zapadno od libijske prestonice. Treći po snazi centar moći čine vlast i u Tobruku i Bajdi koje uživaju podršku Egipta i pod vođstvom su anti-ismamističkog generala Halige Haftara, koji je vođa Libijske narodne armije. Cilj Egipta je da umanji uticaj političkog islama na istoku Libije i da u tom delu zemlje ima političkog vođu koji je prijateljski nastrojen prema Kairu. Haftar je nedavno predao kontrolu centralnoj vlasti nad naftnim poljima na istoku zemlje, gde se nalazi 80 odsto naftnih rezervi Libije.
       Jako prisustvo imaju i Emirati koji prodaju oružje raznim frakcijama, a imaju udela i u političkim igrama u toj zemlji. Svoje prisustvo imaju i Turska i Katar koje uglavnom snabdevaju razne grupe oružjem. Zanimljivo je da Tunis i Alžir, iako Libija leži direktno na njihovim istočnim granicama – nemaju veći uticaj niti mrežu saradnika.
       Pad Gadafija omogućio je i mnogim ranije prognanim grupama i pojedincima da se vrate u Libiju i nastave sa svojim političkim delovanjem a među njima su monarhisti, verski ekstremisti – Muslimanska braća, i levičari.
       Takozvana Islamska država - ISIS upravlja centralnim delom mediteranske obale, između centara na istoku i zapadu zemlje. Iako je izbačen iz velikih gradova, ISIS i dalje ima prisustvo u manjim mestima u Libiji, pogotovo na severu i u centralnom delu zemlje. Islamisti su i dalje prisutni u delovima Bengazija, na istoku. Nakon raspada Islamske države u Iraku i Siriji mnogi pripadnici te organizacije utočište su našli u Libiji. U ovoj zemlji takođe funkcioniše i nekoliko kampova za obuku terorista, kao i niz zatvora koji se koriste za mučenje i regrutovanje pritvorenih u terorističke grupe.
       Libija je postala pretnja i za susedne zemlje. Posebno za Tunis preko čije granice se obavlja veliki deo šverca oružja i nafte.
       Ključni problem je što posle Gadafija u ovoj zemlji danas ima malo aktera koji imaju političku težinu na celoj teritoriji. Većinom je reč o lokalnim igračima koji su mahom jedino poznati u gradovima ili provincijama iz kojih dolaze.
       Glavni grad Tripoli podeljen je na oružane frakcije koje same vode svoju politiku.
       Misrata – glavna libijska luka – danas je sedište najvećih i najorganizovanijih oružanih paravojski u toj zemlji. U Zintanu ulogu imaju oružane formacije koje su proterane iz Tripolija. Upravo su paravojske iz Zintana izvele nekoliko napada na naftna polja, što je koštalo libijsku ekonomiju 20 milijardi dolara u izgubljenom prometu.
       U suštini – Libija je danas divlji zapad Afrike.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX