SVEDOK Internet



Broj 1160.

Poseta
5580288

Ljudi danas žive daleko bolje nego što im se čini

Odgovor “zabranjenog”

Zašto niko neće sa Srbijom?

Ostavka, princip ili sujeta?

Dakle, „Svi Jevreji treba da umru!”


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Prof. dr Vladimir Prvulović: Kakva je budućnost i perspektiva Evropske Unije (2)
EU, „mlađi“ izvršilac radova NATO

       Nedovršena simfonija nadaleko poznatog i čuvenog austrijskog kompozitora Franza Schuberta (Beč, 31. 1. 1797. – Beč, 19. 11. 1828), jedno je od njegovih najpoznatijih simfonijskih dela. Svetski muzikolozi, i danas, kao i mnogo ranije, ne slažu se oko razloga – zašto Šubert nije završio simfoniju, iako je započeo šest godina pre smrti?!
       Simfonija, inače, ima dva stava – a postoji samo fragment trećeg stava (scherzo, prvih 30 orkestriranih taktova i skoro završena klavirska partitura)...
       Simfonija s dva postojeća stava premijerno je izvedena 17. decembra 1865. u Beču. Dirigent je bio Johan fon Herbek(Johann von Herbeck)....
       Ali kakvu budućnost i sudbinu, politički «nedovršenoj simfoniji» - Evropskpoj Uniju – predviđaju savremeni političari, analitičari i javnost?
       Da li će se nedovršena EU simfonija za pola milijarde ljudi dovršiti, ili će se raspasti, i za razliku od Šubertove – zaboraviti, u nekoliko nastavaka analizira ugledni oksfordski đak, prof. dr Vladimir V. Prvulović, dugogodišnji diplomata i redovni profesor predmeta Ekonomska diplomatija i Komparativni politički sistemi Geopolitičkog fakulteta u Beogradu...
      
       * * * * *
      
       8. Evropska unija mora konačno da uspostavi i primeni zajednički dogovoreni stav prema pitanju pokušaja secesije određenih regiona i područja njenih zemalja članica (ne samo Katalonije, već i budućih zahteva, Baskije, Bretanje, Padanije i dr.).
       Nemoguć je opstanak nekonzistentne politike EU, kojom se odbija referendumom usvojeni zahtev Katalonije za samostalnost, a prihvata nelegalno (i bez referenduma) otcepljenje Kosova i Metohije od buduće zemlje članice EU - Srbije.
       Ta zajednička, kompromisom usvojena, politika prema secesionizmu se mora dosledno braniti i sprovoditi, jer inače izaziva podele u okviru same EU.
       Nije ovo samo komplikovana situacija u vezi sa pokušajem otcepljenja Katalonije ili traženog „pravno obavezujućeg sporazuma“ o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine..
       Malo se govori o prigušenom, ali ipak napetom stanju u „još jednoj laboratoriji separatizma – Belgiji“.
       Poznati stručnjak za ovu materiju, prof. Pol Driks, potencira: „Od kada su preuzeli glavne poluge vlasti, flamanski nacionalisti su stavili po strani svoj projekat otcepljenja. Većina Belgijanaca, frankofonskih kao i onih koji govore holandski, ne želi da im se zemlja podeli. Birajući da govore o konfederalizmu, oni su (separatisti, prim V.P.) osmislili novu strategiju: demontiranje države iznutra uz zaključak o njenoj ekonomskoj nefunkcionalnosti i sejanje razdora u frankofonim područjima“.
       Nešto dalje prof. Driks obrazlaže:
       “Ovde, kao i drugde u Evropi, etno-nacionalisti (na holandskom volknationalisten) koji se slažu sa idejom izjednačavanja etničkih sa državnim granicama, svesni su važnosti trenutka i percepcije. Bart de Vever, vođa N-VA i gradonačelnik Antverpena fascinira medije i smatra se prvim predsednikom vlade.
       De Vever nikada ne propušta šansu da iskoristi disfunkcionalnost belgijskog federalnog sistema, kao argument koji ide u prilog „konfederalnom“ modelu izraženom u manifestu N-VA“.
       Sve ovo se događa u zemlju u kojoj se nalazi sedište Evropske unije, ali i NATO pakta, a da se o tome malo priča.
       Koliko dugo će Belgija izdržati ove pritiske separatista i da li će se raspasti na frankofonsku Valoniju, flamansku Flandriju i Brisel, kao treći kanton, možda je pitanje vremena.
       O tome EU ne može da ćuti zatvorenih očiju i oglašava se samo po pitanju Kosova kao posebnog slučaja (kada podržava nelegalnu secesiju) i Katalonije (kada jasno i glasno osporava odluku Katalonaca za otcepljenje, donetu na referendumu).
       Dobro promišljen i konsenzusom obezbeđen zajednički stav svih država članica EU po pitanju pokušaja otcepljenja pojedinih evropskih regiona, nužan je za usklađenu politiku u budućnosti prema ovom rastućem problemu. Pri tom ne sme se zaboraviti da su, do sada, pet država članica Evropske unije, od kojih nekih velikih i strateški važnih (Španija, Grčka, Rumunija, Slovačka i Kipar), a među njima četiri članice NATO pakta, čvrsto protiv priznavanja nezavisnosti Kosova, koje je EU zvanično priznala i tražila od svojih članica da to prihvate.
       Posledice toga i izostanka zajedničkog stava su: stvaranje daljih razlika i podela u okviru EU, iz specifičnih unutrašnjih razloga svake od tih pet zemalja, koje ne žele da se to shvati kao ohrabrivanje secesionizma u sopstvenim državama.
       U upravo objavljenoj mojoj knjizi Srpski nacionalni interes, u odeljku - Rešavanje pitanja Kosova i Metohije, pored ostalog, predložio sam:
       „Najzad, pred forumima Evropske unije, naša diplomatija i organi Republike Srbije, trebalo bi stalno i čvrsto da zastupaju sledeći stav: U cilju traženog usklađivanja naše unutrašnje i spoljne politike sa politikom Evropske unije, prihvatamo da princip koji EU utvrdi i primeni po pitanju pokušaja otcepljenja Katalonije i drugih sličnih situacija, primenimo i na slulaj Kosova i Metohije“.
       Mislimo da je to pragmatičan i, u osnovi pozitivan stav – prihvatanja, a ne odbijanja rešenja koje može da posluži za trajno rešavanje ne samo problema KIM, već i drugih pokušaja secesije.
       Verujemo da bi takav stav, zbog čvrste pozicije Španije i ostalih država članica koje nisu priznale „nezavisno“ Kosovo, mogao da bude konsenzusom prihvaćen od svih članica EU i konačno reši ili predupredi probleme sa potencijalnim pokušajima otcepljenja u budućnosti.
       EU treba da razmisli o svojevremeno najavljenoj i započetoj ideji - Evropa regiona, jer bi, takav problem možda otpao, ako bi se svi regioni koji žele svoje zasebne, nacionalne države (i koje bi potom morale da prođu zaseban postupak kandidovanja i pregovora o prijemu u EU) bili zajedno primljeni u EU, kao autonomni regioni i nastavili svoj razvoj u okviru zajednice evropskih naroda i država.
       U svakom slučaju, EU ne može da se različito odnosi prema jednoj secesiji, prihvatajući je zbog navodnog posebnog slučaja Kosova (sui generis), a suprotno od toga odbijanjem secesije Katalonije, u čijem suzbijanju se, takođe, primenjuje pravno i političko nasilje, jer je protivna Ustavu Kraljevine Španije.
       Takva politika EU nije konzistentna i ne može biti opšte prihvaćena, uprkos naporima za ubeđivanje zemalja koje se osećaju potencijalno ugroženim.
      
       * * * * *
      
       9. Evropska unija mora da jasno kaže da prethodni ulazak jedne zemlje u NATO nije uslov za ulazak u EU, a ne samo da to stidljivo pominje. Istovremeno, ubrzano prima nove članice, prethodno uključene u NATO, a razvlači sa prijemom onih koje to nisu.
       Posledice ubrzanog prijema u NATO i pritiska da se novoprimljene članice što pre prime i u punopravno članstvo u EU iz geopolitičkih, geostrateških i unutar NATO-ovskih razloga, kao što je bio slučaj prijema Rumunije i Bugarske, iako za to nisu bile spremne (zbog instaliranja NATO raketnih baza na obali Crnog mora u Konstanci i Varni), pokazale su se kao štetne po budžet i ukupno stanje u EU, a stepen korumpiranosti njihovih režima i upravljačkih struktura kao ozbiljan problem.
       Posredno i na ovaj način se evropskim građanima sasvim jasno pokazuje stvarna superiornost SAD i NATO-a nad Evropskom unijom. A sve to je dokaz napred iznete tvrdnje da je EU zapravo „mlađi“ izvršilac radova NATO ili tzv. evroatlanskih integracija, odnosno njihovog lidera – SAD.
       U EU i danas ima država koje nisu članice NATO pakta, kao što se Austrija, Švedska, Finska, Malta, Kipar, pa one ne bi smele da se osećaju kao zemlje manjeg značaja i uloge u EU.
       Ovo je posebno važno za zemlje kandidate za budući prijem, koje se razvrstavaju tako što su, kao Albanija i Crna Gora pristupile NATO savezu, a Makedonija tome stremi posle rešavanja problema imena sa Grčkom, dok ostale, među kojima i Republika Srbija, kao neutralna zemlja, nemaju nameru da se priključe NATO-u.
       EU bi morala da o tome zauzme mnogo jasniji i transparentniji stav i otvoreno ga saopšti rukovodstvima zemalja kandidata za članstvo.
      
       * * * * *
      
       10. Evropska unija mora definitivno da se odredi prema opstanku i funkcionisanju sopstvenih država članica u oružanim formacijama NATO pakta i atlantskim organizacijama.
       Više puta do sada je nagoveštavano da će EU formirati sopstvene oružane snage koje će čuvati mir i stabilnost i rešavati eventualne teritorijalne sukobe svojih članica ili kandidata za prijem, a ne tražiti usluge od NATO pakta da to rešava.
       Ali se od tih nagoveštaja ništa konkretnije učinilo.
       Simbolično se periodično manifestuju zajedničke francusko-nemačke snage, ali se dalje od toga nije išlo. Sada je to aktuelizovano, posebno jer SAD traže da se konačno prestane sa praksom traženja zaštite pod NATO kišobranom od pojedinih zemalja EU, a da zauzvrat glavninu troškova tih operacija pokrivaju SAD.
       Administracija SAD otvoreno napominje da se finansiranje zajedničkih snaga mora zajednički i solidarno finansirati.
       Očigledno je da EU mora ovo pitanje drugačije da reguliše na nivou zajednice, jer osim finansijskih troškova i posledica, stavlja EU i njene institucije u podređeni položaj od SAD (odnosno NATO).
       Činjenica je da su pojedine zemlje, posebno bivše članice Varšavskog pakta, posle prijema u NATO, skoro sasvim smanjile budžetske izdatke za vojsku i naoružanje (Češka je naprimer pretopila sve svoje tenkove i ukinula taj rod vojske), pošto su zaključile da će, od njihovog ulaska, NATO brinuti o njihovoj bezbednosti bez dodatnih troškova, a budžetska sredstava predviđena za naoružavanje usmerile u ekonomski razvoj (Poljska nije ni osetila svetsku ekonomsku krizu otpočetu 2008.g.).
       To sada SAD pokušavaju da promene tražeći, opravdano, veće finansijsko učešće svih zemlja članica u troškovima NATO-a, iako je jasno da je sam opstanak NATO i njegovih zadataka, posle ukidanja Varšavskog pakta, sporan i upitan.
       Članice EU bi, formiranjem sopstvenih vojnih snaga EU, uspele da izbegnu ogromne troškove NATO pakta (centrale, baza, personala, naoružanja, raketnih i antiraketnih sistema, operacija) i samim tim, možda, dovele do njegovog ukidanja ili razmišljanja o ukidanju, u perspektivi.
      
       * * * * *
      
       12. EU ne sme da dozvoli, bolje rečeno mora da onemogući, svojim članicama da izvode separatne i nedogovorene, neodobrene od UN, napade na suverene zemlje, kao što je bio francusko-britanski napad i rušenje legitimne vlasti u Libiji, destabilizaciju severnoafričkih zemalja kroz tzv. arapsko proleće i sl.
       Štete su nepopravljive, a često se iza toga krije i pokušaj zamračivanja i skrivanja prethodne korupcije i nelegitimnih poteza pojedinih zemalja članica EU. Osim što to dovodi do destabilizacije međunarodnih odnosa, velikih ljudskih žrtava (samo u Iraku 500.000 poginulih) i potpunog razaranja i ekonomskog uništavanja pojedinih zemalja (Libija, Sirija, ranije Irak), to prouzrokuje ogromne talase migranata, jadnih ljudi koji beže od smrti i navaljuju na spoljne granice EU u potrazi za spasenjem gole egzistencije porodica i dece.
       Nepromišljeni potezi pojedinih država članica EU, bez ikakvog odobrenja UN, izazivaju ljudske i socijalne probleme miliona izbeglica, a teret za njihovo zbrinjavanje se onda pokušava da razdeli i na one zemlje koje u tome nisu učestvovale, niti su takve intervencije odobravale.
       Ne čudi onda odbijanje Mađarske, Češke, Slovačke i Poljske da učestvuju u raspodeli tereta i posledica ratnih avantura pojedinih država članica EU. Sve to naravno utiče na jedinstvo u EU i izaziva oštre sukobe, čak i pretnje pojedinih zemalja da istupe iz članstva u ovoj zajednici.
      
       * * * * *
      
       13. Evropska unija mora solidarno pomoći Grčkoj da se izvuče iz ogromne ekonomske krize, proizvedene iz alavosti evropskih banaka i investitora i nedovoljne promišljenosti ekonomske politike Grčke, koju na to nije upozorio, niti u tome sprečio kontrolni mehanizam EU, već je pustio da zemlja zapadne u duboku krizu, koja se ne može rešiti pre 2060 godine.
       Grčka jeste, bez neophodne samokontrole, ulazila u ogromne infrastrukturne, neproduktivne investicije (novi Olimpijski stadion i borilišta, spektakularni mostovi preko mora, zatvaranje funkcionalnog starog i otvaranje novog atinskog aerodroma i mnoge druge), ali su u tome učestvovale, bez provera ili kočnica, brojne investicione banke iz najrazvijenijih država EU, a radove izvodile i naplatile kompanije iz istih zemlja.
       Kada se podvukla crta, te najbogatije države - kreditori Grčke i grčkog duga su odbijale solidarnost u raspodeli gubitaka i rizika i ostavljale Grčku da se „kuva u sopstvenom sosu“, uz prateće unutrašnje nemire, sukobe i teške socijalne posledice.
       Očigledno je da nisu postojali, ili su zakazali kontrolni mehanizmi EU, iako se opasnost od grčkog bankrota opasno nadvijala, kao i pretnje za isključenje iz evrozone i čak i iz EU, ukoliko se taj bankrot proglasi i Grčka odbije da nadoknadi štete kreditorima sopstvene ekonomske propasti.
       Takva priča ne bi smela da se ponovi u nekoj drugoj državi koja pokušava da troši preko sopstvenih mogućnosti.
       Lekcija je, nadamo se, naučena.
      
       * * * * *
      
       14. Iako se, u poslednje vreme, skoro ne pominje ideja o Evropskoj uniji „u više krugova“ ili „više brzina“, po osnovi članstva u evrozoni, po ekonomskoj stabilnosti i rezultatima, po stepenu korupcije, po javnom dugu ili podacima o nezaposlenosti, po članstvu u Šengenskom sporazumu ili nečim sasvim trećem, što je samo po sebi opasnost od rastakanja jedinstva i celovitosti EU, mislimo da vodeće zemlje - „lokomotive razvoja EZ“ od toga nisu odustale.
       Dakle, imaćemo države članice prve, druge i treće kategorije, iako su sve prošle kroz komplikovan i zahtevan proces pripreme, pregovaračkih poglavlja i zadovoljavanja kriterijuma za ulazak u punopravno članstvo u EU. Sem, naravno, onih koje su ubrzano primljene iz geopolitičkih i geostrateških razloga, iako nisu zadovoljavale sve predviđene kriterijum, kao npr. Rumunija i Bugarska.
       Takav pristup ekonomski manje razvijenim članicama EU, a posebno državama kandidatima za članstvo, deluje destimulišuće i ugrožava osnovne temelje i postulate osnivača panevropske organizacije, koja je na svom vrhuncu i u Ustavu (donet na samitu predsednika i premijera 29. oktobra 2004.g, a usvojen na sednici Evropskog parlamenta 12. januara 2005.g.), imala ideju da postane jedinstvena država svih evropskih građana.
       Neka vrsta Sjedinjenih Evropskih Država.
       Nažalost tu ideju su, na referendumima, odbacili najpre građani Francuske 28. maja 2005. sa 54,87 odsto glasova (iako je njihov bivši Predsednik Valeri Žiskar Desten bio jedan od glavnih tvoraca tog projekta evropskog Ustava), a zatim i građani Holandije 2.juna 2005. (iako se na njenoj teritoriji nalaze dve važne agencije EU: Europol i Eurojust).
       To je bilo dovoljno da se od njega odustane, ali je dalji razvoj ispoljio brojne posledice nepostojanja jedinstvenog Ustava EU, među kojima su i neke koje navodimo u ovom radu.
       Očigledno je da Lisabonski ugovor o izmenama i dopunama Ugovora o stvaranju Evropske unije, potpisan 13. decembra 2007, a stupio na snagu 1. decembra 2009.g (posle ratifikacije u svim državama članicama), posle odustajanja od Ustava, nije bio dovoljan da obezbedi skladno i jedinstveno funkcionisanje ovako složene organizacije. Ako se ta unutrašnja struktura i funkcionisanje EU ne usavrši i ne poboljša, to bi moglo da ugrozi čitav evropski projekat.
       Ima li boljeg, finalnog dokaza ove tvrdnje od odluke Velike Britanije da istupi iz članstva u Uniji, donetoj na referendumu 23. juna 2016. godine (sa 51,89 odsto glasova, prema 48,11 odsto koji su bili za ostanak u EU), posle 43 godine članstva.
       Zahtev države V. Britanije za članstvo u tadašnjoj EEZ je u dva navrata odbijen 1963. i 1967. godine, vetom francuskog predsednika Šarla De Gola (smatrajući Veliku Britaniju nespojivu sa Evropom, “zbog velikog broja aspekata britanske ekonomije, od radnih praksi do poljoprivrede“), ali je posle ostavke De Gola podnela novi zahtev i konačno bila primljena 1.januara 1973. godine.
       Pokazalo se da su sumnje Šarla De Gola u „nespojivosti Velike Britanije sa Evropom“ bile opravdane, jer je i posle prijema, Britanija pod laburističkom vladom Harolda Vilsona 1975.g. organizovala referendum za istupanje iz ove organizacije, koji tada nije uspeo.
       U tako velikom broju (28, a uskoro 27) zemalja sa različitim ekonomskim, pravnim i političkim, socijalnim, obrazovnim i drugim sistemima, mentalitetskim, identitetskim i kulturnim razlikama i različitom istorijom međusobnih odnosa, za opstanak i skladno funkcionisanje bio potreban čvršći pravni okvir i ustrojstvo, poput Ustava koji, kako smo videli, nije prošao.
       (Nastavlja se)

Federika Mogerini
       19. Evropska visoka predstavnica za spoljnu politiku i bezbednost i potpredsednica Evropske komisije Federika Mogerini (izabrana 2014.g) mora dobiti, ali i zasluživati i u praksi potvrđivati, pravu ulogu visoko cenjenog ministra inostranih poslova, najznačajnije ekonomske i političke regije na globusu, a ne nekoga ko se slika, podržava, smiruje i stimuliše lidere zemalja članica i kandidata za članstvo da učine ovaj ili onaj korak.
       Na neki način, kao posledica efektivno umanjene i manje izražene pozicije EK u rešavanju unutrašnjih i globalnih pitanja sa kojima se suočava EU, je i pozicija predstavnice za spoljnu politiku i bezbednost, kao svojevrsnog ministra inostranih poslova EU.
       Da li je samo, po sredi, izbor ličnosti (i političkog karaktera) na toj poziciji ili i posledica ugleda, moći, ubedljivosti i efikasnosti celine institucija EU u aktuelnim međusobnim odnosima članica Evropske unije, pitanje je za razmatranje.
       Međutim, i pored svega i uprkos tome, ova pozicija bi morala da sadrži kapacitetsku efikasnost i energičnost, da se odluke u čijem predlaganju, pregovaranju i donošenju ona učestvuje, zaista i sprovode i povremeno analiziraju rezultati tih odluka.
       Bez toga, ova funkcija je više protokolarne prirode, ispražnjena od stvarne moći i ugleda.
       Ne može se dopustiti da odluke, inspirisane i zakazivane od predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost, teškom mukom donete i pregovarane u više sastanaka, u dugom periodu, između zvaničnih najviših predstavnika Beograda i Prištine (Briselski sporazum o normalizaciji odnosa), potpisane od tih zvaničnika i nadoverene potpisom predstavnice EU, i posle četiri godine ostaju mrtvo slovo na papiru, usled pomanjkanja volje Prištine da sprovede svoj deo prihvaćenih obaveza (ohrabrene od SAD), a da visoka predstavnica, čitaj EU, nema snage, ni kapaciteta da je na to obaveže.
       Koga onda može visoka predstavnica EU za spoljnu politiku da uveri u svoju moć i uticaj, kao i u svoju upravljačku snagu, neophodnu za sledeće pokušaje pregovaranja ili rešavanja otvorenih problema (novih pokušaja secesije, nametanja kvota za prijem izbeglica ili sl.)?












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX