SVEDOK Internet



Broj 1154.

Poseta
5544292

Živimo u miru, spremamo se za rat

Skup isluženih političara

Partija Zadružnih parova?

Nije bitno kako se glasa, važno je šta Zapad hoće

Makedonija će biti evropski Sudan.
Srbima je potrebna nacionalna reorganizacija


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Deset godina od svetske ekonomske krize koju je Zapad priredio svetu
Kako je pastir spasao vukove koji su pojeli ovce
Piše: Milan Dinić

       Deset godina od propadanja američke investicione banke Liman braders i početka svetske ekonomske krize, nameće se pitanje - da li je svet naučio išta? Brojke ne ulivaju poverenje.
       U periodu od 2007. do 2017. globalna zaduženost merena globalnim bruto društvenim proizvodom (BDP) skočila je sa 179 odsto na 217 odsto, prema podacima Banke za međunarodna poravnanja (najstarija međunarodna finansijska organizacija, osnovana 1930. godine, sa sedištem u Bazelu. Banka je akcionarsko društvo sa ograničenom odgovornošću, u vlasništvu i pod upravom centralnih banaka, koje imaju pravo glasa u skladu sa brojem akcija koje poseduju. Osnovna uloga BIS-a je da podstiče međunarodnu monetarnu i finansijsku saradnju i posreduje u finansijskim transakcijama između centralnih banaka.)
       Ako mislite da je spas u Kini, budite oprezni. Brojke koje govore o zaduženosti Kine su pogotovo zabrinjavajuće: ukupan javni i privatni dug u Kini se u protekloj deceniji popeo na 300 odsto BDP, što prevazilazi vrhove do kojih je dobacio Japan tokom 1980-ih, kada je Zemlja izazećeg sunca postala najzaduženija ekonomija na svetu i čija zaduženost 2017. iznosi 234.7 odsto BDP. Ipak, za razliku od zemalja Zapada, Kina ima jake adute: ogromne finansijske rezerve, rezerve u zlatu, kao i činjenicu da ne mora da se bori sa domaćom političkom opozicijom kao što je to slučaj sa drugim zemljama. Da li je Kina naučila dovoljno iz ranijih iskustava drugih zemalja, naročito Japana 1997. i SAD pre deset godina, vreme će pokazati.
       Kako su primetili pojedini stručnjaci koji su sumirali stanje svetske ekonomije deset godina od poslednje krize, „nikada ranije knjige o finansijskoj istoriji nisu bile tako važne kao što su danas“.
      
       Kako je kriza izašla na videlo?
      
       U sitnim satima u ponedeljak ujutru, 15. septembra 2008. Liman Braders, najstarija američka investiciona banka i četvrta banka po veličini na Vol Stritu, koja je u tom trenutku zapošljavala 26.200 ljudi, prijavila je bankrot. To je bio najveći bankrot u američkoj istoriji – težak 600 milijardi dolara i izazvao je cunami u svetskim finansijama.
       Gotovo svi, od čelnih ljudi Liman Bradersa, preko šefova drugih velikih banki, mislili su da je Liman „suviše veliki da bi propao“ i da ga američka vlada neće pustiti niz vodu. Vikend pre tog kobnog ponedeljka šefovi svih najvećih američkih banaka – Goldman Saks, Benk of Amerika, Meril Linč, Džej Pi Morgan i drugi zajedno su razgovarali o tome da li da otkupe akcije Liman bradersa i spasu banku, raspodelivši gubitke međusobno. Dogovora nije bilo, a američka Federalna rezerva – centralna banka te zemlje – odbila je da interveniše.
       Tog crnog ponedeljka pre 10 godina zaposleni u Liman Bradersu izašli su iz zgrade u Vol stritu noseći sve svoje stvari u kutijama. Taj prizor – koji su zabeležile sve svetske kamere – postao je prva i najupečatljivija slika ekonomske krize koja je potresla svet 2008.
      
       Zašto je došlo do krize?
      
       Liman Braders je, poput mnogih durgih velikih banaka u SAD i Evropi, uložio velika sredstva u poseban deo tržišta nekretnina koji je poznat pod nazivom „subprime mortgages“ (u prevodu – „potpremijski hipotekarni krediti“). Reč je o vrsti hipotekarnog kredita namenjenog onima koji u normalnim okolnostima ne bi mogli da priušte kredit za nekretninu jer nemaju dooljno pokriće – u stabilnosti primanja, visini primanja, visini depozita, stabilan kreditni rejting i sve ostalo što ide uz proveru da li ste podobni za kredit ili niste.
       Usled činjenice da su ovi krediti davani ljudima koji nemaju stabilne finansije, inicijalne kamatne stope su bile veoma niske da bi posle inicijalnog perioda (obično do tri godine) naglo porasle. Banke koje su građanima davale ove kredite su potom te kredite prodavale drugim bankama i investitorima. Druge banke i investicioni fondovi bi tako, faktički, od banke koja je dala kredit nekome, otkupile taj kredit i onda bi oni uzimali dividendu odnosno ostvarivali bi procenat od postepenog isplaćivanja tih kredita. Reč je, bukvalno, o trgovini i špekulisanju na dugovima.
       Cela igra se zasnivala na uverenju da će cena nekretnina da raste i dok je to tako, svi profitiraju: kupci nekretnina (jer im hipoteka vremenom opada budući da se kamata rekalkuliše svakih nekoliko godina na osnovu procenjene vrednosti nekretnine), banke i investitori su u plusu jer ostvaruju profit na osnovu kamata kroz uplate rata.
       Ali, početkom 2006. cene nekretnina širom SAD su počele da padaju jer su prethodno dostigle vrednost koju uslovi na tržištu (rast primanja i potražnje) nisu mogli da prate. Početkom pada cena mnogi su se našli u poziciji negativnog kapitala – visina kredita koji su otplaćivali bila je veća od vrednosti nekretnine. Uporedo sa time, kako su prolazili inicijalni periodi sa malim kamatama i ulazilo se u više i realnije kamatne stope, mnogi od onih koji su uzeli kredite – a koji nisu ispunjavali striktne finansijske uslove za kredit (određena visina primanja, regularna primanja i stabilan depozit), počeli su da vraćaju kuće bankama, ali te kuće su sada izgubile na vrednosti. Do septembra 2008. tri odsto onih koji su uzeli hipotekarne kredite su bankrotirali, a još sedam odsto ljudi je kasnilo sa uplatama. Dakle, svaka deseta uplata ili nije postojala ili je kasnila. „The bubble has bursed“ (mehur je pukao) kako kažu na Zapadu, a posledica je bila lančana reakcija koja je pogodila gotovo svaku državu na svetu.
       Investitori – druge banke kao i investicione grupe – koje su od banaka otkupile te hipotekarne kredite, više nisu mogli da ostvaruju profit jer je cena padala. Upravo je Liman Braders bila banka sa najvećim udelom u tržištu „podpremijumskih“ hipotekarnih kredita (subprime mortgage loans). Liman Braders nije imao dovoljno kapitala da pokrije sva potraživanja i, normalno, deoničari te banke počeli su da ubrzano prodaju akcije na berzi kako bi spasili svoje investicije, što je dodatno oborilo vrednost kompanije koja stoga nije imala dovoljnu vrednost da obezbedi dovoljno visok kredit kod drugih banaka. Liman Braders je bio najveći, ali ne i jedini u toj smrtonosnoj igri.
       Ulje na vatru dodali su takozvani „credit default swaps“ (CDS) odnosno – defakto trgovina bankrotima. Reč je o ugovoru između dve strane gde kupac CDS-a čini periodične uplate prodavcu, a zauzvrat dobija isplatu ukoliko finansijski proizvod koji je otkupio bankrotira ili mu se desi nešto slično. Dakle, banke su se kladile i prodavale rizik verujući da je šansa da se rizična situacija desi mala. Tako su do 2008. krediti koji su na ovaj način osigurani imali ukupnu vrednost od 62 triliona dolara (62 hiljade milijardi dolara).
       Sve ovo se odigravalo kroz zamršenu mrežu finansijskih proizvoda i dogovora koje je finanijski svet dogovarao međusobno, bez nadzora regulatornih finansijskih instucija i dogovora sa njima. U osnovi svega bila je logika: šta se kupac i prodavac međusobno dogovore, to je njihova stvar. Problem je što su veliki deo kupaca osnovnog proizvoda, kredita, činili ljudi koji nemaju dovoljno finansijskog znanja i stabilnosti poslovanja i prihoda da bi mogli da uzmu zajmove koje su uzeli. Odgovornost da tome pristupaju ozbiljno imali su bankari, koji su, međutim, umesto striktije kontrole kome daju pare, našli načina kako da pare koje daju nesigurnom dužniku osiguraju kod drugih banaka i institucija. U svemu tome banke su imale pomoć od kreditnih agencija kao što su Mudis ili Standard i Pur a koje utvrđuju vrednost i stanje nečijih finansija i finansijskih proizvoda (država i banaka). Ove agencije su CDS-ovima davale najviše kreditne rejtinge što je (trebalo da bude) dovoljan garant da je taj finansijski proizvod „siguran“. Ispostavilo se da nije tako.
       Posledica svega ovoga bila je da su banke sada same počele da se preispituju međusobno i proveravaju da li su obveznice i finansijski proizvodi koje su kupile od drugih banaka stabilni i vredni, ili je reč o nečemu što je lepo upakovano ali bezvredno. Tako se došlo u fazu da je poverenje – osnovna vrednost i princip za zasnivanje poslovanja u bankarstvu – nestao. To je uzrokovalo opšte nepoverenje u finansijski sistem i svi su požurili da izvuku svoje pare i smanje potencijalne gubitke. Davanje zajmova je defakto bilo zamrznuto. Početkom 2008. američke vlasti su intervenisale i preuzele 80 odsto udela u Kantrivajdu, najvećem davaocu kredita u SAD, a morali su da dokapitalizuju i investicionu banku Ber Sterns kojoj je u suprotnom pretila sudbina kakva je septembra te 2008. dočekala Liman Braders.
      
       Kako su reagovale države u svetu?
      
       Iako se i danas vode debate o tome da li su američke vlasti mogle da spasu Liman Braders i zbog čega nisu ako bi to smanjilo negativne efekte krize koja je bacila svet na noge, američki državni finansijski magovi su ipak posle bankrotstva Limana shvatili da – ili će morati da spasu finansijski sistem u SAD, ili će ceo zapadni svet propasti. Američke vlasti su odlučile da otkupe 80 odsto akcija AIG-a, najveće osiguravajuće kuće u toj zemlji, a do kraja te 2008. američka centralna banka – Fed – upumpala je više od hiljadu milijardi dolara u američku ekonomiju i posedovala akcije u 206 američkih banaka.
       Kriza se ubrzo prelila i na Evropu – CDS-ovi su došli na naplatu, banke su isplaćivale obaveze a ostajale su sa proizvodom koji je drastično izgubio na vrednosti i koji nikome nisu mogli da prodaju. Sedmog oktobra te godine predsednik Kraljevske banke Škotske (RBS), jedne od najvećh britanskih banaka, upozorio je tadašnjeg britanskog ministra finansija Alistera Darlinga da će ta banka ostati bez novca tog popodneva. Ubrzo su se javile i druge banke. Britanska vlada je na kraju morala da spasi RBS, Lojds i još dve banke i da ukupno dokapitalizuje bankarski sektor sa 500 milijardi funti.
       Vlade širom sveta posegle su za sličnim merama. Na Islandu sve tri vodeće banke su otišle u stečaj što je zemlju gurnulo u bankrot. Jedna od najvećih žrtvi bila je Grčka za koju je svetska ekonomska kriza došla istovremeno sa krizom unutrašnjeg duga. Ta zemlja se suočila sa najvećom recesijom u istoriji, većom i od Velike depresije koja je pogodila SAD 1929 – 1933.
      
       Kako je prošlo finansijsko spasavanje Zapada?
      
       Nakon što su države ušle sa kapitalom, banke su prestale da daju „lake“ kredite i znatno su poošrtile uslove za zajmove. Velike kompanije više nisu mogle da računaju na „lak novac“ što je uzrokovalo usporavanje rasta i razvoja. Države su uvele oštre mere štednje koje su dovele do smanjenja plata i smanjenja obima usluga.
       Sjedinjene države su izgubile više od dva miliona radnih mesta a vrednost 30 najvećih američkih državnih kompanija pala je za trećinu.
       Zemlje koje nisu bile direktno pogođene krizom, poput Kine, zeamlja istoka, suočile su se sa usporavanjem razvoja trgovine i ekonomskog rasta.
      
       Ko je kriv za krizu?
      
       Svi - i javnost, i vlade, pa i bankari – težinu krivice svalili su na gramzivost bankarskog sektora koji je zamazao oči svetu tvrdeći da su našli način da izbegnu rizik od bankrostva tako što su njime trgovali. Odgovornost je takođe bila i na američkim vlastima koje su 1999. ukinule regulativna pravila i izbrisale striktne barijere između investiranja i komercijalnog bankarstva. Onog trenutka kada su investitori počeli da se klade na ishod kredita, počelo se sa špekulacijama a završilo se katastrofom.
       Ali, i šira ekonomska slika sveta doprinela je stvaranju utiska lažne sigurnosti. Od osamdesetih godina zapadnim svetom uglavnom je vladala niska inflacija i relativno stabilan rast. Istovremeno je rasla štednja širom sveta – naročito u velikim ekonomijama kao što su Nemačka i Kina – pa je bilo previše novca na raspolaganju koji nije dovoljno korišćen za kredite i stimulisanje ekonomskog razvoja. Sve ovo je podstaklo želju za većim rizikom, a što veći rizik – veći i profit. Pod uslovom da se rizik ne pretvori u gubitak.
      
       Kakvi su dugoročni efekti ekonomske krize?
      
       Dugoročni efekti svetske ekonomske krize ne mogu da se izračunaju Obim svetske trgovine smanjio se za petinu, a svetske ekonomije su izgubile 10 triliona (10 hiljada milijardi) dolara.
       Velika recesija i ogromni dugovi zemalja gurnuli su Evropu u krizu javnog duga koja se još raspetljava. Vlade zapadnih zemalja pooštrile su uslove za kredite, uvele striktne mere štednje koje su uslovile niže plate i niži nivo socijalne zaštite.
       Ove okolnosti poljuljale su koheziju unutar EU a evropske zemlje počele su da se kreću udesno, zagovarajući oštru nacionalnu politiku u polju ekonomije i državne politike.
       Ono što je ekonomska kriza sigurno učinila jeste da je označila kraj naklonosti ekonomskom liberalizmu i sve više okretanje ekonomskom pa i političkom nacionalizmu. Bregiz, pobeda Donalda Trampa i skreanje Evrope udesno vide se kao događaji koji su duboko oformljeni posledicama globalne ekonomske krize 2008. Na kraju, opalo je poverenje u ekonomske stručnjake.
       Kriza je imala i moralnu dimenziju: vlade su najviše pomogle one koji su orkestrirali celu krizu (banke) a na račun onih koji su bili najviše pogođeni – poreskih obveznika. U prevodu, pastiri su spasili Vukove koji su poklali ovce, da bi ih ti isti vukovi i dalje čuvali...
      
       Da li je nova kriza na pomolu?
      
       Ovo pitanje je vredno nekoliko milijardi dolara, a koliko tačno – pokazaće se kada se ta kriza desi. Mnogi veruju da je ona odmah iza ćoška: stručnjaci upozoravaju na prezaduženost i ranjivost globalnog tržišta, a ankete širom sveta pokazuju izuzetno nisko poverenje u banke.
       Podaci – brojke – ponovo upozoravaju. Trenutna zaduženost sveta iznosi 237 triliona dolara, što je za 70 triliona više nego pre krize 2008. Spoljni dug SAD se sa 65 odsto BDP-a 2008, popeo na sadašnjih 105 odsto. Slični trendovi su prisutni i u zemljama evro-zone.
       Sa druge strane, upravo veća opreznost i bojazan, kao i veća regulativa koja je uvedena nakon 2008. mogu da pomognu da se stvari smire. Ali, niko nema magičnu formulu za održavanje sigurnosti i stabilnog rasta a koja bi nekako eliminisala dugovanja.
      
       Kakve je posledice ekonomska kriza imala na Srbiju?
      
       Kada je ekonomska kriza 2008. zahvatila svet, mi u Srbiji nismo znali previše o tome a reklo bi se da i dalje ne znamo, što je odraz opšteg ekonomskog neznanja koje, nažalost, i dalje nije popravljeno u našem društvu.
       Tadašnji ministar finansija, Mlađan Dinkić, izašao je sa tezom da će ekonomska kriza zapravo pomoći Srbiji da uhvati korak sa naprednijim zemljama jer su one najteže pogođene pa će zaostati. Međutim, nije bilo tako. Obim svetske trgovine se drastičnog smanjio (u jeku krize, 2009. obim trgovine je smanjen za 10 odsto), što je uticalo i na Srbiju koja je već tada imala visok deficit u spoljoj trgovini, ogroman minus u kasi koji je rastao, glomazan i nereformisan državni aparat i nedovoljno stručnu radnu snagu. Budući da je tada (kao i danas) veliki deo srpskog standarda baziran na sivoj ekonomiji i doznakama iz inostranstva (koje su tada iznosile oko pet milijardi dolara godišnje, prema podacima tadašnjeg Ministarstva za dijasporu) ekonomska kriza na Zapadu stavila je pritisak na visinu doznaka koje su stizale.
       Model razvoja baziran na privlačenju stranih investitora bio je pod udarom jer strani investitori nisu imali novac za razvoj a i borili su se da prežive na svojim osnovnim tržištima. Kako je još 2009. u analizi primetio ekonomista Mlađen Kovačević, industrijska proizvodnja 2008. pala je za 20 odsto a visina BDP-a u sektoru usluga se takođe znatno smanjila.
       Cinjenica da je tri četvrtine bankarskog sistema Srbije bilo u vlasništvu stranih banaka, bio je dodatni znak za uzbunu, ali Srbija je bila jedna od retkih zemalja koja nije morala da izdvoji novac poreskih obveznika da spašava banke Pritom, zemlja je imala i relativno stabilne finansijske rezerve. Ono što išlo na ruku Srbiji jeste generalno opšte siromaštvo uz visoke kamatne stope, pa većina ljudi tada i nije ušla u velike kredite. Strukturalni problem (ekonomska devastiranost i društveno siromaštvo) spasile su nas krize zaduženosti. Ipak, daleko od toga da smo uhvatili korak sa svetom kako je isprva tvrdio Mlađan Dinkić. Srbija je bila primorana da se mnogo tešnje veže za aranžmane sa MMF-om radi dobijanja sredstava za uređivanje svoje ekonomije.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX