SVEDOK Internet



Broj 1156.

Poseta
5561159

Kada ovi odu sa vlasti, u zatvore će dolaziti narod kao na ekskurziju, da ih gleda sve na jednom mestu

Nije Vučić kriv, mi smo…

Poraz jahača apokalipse

Đukanović od Crne Gore pravi talibansku državu

Benzinska pumpa koja je u doba sankcija postala supermarket!


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Pesma Beogradskog sindikata „Dogodine u Prizrenu” cenzurisana na „Jutjubu“ i zasmetala drugosrbijancima i autošovinistima
Briselski mitomani protiv istine o Srbima

       „Beogradski sindikat“, rep sastav iz Beograda poznat je od ranije po politički angažovanim tekstovima pesama koje su oštro i ubojito sažele neprijatnu istinu života u Srbiji. „Govedina“ (o političkim jagnjećim brigadama), „Poroci Beograda“ (o tipičnom srpskom „kontroverznom biznismenu“), „Covek“ (o Cedi Jovanoviću), „Oni su“ i „Sistem te laže“ (sa pozivom na bunt protiv opšte bede i krize koja je zavladala srpskim društvom), „Svedok“ – ove i brojne druge pesme zabole su se kao trn u oku vrhuškama srpske politike i biznisa jer ih direktno prozivaju za ono za šta ih cela javnost sumnjiči. Zbog svojih stavova Feđa Dimović, jedan od članova sastava, svojevremeno je izgubio kolumnu u „Politici“ (koju je tada preneo jedino „Svedok“, od svih „slobodnih i nezavisnih medija“), a sam sastav godinama ima dosta problema da organizuje svoje promocije i koncerte.
       Ovaj rep sastav, zajedno sa etno grupom „Trag“ je sada snimio novu pesmu – „Dogodine u Prizrenu“ u kojoj se govori o zločinima i nepravdi nad srpskim narodom na Kosovu, o ćutanju o tome i o godinama proturanoj priči kako bi Srbi trebalo da dignu ruke od Kosova jer je privrženost tome odraz srpskog nacionalizma i šovinizma.
       U pesmi se poručuje: „Kosovo je seme iz kojeg sam ja ponikao, izvor i korito iz kog je narod potekao“. Među stihovima pesme „Dogodine u Prizrenu“ našla se i poruka „Tu na mestu starom, gde je Miloš život dao, vođen Lazarevom pravdom, opet vaskrsnuće narod“. Na kraju pesme Beogradski sindikat poručuje „Učimo decu da znaju pravu istinu i neka pozdrav bude dogodine u Prizrenu“.
       Pesma, koja je prvog dana imala preko 150,000 pregleda, prijavljena je „Jutjubu“ – najpopularnijoj svetskoj onlajn platformi za emitovanje video sadržaja – i članovi Beogradskog sindikata dobili su poruku od te firme da se razmatra uklanjanje spota jer je „uznemiravajućeg sadržaja“. Feđa Dimović je na ovo reagovao sledećom porukom: „Može tuča u rijalitiju, a ne može stradanje srpskog naroda. Može golotinja i prostakluk, a ne može spaljena crkva. Ovo je dokaz da smo pesmom uzburkali mnoge duhove. Nastavljamo da se borimo. Nema povlačenja i nema predaje. Dogodine u Prizrenu“, poručio je Dimović.
       U izjavi za „Svedok“ Dimović kaže da cela „frka“ koja se digla oko pesme pokazuje „da smo uboli u centar“.
       Kako kaže, bend je sada usmeren na to „da se pesma prevede na što više stranih jezika kako bi i stranci mogli da čuju istinu o Kosovu. Uskoro će pesma biti okačena i na kinesku verziju Jutjuba i još neke platforme, zajedno sa prevodom i kratkom istorijom stradanja srpskog naroda“.
       Pesma je odmah naišla na oštre reakcije iz krugova takozvane Druge Srbije a najdalje je otišao autor teksta na portalu „Vice“ pod naslovom „Moramo da pričamo o novoj pesmi Beogradskog sindikata ’Dogodine u Prizrenu’“. U tekstu na „Vice“ se navodi da je to „čisto propagandna pesma“, da „hrani mitomaniju koja je Srbiju toliko koštala tokom proteklih 100 godina“ te da je „direktan poziv u borbu, jer svako zazivanje srpskog Kosova danas je poziv na borbu“. Na ovaj tekst odgovorio je na svom blogu novinar Zoran Ćirjaković koji godinama pažljivo i detaljno prati sistematski šovinizam takozvane Druge Srbije koja u svemu što ima prilog „srpski“ ili „srpsko“ nalazi zamerke i primer nekakve genocidnosti i zaostalosti. Nažalost, kao što znamo, ta takozvana Druga Srbija ima dobru potporu i u inostranstvu ali i u svakoj vlasti u Srbiji koja pokušava da se dodvori Zapadu. U narednim redovima prenosimo oba pogleda – i tekst objavljena na „Vice“ i tekst Zorana Ćirjakovića, u celosti, pa prosudite sami.
       Redakcija „Svedok“
      
       ***
      
       Tekst pesme „Dogodine u Prizrenu“
       Kuda bih da ne znam gde je naša tačka polazna -
       gde je naših grobova kao u polju božura,
       nemih svedoka svih vekova silnih podviga
       junaka koji radije su stradali na nogama?
       Zar su plodnu zemlju nahranili oni kostima
       da danas bismo ćutali, dok nam je sila otima?
       Zar je bitno da li sam s Metohije il s Dorćola,
       da bi me zbog nepravde sama duša zabolela?
       U ovoj borbi ne ni avioni,
       vrede udžbenici školski u kojima jasno stoji:
       ko je uzdigao hram, ko skrnavio je oltar,
       koje nasleđe je čast večna a šta je sramota.
       Ni bombe, ni glasanja ne izbrisaše Lazara,
       dokle generacija nova na njemu stasava.
       Izgubljeno nije nikad ono što je sveto.
       U nadi rasti, crven cvete, da braće te opet neko.
       Moj kompas je tvoj koren, u grudima srce moje.
       Bez njega sam, za novcem, bez Milosti putem proklet.
       I ko lađe od papira, koje brode laži morem,
       u suštini samo tonem...
       Stalno pitate vi mene šta mi znači Kosovo.
       Nije vam jasno? Objasniću vam ponovo:
       Kosovo je seme iz kojeg sam ja ponik‘o,
       izvor i korito iz kog je narod poteko.
       Kažu nam zli jezici da Kosovo je propalo.
       Neverni i slabi kažu Kosovo je gotovo.
       A ja vam svima kažem samo Kosovo je oteto,
       rušeno i spaljeno od dušmanina prokletog.
       Cudno vam što gradsko dete nema neke druge teme
       jer sad je takvo vreme - svako gleda samo sebe.
       Živimo bez vere, bez nade i bez želje.
       Zidamo kule a zaboravljamo temelj.
       Jer narod bez porekla to je presušena reka.
       Bez majke mi smo čeda, što su ostala bez mleka.
       Al‘ tu na mestu starom, gde je Miloš život dao
       vođen Lazarovom pravdom, opet vaskrsnuće narod.
       Jer u nama i dalje živi predskazanje –
       Kosovski zavet koji trajaće zanavek.
       Zato učimo decu da znaju pravu istinu.
       I nek nam pozdrav bude: „Dogodine u Prizrenu!“
       A ja molim se,
       ognjištu svom da vratim se.
       Duša tebe cjeliva,
       zemljo sveta od Neba kupljena.
       Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena,
       Orao si moga neba al‘ krila su ti slomljena.
       Moja gorka suza, u mojim grudima praznina,
       srce otadžbine moje, moje ličnosti suština...
       U polju božuri nikli, iz krvi junaka bez straha.
       Na mestu gde se moja zemlja uzdiže do neba,
       pokazao nam vladar za šta valja da se strada.
       Za Kosmet nas je Lazar vez‘o i mitom i kletvom.
       Đavo tada nije stao, pa je zla i dalje slao –
       gadne dušmane i bagru, na ovo što ostade nas malo.
       Samo nekad bili Turci, onda došli gladni vuci.
       Juče bio nam je kolac, sad nas muče u žutoj kući.
       I još brane mi da ne smem da gledam moje freske
       jer će za čas da me sete na ponosne nam pretke,
       da ne čujem nikada pesmu Dečanskih monaha,
       u srcu, Miloša junaka, da ne probudi se snaga.
       Sve te podvale ja znam i bezbroj puta vi‘do sam
       krstove kad lome nam i skrnave nam Vidovdan,
       Al‘ nije prvi put nam, ovde, da smo u zbegu i seobi.
       Al‘, kad vreme prođe, seljak svojoj njivi dođe.
       Jer mi ginuli smo svuda, za slobodu stalno,
       da junaku bi se, sutra, Srbin dete zvalo.
       Zato dobro slušaj, sine: I najgorem se prašta
       al‘ za otadžbinu gine.
       Kosmet večno zemlja naša!
       A ja molim se,
       ognjištu svom da vratim se.
       Duša tebe cjeliva,
       zemljo sveta od Neba kupljena.
       Božuri da nam vaskrsnu
       slavu, dogodine u Prizrenu.
      
       ***
      
       Moramo da pričamo o novoj pesmi Beogradskog sindikata „Dogodine u Prizrenu“
       Nema nikakve sumnje oko toga šta nam Beogradski sindikat poručuje u svojoj novoj pesmi, urađenoj u saradnji s etno-ansamblom Trag iz Banja Luke i simbolično objavljenoj 6. oktobra: Kosovo je srce Srbije, ne odustajmo od njega, jer tu počiva naša prošlost, a narod bez prošlosti je kao tikva bez korena, kao moljac bez lampe.
       Nema nikakve sumnje oko toga šta nam Beogradski sindikat poručuje u svojoj novoj pesmi, urađenoj u saradnji s etno-ansamblom Trag iz Banja Luke i simbolično objavljenoj 6. oktobra: Kosovo je srce Srbije, ne odustajmo od njega, jer tu počiva naša prošlost, a narod bez prošlosti je kao tikva bez korena, kao moljac bez lampe.
       „Dogodine u Prizrenu“ nije rep singl. Po svom sadržaju, po ideji i poruci koju šalje, ovo je čista propagandna pesma, na nivou „Volimo te otadžbino naša“, zlatnog hita 1999. Samo što „Dogodine u Prizrenu“ kao da ne pokušava da ubedi nikoga, nego se obraća ljudima koji već imaju slična uverenja i nudi im ono što im prija i šta bi želeli da je istina.
       Naravno, BS može da repuje o čemu god hoće i da šalje poruku kakvu poželi, to je njihovo neotuđivo pravo kao umetnika. Ali, poruka koju su Beogradski sindikat odabrali da pošalju je problematična na više načina, i o njima treba govoriti.
       Prvo, ona direktno hrani mitomaniju koja je Srbiju toliko koštala tokom prethodnih 100 godina i koja joj do sada nije donela apsolutno ništa dobro. Ovo je memorandum SANU za 2018, sveden i po formi i po temi sadržaja taman na ono kakva je Srbija danas u odnosu na pre 30 godina.
       Drugo, jer iako možda ne deluje tako, ovo je direktan poziv u borbu, jer svako zazivanje srpskog Kosova danas je poziv na borbu, pošto postoje eto neki Albanci tamo koji se sa tom tvrdnjom ne mogu pomiriti. I zato su Albanci u tekstu „dušmani“, zato se podseća na nepravde i slomljene krstove, na stradanja Srba, zato se Kosovo naziva otetim, jer zna se da za otimanje mora da postoji i otimač, a zna se ko ovde voli da otima. Naravno, u pesmi se nijednog trenutka ne pominju ratni zločini, etničko čišćenje, niti bilo šta drugo loše što je uradila srpska država prema Albancima od 1912. do danas, što dodatno ukazuje na to da je pesma propagandnog karaktera.
       Treće, jer dovodi do dalje polarizacije situacije unutar Srbije: ako nisi uz BS, za Kosovo u Srbiji, za poštovanje tradicije, onda si uz Vučića ili autošoviniste ili domaće izdajnike, što se sve lagano gura u isti kalup, mi protiv njih. Kuda to vodi, imali smo prilike da vidimo, a gledamo i dan danas u Vučićevim tabloidima.
       Zato valja da se zapitamo, kao i kod svake propagande, zašto je baš sada poslata i kome to odgovara?
       Beogradski sindikat, iako naizgled baca rukavicu u lice državnoj politici koju otelotvorava Predsednik, iako sudeći prema trendingu na Jutjubu govori u ime stotina hiljada mladih Srba, u stvari ovakvim stavom na kraju ide niz dlaku pre svega Vučiću i Tačiju, kao i svima kojima odgovara beskonačno odugovlačenje i stalno podgrevanje sukoba - imenima kao što su Veselinović i Radoičić i ko zna koji još mračnjaci sa obe strane koji profitiraju na švercu i bezakonju koje vlada pre svega na severu Kosova.
       Zbog održavanja takvog stanja se mlati Markom Đurićem po granici, zato Tači ima potrebu da obiđe lepote jezera Gazivode. Zato je ubijen Oliver Ivanović. Zbog svega ovoga, „Dogodine u Prizrenu“ poruka koja odgovara sistemu kakav je trenutno uspostavljen ovde, i još je perfidnija jer se prodaje kao anti-sistemska poruka, nešto što je BS već uspeo da dobro unovči.
       Cak i ako budemo blagonakloni i pretpostavimo da su Škabo, Feđa i ekipa prosto osetili potrebu da nam baš sada, kada se možda odlučuje sudbina Kosova, kažu šta misle – problem je u konačnom rezultatu, pošto je iz toga ispala čista desničarska propaganda, koja udara na najprostije emocije, jer jebiga, tako svaka propaganda mora da bi bila što efektnija.
       Naravno da to onda utiče i na kvalitet same trake: hajde što je aranžman nekakav kvazi-etno koji se fura poslednjih godina kao rivajval srpskog srednjevekovnog zvuka, nego što je i sam deliveri prilično neubedljiv, naročito kada se uporedi sa prethodnim singlovima, gde se ipak radilo o ličnim i dozirano patetičnim ispovestima koje su delovale uverljivo - kipin it ril za sredovečnu situiranu ekipu koja očajnički traži šta to još ima da kaže omladini a da ostane relevantna. Ali kako da izgovoriš „Kosmet večno zemlja naša“ a da samog sebe ne podsećaš na Miloševića na Gazimestanu ili, pre će biti, Boška Obradovića za skupštinskom govornicom?
       Ako je to put kojim nam BS poručuje da treba da idemo, taj put ima samo jedan kraj, tačnije nema ga, jer tamo su Srbija i Kosovo kao Izrael i Liban - konflikt koji uvek tinja i koji se podgreva za sve što ti treba. Od osvajanja glasova, do namicanja pregleda na YouTubeu.
       Mihailo Tešić
       (Tekst je objavljen na portalu vice.com 8. oktobra. Oprema „Svedok“)
      
       ***
      
       DOGODINE
       U NATO-U
       N
       a kiosku za hamburgere u praznjikavom holu jednog velikog aerodroma pisalo je „Sutra sve u pola cene“. Tu sam daleke 1991. godine naučio da sutra nije samo umirujuća vremenska odrednica, najava onoga što uskoro, možda sa velikim zakašnjenjem, ipak stiže.
       I sutra i dogodine mogu biti bele laži – sinonimi za nikada, lakši način da se suočimo da se ono što priželjkujemo najverovatnije neće desiti. Naime, sutra je i ono sutra koje nikada ne pređe u danas, kao što postoji dogodine koje nikada ne postane ove godine.
       Malo toga se može naučiti na aerodromima. Zato ću citirati Vikipediju, majku naše post-obrazovne pameti. Moralna panika je engleski izraz “za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalističkih način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti smrtna opasnost, a koja se može otkloniti jedino radikalnim, i po pravilu represivnim merama“.
       Moralne panike danas sve ređe proizvodi paranoje branioca starog moralnog poretka. Od 11. septembra one polako ali sigurno postaju svojina liberala, čija vizija „kraja istorije“ zahteva konstantnu produkciju smrtnih neprijatelja, navodno odlučnih da nas vrate u „varvarstvo“.
       Posle Zadruge 2 i Parova slučajnosrpske liberalne elite je ove anksiozne, vruće jeseni zahvatila nova moralna panika – izazvana pesmom „Dogodine u Prizrenu“, koja spaja globalizovani navijački melos sa umilnim glasovima srpskog etna.
       Slične reakcije su prethodnih decenija izazivale različite pesme – od „Bože spasi kraljicu“ Seks Pistolsa do „Poljubila sam devojku“, hitića iz 1995. godine. Ipak, njegova nova inkarnacija, „Poljubila sam devojku (i svidelo mi se)“ u izvođenju duboko religiozne Keti Peri, nije podigla na noge desetine miliona američkih fundamentalista iz „Biblijskog pojasa“. U Americi, današnji pragmatični i tržišno orijentisani „lični Isus“ svoj blagoslov deli u formi visokih dividendi i niskih kamatnih stopa – i naučio je da voli lezbejke koliko i Trampa i sudiju Kavanoa.
       U elitističkim fantazijama privilegovanih, moralne panike se vezuju za „nekulturne“, koji ovde s jeseni vole da odu u Šabac na vašar, a ne za „pismene“, koji se par nedelja kasnije tiskaju na autokolnijalnom vašaru u šumovitom dvorištu beogradske rezidencije nemačkog ambasadora.
       Ako i dalje, posle Vučićevog obrata koji je pomešao izlizane političke karte, moramo da govorimo o Dve Srbije, onda ta podela još ima smisla samo kao klasna. U današnje „Druge Srbe“, kojima se obraća Beogradski sindikat, spada i znojava sirotinja, koja u šatorima u Šapcu sama plaća jagnjetinu.
       Nasuprot njih je urbana jagnjeća brigada, koja svoju porciju pečenog bratvursta, besplatne neokolonijalne milosti, jednom godišnje strpljivo čeka u dugačkim redovima u dvorištu senjačke rezidencije nemačkog prokonzula. Mislim da u njoj ima jako malo onih kojima su prijali stihovi pesme „Dogodine u Prizrenu“.
       Kao i u slučaju elitističkog kasapljenja borbene Lune Đogani i njenih rijaliti sustanara, novoj moralnoj panici nisu odelele ni mlade nade ovdašnje neokolonijalne mašine, jurišnici autokonijalizma okupljeni, između ostalog, i u (slučano)srpskom internet magazinu Vajs.
       „Po svom sadržaju, po ideji i poruci koju šalje, ovo je čista propagandna pesma, na nivou ‚Volimo te otadžbino naša‘, zlatnog hita 1999“, piše Mihailo Tešić. „Samo što ‚Dogodine u Prizrenu‘ kao da ne pokušava da ubedi nikoga, nego se obraća ljudima koji već imaju slična uverenja i nudi im ono što im prija i šta bi želeli da je istina.“
       Nažalost, ljudima, posebno našim, retko kada prija istina. Pesma Beogradskog sindikata je indirektno ali jasno defetistička, izraz mirenje sa porazom. Njen ključni stih je „Izgubljeno nije nikad ono što je sveto“ i verujem da je baš to ono što u njoj najviše smeta Vučićevom prozapadnom režimu, koji ne toleriše spaljivanje moćnih nacionalističkih iluzija.
       Slučajnim Srbima koji se oglašavaju u Vajsu, Danasu, N1, BBC-ju na srpskom i Slobodnoj Evropi pak smeta to što pesma ohrabruje građane da o porazu ne misle kao o konačnom, da veruju, ili se bar zavaravaju, da se istorija jednog dana može vratiti u tok koji vide kao jedini pravedan.
       „Dogodine u Prizrenu“ je pesma koja Kosovo izmešta u domen snova i nada, koja implicitno ali sasvim jasno saopštava da Metohija danas nije srpska i da to u doglednoj budućnosti neće postati. Nažalost, umovi sve brojnijeg Konstantinovićevog ideološkog potomstva ovde nisu nacifikovali samo srpski nacionalizam i srpstvo već i svaku nadu i utehu koja nije evroatalntska.
       Tešić tvrdi da pesma predstavlja „memorandum SANU za 2018“. Nemam utisak da je pročitao neusvojeni nacrt Memoranduma, tog jako dosadnog i, bar za one koji su prethodno pali na američku i bošnjačku propagandu, zbunjujuće racionalnog i odmerenog nacionalističkog teksta.
       „Dogodine u Prizrenu“ je mnogo više anti-Memorandum, predložak za hibernaciju u zašećerenoj patriotskoj melanholiji. Nema tu „direktnog poziva na borbu“ o kome konfabulira Tešić, već samo obilja jalovog žala za „otetim“ i lamenta nad nacijom koja tone „kao lađa od papira“. Štaviše, ova pesma jedan zavodljivi nacionalni mit premešta u memljivo skladište političkih ideja, uz krhku nadu da će ga neki budući Dorćolci izvuči iz naftalina: „Zato učimo decu da znaju pravu istinu. I nek nam pozdrav bude: ’Dogodine u Prizrenu!’“
       Beogradski sindikat „dogodine“ smešta u daleku budućnost i kada peva „Kosovski zavet koji trajaće zanavek.“ Stihovi „Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena, Orao si moga neba al‘ krila su ti slomljena“ nam jasno govore da ovde nije reč o pozivu na borbu već o svesti da nedostaje ono što predstavlja predsulov bilo kakve borbe za Kosovo – a to je teško zamislivo nacionalno buđenje jednog ne samo oklevetanog i poraženog već, iznad svega, zombiranog naroda.
       Živimo u vremenu potpune hegemonije futurističke briselske mitomanije, ali nezapitani Tešić, kao i njegovi prividno neukorenjeni kosmoplitski saplemenici, nastavlja da se bavi isključivo prošlošću i nacionalnim mitovima.
       Okoštala srboskeptična logika i slepilo prema sadašnjosti, kojom je prožet ne samo Tešićev tekst već i ideologija male i ružne Srbije koju reprezentuje, ne može doneti „apsolutno ništa dobro“ čak ni viziji naše budućnosti, koja stidljivo proviruje iz njegove zajapurene analize – vizije Srbije kao nikada dovoljno dekontaminirane civilizacijske kloake, koja treba više da kleči i moli za oproštaj nego da živi.
       Autor slučajnosrpskog Vajsa piše da pesma „odgovara sistemu kakav je trenutno uspostavljen ovde“. Možda, ali ne iz razloga koje navodi. Taj i takav sistem je uspostavio Zapad, on ga podržava i održava. Glavni razlog njegovog uspostavljanja jeste da Kosovo bude što manje u Srbiji ili da ga bar što manje ostane u Srbiji.
       Zamajac Vučićevog režima nije, kako tvrdi Tešić, „profiterstvo“. To, naravno, ne znači da nema onih koji su ušli u kosovsku igranku samo da bi profitirali, niti da bi režim od koga se očekuje da razreši nerazrešivi kosovski čvor mogao da bude ovako efikasan i nedodirljiv da se ne oslanja na podršku i angažman profitera.
       Kada već inistira da o nečemu „moramo da pričamo“, Tešić bi bar morao da zna o čemu priča. Posebno ako imamo u vidu da je svoj bes pokušao da umota u oblandu poznavanja svetske politike: „Srbija i Kosovo ŠsuĆ kao Izrael i Liban – konflikt koji uvek tinja i koji se podgreva za sve što ti treba“.
       Prvo, glavni uzrok današnjeg konflikta koji „tinja“ u Izraelu i na okupiranim palestinskim teritorijama je u tome što Jevreji odavno ne moraju da kažu „dogodine u Jerusalemu“. Njihov stari pozdrav je izgubio smisao. Jerusalim je njihov i oni su ti koji su u Jerusalimu – i ove i prošle i sledeće godine. Isključivo zato Palestinci ili odavno ne mogu da odu u Jerusalim ili moraju da zauvek odu iz njega.
       Jedino palestinske izbeglice mogu danas da kažu „Dogodine u Jerusalimu“. Kao i metohijski Srbi iz Prizrena, oni moraju da vagaju da li to „dogodine“ znači nikada ili da li vredi tražiti zrnce optimizma u mogućnosti da jednom dođe „taj dan“, svesni da nekada duže od vekova traje godina.
       Drugo, što se tiče konflikta koji, po gospodinu iz Vajsa, tinja u Libanu, verujem da će svaki pojam, pa i reči „konflikt“ i „tinjati“, kada im dovoljno rastegnete značenje dobiti smisao – i sakriti koliko su neuki i pretenciozni oni koji se ovim pojmovima frljaju u pokušaju da deluju upućeno u problematiku i falsifikuju validne argumente.
       Treće, razlog zašto je jevrejsko „Dogodine u Jerusalimu“ izgubilo svaki smisao je neraskidivo vezan za, prvo, politiku Velike Britanije (Balfurska deklaracija i priključenija) a zatim SAD, činjenicu da će u Americi za predsednika pre biti izabran konj nego političar koji uvažava pravo palestinskih izbeglica na povratak.
       Ne znam šta sve mladi komentator Vajsa pamti, ali ove dve velike sile ovde nisu bombardovale Albance, koji su danas, praktično, jedini u Prizrenu, već srpsku zajednicu koja samo može da sanja o „dogodine u Prizrenu“. Iza ove njene aspiracije ne stoji nikakva pomena vredna sila, niti je nju danas moguće naslutiti a kamoli izgraditi.
       Treba se prisetiti da je „Dogodine u Kninu“ bila originalna srpska verzija jevrejske nostalgije za domom, iako nije dobila svoju rep-etno obradu. Ali, i da sve na šta mnogi izgnani krajiški Srbi danas mogu da računaju u „evropskoj Hrvatskoj“ jeste da će, možda, dogodine moći da popiju kafu u Kninu.
       „Kako da izgovoriš ‚Kosmet večno zemlja naša‘ a da samog sebe ne podsećaš na Miloševića na Gazimestanu?“, pita se Tešić na kraju teksta i odmah zatim odgovara: „ Ako je to put kojim nam Beogradski sindikat poručuje da treba da idemo, taj put ima samo jedan kraj, tačnije nema ga“.
       Tešićevo „nikada“, stranputica koju, pozivajući se na Miloševića, predstavlja kao jedini mogući put, mnogo je bolnija i neljudskija od utešnog „nikada“, koju su kao „dogodine“ ponudili novobeogradski Sindikalci. Tešić ih ejdžistički diskvalifikuje kao „sredovečnu situiranu ekipu koja očajnički traži šta to još ima da kaže omladini a da ostane relevantna“.
       U pokušaju da postane relevantan, Vajsov autor kasapi Beogradski sindikat, a snove o povratku na kosovska ognjišta uokvirava kao „najprostije emocije“. Ipak, elokventniji i mnogo poznatiji evroatlantski Srbi nam odavno poručuju nešto neuporedivo nepodnošljivije i monstruoznije.
       Ako sam ih dobro razumeo, a mislim da jesam – sve dok se i kosturi srpskih žrtava u Jasenovcu ne suoče sa Srebrenicom i hladnjačom mi nemamo pravo na svoj put. Od priželjkivano beskonačne „revolucije koja traje“ iz prošlosti svojih roditelja, ovi autorasisti su stigli do večne „dekontaminacije koja traje“.
       Sve što Slučajni Srbi danas nude je sopstvena autokolonijalna žudnja – „Dogodine u Nato-u“. Njihov Brisel je, ipak, Beogradu danas mnogo bliži nego Prizren. Ka Briselu odavde vode brojni politički putevi, ka Prizrenu nijedan. Zato Vajsov medijski ratnik i njegova slučajnosrpska bratija ne treba da paniče.
       Ako jedan od dva zamišljena pozdrava izgubi smisao, ako ga porazi budućnost i jedno dogodine postane ove godine, bojim se da ta nova realnost neće stanovati u Metohiji. Nažalost, dogodine i svake sledeće godine i na Dorćolu i u Briselu naći će se i po koja nostalgična ili, jednostavno, patriotska duša koje će poželeti da zapeva: „A ja molim se, ognjištu svom da vratim se... Božuri da nam vaskrsnu slavu, dogodine u Prizrenu.“
       Zoran Ćirjaković
       (Tekst je objavljen na blogu Zorana Ćirjakovića, http://nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.com. Oprema „Svedok“)












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX