SVEDOK Internet



Broj 1156.

Poseta
5563070

Kada ovi odu sa vlasti, u zatvore će dolaziti narod kao na ekskurziju, da ih gleda sve na jednom mestu

Nije Vučić kriv, mi smo…

Poraz jahača apokalipse

Đukanović od Crne Gore pravi talibansku državu

Benzinska pumpa koja je u doba sankcija postala supermarket!


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Otvoreno pismo velemajstora Ivana Ivainiševića, petostrukog šampiona Srbije – srpskoj javnosti
Ovo je moja priča

       Ovim putem bih uputio javni poziv svim ljubiteljima šaha u Srbiji da odvoje pet minuta svog vremena i da se informišu o stanju u kome se nalazi ovaj sport u našoj zemlji, kao i stanju u reprezentaciji.
       Ja sam Ivan Ivanišević, petostruki prvak Srbije, prvak Balkana, 10 godina prva table naše reprezentacije.
       Ovo je moja priča.
       Za reprezentaciju svoje zemlje (Jugoslavija, Srbija i Crna gora, Srbija) nastupao sam na 10 evropskih prvenstava i 8 Olimpijada. Moj debi u timu 1998. godine je delovao kao nešto o čemu sam maštao kada sam počinjao da igram.
       Uslovi, onakvi kakve zaslužuje A-tim! Pripreme reprezentacije na Zlatiboru, plaćeni turniri u sklopu podizanja forme pred takmičenje, kompjuterski centar u prostorijama Saveza na raspolaganju igračima...
       Nažalost, to je bio prvi i jedini put da je sve funkcionisalo kako treba!
       Moram spomenuti 2008. godinu, kada je zahvaljujući entuzijazmu i velikoj ljubavi prema šahu, nažalost sada pokojni Moma Vučićević uspeo da vrati dostojanstvo A-selekciji. Mi smo se odužili dobrim igrama, a samo ću reći da smo u pretposlednjem meču igrali na drugom stolu protiv Jermenije.
       Na selektorsko mesto 2009. godine dolazi doajen našeg šaha Branko Damljanović. Branko okuplja tim ljudi koji zajedno sa njim pravi odlične uslove i hemiju sa timom. Rezultat ne izostaje. Celo takmičenje smo proveli na čelnim stolovima, a ostvarene su pobede protiv šahovskih sila kao što je Jermenija...
       Ipak, žao mi je što moram da kažem, ovo su bili retki trenuci!
       Ostalih godina reprezentacija se uglavnom susretala sa raznim problemima. U sledećem delu ću navesti samo neke od teškoća sa kojima su se reprezentativci susretali.
       2005. godine selektor izostavlja iz tima Branka Damljanovića u tom trenutku prvog igrača po rejtingu u zemlji. Smatrajući da je to nepravda prema našem kolegi, ostali reprezentativci bojkotuju igranje u timu i traže da se Branko kao prvi igrač vrati u tim.
       Savez odlučuje da se povinuje želji igrača i vraća Branka. Ekipa se odužuje odličnim igrama, poslednje kolo igramo protiv Francuske za bronzanu medalju! Ali 2006. godine pokazuje se da se Savezu nije svidelo ponašanje igrača iz prethodne godine i odlučuju da uzvrate udarac!
       Za selektora se kandiduje Dragoljub Joksimović koji obećava da će obezbediti vrhunske uslove za reprezentaciju bez pomoći Saveza. Savez oberučke prihvata njegovu kandidaturu, ali već tada priprema pakleni plan.
       U maju mesecu, za vreme Kupa SCG odlučuju da smene Joksimovića, pod izgovorom da je zakasnio sa prvom tranšom novca. Reklo bi se savestan Savez i ljudi koji rade u njemu!
       Istog dana se postavlja novi selektor, koji (ko bi reko!) menja sastav ekipe. Tada slede događaji koje je teško opisati, a pomalo me i stid! Navešću samo da ekipa odlazi u šarenolikom sastavu (jedan od članova ekipe je bio 147. igrač sa naše rejting liste) i doživljava fijasko.
       2010. godine na mesto selektora dolazi Siniša Dražić (da se ne zaboravi, odmah posle dobrih igara u Novom Sadu 2009. pod palicom Branka Damljanovića!) koji se odlučuje za najblaže rečeno “čudan eksperiment” postavljanjem igrača obrnutim redosledom...
       Iste godine ministarstvo donosi odluku o ukidanju stipendija igračima starijim od 24 godine. Savez ne nalazi za shodno da obavesti igrače o tome, a što je još važnije ne upućuje nikakav dopis ministarstvu u kome bi pokušao da objasni specifičnost našeg sporta i da ekipu uglavno čine igrači stariji od 24 godine.
       2017. godine se desio još jedan primer neprijatnosti prema nacionalnom timu. Na polovini takmičenja dobijamo informaciju da nam preti izbacivanje sa takmičenja zbog neplaćenih pansiona!
       S obzirom da je ovo presedan, cela ekipa i selektori se posvećuju rešavanju tog problema i takmičenje i rezultat padaju u drugi plan. Moram reći da su na licu mesta bili ljudi koji su radili (i danas rade) visoko kotirani u strukturama Saveza, ali da nisu pokušali da pomognu nacionalnom timu. Sa iskrenom tugom, rekao bih da je bilo puno ovakvih ili sličnih situacija, ali ne bih želeo da previše dužim i naveo sam samo neke segmente.
       Od 2011. godine reprezentaciju napuštaju dva njena standardna člana, Bojan Vučković i Dragan Šolak. Bojan zbog odnosa Saveza prestaje profesionalno da se bavi šahom, dok Dragan prelazi u tursku federaciju koja doživljava bum poslednjih godina.
       Naši igrači nemaju nikakav socijalni status, a kamoli zdravstveno osiguranje. U slučaju bolesti jedini prihod bi im bio pobeda na nekom od turnira. Što se bar u nečemu ne ugledamo na šahovske saveze naših komšija (grčki, hrvatski, malo dalji turski)? Njihovi velemajstori su plaćeni treneri u svojim regijama, nagrađuju se pojedinačni i ekipni rezultati, imaju plaćene važne turnire, dovode inostrane trenere. To su zemlje koje su šahovski bile mnogo slabije od nas. Ali ako ovako nastavimo kod nas će ostati samo tradicija, i oni će nas vrlo brzo prestići.
       U daljem delu teksta ću se baviti za mene vrlo teškim dešavanjima iz tekuće godine
       2018 godine, redosled poteza je ovakav:
       U maju dolazi do smene vlasti u Savezu. Krajem juna se naravno menja i selektor.
       Termin Olimpijade je od 23.9. do 7.10. Niko iz Saveza nas ništa ne obaveštava, nezvanično smo čuli da se planira smanjenje honorara olimpijcima. Ne znam tačan datum, ali negde oko 10. jula zove nas novi selektor Miodrag Perunović da zakaže razgovor sa predsednikom Saveza u naredna 2-3 dana. Cela ekipa pristaje, i nalazimo se po dogovoru u prostorijama Saveza. Markuš i Sedlak ipak ne dolaze, zbog privatnih obaveza. Na razgovoru smo predsednik saveza D. Cogoljević, M. Milivojević (sekretar), Miodrag Perunović (selektor), Aleksandar Inđić, Miloš Perunović i ja.
       Razgovor protiče u dosta čudnom tonu, u stvari to je bio više monolog predsednika koji se žali na finansijsku situaciju, nudi nam trećinu uobičajenog honorara i obećanje da će isplatiti prošlogodišnji honorar, ako ne pristanemo nema ni isplate duga, pa zatim u sledećem trenutku kaže ja to mogu da rešim za 10 minuta lično, ali neću, jer ko mi garantuje da iako rešim da me neće smeniti?
       Iako sam na ovaj razgovor došao bez ikakvih predubeđenja, posle nekih desetak minuta shvatam da stvari idu u pogrešnom pravcu. Predsednik od nas traži da ga razumemo i podržimo. Da li je on tu da ga mi razumemo i podržavamo?
       Prisetite se intervjua u Politici, koji je radio Marjan Kovačević gde predsednik kaže znam kakva je situacija, ali ja sam i došao sa idejom da je rešim.
       Intervju je bio preko cele strane (što mi ne možemo da dobijemo ni kao prvaci sveta!) odmah po dolasku na funkciju. Savez je inače sveo igranje za reprezentaciju samo za honorar.
       Baš zbog toga i pišem ovo pismo u stilu putopisa da bi ljudi mogli da vide i razumeju da je bilo i da može i drugačije.
       Pošto u roku od 7 dana (od razgovora) mora da se pošalje sastav ekipa, predsednik nas stavlja pred svršen čin. Igrate ili ne igrate? Ima i drugih niste vi nezamenljivi... (baš me briga da li smo 6. ili 96.) Nije tu ni bilo pravog razgovora, mi kao da smo došli na izjašnjavanje, za, protiv?
       Pošto mi redom odbijamo, predsednik pred nas iznosi salvu uvreda - Nisam ja kao vaše gazde klubova da ostajem dužan (jedan sedi baš u tom upravnom odoboru) Sve je politika!
       Stiče se utisak da su predsednik i upravni odbor već imali druge ideje u glavi... Malo je simptomatično da od pet igrača novog tima tri su iz Jelica Goračići, kluba čiji je vlasnik predsednik Saveza!
       Krivo mi je i što novoizabrani selektor Miodrag Perunović nama igračima kaže sve ste u pravu, ali šta da radim, moram da biram drugu ekipu! A prisustvovao je razgovoru i vrlo dobro zna o čemu se radi. I hteo je da postavi kriterijume!?
       Na svojoj koži sam osetio neprincipijelnost, nedoslednost i nepoštovanje kriterijuma prilikom izbora reprezentativaca ranije. Danas bahatost pojedinaca koji misle da Savez postoji radi njih samih. Vrlo mlad sam debitovao u plavom timu, i svojim odnosom mislim da sam pokazao da je to za mene istinska svetinja, ali pri ovakvom odnosu jednostavno nisam u stanju da igram.
       Sad bih postavio par pitanja ljudima iz Saveza, nadležnim institucijama, novinarima, ljudima dobre volje…












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX