SVEDOK Internet



Broj 1150.

Poseta
5523416

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju

EU na sedativima i antibioticima

Život prolazi, sećanja su večna

Belaj od Van Der Belena…

Od nas se očekuje da sami sebi odrubimo glavu


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Za Svedok piše: Miodrag Perunović, internacionalni šahovski majstor i selektor muške reprezentacije Srbije
Nismo više velesila…

       Počev od daleke 1926 i tada uzete srebrne medalje Jugoslavije u Mađarskoj, preko 1950, 1952, 1954,1956, 1958, 1960, 1962, 1964, 1968, 1970, 1972 i konačno 1974 kada je održana šahovska olimpijada u Nici u Francuskoj, bilo je gotovo nemoguće zamisliti svetski šah i svetsku šahovsku elitu bez reprezentacije Jugoslavije.
       Tu šahovsku eru obelezile su legende i velikani Jugoslovenskog, ali i Srpskog saha, velemajstori: Svetozar Gligorić, dr Petar Trifunović, Borislav Ivkov, Milan Matulović, Aleksandar Matanović, a vremenom su zablistali na sceni i novi šahovski biseri počev od VM Ljubomira Ljubojevića, preko omladinskog prvaka sveta VM Igora Miladinovica, do VM Borkija Predojevića (dvostukog prvaka Evrope do 12 i 14 godina i prvaka Sveta do 16 godina), koji na žalost odavno vise nije naš igrač...
       Nažalost, vremena su se promenila i sem retkih pojedinacnih kadetskih epizoda (VM Miloš Perunović – vicešampion Sveta do 12 godina i VM Milan Zajić – vicešampion Sveta do 14 godina), gotovo da onih pravih rezultata u muškoj pojedinačnoj konkurenciji nije ni bilo.
       Očigledno je da se sav taj talenat i uspeh gubi negde između 18. i 24.godine...
       Jedan od razloga svakako bi mogao biti nastajanje ekonomske krize kod nas tokom devedesetih godina, ali i naglo jačanje novih šahovskih Zapadnih evropskih sila poput Engleske, Francuske i Holandije, uz nenadmašivu Rusiju, ali i rasparčavanjem tadašnjeg SSSR-a na 15 novih drzava (Azerbejdzan, Jermenija, Ukrajina, Gruzija i dr.), koje gotovo listom predstavljaju šahovske velesile za našu Srbiju.
       Ne smemo zaboraviti ni Indiju kao kolevku ove drevne igre, kao ni Kinu koja iz godine u godinu predstavlja sve jaču šahovsku naciju, a na kraju i ekipu Amerike, poslednjeg Olimpijskog prvaka.
       Stoga, i najvećem laiku postaje jasno da naša šahovska javnost ne bi trebalo da ima prevelika očekivanja od srpske reprezentcije, tim pre, što čak osmorica najboljih srpskih igraca neće nastupiti na predstojecoj Olimpijadi, zbog sukoba sa Savezom.
       Nije zahvalno preuzeti reprezentaciju u takvom jednom trenutku, ali gle lude „sreće“, tako nešto je zapalo bas meni. Mnogi će reći, najgori mogući trenutak, najteži po mene samog, jer trebamo da nastupimo bez najboljih igrača... Međutim, obzirom da ovako nesto nisam mogao ni da predvidim ni da očekujem, u situaciji kada srpski šah inače ne cveta, nikad ne bežeci od izazova, ali i rukovodeći se onim patriotskim i stručnim izazovima, smatram da možda i jeste dobar trenutak da se pojedincima da šansa.
       Kao novoizabrani selektor (krajem juna ove godine), morao sam da se odlučim za, u ovoj situaciji petoricu igrača koji će nas predstavljati.
       Izbor je pao na velemajstore Dušana Popovića, Miloša Roganovića i Milana Zajića, kao i na intermajstore Marka Nenezića i Velimira Ivića.
       Ono sto je bila moja vizija kao selektora je da se odlučim za mlađe od pojedinih koje sam mogao da izaberem, jer je na njima budućnost. Prosek godina ovog tima je 23 godine, prosečan rejting oko 2510 poena, a dok ovo pisem, upravo sam video da je izašao spisak svih timova na Olimpijadi (179 timova) i da se naša reprezentacija nalazi na 43. mestu!
       Posle ozbiljno održanih priprema u Beogradu od 20.-28. jula, radeći sa ovim momcima ponekad i po deset sati dnevno i svakodnevno se družeći sa njima, upoznao sam njihove, kako šahovske tako i ljudske kvalitete, te sam mišljenja da će nas oni više nego dostojno reprezentovati na Olimpijadi.
       I dok su se mnogi pitali zasto u ovako „podmlađenom“ timu nastupaju, uslovno rečeno, stariji mlađi velemajstori Dušan Popović i Miloš Roganović, moram da naglasim da bi bilo jako neodgovorno, rekao bih i neozbiljno pustiti momke od 20 - tak godina na prvu i drugu tablu gde bi se mogli susretati sa velikanima svetskog saha poput, Karlsena, Karuane, Mameđarova, Aronjana, Vashijera, Kramnika, Dinga, Karjakina, Nakamure, Soa, Griscuka i nepreglednog niza igrača iz kluba 2750+.
       Smatram da će ova dva momka, inače odlicna igrača, moći da odgovore izazovu i nastaloj situaciji, a opet kao stariji i nesto iskusniji da istovremeno i podnesu teret igranja sa najjačim svetskim igracima. Verujem da će time trojici mlađih kolega (Zajiću, Neneziću i Iviću), na trećoj i četvrtoj ploci (koje su opet izuzetno jake), dati bar malo oduška i zaštititi ih od situacije koja bi se eventualno mogla dogoditi na prvoj i drugoj tabli, a to je ogroman pritisak usled svega što se u srpskom šahu sada događa, sto bi moglo da dovede i do mogućeg kraha kako na psihičkom tako i šahovskom planu...
       No, bez obzira na ovako težak šahovski period, kada je „zalogaj“ za reprezentativce nikad veći, uzimajuci u obzir pritisak kojem ih je javnost izložila zbog njihove mladosti i nedovoljnog iskustva u nastupima na svetskoj i evropskoj šahovskoj sceni, ja vas kao selektor ove ekipe, pozivam da ih svim srcem podržite i navijate za njih, nikako ne dovodeći u sumnju njihove kvalitete, verujući da će nas časno reprezentovati i dati sve od sebe, a što je opet dovoljno da se nastup tima, kakav god on bio, sutra okarakteriše zadovoljavajućim.
       Iskreno, u brojnim obracanjima mnogih šahista u medijima, na sajtovima i društvenim mrežama, ovakva vrsta podrške je upravo do sada i nedostajala.
       Selektor sahovske reprezentacije Srbije, IM Miodrag Perunović






































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX