SVEDOK Internet



Broj 1160.

Poseta
5580346

Ljudi danas žive daleko bolje nego što im se čini

Odgovor “zabranjenog”

Zašto niko neće sa Srbijom?

Ostavka, princip ili sujeta?

Dakle, „Svi Jevreji treba da umru!”


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Dr Čedomir Antić o ideji predsednika Srbije – o razgraničenju Srba sa kosovskim Albancima
Na kraju, tirani uvek padnu

       Tokom prethodne sedmice vlasti Srbije su konačno (ili možda po ko zna koji put ?) izašle sa predlogom za rešavanje trajnog statusa Kosova i Metohije. Predsednik republike rekao je da želi razgraničenje između Srba i Albanaca.
       Premijerka i ministar spoljnih poslova na razne načine stavili su do znanja javnosti da su i oni za podelu.
       Oštra i kategorična reakcija Srpske pravoslavne crkve uverila nas je da makar neko uzima ozbiljno najave vlasti. Opozicija, ujedinjena u Savezu za Srbiju, uzela je zato Kosovo i Metohiju za centralni deo svog programa.
       Među trideset tačaka Kosovo i Metohija su na prvom, a Srpska i narod u regionu na 22. mestu !
       Među ovim strankama ima onih koje godinama tvrde da je Kosovo izgubljeno, vođe većine su kao ministri tvrdili da Srbija treba da prihvati da Kosovo ima 95% ovlašćenja nezavisne države.
       Sada im je formalni ostanak Kosova u Srbiji centralni deo zajedničke politike.
       I Jankovićevi „slobodni građani“, Jovanovićeve „liberalne demokrate“ i neoustaški nevladin sektor u Srbiji kažu da su protiv podele, jer Albanci će i dalje živeti i u Novom Sadu i Beogradu…
       Pitaju se, kako to podeliti?
       Podele im naravno nisu smetale kada su Srbe najurili iz Prizrena, Suve Reke, Kline… ili kada nekoliko hiljada organizovanih manijaka i manijakinja iz Đakovice, deset godina posle rata, organizovano bacaju ostatke pravoslavne crkve u reku ili zabranjuju srpskim starcima i staricama da na sat vremena odu na grbolje.
       Sada su pripadnici Vučićevog režima smisili da bi mogli da se razgraniče sa Albancima.
       Podelu spominju ređe, valjda iz straha od EU i SAD. O priznanju nezavisnog Kosova posle podele ne govore, jer kako tvrde, „to se nikada neće desiti“. Ostaje nejasno ipak čemu onda razgraničenje?!
       Cetvrt veka je Vučić, sve do prošle godine, palio srpski narod kako će Kosovo i Metohija jednoga dana biti oslobođeni.
       Tražio je da bude proglašena okupacija ovih krajeva. Bečio se na sve nas koji smo se zalagali za istorijski sporazum Srbije i Albanaca, podelu pokrajine, autonomiju za enklave i eksteritorijalnost za pet svetinja.
       Tvrdio da je to samo naša varka kako bi dali sve i posle rasparčali Srbiju.
       Od kako je postao predsednik on međutim govori o „teškim izborima“, „raskidanju sa mitovima“, o tome da „ako dobijemo i metar Kosova dobićemo „nešto“, pošto sada nemamo ništa“, setio se i demografije, pa mudro zbori da ako se ništa ne promeni za četrdeset godina samo možemo doživeti da bude ugroženo i Vranje.
       Kao čovek, Vučić mi se, moram to da otvoreno i jasno kažem, gadi. On je prevrtljivi pokvarenjak. Veliki karijerista bez značajnije karijere.
       Đavolov šegrt koji je nadvražio sotonu, unizio niskog i obesčastio nečastivog. Politički zaluđenik koji je igru pretvorio u smisao.
       Taj lažni smisao on je naplatio za velike pare.
       Ne zalaže se on za spašavanje onog što bi još moglo biti spaseno. On trenutno razornom politikom i medijskom vatrom sluđuje narod i obesmišljava protivnike.
       On će možda, kada preda Kosovo i Metohiju biti politički ranjen, ali njegovi neprijatelji biće politički mrtvi ili makar gurnuti u komu. Jer u politici ne pobeđuje ni najbolji, ni dobar, već onaj koji preostane.
       Logično bi bilo da Vučićevu politiku podrže svi oni koji racionalno vide da dugoročno nema drugog rešenja, niti spasa za srpski narod na Kosovu i za naše svetinje.
       Ipak, pažljiva analiza pokazuje da Vučićev režim ne stvara nacionalnu platformu za spas i obnovu Srbije i zagraničnih srpskih zemalja.
       On ne ujedinjuje narod, kao što su to činili naši kraljevi pred velike, pobedonosne ratove sa Turcima i Nemcima. Naprotiv on deli narod i sprema Srbiju za višedecenijsku ličnu vladavinu.
       Kosovo za njega nije ni „najskuplja srpska reč“, ni „najteži nacionalni problem“, ono je za njega jednostavno instrument, kao toliko ideala i ljudi u prošlosti.
       Jedan od najsnažnijih argumenata za ovu tvrdnju je njegovo sistematsko izbegavanje da o svemu, na inicijativu njegove stranke, koja je u Srbiji u ovom trenutku i najmoćnija i najpopularnija (bez premca u odnosu na bilo kog prethodnika osim u kratkim razdobljima Pašićevih radikala), odluče demokratske ustanove.
       Naprotiv, o svemu odlučuje predsednik skriven iza nekakvog „unutrašnjeg dijaloga“ i aklamacije nedemokratske skupštine koja ne raspravlja ni o budžetu!
       Kada je prošle nedelje na proslavi masakra 2.000 Srba i progona njih četvrt miliona iz Republike Srpske Krajine, prisustvovao i pukovnik crnogorske vojske, nisam se prisetio ni vekovnog jedinstva srpskog naroda niti brojnih izjava Mila Đukanovića od pre tri decenije.
       Sećao sam se kako su vlasti Srbije i Crne Gore garantovale međunarodnim sporazumom zaštitu narodu Krajine.
       Kako su se ljutili kada im u Kninu nisu verovali, kako su smenjivali krajiške predsednike i vlade i gurali onaj narod u ekstremizam.
       Posle su Krajinu ostavili na milost neprijateljima. Đukanović ne bi bio na vlasti da onda nije bio deo te prljavštine. Tako se i danas održava slaveći tragediju onih koje je prevario.
       Da bi porobili narod tirani i diktatori treba prvo sebe da oslobode svih načela, savesti i ljudskosti.
       Ipak, na posletku nacija, sudbina ili, makar, istorija, donesu pravdu i tirani padnu.
       Uvek je tako.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX