SVEDOK Internet



Broj 1150.

Poseta
5523371

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju

EU na sedativima i antibioticima

Život prolazi, sećanja su večna

Belaj od Van Der Belena…

Od nas se očekuje da sami sebi odrubimo glavu


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Poslednjih godina države sve češće koriste sankcije kao metodu pritiska na druge, a u tome naročito prednjače SAD i EU
Sankcije – najmoćnije oružje američke spoljne politike
Piše: Andrej Dimitrijević

       Proteklih godina svedoci smo sve većeg zaoštravanja međunarodnih odnosa usled brojnih sukoba: Sirija, Ukrajina, Severna Koreja, sukob Kine i SAD oko uticaja u jugoistočnoj Aziji; ekonomski rat Vašingtona sa Pekingom ali i Briselom, večite tenzije na Balkanu… Deo ove priče su i sankcije kao instrument pritiska u međunarodnim odnosima. U poslednje vreme se sve više govori o sankcijama a najviše ih uvodi Zapad: Rusima, Kinezima, Irancima, Korejcima, Sirijcima, ranije nama, Iračanima, Libijcima… Od kad u svetu postoje sankcije, kako one funkcionišu i kakvu ulogu u svetu imaju danas?
      
       Od kad na svetu postoje sankcije?
      
       O sankcijama se prvi put u istoriji govori 432. godine pre Hrista, kada su Atinjani usvojili Megarski dekret – zabranjujući trgovcima susedne Megare da koriste luke i pijace/tržnice koje pripadaju Atini i članicama Delskog saveza, što je imalo za cilj da uništi megarsku ekonomiju.
       Istorija je puna primera embarga (zabrane izvoza), bojkota (zabrane uvoza), zamrzavanja sredstava jedne države od strane druge. Tokom 19. veka evropske pomorske sile koristile su pomorske blokade kako bi naterale manje države i narode na ustupke.
       Sankcije kakve mi poznajemo danas, prvi put na scenu stupaju nakon Prvog svetskog rata, formiranjem Lige naroda koja je bila preteča Ujedinjenih nacija. Ideja Lige naroda bila je slična ideji koja je u osnovi UN: da se kontrolišu tokovi dešavanja u svetu uz pomoć diplomatije i ekonomskih penala, umesto ratom. Iako je Liga tokom 1920-ih uvodila sankcije i druge mere pojedinim zemljama kada je naišla na prvi veliki izazov, pala je: 1935. Liga naroda uvela je sankcije Italiji zbog invazije na Etiopiju, ali ostale evropske zemlje (uključujući i tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju) odbile su da sankcije sprovedu u delo. Posledica je bila da sankcije nisu imale nikakvog efekta, Liga naroda je izgubila na ugledu što je vodilo njenom daljem rastakanju, a ubrzo posle toga planuo je Drugi svetski rat.
      
       Kada se sankcije koriste danas?
      
       Sve do 1945. sankcije su korišćene gotovo isključivo kako bi se kaznila vojna agresija neke zemlje. Posle 1945. sankcije se koriste kao odgovor na razne slučajeve kršenja međunarodnih normi i pravila – od pokretanja nuklearnih programa koji nemaju međunarodno odobrenje, do kršenja ljudskih prava. Sankcije su postale glavno oružje u rukama zapadnih zemalja u odnosu prema takozvanim odmetničkim državama, poput Severne Koreje ili Irana. Tri najveća svetska aktera koja često uvode sankcije nekome su Ujedinjene nacije, SAD i Evropska unija. Sankcije takođe koriste (mada ređe) i druge zemlje i organizacije, kao što je Afrička unija.
      
       Kako sankcije funkcionišu?
      
       Da bi Ujedinjene nacije uvele sankcije, neophodno je da rezolucija o sankcijama dobije podršku 15-članog Saveta bezbednosti i da, pritom, niko od pet stalnih članica ne uloži veto. Najčešći oblik sankcija koje uvodi UN odnosi se na zamrzavanje sredstava (novca, pokretne i nepokretne imovine), zabrane putovanja i embargo na trgovinu (uvoz i izvoz) oružjem.
       Do 1990. Ujedinjene nacije su sankcije uvele samo dva puta: protiv vlasti belačke manjine u Južnoj Rodeziji (današnji Zimbabve) 1966. godine; i protiv Južnoafričke republike 1977. godine. Međutim, od kraja Hladnog rata, sankcije UN su uvedene više od 20 puta – protiv Iraka, Libije, Irana, Somalije, Liberije, bivše Jugoslavije… Iako su sankcije UN obavezujuće za sve zemlje članice, same Ujedinjene Nacije nemaju instrumente pomoću kojih mogu da kontrolišu primenu sankcija i oslanjaju se u potpunosti na revnost država članica da ih se pridržavaju. Posledica toga jeste da je primena sankcija često parcijalna i da ne daje očekivane rezultate. Uporedo sa time, mnogi zahtevi za sankcijama nikada ne bivaju sprovedeni usled korišćenja veta (recimo, Rusija je nekoliko puta uložila veto na pokušaj uvođenja sankcija Iranu i Siriji, a i Kina je u poslednje vreme počela da koristi ovo pravo). Upravo zbog prava veta i pozicije koju Kina i Rusija imaju u Savetu bezbednosti UN, SAD i EU su počele sa primenom sopstvenog sistema sankcija.
      
       Kako funkcionišu sankcije EU i SAD?
      
       Budući da EU nema vojsku, jedini način da utiče na druge zemlje jeste uz pomoć diplomatskih pritisaka koji mogu da budu politički i ekonomski. Da bi EU uvela sankcije, one moraju da imaju podršku svih članica, kojih je trenutno 28. Od 1992. godine EU je uvela sankcije više od 30 puta.
       Zemlja koja najčešće koristi sankcije i čije su sankcije najmoćnije na svetu jeste SAD. Trenutno su na snazi 26 različitih programa sankcija koje sprovodi američko ministarstvo finansija. SAD trenutno ima sankcije prema vlastima na Kubi, u Iranu, Severnoj Koreji, Sudanu i Siriji. Nakon terorističkih napada 11. septembra 2001, SAD su pokrenule još opsežniju međunarodnu akciju usmerenu na suzbijanje međunarodnog kriminala i terorizma, koja je pre svega usmerena na sankcije u polju finansija. Tako SAD danas na svojoj crnoj listi imaju više od 6,000 pojedinaca, kompanija, organizacija i grupa.
      
       Zašto su američke sankcije tako moćne?
      
       Američke sankcije su veoma moćne zato što ne samo da zabranjuju američkim državljanima i kompanijama da posluju sa zemljama, organizacijama, grupama i pojedincima koji su predmet sankcija, već – što je veoma kontroverzno – i zato što su one eksteritorijalne i zabranjuju svakome na svetu (organizaciji, državi, pojedincu) da posluju/sarađuju sa onima koji su predmet sankcija. Kako je to moguće? Moguće je zato što je američki dolar glavno platežno sredstvo u svetu i ukoliko međunarodne banke i organizacije (koje, po pravilu, zbog svoje veličine – ogroman deo poslovanja imaju u / obavljaju preko SAD) ne ispoštuju američke sankcije, mogu da izgube prava i dozvole za poslovanje koje su im izdale američke vlasti. Zato – kada nečije ime dospe na listu sankcija američkog ministarstva finansija (kao što je, recimo, slučaj sa predsednikom Svetske šahovske federacije, FIDE, koji je upravo zbog toga na ivici da izgubi vlast) ta osoba, ili organizacija u kojoj bi ta osoba imala važnu ulogu, ne mogu da otvore bankovni račun bilo gde u svetu.
       Tokom godina američke vlasti su kaznile evropske banke milijardama dolara zbog kršenja američkih sankcija, ali se Evropljanima (ali i drugima) više isplati da plate ove penale, samo da ne izgube pravo poslovanja u SAD.
       Vašington je poslednje vreme počeo i sa uvođenjem takozvanih „pametnih sankcija“ koje ciljaju na specifičnu grupu ljudi – kao što su, recimo, sankcije usmerene na najbliži krug saradnika ruskog predsednika Putina. Ove sankcije onemogućavaju te ljude da posluju u drugim zemljama ili prebacuju novac na strane račune ili van zemlje.
       SAD je pod Donaldom Trampom počeo da uvodi i drugi vid sankcija, ograničavajući uvoz iz Kine ali i iz EU i Kanade, stavljajući velike carine na uvoz.
      
       Da li sankcije imaju uspeha?
      
       Argument za uvođenje sankcija redovno je moralan: uvek se to radi u ime i za dobro naroda i ljudskih prava. Ali, u svetu postoji neslaganje u vezi sa time koliko su sankcije zaista delotvorne? Protivnici sankcija ukazuju da su one simboličan i često nedovoljan gest; da one najčešće pogađaju obične ljude a ne one na vlasti.
       U studiji „Ponovno razmatranje ekonomskih sankcija“, koja prati primenu ekonomskih sankcija od 1914. do 1999. pokazala je da su one imale uspeha u 34 odsto slučajeva. Pritom, neki istraživači i ovaj procenat smatraju previsokim!
       Ocenjuje se da su sankcije bile delotvorne u primoravanju južnoafričkih vlasti da obustave politiku Aparthejda i u pridobijanju Muamera Gadafija da prekine libijski nuklearni program. Međutim, mnogi primeri sankcija se navode kao veliki neuspesi: iako je Severna Koreja od 2006. pod sankcijama i EU i UN – i to pod najtvrđem režimu sankcija koje su do sada ikada uveden ikome, koje direktno utiču na 90 odsto izvoza ove zemlje – procenjuje se da su ove mere samo pogodile obične stanovnike dok oni u vrhu režima žive i dalje dobro. Za sankcije koje su bile na snazi protiv Iraka u vreme Sadama Huseina procenjuje se da su samo doprinele učvršćivanju režima: mala trgovina i saradnja koja je bila dozvoljena, bila ograničena na državnu saradnju, što je imalo za posledicu da je država (odnosno režim koji je bio predmet sankcija) direktno kontrolisao apsolutno kompletan uvoz i izvoz. Jedini način da dobijete nešto (hranu, lekove) bio je preko režima, što je značilo da ste bili daleko više zavisni.
      
       Kakva je budućnost sankcija?
      
       Proteklih decenija sve više raste broj sankcije koje se uvode zemljana, ali i organizacijama i pojedincima. Sankcije se vide kao srednji put, između diplomatskog ubeđivanja i rata, ali sa malom verovatnoćom postizanja cilja. Budući da živimo u vremenu u kome svet postaje sve više multipolaran – kako je primetio Dušan Prokorović u autorskom tekstu na ovu temu u prošlom broju „Svedoka“ – i kada više nije jednostavno koristiti vojnu silu protiv nekoga, očito je da će taj „srednji put“, između rata i diplomatskog pritiska, biti sve češće primenjivan. Ali, ukoliko nema međunarodne saglasnosti u vezi sa sankcijama i ako to za posledicu ima da neke države odbiju da primene sankcije, to znači da se možda vraćamo na isti problem koji je urušio Ligu naroda i uveo svet u Drugi svetski rat.






































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX