SVEDOK Internet



Broj 1150.

Poseta
5523409

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju

EU na sedativima i antibioticima

Život prolazi, sećanja su večna

Belaj od Van Der Belena…

Od nas se očekuje da sami sebi odrubimo glavu


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Intiman pogled na krvavi građanski rat u Donjecku i ulogu koju u njemu igra jedan srpski dobrovoljac
Zabranjeni film o srpskom snajperisti u Ukrajini
Piše: Aleksandar Maričić

       Bela svetlost struji kroz rupu u betnoskom zidu razrušene zgrade na istoku Ukrajine. Ruska puška, modernih, svedenih linija uperena je kroz nju ka nevidljivom neprijatelju. Profil strelca napregnutog lica, podseća na poznatu fotografiju Dragutina Matića (vojnog izviđača iz Prvog svetskog rata, čiji je lik na čuvenoj fotografiji koja je obišla svet).
       Zaglušujući prasak puške podiže finu prašinu. Tišina.
       Prekida je radio, bestelesan elektronski glas, poruka sa druge strane.
       „Utihnuli su. Gotovo je.... Bravo Deki!“
       Dejan „Deki“ Berić, srpski dobrovoljac u Donjeckoj Narodnoj Republici, polako odbacuje potrošenu čauru. Ne vidimo metu, ukrajinskog snajpera, „mariupoljskog Boga“. On ostaje iza svetla.
       Dokumentarac Olge Šehter, „Rat Snajperista“, snimljen u Donbasu tokom gotovo tri godine njenog suživota sa donjeckim narodom i vojnicima. Izvorno je trebalo da obradi urkajinsko-ruski sukob u ključu lokalnih i svetskih političkih odnosa, Međutim, susret Šehterove i Berića izmenio je ovu zamisao - rat je postao pomalo apsurdna pozornica za figuru srpskog snajpera, izlaganje njegovih stavova i prikaz njegove borbe.
       Apsurdna nama, sa Balkana, jer istorija se, kažu, ponavlja, isprva kao tragedija, a potom kao farsa. Ako su balkanski ratovi devedesetih povratak užasa 1941-1945 na istorijsku scenu, onda je ukrajinski sukob njihova farsična imitacija, tek sa delićem žestine i ideološke posvećenosti sa kojom se kod nas pristupilo međusobnom istrebljenju. To je razumljivo, jer su balkanske podele istorijska sila u odnosu na veštačko ukrajinsko-rusko identitetsko raslojavanje, nastalo iz političke potrebe za sukobom. Ostaje samo „gomila idiota koji se međusobno ubijaju”, kako uz osmeh opaža jedan donjecki vojnik, svestan besmisla cele ujdurme. No, kontinuitet nasilja se održava, sa sumornim posledicama po civile u blizini linije fronta.
       Berić ih često posećuje, a kamera Garsije i Gristenka verno prikazuje očaj i bezizlaznost njihove svakodnevnice, premda je slovenski narod trpeljiv, i brzo se navikava na život u nemogućim uslovima.
       „Kako se možemo vratiti u jedinstvenu Ukrajinu?”, pita žustri donjecki rudar, pokazujući stabilizator mine koja mu je zapalila kuću – „Šta će meni Ukrajina?!”. Vojnike Donjecke narodne republike (DNR), bivše nastavnike, rudare, i građevinske radnike vezuje slična subina, i ostaje im samo istrajati, dok se rat ne reši u kuloarima nekog međunarodnog skupa.
       Lik Dejana Berića, prema kom se srpska štampa odnosi sa tablodinim izlivima doziranog ‘patriotizma’, ili pak sa pokušajima defamacije kao ‘plaćenika’ i čoveka koji je ‘iz dugova pobegao u rat’, predstavljen je u filmu na profesionalan i neutralan način.
       ‘Rat Snajpera’ nije politički angažovano novinarstvo kakvo pamtimo od reportaža Kristijane Amanpur, već studija jednog čoveka čiji karakter i motivacija stoje u oštrom kontrastu sa maglovitim ukrajinski ratom, paradoksalno, jer je on tek jedan njegov deo. Šehterova daje Beriću priliku da izloži svoja uverenja, i on to potanko čini, sa iskrenošću u koju je teško posumnjati. Otplata duga ruskim dobrovoljcima iz ratova devedesetih, osveta NATO-u za Jugoslaviju i Srbiju, i odbrana naroda Donjecke republike naveli su ga da ode u rat, daleko od domovine, i da se tamo iznova vraća. Pred kamerom, uverenja su pretočena u dela: čest boravak na frontu, prihvatanje opasnih zadataka i višestruko ranjavanje odražavaju se i i dobijaju svoju potvrdu u neskrivenom poverenju i divljenju koju Beriću ukazuju stanovnici Donjecka.
       Pitaju ga donjecki srednjoškolci: „Šta osećaš kad ubiješ čoveka?”.
       “- Ništa. Nikad nisam ubio čoveka koji nije mogao da se brani. Zločince, koji su ovde ubijali civile, da. I ne gubim san povodom toga.”
       „Koliko si ljudi ubio?”
       “- Ne znam, ne brojim. Mnogo.”
       Zaokruženost reči i dela daje Beriću neobičnu smirenost, koju bi površni gledalac mogao pomešati sa nekom vrstom psihopatske hladnokrvnosti - često pripisivane snajperima kao posebnoj sorti vojnika. Na tragu ove logike film nastoji da pronikne u njegov unutrašnji život, i da kroz ‘teška’ pitanja možda razotkrije neki suštinski nedostatak ličnosti koji bi objasnio Berićev karakter i postupke.
       Tako Šehterova neumorno menja formu pitanja, koje uvek ostaje isto: „Ko je Deki?”. “- Srbin, čovek, normalna osoba…” - nepretenciozan je Berić.
       „Znaš li da te ostatak sveta, od srpskog rata pa do danas, posmatra kao fašistu?”
       „- Ne znam. To je gledište američkih novinara, koji su za taj rat i odgovorni.”
       Ni u jednom trenutku kritičkog propitivanja Berić ne pokazuje uznemirenost, već, naprotiv, ostaje karakteristično blag u rečima i postupcima. Lišen romantičarskog pogleda na rat i fanatizma svojstvenom nekim „borcima za slobodu” koji su ličnosti poput Ce Gevare odvele u stranputicu bespotrebnih zločina, Berić prepoznaje i prihvata etički izazov svog položaja: „- U ratu nema dobrih ljudi”.
       Rat je za njega dužnost nastala iz osećaja moralne odgovornosti, koja diktira određen obrazac ponašanja prema saborcima, civilima, i protivniku. Strogo se držati toga, preduslov je očuvanja sopstva u nenormalnim okolnostima. Upravo takav dojam Berić i ostavlja - ličnosti nenarušene uprkos godinama rata, što potvrđuje trajnu vrednost srpskog vojničkog etosa, koji on svesno ili nesvesno propagira. Možda upravo iz tog razloga zid njegove kancelarije krase portreti profesionalnih vojnika: Karađorđa, Vojvode Stepe Stepanovića i Ratka Mladića, a na njemu samom izostaje kićenje srpskom simbolikom. To je već pitanje duha, a ko ga nosi u sebi, njemu talismani nacionalnog pedigrea nisu potrebni.
       „Rat Snajpera” Olge Šehter je dobrodošao doprinos našem vremenu jer kroz portret jednog čoveka potvrđuje vitalnost naših uverenja i vrednost specifičnog odnosa prema životu, pravdi i slobodi koji nam je svojstven - koje je jedan stranac prepoznao i posvetio im tri godine života, a mi ne vrednujemo dovoljno i trudimo se da zaboravimo.
       Neposredno po pripremi ovog teksta za štampu, film „Rat Snajperista“, koji je do sada na internetu pogledalo nekoliko hiljada ljudi i koji je dobio pozitivne komentare od filmskih kritičara i na Zapadu i na Istoku, počeo je – bukvalno preko noći – da dobija negativne ocene i komentare. Očito je da se radi o organizovanoj internet kampanji koja nema veze ni sa filmom, ni sa kritikom, već sa politikom. Kako je na svom „Fejsbuk“ profilu objavila autorka, Olga Šehter, preko interneta su joj upućene pretnje po život.

Olga Šehter – režiserka sa prve linije fronta
       Olga Šehter je poreklom iz Rusije. Studirala je politiku i ekologiju na Njujorškom Univerzitetu, radila kao novinar Njuzvika a potom studirala dokumentarni film u Njujorškoj Filmskoj Akademiji. Posebno je zainteresovana za rusko-američke odnose i ukrajinsku krizu. Otuda je odlučila da sama finansira trogodišnje snimanje filma „Rat Snajpera“ na istoku Ukrajine.
       Srpskog dobrovoljca Dejana Berića je upoznala sticajem okolnosti da je jedino on imao pristup svim linijama fronta, a njihovo zbližavanje je postepeno izmenilo tok filma - od fokusa na sukob do fokusa na pojedinca. Na pitanje kako odgovara na optužbe za pro-rusku propagandnu delatnost, ona skreće pažnju na to da je to prevashodno film o čoveku, a ne o politici a svim kritičarima poručuje: prvo pogledajte film i videćete sami.
Dejan Berić – srpski dobrovoljac u Donjecku
       Dejan Berić potiče iz mesta Putinici u Rumi. Po sopstvenom svedočenju učestvovao je u ratu u Bosni i navodno Kosovu, mada o tome nema zvaničnih podataka. Bio je mobilisan devedesetih i obučen za vozača. Kao i mnogi drugi iz Srbije, otišao je da radi kao građevinac u Soči, na pripremama za Zimske olimpijske igre 2014. Tada počinju ratna dejstva u Ukrajini i on na poziv ruskih dobrovoljaca koji su ratovali za Srbe devedesetih odlazi za istok Ukrajine.
I krst i petokraka
       U srpskom dobrovoljcu Beriću se oktriva jedan slučajan, i samo nama razumljiv element filma. To je slika jedne generacije, u kojoj su neometano koegzistirala socijalistička tj. jugoslovenska i srpska, patriotska uverenja i koja se u jedinstvenim istorijskim okolnostima borila za njihovo očuvanje u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. To je moguće samo onome ko suštinski nije u konfliktu sa samim sobom, a može se videti u scenama proslave Dana Pobede u Donjecku, gde se uz zastave Rusije i Donjecke Narodne Republike viori i zastava SSSRa, dok vojnici paradiraju pored bronzane statue Lenjina. Tako se jalova opterećenost po srpskim forumima i socijalnim mrežama istorijskim nasleđem partizana, četnika, nedićevaca i ostalih razotkriva kao ono što jeste - egocentrizam i neopravdana privilegija, ako uzmemo u obzir istorijski trenutak u kom se nalazimo, koji se ne razlikuje puno od onog devedesetih godina prošlog veka.
Bez distributera u Srbiji (zasad)
       Rat Snajperista još uvek nije našao zvaničnog distributera u Srbiji, a pitanje je da li će se iz političkih razloga to i desiti.
       Dostupan je preko onlajn striming servisa Vimea (www.vimeo.com), gde se može iznajmiti na tri dana za manje od tri evra. Da bi se izvršilo plaćanje potreban je Pejpal (www.paypal.com) nalog.
Rat Snajperista
       A Sniper’s War - Rat Snajpera (2018)
       Režija: Olga Šehter
       Kamera: Santijago Garsija, Aleks Gristenko
       Montaža: Dimitri Kavin, Dimitri Rozin
       Muzika: Bili Martin






































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX