SVEDOK Internet



Broj 1150.

Poseta
5523384

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju

EU na sedativima i antibioticima

Život prolazi, sećanja su večna

Belaj od Van Der Belena…

Od nas se očekuje da sami sebi odrubimo glavu


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Deseti redovni izveštaj Naprednog kluba o pravima Srba u region
KONTINUITET DISKONTUINTETA

       Pregled krupnih političkih dešavanja u Srbiji od početka raspada SFRJ 1989. godine pa do danas ukazuje da kod nas postoji kontinuitet diskontinuiteta u najvažnijim pitanjima: od čuvanja pa odustajanja od Jugoslavije, pa do stava da nećemo da priznamo „Kosovo“, a zapravo izgleda da hoćemo.
       Prosto, nismo u stanju da se nečega čvrsto pridržavamo i isteramo do kraja. A upravo je trajanje odlika najuspešnijih i najuticajnijih institucija i organizacija. Imajući ovo u vidu, deluje pomalo čudno da u Srbiji postoji organizacija koja samostalno, bez velike pompe i ičije finansijske pomoći, u kontinuitetu, deset godina, radi jedan posao koji je nacionalno veoma važan i odgovoran, i u koji ozbiljne nacije ulažu ogroman novac (naravno i nažalost – ne i Srbija). Reč je o izveštaju Naprednog kluba o političkim pravima srpskog naroda u regionu.
       Ove godine navršava se tačno 10 godina od kada je Napredni klub izdao prvi Izveštaj o političkim pravima srpskog naroda u regionu, a koji se bavi položajem i pitanjima naših sunarodnika na Balkanu.
       Od prvog Izveštaja, 2009. godine, pa do ovog poslednjeg, jubilarnog 10-tog, Napredni klub je redovno, svakog 4. avgusta – na godišnjicu hrvatskog genocidnog zločina poznatog kao „Olija“ – predstavio analizu položaja Srba u susedstvu.
      
       Kontinuitet i zašto smo tu gde jesmo
      
       Poduhvat Naprednog kluba zaslužuje poštovanje i podršku. U vremenima kada je gotovo svako javno i političko delovanje u Srbiji svedeno na lični interes, i kada jedine organizacije koje ozbiljno i planski promovišu određene ideje jesu one koje su finansirane iz inostranstva sa ciljem da nametnu srpskom društvu vrednosti i poglaede koji nisu u skladu sa našom tradicijom, uverenjima i činjenicama, i kada postoje konstantna i planska nastojanja da se građanska, ljudska i manjinska prava Srba u regionu ospore (a neki bi rekli – i u Srbiji), upravo je redovno izlaženje izveštaja Naprednog kluba odgovor kakav je potreban srpskom društvu i onima koji iskreno veruju u slobodu i demokratiju.
       Prvo, važno je da postoji organizacija koja planski i sistematski sagledava položaj Srba u regionu, koji su danas u Evropi verovatno najobespravljeniji narod, bez ikakve i ičije zaštite. Ako mislite da ovo nije tačno, razmislite: kom drugom narodu u Evropi se zabranjuje da koristi svoje pismo (kao što se to čini Srbima u Hrvatskoj); kom drugom narodu se zabranjuje i briše njegov jezik i kultura (kao što se to čini sa Srbima u Crnoj Gori); kom drugom narodu se uništavaju groblja i onemogućava potomcima da odaju počast mrtvima (kao što se to čini Srbima na Kosovu i Metohiji); kom drugom narodu se guše verske institucije (kao što se to radi sa progonom SPC u Crnoj Gori i Makedoniji); kom drugom narodu se ignorišu prava ostvarena radom ili status (kao što se negiraju penzije Srbima u Sloveniji kao i status manjine iako ih ima više od drugih prepoznatih manjina)?
       U ovakvim okolnostima konstantnog i agresivnog pritiska na Srbe, kako spolja tako i iznutra, preko probranih nevladinih organizacija, medija ali i pojedinih stranaka, postojanje Naprednog kluba znak je da u Srbiji i dalje postoje ljudi koji ne dozvoljavaju da naša zemlja i narod padnu šapatom.
       Cinjenica da ova organizacija opstaje samostalno, gotovo isključivo finansirana sopstvenim novcem, pre svega iz džepa njenog osnivača, istoričara Cedomira Antića, govori mnogo toga.
       Prvo, tužno je ali i istinito da od silnih privrednika i biznismena u Srbiji – od kojih su mnogi rodom iz Bosne, Republike Srpske, Crne Gore, Krajine – niko ne želi da uloži u projekat koji se bavi pravima njihovih sunarodnika koji žive u sredinama iz kojih su potekli i u kojima i dalje imaju rođake i prijatelje.
       Drugo, neverovatno je da Srbija koja u odnosu na druge države ima ogroman broj pripadnika sopstvenog naroda u okolnim zemljama sama nije organizovala ovakav projekat ili podržala organizaciju poput Naprednog kluba?
       Naprotiv, usled činjenice da Napredni klub u izveštajima redovno ukazuje i na nedoslednosti i propuste države Srbije, to se često tumači kao opoziciono političko delovanje, pa prodržavni mediji – ma ko da je na vlasti – redovno zaobilaze ili daju malo prostora porukama i apelima ove organizacije. Zapravo, ponašanje srpskih političara, institucija, ali i dobrog dela javnosti – kako celokupne tako i posebno one koja je rodom sa područja okolnih zemalja u kojima žive Srbi, pokazuje duboku nezainteresovanost i nespremnost da se pomogne nacionalna stvar, konkretno – pomaganje obespravljenog srpskog naroda u regionu. U tom smislu, možda nije ni čudno što je stanje tako loše: kako radimo, dobro je i da postojimo.
       Imajući ovo u vidu, delovanje i istrajnost Naprednog kluba je za svaku pohvalu. Jer, reč je o grupi ljudi koji – poput svih drugih – imaju i svoje redovne poslove i životne probleme, ali nalaze vremena i volje da učine nešto što je u državnom i nacionalnom interesu, i pritom ne traže novac za to, već troše svoje kapacitete. Ali bi svakako uključivanje drugih i konkretna pomoć (ne tapšanje po ramenu) bila korisna i dobrodošla, ako nam je do opstanka.
      
       Srbi u regionu kroz 10 godišnjih izveštaja Naprednog kluba: decenija propadanja i državne nebrige
      
       Od 2009. godine, kada je Napredni klub počeo da izdaje izveštaj, broj Srba u regionu je pao za gotovo četvrtinu – sa 2,4 miliona na oko 1,75 miliona stanovnika!
       Delimičan uzrok ovome je generalni trend opadanja broja stanovnika na Balkanu, što se posebno odražava na nacionalne manjine.
       Kako navodi Napredni klub, srpski narod u regionu je tokom proteklih deset godina u velikoj meri izgubio svoja prava. Deset godina izveštaja Naprednog kluba o političkim i drugim pravima srpskog naroda u zagraničnim zemljama Balkana i Srednje Evrope donosi celovitu i ružnu hroniku obespravljivanja, zapostavljanja i progona velike većine od 1,7 miliona Srba koji i dalje žive u oblastima od kojih su neke vekovima bile srpske, ili bile deo stare srpske države.
       Analiza ove organizacije je pokazala da je tokom desetogodišnjeg razdoblja, srpski narod dramatično obespravljen u Crnoj Gori. Praktično je politički i kulturno izbrisan u Federaciji Bosne i Hercegovine. Predmet je nastojanja državnih ustanova u cilju obezvređivanja i ograničavanja postojećih prava u Republici Hrvatskoj, gde su u toku kampanje šovinizma i mržnje dela elite, Rimokatoličke crkve i širokih slojeva društva.
       Srpski narod izgubio je važne političke pozicije i realna prava u Makedoniji, stečene posle 2001, dok pitanje prava na slobodu veroispovesti nije pomereno sa mrtve tačke.
       Neravnopravnost i neispunjenje zakonom predviđenih prava prisutno je i na teritoriji Kosova-UNMIK.
       U Albaniji su i pored formalnih promena ograničena i uska prava nepromenjena.
       U Sloveniji je delimično rešeno pitanje „izbrisanih“ građana ali srpski narod još uvek nije dobio status i prava nacionalne manjine.
       Izvestan napredak uočen je kad je reč o državama u kojima je srpski narod nacionalna manjina od davnina – Mađarskoj i Rumuniji.
       Napredni klub podvlači i ulogu međunarodnog faktora u formiranju nepovoljnih uslova i negativne politike prema Srbima. Kako ističe NK, decenija analize pokazala je sramotno držanje Evropske unije, posebno Britanije, Nemačke i Francuske, prema ravnopravnosti i pravima pripadnika srpskog naroda.
       Kako navode, nije reč o poštovanju domicilnih zakona i nemešanju u pitanja prava nacionalnih manjina drugih država, naprotiv, reč je nepravednom odnosu, dvostrukim standardima i mržnji prema srpskom narodu koja je delimično deo političkog pragmatizma i odnosa prema Ruskoj Federaciji, a delimično deo starih predrasuda i ventil za negativnu energiju suzbijenu samonametnutim idejama o multietničnosti i iluzijama o „baštenskom“ društvu, koje elite ovih država misle da su uspostavile u svojim sredinama.
       Analiza Naprednog kluba ističe da su SAD i EU tokom proteklih deset godina uglavnom nastojale da održe postojeće stanje. U većini država, izuzev Republike Srpske/BiH, Rumunije i Mađarske, to stanje je nepovoljno za srpski narod.
       Navodi se da Vašington i Brisel nisu učinili ništa da budu ostvarena osnovna i zakonom obezbeđena prava u sedam država i entiteta, iako su se u Srbiji redovno zanimali za prava manjina njihovih štićenika, koja su posle 2005. bila na višem nivou i bolje zaštićena nego prava zagraničnog srpskog naroda u tim državama.
       U Izveštaju Naprednog kluba upućuje se zahtev za davanje prava srpskom narodu u skladu sa onim kakva uživaju drugi evropski narodi: Ista prava koja imaju Albanci na Kosovu i Metohiji za srpski narod u Republici Srpskoj. Ista prava kakva imaju Albanci u Republici Makedoniji za srpski narod u Crnoj Gori. Puna prava definisana Erdutskim sporazumom, Planom Z/4 i Ustavnim zakonom o ljudskim i manjinskim pravima za srpski narod u Hrvatskoj. Puna prava i reciprocitet za srpski narod u ostalim državama.
       Kako navodi NK, „od SAD i EU tražimo pošten odnos, neopterećen istorijskom mržnjom, kulturnim rasizmom i neravnopravnošću“.
       Izveštaj upućuje poruku i vlastima i opoziciji u Srbiji i Srpskoj: Od Republike Srbije tražimo jasnu i definisanu politiku, izjednačavanje politike i investicija sa sličnim politikama Turske, Bugarske, Mađarske i Hrvatske – budući da su srpska ulaganja srazmerno gledano u proseku desetostruko manja.
       Od vlasti i opozicije Republike Srpske tražimo usvajanje zajedničkog nacionalnog i državnog programa i jedinstvo do konačnog određivanja statusa entiteta.
       Zahtevamo uvrštavanje politike prema zagraničnom Srpstvu među „stubove“ državne politike, njeno uključivanje u sve segmente državne nacionalne, spoljne, ekonomske, prosvetne i kulturne politike. Zalažemo se za obnovu ustanova posvećenih politici prema srpskim zemljama i rasejanju, kao i njihovu departizaciju.
       Tražimo da sa novom decenijom započne jedno novo političko doba za zagranično Srpstvo – ističe Napredni klub.
      
       Umanjenje prava i odsustvo ozbiljne državne politike
      
       Izveštaj Naprednog kluba navodi da u poređenju sa susednim državama čiji značajan deo većinskog naroda živi u zagraničnim zemljama i rasejanju, Srbija tokom proteklih dvadeset godina nije imala ni stalnu, ni dovoljnu, ni recipročnu politiku.
       Ova organizacija ističe da Republika Srbija nije imala stalnu i jasnu politiku prema srpskom narodu u regionu. Ustanove su ukidane, nejasne strategije napuštane. Odnos prema narodu u zagraničnim srpskim zemljama bio je sebičan, partijski i posvećen ličnoj popularnosti političara kakvi su Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i Boris Tadić.
       Srbi iz država regiona uglavnom su tokom proteklih deset godina gubili prava: pravo na jezik, upotrebu pisma, srpski narod nije recipročno zastupljen u državnim ustanovama u meri u kojoj su zastupljeni drugi narodi. Osporavano mu je pravo na slobodu veroispovesti i obrazovanje na maternjem jeziku. Tako je svuda osim u Rumuniji, Mađarskoj i Republici Srpskoj.
       U Mađarskoj se stanje nešto popravilo.
       U Rumuniji Srbi većinom uživaju zagarantovana prava, ali se njihov broj smanjuje i postepeno se asimiluju.
       U Republici Srpskoj su i danas prisutni neprekidni pritisci iz Sarajeva ali i iz Brisela, Londona, Berlina i Vašingtona, u cilju unitarizacije BiH, ukidanja autonomije i nasilnog stvaranja bosanske nacije.
       Poseban problem su različiti standardi koje SAD i EU primenjuju prema srpskom narodu na jednoj i albanskom, hrvatskom, bošnjačkom i crnogorskom narodu na drugoj strani.
       U Hrvatskoj nisu sprovedeni Erdutski sporazum i Ustavni zakon o ljudskim i pravima nacionalnih manjina. Formalno srpski narod ima određena prava, ali ona su pod stalnim udarom establišmenta i snažnih grupa u parlamentu.
       Sistematske javne kampanje protiv srpskog naroda traju i danas.
       Položaj Srba u Hrvatskoj je izuzetno rđav i pogoršava se iz godine u godinu. Cinjenice da se u srpske sredine ne ulaže, da nema zainteresovanosti hrvatskih vlasti da pomogne povratak prognanih Srba, kao i otvoreno kršenje manjinskih prava Srba od raznih hrvatskih organa i institucija – pokazuju da je položaj srpske zajednice u Hrvatskoj neodrživ.
       Srbi su politički i ekonomski gotovo u potpunosti razbijeni, stigmatizovani i pod konstantnim javnim pritiskom, što će za verovatnu posledicu imati njihov nestanak za nekoliko decenija.
       U Federaciji BiH, većem entitetu BiH, Srbi su ne samo obespravljeni u meri da nisu ispunjeni puni kapaciteti njihovih prava, već su suštinski neravnopravni sa Bošnjacima i Hrvatima u Republici Srpskoj. Iako je Republika Srpska uspela da odbrani svoju autonomiju tokom proteklih deset godina, i dalje su na snazi zakoni nametnuti protivno Dejtonskom ustavu, nije vraćeno ni jedno jedino od 64 ovlašćenja entiteta koja su na taj način oduzeta. Posle dugotrajne borbe za odbranu autonomije, Republika Srpska je osiromašena, podeljena i nema podršku za one zahteve zbog kojih su u slučaju Kosova SAD i države EU bile spremne da ratuju.
       Napredni klub podvlači da napad na Republiku Srpsku nije prekinut, već je delimično zaustavljen pošto je pitanje umanjenja i ukidanja njene autonomije definisane ustavom postalo međunarodno pitanje na poprištu između Ruske Federacije i SAD/NATO, podvlači NK u najnovijem izveštaju. Strah od radikalnog islama i odbijanje Bošnjaka da prihvate Butmirski paket reformi koje vode ka postepenoj unitarizaciji države, odmogli su takođe naporima SAD i EU da obesprave i ukinu Republiku Srpsku.
       Ostao je negativan odnos, koji je u slučaju sadašnje ambasadorke SAD u Sarajevu Morin Mekormak, visokog predstavnika UN za BiH Valentina Incka i pojedinih njihovih kolega iz EU agresivan i u suštini neznalački.
       U ovom trenutku zajednica koja najteže živi su Srbi u Crnoj Gori. Kako kažu u NK, dovoljno je samo navesti primere izbacivanja srpskih književnika iz udžbenika, potom težnja nacionalizacije imovine srpske pravoslavne crkve, čak i gašenja srpskih medija.
       Srbi danas zvanično čine 29% stanovnika, ali je u Crnoj Gori u toku stvaranje nove nacije i njene crkve, gde su Srbi potpuno obespravljeni i samo formalno imaju neka prva.
       Đukanovićev režim je posle sticanja nezavisnosti 2006. pojačao kampanju obespravljivanja i asimilacije Srba. Srbi u Crnoj Gori ne uživaju ni prava nacionalne manjine, a nedavni ulazak ove zemlje u NATO samo će doprineti da se ojača autoritarnost tamošnje vlasti.
       U Makedoniji su Srbi dobili prava nacionalne manjine zahvaljujući sukobu između Makedonije i makedonskih Albanaca koji se završio uspostavom delimične konstitutivnosti Albanaca Ohridskim sporazumom iz 2001. godine. Srbi i dalje nemaju pravo na slobodu veroispovesti, a poglavar kanonski priznate Ohridske arhiepiskopije je godinama bio nepravedno osuđen i zatočen u zloglasnom zatvoru Idrizovo. Donošenje novog makedonskog ustava potpuno će eliminisati upotrebu srpskog jezika.
       U Albaniji su Srbi dobili tek mali deo prava koji u evropskim državama uživaju nacionalne manjine, čak je i to tokom prethodnih godina ograničeno i delimično osporeno.
       Srpski narod na Kosovu i Metohiji nije dobio ni autonomiju ni status. Određena politička prava nametnule su SAD i EU, ali čak i kad je u pitanju jezik, srpski narod od vlasti Kosovo-UNMIK doživljava samo provokacije budući da oni kao srpski jezik prikazuju hrvatsku redakciju jezika i latinično pismo.
       Kako navode u Naprednom klubu, upravo zbog ovakvog stanja prava Srba oni nekoliko poslednjih godina izdaju izveštaje sa crnim koricama, a to je slučaj i sa desetim godišnjim izveštajem.

Evo kako danas žive Srbi u Crnoj Gori
(izvodi iz izveštaja Naprednog kluba)

       Odnos vlasti i diskriminacija Srba
       Od promene vlasti, odnosno dolaska Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića na ključne pozicije u Beogradu, odnos prema Srbima u Crnoj Gori, prerasta u potpuno ignorisanje, a u mnogim slučajevima i otvoreno stavljanje na stranu Mila Đukanovića.
       Prethodnu godinu (druga polovina 2017. i prva polovina 2018) obeležile su političke borbe, istrajna i uporna uloga srpskih stranaka i Nacionalnog saveta i dalje sistematsko urušavanje svih prava trećine građana Crne Gore.
       Srba nema na rukovodećim funkcijama, a u javnoj upravi zaposleno ih je, prema zvaničnim statistikama, u proseku 7 odsto.
       Istovremeno, na birou rada u Crnoj Gori među nezaposlenim licima najviše je pripadnika srpskog naroda.
      
       Crkva
      
       Nekanonska „Crnogorska pravoslavna crkva“ (CPC), grupa građana bez monaštva, predvođena raščinjenim monahom Mirašem Dedeićem, radikalizovala je svoju borbu protiv Srpske pravoslavne crkve.
       U oktobru 2017. godine, uoči javne rasprave o Nacrtu zakona o verskim slobodama, Dedeić je javno udario jednu stariju ženu i to dva puta u predelu lica. Za učinjeno delo nije odgovarao.
       Istovremeno iz „CPC“ upućeni su novi zahtevi nadležnim organima Crne Gore. Od njih je zatraženo da se tzv. sveštenicima „CPC“ omogući da služe u crkvama i manastirima SPC, zatim revizija katastra i „nezakonitog upisa nepostojećeg pravnog subjekta tzv. Mitropolije Crnogorsko-primorske SPC“, kao što je i od MUP-a Crne Gore zahtevano da se istraži broj, identitet i državljanstvo osoba u službi SPC u Crnoj Gori.
       Ministarstvo za ljudska i manjinska prava Crne Gore tokom prošle godine opredelilo je sredstva za funkcionisanje verskih zajednica. Višestruko manja, nepriznata „CPC“ i Islamska zajednica u Crnoj Gori, sa značajno malobrojnijom pastvom, dobile su više sredstava od Srpske pravoslavne crkve.
       Iz državnog budžeta „CPC“ je dobila 58.015,7 evra, Islamska zajednica 55.888,31 evro, a SPC 44.183,41 evro.
       Crvena linija ponašanja pređena je i prilikom čitanja poslanice tokom vaskršnje liturgije kada je Mihailo Dedeić u istoj vređao Srbe:
       „Umesto da prizna svoje grehove i zatraži oproštaj sa sva nepočinstva počinjena nad Crnom Gorom, Crnogorcima i CPC, kao put ka praštanju i pomirenju, srpska crkva i dalje osiono kidiše na sve crnogorske vrednosti.“
      
       Školstvo
      
       U novoj školskoj 2017/2018. godini nastavni plan na srpskom jeziku i dalje nije sproveden, jedinstveni srpski bukvar nije formiran, a crnogorsko školstvo uvodi za prvake u Podgorici, Nikšiću, Petrovcu i Beranama nastavu na engleskom jeziku.
       Učenici u Crnoj Gori, iako maloletni, redovno su maltretirani i kažnjavani od vlasti kada obeležavaju godišnjicu bombardovanja Crne Gore 1999. ili kada neko od njih kaže nešto o srpskom segmentu istorije tih krajeva.
       Srpski autori su odavno izbačeni iz udžbenika, međutim problem sa režimom imaju i savremeni srpski pisci u Crnoj Gori. Predsednik udruženja novinara Crne Gore, Novica Đurić, na Svetski dan pisaca, 3. marta 2018. godine, skrenuo je pažnju na činjenicu da je najdarovitiji srpski pisac u Crnoj Gori nezaposlen, te da podgorički izdavači ne žele da mu objave knjige. Pisanje ćirilicom nije prihvatljivo u današnjoj Crnoj Gori, dok su status „zaslužnog stvaraoca“ dobili mnogobrojni autori računajući i nekoliko srednjoškolaca, ali među njima nema nijednog Srbina.
      
       Srpski jezik i pismo
      
       Veselin Matović, profesor srpskog jezika i književnosti i urednik časopisa „Slovo“, istakao je mnoštvo primera kako se u udžbenicima za Crnogorski-srpski, bosanski i hrvatski jezik i književnost istiskuje i negira postojanje Srpstva, srpske književnosti i srpskih pisaca u ovoj državi. „Po postojećim čitankama, po postojećim udžbenicima, u bibliografskim podacima uz ime pisca imamo i nacionalnu identifikaciju. Dakle, svi pisci koji su rođeni na prostoru današnje Crne Gore su imenovani kao crnogorski pisci, dok su sa drugih prostora imenovani različito, recimo iz Vojvodine nisu nacionalno određeni. Vrlo namerno, na primer, jedan Miloš Crnjanski nije imenovan nacionalno, kao ni Petar Kočić. U tim čitankama ne postoji nijedan pisac koji je rođen u Crnoj Gori, a da je imenovan i kao srpski pisac. I to je ta najkrupnija i najopasnija poruka, jer ako nema srpskih pisaca u Crnoj Gori, niti ih je kada bilo, ne da ih nema danas nego ih, dakle, nije ni bilo, onda u Crnoj Gori nema ni srpskog jezika ni srpskog naroda“, naveo je profesor Matović. Tako su po ovom kriterijumu crnogorski pisci postali Sveti Petar Cetinjski, Njegoš, čak i Jelena Balšić, kćerka Kneza Lazara.
       Kada se na sve navedeno doda i činjenica da među direktorima osnovnih i srednjih škola nema nijednog Srbina, kao ni među direktorima vrtića, domova zdravlja i bolnica, stanje postaje još alarmantnije. Momčilo Vuksanović, predsednik Srpskog nacionalnog savjeta, tim povodom je tražio hitan sastanak sa predsednikom Republike Srbije Aleksandrom Vučićem. Vučić ga do sada nije primio.
      
       Zloupotreba političkih procesa
      
       Politička dešavanja u prethodnoj godini obeležilo je održavanje nekoliko lokalnih i jednih predsedničkih izbora. Svaki proces pratile su razne afere i pritisci na opoziciju. Na lokalnim izborima održanim novembra 2017. u Mojkovcu, Petnjici, Cetinju i Tuzima, kao i onima održanim u Beranama i Ulcinju u februaru 2018. godine, vladajući DPS je osvojio najviše glasova, ali su zabeležene i velike nepravilnosti u izbornom procesu. Tako je u Beranama fotografisana kupovina glasova od strane DPS-a, dok je u Ulcinju, po svedočenju albanske Force, podmićivanje vršeno deljenjem građevinskog materijala po selima. Opozicioni Demokratski front je nakon ovogodišnjih majskih lokalnih izbora održanih u Podgorici i još deset opština, pozvao na nepriznavanje rezultata zbog stalnog terora, ucena, pritisaka, kupovina ličnih karata i svega ostalog protivzakonitog što karakteriše delovanje DPS-a.
       Na predsedničkim izborima održanim aprila 2018. godine, Milo Đukanović pobedio je sa 54 odsto osvojenih glasova. Kampanju mu je obeležila groteskna scena sa preuzimanjem Fejsbuk stranice, koju je nekoliko godina pre dolaska u ruke DPS-ovcima, vodio „građanin ljubitelj Mila Đukanovića“. Opozicioni kandidat Mladen Bojanić, doživeo je sve ono što je već ustaljeno u delovanju ovog režima. Ovog puta u Ulcinju je otkriveno devet listića sa istim serijskim brojem, uz u mnogim mestima prisutne paralelne izborne štabove DPS-a. Ono što je posebna karakteristika ovih izbora jeste da na njih nije izašlo čak 190.000 birača, dok je poređenja radi, Đukanović osvojio 180.274 glasa.
       Prve čestitke Đukanoviću uputili su Hašim Tači, Aleksandar Vučić i Ramuš Haradinaj, doduše odvojene, istakavši značaj evropskog puta Crne Gore, regionalne stabilnosti i zajedničkih projekata. Đukanovićeva izjava na polaganju zakletve bila je da će „umesto provincije Srbije, Crna Gora biti prva sledeća članica EU“.
       Milan Knežević, jedan od lidera Demokratskog fronta se od 20. marta 2018. nalazio u zatvoru u Spužu, jer je na jednom mirnom protestu opozicije odgurnuo policajca. U zatvoru je bio četiri meseca, nakon čega je pušten na uslovnu slobodu.
       U crnogorskom zatvoru se nalazi i penzionisani general srpske policije Bratislav Dikić, koji je optužen za „podsticanje terorizma“. Dikić je zatočen u samici već više od 600 dana! Dikića, svog policijskog generala, država Srbija je ostavila na cedilu, ne mareći za njegova legitimna prava. Odnosom prema srpskom generalu zvanična Srbija još jednom je pokazala da njoj nisu bitni ni srpski narod, ni srpski građani, već samo i isključivo vlast sadašnjeg režima. U tom kontekstu je i Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova Republike Srbije, prilikom susreta sa premijerom Crne Gore Duškom Markovićem (inače vlasnikom sedam pištolja i pušaka za koje ne poseduje oružane listove zbog čega je pod udarom javnosti u Crnoj Gori ), preteći izjavio da Srbi u Crnoj Gori nikako ne bi smeli da preispituju državnost Crne Gore, niti da se bave zaokruženim pitanjima kakvo je članstvo u NATO. Istovremeno je istakao kako Srbija treba da vodi računa o pravima Crnogoraca u Srbiji.
       I ova Dačićeva izjava, kao i Vučićeva čestitka Đukanoviću, uz niz prethodnih izjava srpskih političara u bilateralnim odnosima sa crnogorskim, a sve praćeno državnom politikom evrointegracija i regionalnih infrastrukturnih projekata, praktično stavlja srpske političare u ulogu saučesnika kada je u pitanju kršenje prava srpskog naroda u Crnoj Gori.
      
       Prava Srba na najnižem nivou od 2006.
      
       Prava Srba u Crnoj Gori su na najnižem nivou od 2006. godine. Srbi su nezaštićeni od matice i velikih sila, ostavljeni na milost i nemilost kriminalnoj vlasti DPS-a i Đukanovića. Demokratski front i Srpski nacionalni savet predvode borbu za prava Srba, ali i za demokratsku budućnost Crne Gore i svih njenih građana. Za pobedu DF-a i demokratije, a poraz Đukanovića i diktature, neophodno je uključivanje Srbije, u smislu brige za sopstveni narod, ali i uključivanje značajnih međunarodnih činilaca koji bi morali da prepoznaju svoj interes u razvoju i nastajanju demokratskih tekovina u Crnoj Gori naspram sadašnjih klasično diktatorskih.






































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX