SVEDOK Internet



Broj 1156.

Poseta
5561151

Kada ovi odu sa vlasti, u zatvore će dolaziti narod kao na ekskurziju, da ih gleda sve na jednom mestu

Nije Vučić kriv, mi smo…

Poraz jahača apokalipse

Đukanović od Crne Gore pravi talibansku državu

Benzinska pumpa koja je u doba sankcija postala supermarket!


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Prof. dr Vladimir Prvulović: Kakva je budućnost i perspektiva Evropske Unije (3)
Skup isluženih političara

       Nedovršena simfonija nadaleko poznatog i čuvenog austrijskog kompozitora Franza Schuberta (Beč, 31. 1. 1797. – Beč, 19. 11. 1828), jedno je od njegovih najpoznatijih simfonijskih dela. Svetski muzikolozi, i danas, kao i mnogo ranije, ne slažu se oko razloga – zašto Šubert nije završio simfoniju, iako je započeo šest godina pre smrti?!
       Simfonija, inače, ima dva stava – a postoji samo fragment trećeg stava (scherzo, prvih 30 orkestriranih taktova i skoro završena klavirska partitura)...
       Simfonija s dva postojeća stava premijerno je izvedena 17. decembra 1865. u Beču. Dirigent je bio Johan fon Herbek(Johann von Herbeck)....
       Ali kakvu budućnost i sudbinu, politički «nedovršenoj simfoniji» - Evropskpoj Uniju – predviđaju savremeni političari, analitičari i javnost?
       Da li će se nedovršena EU simfonija za pola milijarde ljudi dovršiti, ili će se raspasti, i za razliku od Šubertove – zaboraviti, u nekoliko nastavaka analizira ugledni oksfordski đak, prof. dr Vladimir V. Prvulović, dugogodišnji diplomata i redovni profesor predmeta Ekonomska diplomatija i Komparativni politički sistemi Geopolitičkog fakulteta u Beogradu...
      
       * * * * *
      
       15. Generalno gledano, u narednom razdoblju mora se postići veća efikasnost, usklađenost i pravovremenost odlučivanja u organima Evropske unije.
       To se odnosi na sve organe predviđene Lisabonskim dogovorom, koji je pokušao, ali do sada očigledno nije uspeo, da obezbedi jedinstveno i neporecivo odlučivanje svih 28 (27) zemalja članica u okviru tela EU.
       Ne može se shvatiti da, u pregovorima EU i njenih banaka i finansijskih institucija za izlazak iz teške ekonomske krize Grčke, glavnu reč ne vode tela EU, već ministar finansija jedne od najmoćnijih država EU.
       Odluke tako izdvojenog funkcionera, doduše ekonomski najupletenije države i najzainteresovanije za grčko vraćanje duga (a ne od oproštaja duga), su povremeno potpuno poništavale i suspendovale stavove glavnog i ovlašćenog pregovarača EU u postupku regulisanja grčkog duga.
       To je, razumljivo, izazivalo bes, proteste, sukobe, okršaje sa policijom i uvredljive pokliče ugroženih grčkih građana protiv zemlje koja je bila glasnogovornik tvrdog stava prema Grčkoj.
       Posledica svega toga je uveliko smanjen kredibilitet institucija i EU u celini u očima običnih građana u državama članicama.
      
       * * * * *
      
       16. Evropski parlament ne treba da bude, kao što je sada slučaj, samo paravan za ispoljavanje stavova političkih grupa poslanika, niti neka vrsta kulisa za željenu demokratičnost i slanje preporuka ostalim organima EU.
       U njemu se moraju donositi odluke u ime oko 500 miliona građana razvijenog regiona Evrope, sa tradicijom starih i ostvarenih demokratskih institucija, u kojima će građani Evrope prepoznavati zaštitu njihovih interesa.
       Imajući u vidu da se rad Evropskog parlamenta odvija kroz parlamentarne grupe istoimenih ili po programima sličnih političkih partija, često se taj rad svodi na utisak debatnog kluba čija se mišljenja neobavezno shvataju, vidljivo ne ugrađuju u odluke izvršnih tela EU i samim tim manje uvažavaju i od građana-biračke baze poslanika.
       Obično reagovanje evropskih građana je da u Evropskom parlamentu sede isluženi političari, bivši rukovodioci sa dugim mandatima i ogromnim primanjima i beneficijama, koji osim stalnih, dugih govora, ne proizvode odluke relevantne za život onih kojih ih plaćaju, poreskih obveznika zemalja članica.
       Taj osećaj i utisak građana EU se mora promeniti, ali samo podizanjem kapaciteta i poštovanja njihovih odluka od drugih institucija EU i vlada država članica.
      
       * * * * *
      
       17. Evropski savet (samit predsednika i premijera država članica, osnovan neformalno 1961., a formalno Lisabonskim ugovorom 2009.g.), koji sada izgleda kao kurtoazan, svečarski susret najviših rukovodilaca zemalja članica, mora da se afirmiše kao telo koje usklađuje teške odluke, konsenzusom ili preglasavanjem, sa neporecivom primenom.
       Suviše je skupo i neproduktivno da se ovo visoko telo sastaje najmanje dva puta godišnje (maj, decembar) da bi neformalno raspravljalo o najznačajnijim temama za koje je neophodno postići usaglašavanje, a da se sve pretvori u prijateljsko ćaskanje i pozdravljanje.
       Nije slučajno da se kaže da su odluke Evropskog saveta obavezujuće za institucije Evropske unije i da Savet ima moć da određuje smer Evropske unije.
       To treba potvrditi u praksi u narednom periodu. Neshvatljiva je situacija za građane Evrope da Predsednika Evropskog saveta, predstavnika i bivšeg premijera Poljske g. Donalda Tuska, ne podržava ni država članica iz koje on potiče, pa kako onda da on ima poštovanu funkciju i ulogu u procesima usklađivanja evropske politike i njene primene na terenu.
       Ovo telo ne treba mešati sa Savetom Evropske unije, koje se naziva još i Savet ministara EU.
      
       * * * * *
      
       18. Evropska komisija i njen predsednik moraju nametnuti svoju poziciju i odluke, afirmisati ih kao odluke prave izvršne vlasti sa primenom u realnom životu, a ne samo kao domaćina diplomatski i teatralno uglađenih sastanaka evropskih lidera i lidera zemalja kandidata, koji se primaju sa smeškom, simpatičnim gestovima, ohrabrenjem ili komplimentima za učinjene napore.
       U bombastičnom medijskom predstavljanju, građani EU zapažaju, da je umesto pravog „premijera“ zajednice od 28 (27) zemalja starog Evropskog kontinenta, predsednik Evropske komisije - simpatičan stariji gospodin aristokratskih, a ponekad i šoumenskih protokolarnih veština, čija se reč i odluka ne tretira kao zvaničan i neporeciv stav izvršne vlast Evropske unije.
       Po starim slovenskim izrekama „za teške bolesti moraju se koristiti teški (pravi) lekovi“, takav bi morao da bude i stav i rečnik, a pre svega i uticaj odluka Evropske komisije.
       Ovako, stiče se utisak da se Evropska komisija ispražnjena od kapacitetske odlučnosti, često stavlja u poziciju Kraljice Velike Britanije: da opominje, ohrabruje i nagrađuje.
       To je sasvim u skladu sa tradicionalnom pozicijom Kraljice, koja je simbol jedinstva i ugleda bivše velike imperije, ali nije u skladu sa pozicijom šefa izvršne vlasti u velikoj zajednici evropskih naroda.
       Verovatno je da je za energičnije i razložnije odlučivanje Evropske komisije i njenog predsednika (kada već nije usvojen Ustav EU, koji je to utvrđivao), neophodna čvršća i jedinstvenija podrška svih, a posebno najuticajnijih zemalja EU, što sada nije slučaj.
       To u narednom razdoblju mora promeniti, ako se želi afirmacija EU kao zajednice koja ima čvrste stavove po svim ključnim pitanjima i snage da ih sprovodi na globalnom planu i u državama članicama.
       Još u vreme izbora predsednika Evropske komisije, EU se suočavala sa podeljenim stavovima oko kandidata za tu poziciju, tako da se umesto odlučivanja konsenzusom, odvijao često neprijatan proces oportunističkog pogađanja, uslovljavanja i preglasavanja, što je, naravno, u celini ostavljalo mučan utisak i krnjilo kapacitete izabranog predsednika EK.
       Posledica toga je i aktuelna uloga, kapacitet i utisak građana o efikasnosti i moći predsednika EK.
      
       * * * * *
      
       20. Ostali važni organi kao što su Evropska banka, FRONTEX, Šengenski sporazum, evropski komesar za susedsku politiku i pregovore o proširenju (Johanes Han, izabran 2014.g) i dr., moraju, po svakom pitanju iz njihove nadležnosti, da deluju odlučno, efikasno, koordinirano i organizovano, a ne samo kao „gasioci požara“.
       Svaki od ovih organa EU ima značajan delokrug rada i obavlja poslove važne za funkcionisanje Evropske unije, njeno proširenje, zaštitu spoljnih granica Unije, razmenu podataka o građanima iz drugih zemalja koji ulaze na teritoriju EU, pregovore o ukidanju viza za putnike iz država kandidata za članstvo, investicione projekte u državama članicama i dr.
       Te institucije regrutuju visokostručne i dobro plaćene kadrove iz država članica koji prolaze kroz rigorozne ispite za angažovanje i temeljite pripreme za odgovorne funkcije, što su sve dobri preduslovi za valjano obavljanje poverenih funkcija. Po pravilu, oni su podložni rigoroznoj kontroli obavljanja poverenih funkcija, preko kontrolnih mehanizama EU, a ne zemalja iz kojih potiču. Zato ne bi smelo da se dozvoli da se u njihovom radu oseti dominantan uticaj organa i vlada države članice iz koje potiču. Ako se to ipak događa, to ostavlja vidljive posledice i negodovanja drugih država članica i centrale EU u Briselu.
       Radi se o osetljivim pitanjima koje su evroskeptici potezali još u vreme Mastrhtskog i Lisabonskog ugovora, poput: kako prihvatiti da političar iz male zemlje, kao što je Malta, Luksemburg (Žan Klod Junker) ili bilo koje druge zemlje, bude Predsednik Evropske komisije (neka vrsta premijera) zemljama sa oko 65 miliona (Francuska, Italija, Velika Britanija) ili 80 miliona stanovnika (Savezna Republika Nemačka), odnosno čitave EU sa oko pola milijarde stanovnika (tačnije 506.913.394 stanovnika, po procenama iz 2014.g.)?
       Ta su pitanja, posle dugih i napetih razgovora u organima EU, a posebno sa unutrašnjim javnim mnjenjem pojedinih velikih država članica, izgleda prevaziđena, ali se autoritet i delotvornost tih funkcija i ljudi kojima su poverene nije, po automatizmu, obezbedio.
       Zato je izuzetno važno obezbediti nesmetano vršenje poverenih funkcija nepristrasno i principijelno, ali se do sada u njihovom radu često oseća dominantni uticaj najmoćnijih država EU, posebno Nemačke i Francuske. To nailazi na javne, a češće na kuloarske i prigušene kritike i zamerke od predstavnika ostalih država članica, pogotovu kada su njihovi vitalni interesi u pitanju (recimo u teškim pregovorima o reprogramiranju i rešavanju otplate grčkog duga, važniju i po Grčku suroviju ulogu od evropskih i međunarodnih finansijskih institucija je imao nemački ministar finansija Volfgang Šojble, na konsternaciju grčkih građana teško pogođenih krizom).
      
       * * * * *
      
       21. Konačno, moraju se organizovati oružane snage EU koje će delovati na terenu, a ne da se za svaki eventualni sukob ili žarište, traži efikasna pomoć NATO snaga, koje onda potenciraju nesposobnost EU da rešava probleme u „svom dvorištu“.
       Jedna od najžešćih kritika iz foruma NATO i administracije SAD prema EU bila je da ova organizacija nije sposobna da rešava ozbiljnije teritorijalne probleme, sukobe, pa i lokalne ratove na Evropskoj teritoriji, već za takve „poslove“ traži asistenciju NATO snaga.
       Obično se, kao primeri takve nesposobnosti EU, navode sukobi i građanski ratovi prilikom nasilnog cepanja SFR Jugoslavije, a naročito prilikom događaja na Kosovu i NATO intervencije i bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine, pod kodiranim NATO imenom „milosrdni anđeo“(!?).
       Zbog toga, velikih izdataka i pratećih rizika i optužbi NATO-a za intervenciju bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, čelnici NATO pakta, a posebno aktuelna američka administracija traže značajnije finansijsko učešće i odgovornost u postojanju, funkcionisanju i operacijama NATO snaga na terenu.
       Države članice EU su, u nekoliko navrata, pokušale formiranje sopstvenih zajedničkih vojnih snaga, ali bez usvajanja Ustava kao formalno-pravne osnove, takvi pokušaji su se sveli na simbolični defile zajedničke francusko-nemačke jedinice i nikada nisu usvojeni od svih država članica ili postale funkcionalne na terenu.
      
       * * * * *
      
       22. EULEKS i ostali organi EU na Kosovu moraju potvrditi svoju misiju i delovati nepristrasno i efikasno u okviru postavljenih ovlašćenja, a ne kao posmatračke misije bliske vlastima u Prištini, sklone korupciji i uticaju geopolitičkih faktora iz svojih zemalja ili NATO-a, koje se blamiraju često vidljivo izražavajući simpatije prema secesionistima na Kosovu.
       Od nelegitimnog proglašenja nezavisnosti EU, predstavnici EU na Kosovu i Metohiji su često bili proalbanski pristrasni u odnosu prema problemima koji se pokazuju u položaju i tretmanu nealbanskog stanovništva, posebno Srba i srpskih opština.
       To se posebno iskazivalo za vreme mandata specijalnog predstavnika EU na Kosovu
       Navodi se da je EULEKS – misija vladavine prava EU na Kosovu i najveća civilna misija ikada lansirana u okviru Evropske bezbednosne i odbrambene politike.
       Cilj je EULEKS-a da pomogne kosovskim vlastima u oblasti vladavine prava, posebno u policiji, jačanju lanca krivičnog pravosuđa, borbi protiv političkog uplitanja i nadgledanju osetljivih premeta, kao i da pruži podršku dijalogu između Beograda i Prištine.
       To zaista lepo zvuči, međutim rezultati pokazuju nešto sasvim drugo...
       Otkrivene su brojne zloupotrebe, korupcionaške veze sa lokalnim funkcionerima Prištine, nezakoniti poslovi pojedinih predstavnika EULEKS-a, istrage o tim aferama i njihove ostavke.
       Posebna je odgovornost EULEKS-a što nije sprečio martovski pogrom (17-19. marta 2004. godine) srpskog civilnog stanovništva, rušenje, paljenje i skrnavljenje srpskih crkava i manastira, koje su organizovali OVK i albanski ekstremisti.
       U tim divljanjima albanskih ekstremista, koja nisu sprečili ni EULEKS ni KFOR, proterano je sa svojih ognjišta više od 4.000 Srba, njih 16 je ubijeno, spaljeno je 935 njihovih kuća i 35 starih srpskih sakralnih objekata crkava i manastira.
       EUELKS koji je, kako smo naveli, trebalo da obezbedi vladavinu prava na Kosovu i Metohiji, se svojom nemoći da spreči ovo drastično kršenje svih prava i propisa, potpuno obrukao u očima Srba, pred svetom i njenim osnivačima.
       Dakle, u narednom razdoblju, s obzirom na insistiranje EU da se između Beograda i Prištine sklopi pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa, kao uslovu ulaska Republike Srbije u članstvo EU (poglavlje 35), kao i napretka u približavanju Kosova EU, misije EU i međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji bi morale da sa punom odgovornošću, časno i nepristrasno da vrše poverena im ovlašćenja i time doprinose toj normalizaciji.
       Najpre, morale bi, pritiskom na vlasti u Prištini, da obezbede punu implementaciju obaveza Prištine iz Briselskog sporazuma, pre svega, da omoguće formiranje Zajednice srpskih opština i to kako je zapisano u tom sporazumu čiji je garant Evropska unija.
       Bez toga, misija EU neće imati značajniju ulogu u zahtevanom procesu normalizacije odnosa Beograda i Prištine.

EU i korupcija
       11. EU na listu svojih prioriteta stalno stavlja borbu protiv korupcije, kao zahtev primljenim članicama (Bugarskoj, Rumuniji, Grčkoj i drugim) i kandidatima za članstvo, a kao da zatvara oči pred krupnom korupcijom u svojim vodećim članicama - „lokomotivama razvoja“ - Francuskoj, Italiji i dr. (Sarkozi i 50 miliona evra od Gadafija, Berluskoni i dr.). Zaboravljeni su, a i sa velikim zakašnjenjem otkrivani slučajevi korupcije belgijskog ministra privrede, a zatim ministra inostranih poslova i generalnog sekretara NATO pakta Vilija Klasa, koji je simbolično osuđen na zabranu političkog delovanja, zatim korupcionaške afere ELF-Akiten-Alfred Sirven u koju je bio umešan i tadašnji predsednik Ustavnog suda i bivši ministar inostranih poslova Francuske Rolan Dima, zatim suđenje bivšem francuskom predsedniku Žaku Širaku, zbog finansijskih zloupotreba na poziciji gradonačelnika Pariza (prekinuto zbog navodne Alchajmerove bolesti Širaka), afere korupcije za koje su optuženi i osuđeni bivši italijanski premijeri Betino Kraksi i Đulio Andreoti, kao i italijanski ministar Đani De Mikelis itd.
       Dakle, EU je imala brojne slučajeve otkrivenih, optuženih i ponekad osuđenih korupcionaša visokog ranga, vidimo da ima i danas, pa mora da „počisti i po svom dvorištu“.
Slabosti unutrašnjih organa
       ...Cela arhitektura institucija EU, dobro zamišljena da obezbedi funkcionalnost ove ogromne organizacije koja predstavlja 500 miliona stanovnika kulturno, pravno i istorijski najizgrađenijeg dela Zemljine kugle, ostala je nedovršena i nedorečena, zbog odbijanja da se prihvati Ustav EU koji bi to obezbeđivao.
       Sada se vidi da je inaćenje pojedinih zemalja da se odluka o prihvatanju Ustava EU donese na referendumima bila apsolutno pogrešna i preuranjena, a da su odluke donete u parlamentima ostalih zemalja bile pozitivne i sasvim legalne.
       U daljem funkcionisanju zato je bilo neophodno često donositi oportunističke, jedino moguće odluke koje su krnjile efikasnost i jedinstvo.
       Preglasavanje umesto konsenzusa nisu bili odobravani od svih, a česti parcijalni interesi su onemogućavali zajednički stav po brojnim pitanjima. Neverovatno je da recimo u saopštavanju stavova EU o procesu pregovaranja sa zemljama kandidatima, poruke ne šalju tela EU već vlade, premijeri, pa čak i pojedini poslanici u parlamentima važnijih država Unije. Kako se u svemu tome snaći i čijim se porukama treba prilagođavati?
       Kako prihvatiti puni upravljački kapacitet Predsednika Saveta EU, kada se zna da je izabran uprkos činjenici da je njegova zemlja bila protiv tog izbora? Treba se setiti koliko je polemike i suprostavljanja pojedinih velikih država članica bilo oko izbora aktuelnog predsednika Evropske komisije (vlade) EU?
       Da li sve to umanjuje uticaj i ubeđenje preglasanih zemalja u njihovu ulogu i efikasnost?
       Očigledno, da je sa problemima koji su se tokom života EU posle Mastrihtskog, a naročito Lisabonskog samita manifestovali, EU morala da se pozabavi ozbiljnije i odlučnije, kako ne bi okrnjila uticaj i efikasnost svojih institucija.
       Kako to postići u narednom periodu, naročito posle izlaska Velike Britanije iz EU i smanjena fondova za doprinos te zemlje, kao i u očekivanju ulaska novih država u članstvo, su osnovni problemi sa kojima Evropska unija mora, odlučno i bez oportunizma, da se uhvati u koštac.
U kakvu EU Srbija treba da uđe i po koju cenu?
       Republika Srbija je generalno i nedvosmisleno većinski opredeljena za ulazak u Evropsku uniju (Po mišljenju dr Vladimira Prvulovića, ali o tome mora da odluči narod, a ne trenutni vlastodršci, primedba urednika!).
       Doduše, procenat pristalica pristupanja EU se smanjio, ali je još uvek značajno veći od procenta tzv. euroskeptika!
       (S ovim stavom doktora Prvulovića, ničim utemeljenim – naravno, mora se polemisati. Moguće je da dr Prvulović ima rezultate nekih EUfanatika i NATOfanatika, ali – raspoloženje građana Srbije je suprotno!
       Većina stanovnika je za put u EU, ali pod “pristojnim” uslovima, nikako po diktatu i nikako puzajući na kolenima.
       Tim pre, da podsetim svog dugogodišnjeg prijatelja, školskog druga od osnovne škole - Vladu Prvulovića – da bi vlast tu “većinu ZA EU morala da dokaže na referendumu, a nikako nametanjem odluke “da je većina za to!”
       Mogao bih svom dragom prijatelju, prof. dr Vladimiru Prvuloviću da, istinskio verujem, pružim uverljive argumente – da je njegova tvrdnja “ o većini za EU na klimavim temeljima”, ali o tome drugom prigodom, a verujem da ćemo to “rešiti uz kaficu”.
       Vladan Dinić, glavni i odgovorni urednik Svedoka)
      
       * * * * *
      
       Uostalom, u nastavku svog teksta Vladimir Prvulović je, čini se više, na mojim tezama, a ne na EUropskim...
       Zato se i potencira, nastavlja dr Prvulović - da je potrebno ubrzati otvaranje pregovaračkih poglavlja i postići sve postavljene ciljeve, kako bi se taj ulazak Srbije u EU ostvario do naznačenog mogućeg vremena 2025. godine.
       Ali u kakvu Evropsku uniju Srbija treba da uđe i po koju cenu?
       „Svi sastanci na vrhu EU, sa ili bez V. Britanije, već godinama sve više liče na sastanke republika (i pokrajina) uoči raspada socijalističke Jugoslavije tokom druge polovine osamdesetih godina. Traćenje vremena!...
       Nema dogovora u EU skoro ni o čemu, pogotovo ako je to od bitnog značaja, a ako se neki dogovor i postigne unutar ovako nefunkcionalne EU, države ga ne sprovode i zanemaruju ga (na primer, obavezujuće kvote o raspodeli izbeglica).
       U ovakvoj situaciji uopšte ne čude ocene sa samog vrha EU - Žan Klod Junkera, predsednika EK - da se EU suočava sa „borbom za opstanak“, da je u „egzistencijalnoj krizi“ jer „nikad ranije nisam video tako malo zajedništva među zemljama članicama“ i da je „ideja jedne evropske porodice, jedne vizije, bila iluzija“.
       Ove činjenice koje iznose vodeći funkcioneri EU i renomirani eksperti sa evropskih univerziteta, moraju se ozbiljno uzeti u obzir.
       Posebno, jer su zahtevi EU, koje postavlja kao uslov ulaska Srbije, vrlo visoki.
       To, naravno, ne znači da od cilja i prioriteta Srbije – ulaska u EU treba odustati, ali sve to treba dobro analizirati i izvagati, ne trudeći se da rok za ulazak u EU bude što skoriji, već da se sve neophodne pripreme Srbije, pre toga, ostvare za dobrobit njenih građana, a uslovi, koji se dodaju iz geopolitičke kuhinje čiji je glavni šef poznat, dobro prouče i razvrstaju po mogućnosti realizacije, i da to ne ugrozi vitalne srpske nacionalne interese.
       Aktuelna klima u međunarodnim odnosima nije najpovoljnija i puna je napetosti, ali to je i prilika, jer naše čvršće postavljanje neće bitno ugroziti klimu nepoverenja i nadmudrivanja jednih koji bi da zadrže unipolarni svet i dominaciju i drugih koji su svesni da je svet postao multipolaran, uprkos nezadovoljstvu i izneverenih očekivanja dojučerašnjih pobednika u Hladnom ratu.
       Detaljno analiziranje slabosti u institucionalnoj strukturi i funkcionisanju EU, jedinstvu i obaveznosti realizacije teško usvojenih odluka u EU, ima za cilj da podvuče da se, u narednom razdoblju, mora obezbediti otklanjanje tih slabosti radi opstanka i jačanja EU.
       Evropska unija ne sme da dozvoli da bude samo izvršilac geopolitičkih želja i prioriteta dominantne geopolitičke evroatlanske sile – SAD i njenog sredstva za ostvarenje tih prioriteta - NATO-a.
       Ukoliko se te promene u unutrašnjem funkcionisanju i raspoloženju unutar evropske porodice od 27 članica (po izlasku V. Britanije) ne dogode, preti ozbiljna opasnost od urušavanja ove organizacije od više od pola milijardi stanovnika i kolevke moderne evropske i svetske civilizacije.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX