SVEDOK Internet



Broj 1156.

Poseta
5561144

Kada ovi odu sa vlasti, u zatvore će dolaziti narod kao na ekskurziju, da ih gleda sve na jednom mestu

Nije Vučić kriv, mi smo…

Poraz jahača apokalipse

Đukanović od Crne Gore pravi talibansku državu

Benzinska pumpa koja je u doba sankcija postala supermarket!


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Lični stav: Živan Haravan
Sporenje sa Đinđićem

       Pok. premijer Dr. Zoran Đinđić, kao filozof, voleo je da se, često, izražava filozofskim dosetkama, filozofskim porukama, metaforama.
       Draž filozofije jeste u tome što ona rađa iskričavost ljudskog duha, ali je njena draž i u tome što jedna izrečena misao, ideja, stav... daju svakom mogućnost da se ili složi sa njima, ili da ih izloži kritici drugačijim gledištem.
       Upravo imam nameru da se “suprotstavim” ispravnosti jednom, javno izrečenom, filozofskom stavu pok. Đinđića.
       Poručio nam je da smo svi MI pobednici samim činom našeg rađanja. Jer, kako je rekao, od miliona spermatozoida, koliko je naš otac “prosuo” u utrašnjost majke, eto, samo smo mi, kao spermatozoid, pobedili milione drugih i postali – embrion.
       Šta je sporno?
       U čemu se razilazim sa takvim stavom?
       Mislim da je čovek JEDINO BIO SREĆAN I ISPUNJEN u kratkom periodu dok je, kao spermatozoid, bio zajedno sa milionima svoje braće i sestara, po poreklu, u toploj unutrašnjosti buduće majke. To osećanje(?!) sreće, zajedništva, topline svojih najbližih, surovo mu je prekinuto kada ga je nedokučiva sila “odabrala” i rastavila od “društva”.
       Od tog trenuktka, pa, do kraja svog života, čovek je “osuđen” na SAMOĆU!.
       Zašto se čovek radja uz plač? Zato što su mu milioni, potencijalno i biološke, braće i sestara oduzeti i što su svoj život skončali u gradskoj kanalizaciji, poljskom WC-u, kontejneru..., a On je ostao SAM, suočen sa zastrašujućim ambijentom u kome je ugledao NOVI SVET!
       Od tog trenutka počinje njegovo beznadežno traganje za pronalaženjem svog drugog JA. To nisu ni otac ni majka, bez obzira što će mu pružiti svu moguću ljubav, a ni to nije uvek slučaj, nisu su to braća, sestre, familija...
       Nisu, zato što je svako od njih SAM i što svi MI živimo svako u svojoj SAMOĆI, nemoćni da se svom svojom ljubavlju prema onom kome je bezrezervno poklanjamo i od koga je bezrezervno dobijamo, oslobodimo osećanja sopstvene SAMOĆE.
       SAMOĆA nije isto što i USAMLJENOST.
       Usamljenost je OSEĆANJE sopstvene samoće i kao takva je “pogonsko gorivo” da smo u neprestnanom traganju za devojkom, momkom, supružnikom, drugom, drugaricom, prijateljem, prijateljicom...Sve u jalovoj želji i nadi da ćemo sopstvenu samoću ukalupiti sa samoćom nekog drugog.
       Jer,svako je SAM na svoj “način”.
       Postoje velike, prave, istinske, do groba postojane LJUBAVI između muškarca i žene ali to je bila i ostaće ljubav dve SAMOĆE.
       Osećaj USAMLJENOSTI nekog odvede u šire društvo ne bi li se tamo uklopio i tako “zabašurio” SAMOĆU.
       To može da bude kafana, neko udruženje, politička partija i drugo, ali što je kolektivitet veći, brojniji, to je veći privid pojedincu da je “izlečio” SAMOĆU. Svaki kolektivitet ima svoja pravila koja od pojedinca zahtevaju da ih prihvati i prilagodi im se. Tako, pojedinac, prihvatajući ta pravila, prividno “leči” svoju usamljenost, a u svojoj biti je još dublje SAM.
       Sve ovo što rekoh do sada nikako ne znači zagovaranje SAMOĆE kao takve, jer, da nije osećanja usamljenosti koje nas “goni” ka onom drugom, čovek ne bi bio društveno biće.
       Dakle, BITI SAM je – DATOST, a osećanje USAMLJENOSTI je pokretačka snaga za stvaranjem ljubavi, prijateljstava, pristupanja raznim kolektivitetima...Naoko je paradoksalno što se ni jedno naučno i umetničko delo ne stvaraju uz bančenje u kafani, na mitinzima, žurkama, svadbama..., već, u POTPUNOJ SAMOĆI stvaraoca.
       Nikola Tesla, Betoven, Ajnštajn, Dostojevski, Leonardo da Vinči...,bili su društvana bića, ali su svoju genijalnost mogli da ostvare, tek, u potpunoj izolovanosti od spoljašnjeg sveta.
       U samoći sopstvene samoće!
       Njihova VELIKA DELA bila su, zapravo, “posrednik” u njihovoj komunikaciji, u njihovom druženju sa Svetom, njihovo “bekstvo” od SAMOĆE.
       Sećam se divnih predavanja, meni nezaboravne, Prof. Dr Zagorke Pešić Golubović iz oblasti Socijalne antropologije.
       Ne sećam se kojim povodom i da li to beše njena misao ili nečiji citat, tek, zapamtio sam je:
       “Nije tragedija kada je čovek SAM. Tragedija je kada čovek izgubi potrebu za drugim.” Misao, u dobroj meri identična mom gledištu.
       A, evo, na kraju, i jedne crtice iz mog neposrednog iskustva. Obratila mi se za pomoć, davno to beše, jedna nesrećnica koja je, ostavši bez muža, izdržavala punoletne sina i ćerku prodajući na Zelenom vencu razne, njene, heklane i vezene rukotvorine. Sin joj je bio, tadašnji, “krimos” u “razvoju” i zadavao joj teške muke zbog takvog života koji je “odabrao”.
       Pošto je bila članica jedne socijalno-humanitarne organizacije, čiji sam bio sekretar, zamolila me je da porazgovaram sa njenim sinom i pokušam da ga “izvedem na pravi put”.
       Odem i počnem sa njim razgovor mojim monologom koji se svodio na to da treba sebi da nađe neko drugo društvo. Kao, slušao me je, ali sve vrema sa blagim, ironičnim, osmehom da bi mi se, nakon mog “predavanja”, obratio:
       “Znate šta? Covek može da bude u bilo kom društvu, ali će uvek biti - SAM.”












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX