SVEDOK Internet



Broj 1160.

Poseta
5580337

Ljudi danas žive daleko bolje nego što im se čini

Odgovor “zabranjenog”

Zašto niko neće sa Srbijom?

Ostavka, princip ili sujeta?

Dakle, „Svi Jevreji treba da umru!”


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Lav Nikolajevič Tolstoj: Nikad se nisam zaljubio u ženu, samo u muškarca
Rat i mir u kući Tolstojevih

       Sofija Tolstoj u fotografiju se zaljubila 1887., u svojim ranim četrdesetima. Cesto se mogla videti kako trčkara imanjem u Jasnoj Poljani u pregači, prstiju crnih od hemikalija za razvijanje fotografija.
       Njen muž Lav mrzeo je kad bi ga fotografisali. Ipak, svake godine, na godišnjicu njihovog venčanja, Sofija bi obukla svoju najbolju odeću i naterala svog supruga usamljenika da pozira za fotografiju.
       Te fotografije s godišnjice njihovog venčanja prvi put su javnosti pokazane u knjizi „Song Without Words“, izdanju koje objedinjuju Sofijine fotografije i isečke iz njenih dnevnika, ali ono što možda najbolje govori o istoriji jednog braka i istoriji jedne porodice, ipak je – govor tela.
       Muž i žena stoje jedno pored drugoga. Sofija se smeši nekako nervozno, naginjući se prema Lavu, grleći ga i hvatajući ga za ruku. On stoji ukočeno, izraz mu je osoran, ruke zakačene za remen.
       Ako i nije voleo fotografisanje, valjda je voleo tu ženu koja je tako predano stajala pored njega gotovo 50 godina.
       „Sve sretne porodice nalik su jedna na drugu, svaka nesretna porodica nesretna je na svoj način.“
       Tako je Lav Nikolajevič Tolstoj započeo „Anu Karenjinu“ 1873. Stotinu osam godina od njegove smrti njegovo delo, njegov brak i on sam ponovno su pod lupom javnosti.
       U evropskim bioskopima ponovo je počeo da se prikazuje film Michaela Hoffmana „Poslednja stanica“ (The Last Station), koji radnjom prati poslednje dve godine života Lava Nikolajeviča (Christopher Plummer) i njegovog braka sa suprugom Sofijom (Helen Mirren).
       Istovremeno, izdavačka kuća Alba Books ponovno je objavila Sofijine dnevnike, zapise supruge možda i najvećeg pisca na svetu, koji pokrivaju razdoblje od pola veka i otkrivaju kako se mladi, strastveno zaljubljeni par pretvorio u dvoje staraca koji se ogorčeno svađaju oko nasledstva i tantijema.
       „Rat i mir“, kapitalno delo ruskog realizma, koje je u drugoj polovini 19. veka postavilo temelje istorijskog romana, mnogima nedostižne i danas, dobio je tim dnevnicima i, kažu kritičari, osrednjim filmom, sasvim novo značenje.
       Da Lav i Sofija žive danas, Facebook bi verovatno, kako je neko duhovito primetio, bio njihov medij. A da smo mi njihovi prijatelji, svakodnevno bismo čitali neumorne zapise tog posebnog para; ne bismo se mogli obraniti od njihovih furioznih newsfeedova, Lavovih komplikovanih situacija, Sofijinih ljubavnih posveta u obliku pesama i beskrajnih galerija fotografija u kojima samo zaljubljenoj ženi ne bi bilo dosadno gledati uvek iste fotografije supruga koji jaše na konju ili petnaesti put stoji naslonjen na drvo...
      
       Hiljadu fotografija
      
       Sofija je s fotografijom počela eksperimentisati još u mladosti, no u hobi se potpuno unela tek mnogo godina kasnije. Iza sebe je ostavila oko 1000 snimaka. Snimala je samu sebe, svoju familiju i seljake u Jasnoj Poljani - sve s velikom brižnošću i veštinom.
       Istoričari su Tolstojevu ženu, koja se za njega udala kad joj je bilo 18, a njemu 34 godine, često portretisali kao ljubomornu i histeričnu. No, čini se da su joj učinili veliku nepravdu. Iako su se venčali iz ljubavi, različita mišljenja o religiji, društvu i seksu, na kraju su ih razdvojila do očaja.
       Punih 48 godina Tolstojevi su razdirali jedno drugo ljubavlju i mržnjom.
       „Oženiću se sad ili nikad! Žena po bilo koju cenu!“ zapisao je grof Tolstoj 1862. u svoj dnevnik, ubrzo pošto je zaprosio 18-godišnju Sofiju Behrs.
       Petnaest godina stariji od nje, već je bio poznat pisac i gospodar imanja u blizini Moskve, Jasne Poljane, koje se prostiralo na više od 1600 hektara. Na imanju je živelo 3000 seljaka. Do tada se Tolstoj već bio nauživao života - provodio je noći u bordelima i s Ciganima, borio se s konjicom u Krimskom ratu i preživio opsadu Sevastopolja...Kad se vratio kući, želio je samo miran seoski život - obući seljačku odeću, da pusti bradu, a pero zameni plugom.
       Po povratku na imanje njegove avanture, međutim, nisu prestale: jako se zaljubio u seljanku Aksinju, koja mu je rodila sina Timofeja. Tu vezu spominje i Turgenjev.
       U jednom pismu navodi kako je „Tolstoj zaljubljen u neku seljanku i uopšte ne želi da razgovara o književnosti“.
       Iako raskalašenost nije bila neobična za plemstvo toga doba, Tolstojeva porodica bila je poznata po tome što je bila posebno - neukrotiva.
       Njegov stariji brat kupio je prostitutku u bordelu i umro u njenom naručju sa 29 godina. Njegova sestra Marija, poput Karenjine, napustila je supruga kako bi živela u grehu sa švedskim grofom - rodila mu je kćerkicu pre nego što je postala časna sestra, a njegov brat Sergej živio je na obližnjem imanju s cigankom, koja mu je rodila jedanaestoro dece.
       Nije ni čudno što je Tolstoj priželjkivao suprugu aristokratkinju koja će ga spasiti od svih greha njegove obitelji.
       „Volim je kako sam mislio da nikoga nije moguće voleti“, zapisao je Tolstoj u svoj dnevnik pre nego što ju je zaprosio. Ustreliću se ako se ovo nastavi“, opisivao je svoju muku jer je razdvojen od ljubljene žene. Srećom za literaturu, venčali su se nekoliko nedelja posle.
      
       „Svinjski seks“
      
       Kao što je bio i običaj u to vreme, u noći uoči venčanja poklonio joj je svoj momački dnevnik (plemići toga doba imali su običaj da vode dnevnik, u kojima bi opisivali svoje erotske „bravure“, a onda bi ga pre venčanja poklanjali svojim nevestama...).
       Sofija Lavu nikada nije do kraja oprostila taj čin - to zasipanje informacijama o orgijama, pijančenju, doslovce parenju sa seljankama, homoseksualnim flertovima...
       „Prošlost mojeg supruga toliko je užasna da nisam sigurna hoću li je ikad uspeti prihvatiti“, zapisala je u dnevnik.
       Njihovih 48 godina braka od tog će trenutka biće obeleženo njenim gađenjem zbog Tolstojeva nekadašnjeg života i njegovog „komplikovanog unutarnjeg života“.
       „Njegovi me dnevnici toliko uznemiruju da postajem zbunjena i ne mogu jasno razmišljati“, zapisala je 15 godina posle.
       Uprkos tome brak je na početku bio predivan.
       „Bili su ludo zaljubljeni kad su se venčali 1862. i delili su apsolutno sve, čak i svoje dnevnike. Koristili su dnevnike da bi razgovarali jedno s drugim“, objašnjavala je Leah Bendavid-Val, autor knjige „Song Without Words“.
       Iako je dnevnik počela da piše sa 16 godina, sada je Sofija pisala svakodnevno. I poprimila je dramatičan ton kojim se služio njen suprug.
       „Jednoga od ovih dana ubiću se ljubomorom“, zapisala je pošto je otkrila da na imanju živi Aksinja s Tolstojevim sinom. Ako nije opisivala nju, onda bi opisivala suprugove grube zagrljaje, nakon kojih bi sledila hladnoća i povlačenje. Tolstoj je verovao kako je jedina svrha seksa rađanje. Tako da je, vrlo brzo posle venčanja, počeo Sofijin niz od 25 godina trudnoća, rađanja i odgajanja dece.
       Između 1863. i 1888. Sofija je rodila trinaestoro dece, od kojih je osmoro doživelo odraslo doba. Cetvrt veka trudnoća i majčinstva, bez sumnje, iscrpelo ju je; o pet smrti možemo samo nagađati kako ih je podnela. Na jednoj od najpotresnijih fotografija Sofija je naslonjena na grobnicu koju je sagradila u sećanje na Vanječku Tolstoja, svoje najmlađe dete, koje je preminulo od ljubičaste groznice kad mu je bilo šest godina.
       Pokušala je Tolstoju da objasni važnost zaštite od trudnoće, ali je on odbijao svaku pomisao na to.
       O seksu je govorio kao o nečemu „svinjskom i neprirodnom“. „Ja ga uopšte ne zanimam. Doživljava me kao lutku, samo kao suprugu, a ne kao ljudsko biće“, pisala je sva očajna.
       „Ja sam tu da udovoljim njegovom zadovoljstvu i rodim mu decu. Ja sam komad nameštaja!“
      
       Rađanje i služenje
      
       Šezedesete godine 19. veka donela su, međutim, vetar promena i za žene u Rusiji. Pošto je car Aleksandar ukinuo kmetstvo i uništio srž feudalne porodice, hiljade žena napustile su porodice u potrazi za poslom i obrazovanjem u gradu, a mnoge od njih odbile su da se udaju.
       Tolstoj je bio užasnut, optuživao je žene da postoje samo zato da bi uzbuđivale muškarce i pretvarale ih u zveri.
       Ipak, tom stavu nije bilo ni traga dok je pisao „Rat i mir“. Cini se da je, bar u tom razdoblju, konačno našao razumevanje i zajednički život - dok je Lav ispisivao stranice posvećene Nataši, neretko posmatrajući svoju ženu koja je u šest godina rodila četvoro dece, Sofija je polako postajala njegova sekretarica, osoba kojoj se poveravao, osoba na koju se počeo oslanjati. Njeni dnevnici iz tog razdoblja gotovo da otkrivaju ženu nadnaravne energije: ispunjeni su opisima šuma i reka oko Jasne Poljane, plivanja, klizanja, zabavljanja posetama koncertima i piknicima, igranja s decom...
       Svake večeri, kad bi cela njena porodica zaspala, Sofija bi sela za radni sto i do sitnih jutarnjih sati prepisivala njegov rukopis. Bila je srećna. Ujutro bi prepisane kopije stavila na njegov stol, a on bi ih vratio uveče, crne od ispravaka.
       Do 1872. rodila je još dvoje dece, a između 1873. i 1976. još troje. Sve troje je umrlo. Tugu je zakopala u papire, prepisujući svake noći „Anu Karenjinu“.
       No kad je Tolstoj završio roman, počeo ga je, iznenada, mučiti osećaj krivice zbog privilegovanog života i najavio je kako odustaje od pisanja i kako će se pridružiti seljacima na polju.
       Sam je vadio vodu iz bunara, sam je izrađivao čizme, ostavio se pisanja, osim kad bi seo da zabeleži još jedan moralni traktat u kojem je napadao Crkvu ili propovedao bračnu čistoću i vegetarijanstvo.
       Godine 1882. Tolstoj je razmišljao o tome da se odrekne prava na svoje knjige, uveren kako je privatni kapital nemoralan. Svađali su se oko toga gotovo deset godina, sve dok Sofija nije uspela da ga nagovori da joj barem testamentom ostavi prava na „Rat i mir“ i „Anu Karenjinu“.
       A kad se odrekao imanja i novca od tantijema, čineći nju potpuno odgovornom za decu, izdavače i vođenje imanja, pobesnjela je zbog tereta koji joj je stavio na leđa.
       No bilo je kasno.
       Ruski boemi, vizionari i revolucionari, pa čak i Gandi, koji je u Tolstoju našao uzor, već su ga smatrali svojim vođom, ili barem glasnogovornikom, i u stotinama dolazili na njihovo imanje, razglabati s velikim prorokom, dok im se on žalio na suprugu koja ga tiraniše i predstavlja sve ono što je on u životu počeo da prezire.
       „Grozni su ti ljudi koji slede Lava Nikolajeviča! Među njima nema jednog normalnog. A većina je žena histerična“, zapisala je u svom dnevniku.
       O incidentu koji se dogodio 5. februara 1895. zapisala je:
       „Lavočka je stajao iza drveta... upitala sam ga zašto više ne piše. Izašao je, pogledao oko sebe i rekao:
       ‚Draga moja, mislim da nas ne može čuti nitko osim drveća, pa ću ti odgovoriti. Vidiš, pre nego što nešto napišem mora me zapaliti ljubav - a s tim je gotovo!‘
       Kakva šteta, odgovorila sam, dodajući da bi se mogao u mene zaljubiti, ako želi, i onda nešto napisati.
       ‚Ne, prekasno je!‘ odgovorio mi je.
       „Niko je, naravno, nije pitao je li možda iscrpljena od vođenja porodičnih flnansija, prepisivanja knjiga, rađanja dece, Tolstojevih bolesti, zabavljanja njegovih učenika i pripreme njihovih komplikovanih vegetarijanskih jela.
       U trenutku kad se najviše svađaju u njihov život ulazi zlokobni Vladimir Certkov, Tolstojev akolit i osoba koja je dobila dozvolu čitati Lavove dnevnike pred kraj njegovog života. U svom dnevniku Sofija je zapisala:
       „Shvatila sam...njegovi poslednji dnevnici...svi su bili napisani za Certkova...i sada se Lav Nik više u njima ne usuđuje napisati ni slovo ljubavi za mene.“ Izvor njene ljubomore jesu sećanja na momački dnevnik u kojem je Tolstoj pre mnogo godina zapisao, a Sofija pročitala, kako se „nikada nije zaljubio u ženu, nego se redovno zaljubljivao u muškarce“.
      
       Beg i smrt
      
       Certkov uspeva da okrene od Sofije ne samo Tolstoja nego i njihovu decu. Pred kraj života njihovi su dnevnici prepuni gorkih optužbi i boli. U novembru 1903. zapisala je:
       „Ušla sam u suprugovu sobu večeras, dok se spremao na spavanje, i shvatila da mi u poslednje vreme nije uputio nijednu reč utehe ili nežnosti. Dogodilo se ono što sam predvidela: moj strastveni suprug je umro, a budući da mi nikad nije bio prijatelj, kako bi mi mogao biti sad? Ovo nije život za mene. Nemam u što uložiti energiju ni strast za životom; nikakvih kontakata s ljudima, nema umetnosti, nema posla - ništa osim potpune usamljenosti čitav dan.“
       Na kraju joj Tolstoj više nije ni dao da čita njegov dnevnik. To ju je toliko povredilo i uplašilo da se Sofija opsesivno počela bojati kako je Lav unutra napisao novu oporuku. On ju je pak čuo kako po njegovoj radnoj sobi kopa po papirima u potrazi za dnevnicima ili novom oporukom.
       „Ili dnevnik ili moj život“, postavila mu je ultimatum. To ga je silno razljutilo. Bila je to kap koja je prelila čašu.
       Tolstoj je napustio Sofiju u 5 ujutru, 28. oktobra 1910., posle 48 godina braka. U doba kad je imao 82 godine, Lav je otišao zauvek, ostavljajući iza sebe poruku u kojoj objašnjava da mu je život kod kuće postao „nepodnošljiv“ i da želi poslednje godine daprovede u miru.
       Kad je Sofija čula da je suprug od nje pobjegao, skočila je u jezero, ali izvukla su je dvoje njene dece. Idućih pet dana nije ništa ni jela ni pila. A onda je doznala da joj suprug umire na železničkoj stanici, 80 kilometara od kuće, u Astapovu. Popela se na voz, došla do stanice i sledeća četiri dana provela moleći njegove sledbenike da je puste unutra.
       Videla ga je nakratko, u 6 ujutro, 7. decembra 1910., pre nego što je izdahnuo. O tome Sofija ne piše mnogo u svom dnevniku.
       Preostalih devet godina, dok je pored nje prolazio Prvi svetski rat i boljševička revolucija, ona se s Certkovom borila na sudu.
       U dnevnicima nema više one divlje, histerične energije, ali nema ni Tolstoja. Uspeva da se pomiriti s decom, uspeva da umiri sebe, vadeći krompire iz polja u razdobljima kad su dućani prazni.
      
       Tragedija spavaće sobe
      
       „Grofica Sofija bila je kompleksna žena, železne konstitucije i poetične duše. Prevodeći njezine dnevnike na engleski jezik, s bolnim sam razumevanjem shvatila njezinu hrabrost i inteligenciju, ali i njen očaj. Bez nje ne bi bilo nijednoga od velikih Tolstojevih romana, no njegove reči ipak imaju veće značenje od njenih. Posle njegove smrti nastavila je da čuva njegovu uspomenu i objavljuje njegova dela, moleći ljude da budu milostivi prema ženi čija snaga nije bila dovoljna da na svojim slabim ramenima nosi teret sudbine. Sudbine da bude žena genija“, zapisala je prevodilac njenog dnevnika na engleski jezik Cathy Porter.
       Pola miliona reči dugačak, njezin dnevnik pokriva 57 godina - od udaje do njene smrti. Fascinantno, i verovatno zastrašujuće, volela ga je strastveno do samog kraja. Nedelju dana pre nego što ju je napustio, Sofija je, naime, provela u rovu ispred Certkovljeve kuće, naoružana dvogledom, čekajući da se pojavi Tolstoj.
       „Zamišljam kako ležim na mostu iznad tog rova i dopuštam da me pregazi njegov konj“, zapisala je.
       Ili, kako je sam Tolstoj jednom zapisao: „Covek preživi potrese, epidemije, užase bolesti i sve agonije duše, no sve to vreme njegova je najveća, razarajuća tragedija bila, jest i biće tragedija spavaće sobe.“

DNEVNICKI ZAPISI
Samo da se ona ne zaljubi u nekog drugog
       LAV, 8. januara 1863.
       Ujutro - njena odeća. Izazvala me da prigovorim, i jesam, i rekao sam - suze i vulgarna objašnjenja... Zakrpali smo stvari nekako. Uvek sam nezadovoljan sobom u takvim situacijama, posebno poljupcima - to su krive zakrpe...Osećam da je potištena, no ja sam još više, i ne mogu ništa reći -...nema se šta reći. Može me spasiti samo to da se ona ne zaljubi u nekog drugog, a to ne zavisi od mene. Kaže da sam drag. Ne volim to čuti; samo će me zbog toga prestati voleti.
       SOFIJA, 9. januara 1863.
       Nikad u celom svom životu nisam bila toliko iscrpljena kajanjem. Nikad pre ne bih mogla ni da zamislim da ću biti toliko kriva. Gušim se u suzama ceo dan. Tako sam potištena. Bojim se da razgovaram s njim, ili ga makar pogledati...Sigurna sam da je sad shvatio koliko sam slaba i patetična.
Da li Rusija ignoriše Tolstoja?
Da li Rusija ignoriše Tolstoja?
       Iako Zapad Lava Nikolajeviča Tolstoja smatra jednim od najvećih pisaca u istoriji, Rusija prema njemu, u novije vreme, ima pomalo ambivalentan odnos.
       U bioskopima je počeo da se prikazuje film „Poslednja stanica“, objavljeni su Sofijini dnevnici, Nemačka i SAD pripremaju nove prevode „Ane Karenjine“, Kuba i Meksiko planiraju sajmove knjiga posvećene Tolstoju...Rusija, međutim, ne deli tu tolstojomaniju.
       Zašto Rusija ne voli Tolstoja?
       Koproducent filma „Poslednja stanica“ Andrej Derjabin veruje kako Rusija ne čini ništa za Tolstoja zato što Rusi nikako ne uspevaju da otkriju koja je njegova nacionalna ideja.
       Toliko je dugo već tražimo, a, zapravo, odgovor nam je dao Tolstoj: pred čovečanstvom je sada zadatak da bude sretno“, komentariše.
       Derjabin kaže kako je prošli vek za Ruse bio prilično težak - drugim rečima, više dostojevskijansko nego tolstojevsko. „Prošli vek, s naglasom na mrak i patnju, više je odgovaralo duhu Dostojevskog. Nadam se da je sad došlo vreme za Tolstojev duh“, zaključuje. Istog je uverenja bio je i piščev prapraunuk Vladimir Iljič Tolstoj, koji je radio kao direktor državnog literarnog muzeja u Jasnoj Poljani.
       Tolstoj se, verovatno, delom ignoriše i zbog njegovih stavova prema Crkvi. Zbog toga je, uostalom, i ekskomuniciran 1901.
       Drugi šapuću kako su Tolstoja njegova uverenja učinila nerusom, dok treći smatraju kako ne postoji neka posebna zavera. Već da postojki zasićenost, jer ga je svako dete moralo da čita u školi kao obaveznu lektiru...
       I svima ga je, posle toga, bilo dosta.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX