SVEDOK Internet



Broj 1160.

Poseta
5580308

Ljudi danas žive daleko bolje nego što im se čini

Odgovor “zabranjenog”

Zašto niko neće sa Srbijom?

Ostavka, princip ili sujeta?

Dakle, „Svi Jevreji treba da umru!”


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

SAMO PITAM
Udvorištvo v.d. Žarka Rakića

       Piše: Marinko M. Vučinić
       3. avgust 2018 godine
      
       U tekstu “Ma kakve promene, ne talasaj” objavljenom u Politici 29 VI 2018 godine Žarko Rakić nam poručuje da je u Srbiji najteže i najopasnije biti reformator koji nastoji da menja loše navike u društvu, ekonomiji i kulturi.
       Pri tome on navodi da je reformatore u poslednjih dvesta godina pratila nesrećna sudbina i da je glavna odlika našeg društva i političke tradicije da je svaki pokušaj radikalnijih promena udarao u zid odbijanja, praćen univerzalnom porukom - ne talasaj.
       Kao glavni argument za ovu tvrdnju Žarko Rakić nam je izneo tragičnu sudbinu Zorana Đinđića koji je ubijen kao premijer koji je pokušao da sprovede ozbiljne reforme u Srbiji.
       Međutim, neprilično i neprihvatljivo zvuči nastojanje autora ovog teksta da koristeći tegobnu sudbinu Zorana Đinđića progovori na izuzetno udvorički i podanički način o „reformatorstvu“ Aleksandra Vučića koji sada, po njemu, korača poznatom stazom trnja izložen napadima koji su izraz opšteg nihilizma.
       Udvorištvo koje nam je ovom prilikom demonstrirao Žarko Rakić nastojeći da pruži uporednu analizu koja se bavi političkim sudbinama Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića samo je još jedno ubedljivo svedočanstvo više o duhu podaništva i slugeranjstva koji je sada dominantan u većini naših medija.
       On se u stvari služi očitom manipulacijom govoreći o životinjskoj kampanji koja je vođena protiv Zorana Đinđića od nacionalnih štetočina (uštirkani praznoglavci, balkanski šarmeri, uobraženi lepotani u skupim odelima koji su naneli mnogo štete ovoj zemlji) želeći da nam poruči kako je Aleksandar Vučić izloženoj istoj vrsti kampanje u kojoj se koristi „obrazac prikazivanja stanja u zemlji najgorim u svetskim okvirima pod opštim naslovom Srbija na Dnu“.
       Zanimljivo je da autor ovog teksta koristi gotovo istu „argumentaciju“ kojom se služi i Aleksanadar Vučić u svojim svakodnevnim bahatim tiradama i arogantnim obraćanjima novinarima koje više liči na niz njegovih monologa u kojima nema prostora za bilo kakav dijalog i kritičko mišljenje.
       Iole objektivna istorijska i politička analiza nedvosmisleno bi pokazala da se Zoran Đinđić i Aleksandar Vučić ne mogu stavljati u istu ravan i da se radi o poređenju koje je samo izraz politikanstva i nastojanja Žarka Rakića da sebe predstavi kao gorljivog i beskompromisnog pristalicu „reformatorstva“ Aleksandra Vučića. I to ne bi bio veliko problem (jer svako ima pravo na svoje viđenje političke i društvene situacije u Srbiji) da se ne radi o tekstu v.d. glavnog urednika lista Politika koji ne objavljuje svoje umotvorine u rubrici Među nama.
       Ovaj njegov neprikriveno udvorički tekst objavljen je na prvoj stranici ovog lista kao neka vrsta uvodnika i svakako ne doprinosi pozicioniranju Politike kao objektivnog glasila koje mora pre svega da podržava i razvija kritičko mišljenje oslobođeno od političke i ideološke isključivosti.
       Da li v.d. glavnog i odgovornog urednika Politike priliči da poseže za najgrubljim denucijacijama i ideološkim diskvalifikacijama onih koji ne dele njegovo entuzijazam i oduševljenje reormatorstvom Aleksandra Vučića.
       „Izvođače radova za ove prljave poslove nije teško pronaći. Propali političari, grupice građana organizovanih u poluprivatna udruženja i organizacije, alkoholisana škrabala u medijima čiji su tiraži statistička greška, pojedinci koji bi da iskoče iz svojih profesija i malo gricnu politički „kolač“.
       Kada se pročitaju ovi redovi može se osnovano pomisliti da Ž. Rakić učestvuje, kao volonterski bot u pisanju opskurnih saopštenja Srpska napredne stranke koji služe samo za najgrublje napade na neistomišljenike i političke protivnike.
       A upravo našu medijsku situaciju obeležava apsolutna dominacija naprednjačkog režima čije je glavno geslo - ne talasaj, permanentno gušenje i marginalizacija svakog kritičkog mišljenja ali i potiranje mogućnosti i prilike za vođenje kritičkog dijaloga u našem društvu.
       Ostaje otvoreno pitanje zašto v.d. glavnog i odgovornog urednika Politike mora da ovakvim nedostojnim pamfletom narušava teško stečeni ugled ovog lista koji je u svojoj istoriji imao uspona i padova ali ne može sebi više dozvoliti da ponovo ponese oznaku novine koja se otvoreno svrstava u branioce i zastupnike naprednjačkog režima.
       Međutim, kada se prati sprovođenje aktuelne uređivačke koncepcije Politike za koju je odgovoran v.d Žarko Rakić može se slobodno reći
      
       KOME TREBA NACIONALNI STADION?
      
       Piše: Manojlo Manjo Vukotić
      
       Država je spremna za velika pregnuća: gradiće, negde kod Umke, nacionalni stadion i uložiti u njega blizu 300 miliona evra; iz budžeta je “već izdvojila pare za stadione u Nišu, Novom Sadu i dva stadiona u Beogradu” (Aleksandar Vučić).
       Hitropotezni Zvezdan Terzić već je kriknuo da će Zvezda da gradi “novu Marakanu”, za šta je potrebno 30 miliona evra i već je raspisan konkurs za projekat rekonstrukcije!
       Divno!
       Biće fudbala na velelepnim stadionima!
       Niko neće da pita: a šta će nam taj velelepni, nacionalni, državni stadion na dalekoj periferiji Beograda? Uz izvinjenje: neće to biti periferija – ići ćemo metroom, za koji još nema ni projekta ni para!
       Jednostavnije: zar ne bi bilo racionalnije da država ne gradi nacionalni stadion, nego da izdvoji, recimo, 100 miliona i za te velike pare obnovi dva divna stadiona, tradicionalna, poznata: Zvezdin – veći i Partizanov – manji.
       Opremljena, kako već i Terza kaže, po evropskim standardima.
       Ako su evropski standardi – na njima mogu da se igraju evropske utakmice.
       Ali, neko je prosuo optimizam do nebesa, da bi na Umci moglo da se igra finale Kupa šampiona ili da bismo, sa komšilukom, mogli da organizujemo evropsko prvenstvo.
       Bacite to u aut.
       Ne bacajte pare u mutne vode Save!
       Racionalnije je: napraviti dva moderna stadiona u Beogradu, dva dobra stadiona u Novom Sadu i Nišu, za po 20.000 gledalaca, stadione u Čačku, Kragujevcu, Kraljevu…
       Ucrtati i forsirati nove ligaše u velikim gradovima, gde ima publike, privrede, sponzora, oglašivača…
       Ostalo bi para i da se grade i renoviraju bazeni za vaterpoliste, a ne da jedan evropski šampion, kao što je godinama bio Partizan, tone u plićacima opštinskih politikanata.
       Zar treba bolji i noviji podstrek nego što su sada uradili ovi gorostasni momci Dejana Savića? A gotovo svi oni su doplivali iz inostranih klubova, pa iz susedne Mađarske, Rumunije, Hrvatske…
       Sjajno je – ako para ima.
       Sjajno bi bilo – mudro, racionalno, nacionalno interesno, državno korisno da to sada sportski i ekonomski znanci, bez partijskih boja, bez klubaških računica, bez lažnog nacionalnog zanosa – podele i usmere.
       Zanositi se i zavoditi tom populističko-partijskom frazom, da smo lider u regionu, da smo izvojevali ovakve i onakve “istorijske pobede”, “prvi put od postanka”, “više od Tita” – a tako to teče od ekonomije do “migova” – nerealno je i neracionalno.
       Hoćemo dobre stadione. Dobar fudbal.
       Hoćemo bazene. I vrhunski vaterpolo.
       Imamo – kažu najvažniji – para.
       Super!
       “Hajmo, hajde, svi u napad”.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX