SVEDOK Internet



Broj 1150.

Poseta
5523450

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju

EU na sedativima i antibioticima

Život prolazi, sećanja su večna

Belaj od Van Der Belena…

Od nas se očekuje da sami sebi odrubimo glavu


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Da li predlog o razgraničenju ima međunarodnu podršku ili nema?
Američki udar na Nemačku - preko Vučića
Piše: Milan Dinić

       Osnovno pitanje koje se postavlja posle izjave Aleksandra Vučića o tome da je za razgraničenje, odnosno podelu Kosova i razmenu teritorija iz centralne Srbije, jeste: da li ovaj predlog ima međunarodnu podršku ili nema?
       Logika ovog pitanja je sledeća – ako podršku ima, znači da je priča ozbiljna i da ima šanse na uspeh.
       Ako nema, znači da nije.
       Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, mora da se odgovori na jedno pre njega: ko je glavni međunarodni igrač na Balkanu?
       Postoje tri kandidata: Sjedinjene države, Nemačka i Rusija.
       Tri igrača – ko je glavni
       Sjedinjene države su od dolaska Bila Klintona na vlast preuzele vodeću ulogu u definisanju zapadne pozicije na Balkanu devedesetih. Ta pozicija i njene posledice su poznati: Srbi su najveći i gotovo jedini krivci i zato su bombardovani u Bosni, zato su prećutani zločini nad Srbima, zato je podržana „Oluja“ 1995., zato je Jugoslavija napadnuta 1999. i zato je podržana secesija Kosova.
       Pokušaji srpskih vlasti posle 2000. da ovaj odnos promene nisu urodili plodom: premda je negativna američka politika i retorika prema Srbima manje prisutna u javnosti – usled preorijentacije na druge regione u svetu – ona je i dalje sasvim jasno oštra i bazirana na istom pristupu kao i devedesetih.
       Cinjenica da su se SAD od 2001. orijentisale više na Irak i Avganistan bila je povod nekima da procene da je Balkan zaista postao „dvorište“ Evropske unije. Vremenom se pokazalo da je glavni faktor – kako u EU, tako i kada je reč o evropskoj politici na Balkanu – Berlin.
       Nemci su ti koji su prvi naglasili da će za Srbiju, pored regularnih (proceduralnih/tehničkih) uslova iz prvih 34 poglavlja, ključno biti poglavlje 35.
       Pod tim poglavljem definisana je „normalizacija odnosa“, za koju se već 2011, tri godine po secesiji Kosova, jasno reklo da je reč o postizanju sporazuma „dve države“.
       Uostalom, od trenutka kada su – pod pritiskom Vašingtona i EU, koristeći obećanja o „evropskoj perspektivi“ - pregovori iz UN prebačeni u Brisel 2010. (na šta je pristala vlast Borisa Tadića, čiji je ministar spoljnih poslova bio Vuk Jeremić), u svim dokumentima EU o Briselskom procesu govori se o Srbiji i „Kosovu“, a ne o „Beogradu i Prištini“, kako to većina medija (naročito RTS) lažno predstavljaju.
       Ubrzo se ispostavilo da je Nemačka ta koja dosledno insistira na „normalizaciji odnosa Kosova i Srbije“.
       Nemačka je u rešavanje odnosa na Balkanu, uključujući i Kosovo, odlučno krenula 2014: juna te godine Vučić (tada kao predsednik vlade) odlazi u dvodnevnu posetu Berlinu gde ima prvi zvaničan susret sa Angelom Merkel.
       Septembra te godine Dejvid Mekalister, lider Hrišćanskih demokrata u Donjoj Saksoniji i blizak saradnik Angele Merkel, postaje izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, na opšte iznenađenje upućenih jer su se do tada druga imena pominjala dok Berlin nije insistirao da postavi „svog čoveka“. Takođe, te 2014. otpočinje i Berlinski proces – diplomatska inicijativa Berlina za vezivanje zemalja Zapadnog Balkana, preko Nemačke, za evropsku perspektivu.
       U 2015. Angela Merkel boravi u uzvratnoj poseti Srbiji i od tada se – pre svega iz Beograda, od Aleksandra Vučića – plasira teza o ekonomskom ali i političkom vezivanju Srbije za Nemačku.
       Do određenog zastoja u ovom odnosu dolazi kako zbog problema na relaciji Beograd-Priština (odnosno, otpora Beograda da prihvati secesiju svoje pokrajine), tako i usled zaoštravanja odnosa Rusije i EU, u čemu je, opet, okosnicu spoljne politike Brisela određivala Nemačka – koja je, sa jedne strane, podržavala zaoštravanje EU politike prema Moskvi, a sa druge jačala ekonomsku saradnju Nemačke i Rusije.
       Srbija je zahvaljujući spletu tih okolnosti uspela da izvrda oštricu pritiska u 2014. i 2015. da uvede sankcije Rusiji.
       Međutim, jačanje populizma u EU usled sve većeg nezadovoljstva politikom Brisela, Bregzit u Britaniji juna 2016. i talas uspona populističkih i desničarskih stranaka u Evropi u to vreme, oslabilo je poziciju Brisela čija je ključna uzdanica bio Berlin.
       Istovremeno, Angela Merkel – koja je na vlasti od 2005. godine, daleko duže od svih drugih lidera u EU – našla se na udaru kako zbog svoje evropske politike (koja je podrazumevala visoku finansijsku cenu za diplomatsko i političko jačanje Berlina) tako i zbog primanja ogromnog broja izbeglica/migranata sa Bliskog istoka.
       Izbor Donalda Trampa za predsednika SAD novembra 2016. – koji je izglasan na platformi „Prvo Amerika“ i zaoštravanja odnosa sa saveznicima – dodatno je potkopalo moć Berlina u svetskoj politici.
       Posle sukoba Trampa i EU zemalja (a pre svega Nemačke) u vezi sa finansiranjem NATO, usledio je trgovinski rat između EU i SAD, a američke carine na automobile najviše su pogodile upravo Nemce. Posledica ovoga bila je da je pažnja i snaga Nemačke na Balkanu, premda i dalje najjača od svih drugih evropskih zemalja, bez mogućnosti da odlučnije utiče na procese.
       Na kraju, tu je i Rusija koju na Zapadu većinom percipiraju i predstavljaju kao glavnog remetilačkog faktora u svetu koji na Balkanu pokušava da prigrabi Srbiju, pokvari evropsku perspektivu svim zemljama regiona, a sve sa ciljem da zadrži svoju sferu interesa.
       Ma koliko ova teza bila popularna u pojedinim evropskim i NATO krugovima, kao i u pojedinim nevladinim organizacijama u Srbiji i regionu, činjenica je da je uticaj Rusije daleko slabiji i da će dugoročno verovatno slabiti.
       Osim veto karte za Kosovo, Rusi nemaju gotovo nijedan drugi adut niti polugu uticaja u Srbiji i regionu: niti imaju vojsku, niti imaju jak ekonomski uticaj, niti imaju značajniju kulturnu politiku i upliv u društveni život. Uporedo sa time, Rusija se sama suočava sa velikim ekonomskim problemima: prepolovljenost bruto društvenog proizvoda posle 2014. (usled sankcija EU i SAD u vezi sa Ukrajinom, kao i najnovijih sankcija povodom navodnog mešanja u američke izbore 2016.) kao i usled zaostajanja ruskih firmi (glavni ruski izvoz su sirovine, a ne sofisticirana tehnologija i usluge (što donosi najviše profita).
       I, ko je glavni međunarodni igrač u regionu? Ako su to bili Amerikanci devedesetih, ko je od 2000. pa do danas?
       Iskustva iz ključnih događaja na Balkanu od 2000. pa do danas su pokazala – bilo da je reč o oružanoj pobuni Albanaca u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, kao i Makedoniji 2001., ustavna kriza u BiH, organizacije i promocije secesije Kosova 2008., ili – najsvežije – uvlačenje Crne Gore u NATO: glavnu i odlučujuću reč imali su Amerikanci.
       Oni su posredovali u pregovorima sa „OVPBM“, oni su ispregovarali Ohridski sporazum 2001. kojim je defakto podeljena Makedonija, oni su isforsirali unifikaciju vojnih snaga BiH, oni su pripremili i forsirali nezavisnost Kosova, oni su smestili Crnu Goru u NATO.
       Na kraju, i nedavno, kada je navodno pretila pobuna Srba na Kosovu i nasilje na severu, na strateški važnoj tački - jezeru Gazivode, pojavili su se američki vojnici, koji su navodno bili na vežbi.
       Svi upućeni – diplomate, analitičari, političari (i domaći i međunarodni) – su gotovo saglasni u oceni da glavnu reč na Balkanu imaju Amerikanci.
       Ekonomski rat SAD i Nemačke
       Kakve ovo veze ima sa najnovijim stavom Aleksandra Vučića o razgraničenju s Albancima?
       Kako je izjavio Saša Radulović, lider pokreta „Dosta je bilo“, pozivajući se na svoje izvore u Vašingtonu i diplomatskim krugovima – priča o podeli dobila je vetar u leđa iz Vašingtona, ali iz potpuno drugačijih razloga nego što bi se to činilo.
       A Radulović, čija je politička karijera otpočela na mestu ministra privrede u prvoj vladi SNS 2012, i to na poziv Aleksandra Vučića koji je tada bio potpredsednik i ministar odbrane, nije neobavešten čovek. Prema Radulovićevom mišljenju suština je u sledećem:
       „Ideju o podeli Kosova su plasirale SAD. Vučić pokušava preko svojih ’analitičara’ da to sakrije i prikaže kao svoju ideju. Jedina Vučićeva ideja je da sluša šta mu kaže Nemačka. Oni ga i drže na vlasti.’
       On dodaje da ulogu u tome ima i mađarski filantrop Džordž Soroš za koga Radulović kaže da on „i njegove nevladine organizacije sprovode nemačku politiku u krnjoj EU, politiku ograničenog suvereniteta.“
       Dakle, Amerikanci su pokazali zainteresovanost za jedan predlog (podela) sa kojim je izašao Vučić, ali čitava njegova politička snaga i strategija bazira se na podršci Nemačke. Problem je u tome što su i Nemci i Amerikanci u međusobnom ekonomskom sukobu.
       Radulović je na svom blogu početkom jula objavio članak pod nazivom „Da li je EU postala dominantno nemački ekonomski prostor“ u kome tvrdi da je u toku međusobni „sukob velikih zapadnih sila oko dve najvažnije poluge moći: vojske i novca“, podvlačeći da je pojava evra (čiji je glavni kreator Nemačka) ugrozila američki dolar kao nespornu svetsku valutu. Polazeći od toga da je cilj SAD slobodan pristup evropskom tržištu, Radulović ističe da je pojava evra zakomplikovala ostvarivanje ekonomskih ciljeva Vašingtona u Evropi:
       „Pojavom evra, stvari su se malo zakomplikovale, ali se nije očekivalo da će evro ikada doći u poziciju da uzdrma dolar kao dominantnu svetsku valutu. To se drastično promenilo početkom 21. veka. Inicijativom Nemačke za stvaranje evropske vojske i laganim zahlađenjem prema NATO, igra je preko noći prešla u neke potpuno druge vode. Već se govori o povlačenju američke vojske iz Nemačke u Poljsku. Kada ovome dodamo i jasne i nedvosmislene odlične odnose između Nemačke i Rusije koji su, naravno, tu zbog obostranih interesa, a ne ljubavi: velike potrebe Nemačke za energentima i pristup Rusije velikom evropskom tržištu, slika postaje još složenija.“
       Tvrdeći da je osnova nemačke moći model „državnog kapitalističkog sistema“, Radulović tvrdi da je „stvaranje EU upravo omogućilo Nemačkoj da iskoristi sve svoje potencijale takve ekonomije, vrati se na velika vrata na svetsku scenu i praktično ekonomski dominira evropskim kontinentom“, dodajući da „evro kontroliše nemačka centralna banka“. Radulović kaže da je ovo dovelo do situacije u kojoj se sve više čuju glasovi u EU koji kažu „ne želimo da budemo deo Sjedinjenih država Nemačke“.
       Ovakva Nemačka, tvrdi Radulović, okreće se ka Balkanu kao izvoru jeftine radne snage a za vladu Srbije kaže da „predstavlja garant nemačkih ekonomskih interesa u Srbiji“. „Za mnoge građane Srbije ovo možda izgleda kao dobra stvar (jer ko bi bio protiv otvaranja novih radnih mesta). Ono što nije očigledno je da ne postoji besplatan ručak i da se ovakva servilna politika odražava na budućnost nacije... Nemačka je garant održanja političkog status quo u Srbiji. Cisto ekonomska računica govori da, kada bi prosečna plata u Srbiji bila udvostručena, to bi se direktno odrazilo na profit svih onih koji su investirali u Srbiju jeftine radne snage. To je jedini razlog zašto su ti investitori ovde; taj i takav profit. Nemačka se ozbiljno investirala u Balkan jeftine radne snage.“
       Radulović ističe da Vučić upravo zbog ove i ovakve sprege uživa veliku podršku Nemaca.
       „Iz iskustva koje imamo kroz parlamentarne delegacije koje preko skupštine Srbije učestvuju u radu svih najznačajnijih evropskih organizacija, jasno je da Nemačka diplomatija aktivno ’ulepšava’ sve izveštaje o Srbiji. Nemačka kancelarka i direktno učestvuje u predizbornim kampanjama predsednika SNS-a. Kako se čini, sloboda medija i nezavisno pravosuđe postale su potpuno nebitne teme. Ta podrška ima cenu. Zarad političkog pokrića koje dobija za ostanak na vlasti i odrešene ruke da radi šta god hoće na planu domaće politike, predsednik SNS-a je izgleda založio Srbiju“, zaključuje Radulović.
       Između Berlina i Vašingtona
       Nakon izjave predsednika Vučića o razgraničenju, stigla je poruka od Angele Merkel:
       „Nema promena granica na Balkanu, to se izgleda svaki put mora ponavljati“.
       Ova izjava i nije bila iznenađenje. Vučić je na to odgovorio:
       „To što je rekla znači samo da nas je ona već ‚razgraničila‘ tako što je celo Kosovo nezavisna država“, rekao je predsednik Srbije i dodao da to ljudi treba da imaju na umu.
       Upravo zbog ovakvog stava Berlina i Merkelove, tumači se da je Vučić podršku o tezi o razgraničenju dobio iz Vašingtona – koji je, em i dalje glavni na Balkanu, em u sukobu sa Nemačkom.
       Prilikom nedavne posete Ane Brnabić SAD, premijer je pokušala preko ljudi bliskih predsedniku Trampu da dobije podršku za predlog Srbije o podeli. Amerikanci su rekli da su spremni da saslušaju predlog, ali nisu otišli dalje.
       Sada je pitanje – da li je po sredi podrška ili samo rečenica „slušamo vas“?
       Ono što je dodatno potpalilo spekulacije da su Amerikanci otvoreni prema ovom predlogu jeste činjenica da je i lider kosovskih Albanaca, Hašim Tači, poslao slične poruke o „korekciji granica“. Budući da je politika Prištine gotovo u potpunosti koordinisana sa SAD, veruje se da Tači ovakvu izjavu ne bi dao bez podrške Vašingtona.
       Jedan dobro upućeni političar u dešavanja u Vašingtonu, koji sam ima dosta iskustva u kontaktima sa predstavnicima američke administracije, za Svedok kaže da bi Amerikanci verovatno prihvatili podelu kada bi se ona desila kao faktičko stanje, odnosno, „ako bi došlo do toga da zvanične snage Srbije uđu na Kosovo i zauzmu položaje, čime bi se stvorila faktička podela“.
       Problem je, kako ističe, što „Vučić nema snage to da izvede jer se plaši reakcije Nemačke“, koja, čini se, i sama ima daleko ozbiljnije probleme, uključujući i na relaciji sa Vašingtonom.
       „Ovo je pokušaj da se ostvari nešto što se u istoriji nije desilo: da se teritorija deli posle rata, nakon što je sve određeno i to da poražena strana dobije nešto. Biće teško ali je dodatni problem što javnost za to nije pripremana“, ocenio je naš sagovornik.

Posle podele došlo bi do ujedinjenja Kosova i Albanije
       Danijel Server, ekspert za balkanska pitanja i profesor Univerziteta Džons Hopkins (Johns Hopkins University) u Vašingtonu je u intervjuu za Radio Slobodna Evropa ocenio da bi podela Kosova imala dalekosežne posledice kako po granice tako i po populaciju na Balkanu.
       - U slučaju podele, Kosovo ne bi ostalo nezavisna država jer bi podela vodila pokušajima ujedinjenja sa Albanijom ili sa delovima Makedonije naseljenim Albancima. Tako bi nastao haos na Balkanu. To bi bio kraj svake nade za priključenje Evropskoj uniji, kao i za svaki očekivani vremenski okvir u kom bi to trebalo da se realizuje. Dakle, u ovome leži velika opasnost za evropske i NATO ambicije obe strane, i Prištine i Beograda. I trebalo bi da budu potpuno uvereni u to da su već otvorili Pandorinu kutiju i da bi trebalo da je zatvore što pre mogu, smatra Danijel Server.
       Sličnu tezu – da bi posle podele došlo do raseljenja Srba južno od Ibra – zastupa i iguman manastira Visoki Dečani, Sava Janjić.






































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX